Колико ко жали
Поболе ми се млад Стојан
у суха дола без воду.
Мајка му седи при главу,
сестра Тодора при ноге,
љуба Петкана при срце. 5
Стојан си мајке говори:
„Када ти, мале, ја умрем,
докле ћеш, мале, жалити?"
„Жалићу, сине, жалићу,
дор Црно Море пресахне, 10
промену да ти донесем!"
Стојан си сестру питује:
„Докле ћеш, сестро, жалити?"
„Жалићу, брате, жалићу,
дор суха врба олиста!" 15
Стојан си љубу питује:
„Докле ћеш, љубо, жалити?"
„Жалићу, војно, жалићу,
дор да ми слнце одскочи,
те да ми роса опадне, 20
те да отидем у башту
да росну киту наберем,
те да си лице накитим!"
