Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/15
XV
КНЕГИЊА, ГОСПАВА, ДОЦНИЈЕ СТРАЖАРИ
КНЕГИЊА (Поуми да пође кули)
ГОСПАВА (Задржавајући је): Не пођи кули, госпо, још, док тело слуге опреме. Гле, како је топла ноћ, подели са њом своје болове Ноћ често ублажи рану коју зада дан.
КНЕГИЊА (Подаје се Госпави, ослањајући се на њено раме, те је одводи до балустраде.): Да, ноћ је блажа од дана. У ноћи с људима спи и сва пакост људски и мржња са њом спи!... (Размишља и загледа се помно у месец који сад већ залази за облак). Ал' зора буди их... и, кад та зора сване?
ГОСПАВА: Може и она сванути блага и ведра и донети нам утехе, а развејати слутње које су ти душу обујмиле.
КНЕГИЊА: То нису више слутње, Госпава. Тамо у кули јава је, а та јава није утеха.
ГОСПАВА: Утеха може бити у сутрашњој нашој победи.
КНЕГИЊА: Верујеш ли ти у њу?
ГОСПАВА: А зар ти не, госпо?
КНЕГИЊА: Хтела би, ал’ немам снаге!... (Замисли се и понавља више себи Тодове речи)... Један од двојице измакао је већ, он ће пре стићи мети, а мета је смрт! — Госпава, у младости си умела разумети ми радости, умеш ли сад разумети ми бол?
ГОСПАВА: И разумем га и делим с тобом, госпођо.
КНЕГИЊА: Не, не разумеш, Госпава! Туђ бол је тешко разумети! Свака душа има свој бол и сваки бол има своју душу... Ох, кад бих могла и ја, као што ће војска сва, веровати још ову ноћ да је кнез жив... (Из даљине се чује рог, она се прене и ослухује. Рог се понавља) Чу ли?
ГОСПАВА: Чух, госпођо!
КНЕГИЊА: Шта би у ово доба то могдо значити?
ГОСПАВА: Рекла бих из даљине велике, са доњих бедема. (Ућуте обе и ослухују).
СТРАЖАР СА ДОЊИХ БАСТИОНА (Из дубине се чује његов таман и нејасан узвик): Чуј! Чуј!
СТРАЖАР СА ГОРЊИХ БАСТИОНА (Излази из нише и нагиње се на балустраду): Чујем!
СТРАЖАР СА ДОЊИХ БАСТИОНА (Говори оздо нешто тамно и нејасно).
СТРАЖАР СА ГОРЊИХ БАСТИОНА (Пошто је саслушао, обраћа се стражарт на кули): Чуј! Чуј!
СТРАЖАР С КУЛЕ: Чујем!
СТРАЖАР СА ГОРЊИХ БАСТИОНА: Непријатељ шаље гласника, наше страже су га прихватиле.
КНЕГИЊА (Узнемирена Госпави): Гласника? Шта хоће Моз с тим?
ГОСПАВА: Не знам, госпођо!
КНЕГИЊА: Да није можда чуо за кнежеву смрт. То би било зло. Моз не сме знати да кнез није жив.
ГОСПАВА (Гледајући с бедема): Воде гласника.
КНЕГИЊА: Стрепим од нечега непојмљивог, незнаног.
ГОСПАВА: У души болом растрганој, стрепња је код куће.
КНЕГИЊА: Ко води гласника?
ГОСПАВА: Капетан Владеније.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|