Карловачки бан узимље љубу Сењанин Ивана

* * *


Карловачки бан узимље љубу Сењанин Ивана

Књигу пише карловачки бане.
Па је шаље к Сењу каменоме,
А на руке Иванове љубе:
»Еј, бора ти, Иванова љубо,
Кад си свога осветила друга. 5
Да покупим кићене сватове.
Да ја дођем к Сењу каменоме.
Да одведем тебе Анђелију!«
Када Анђи књига долазила,
Књигу штије, ма се на њу смије. 10
Ону штије, другу брзо пише:
»Еј, бора ти, карловачки бане,
Ти не купи кићених сватова,
Нити ходи к Сењу каменоме,
Нити цвили Иванове мајке, 15
Нити смидеш к Сењу долазити
Од синовца јединог Тадије,
Нит' је твоје, нит' је моје главе!
Нека дође данче понедиљче,
Отић хоће Сењанин Тадија, 20
Спаст ће Таде у равне Котаре,
А ја хоћу ђогу изводити,
Иваново јуначко одиље:
Ето мене ка води Врбасу,
Т и одотуд, а ја ћу одовуд. 25
Па хајдемо двору биеломе!«
Књигу шаље карловачком бану.
Када бане књигу проучио,
Од свог биса у небеса ђиса!
А кад дође данче понедиљче, 30
Таде узе дебела дорина.
Па га оде на раван Котаре
До Комнена свога побратима.
Када види Иванова љуба,
Да Тадије дома не бијаше, 35
Лети она у подруме долње,
На подруму опрема ђогина.
Баш одоре не може се боље;
Па полети уз таване горње,
И отвара орове сандуке, 40
И насула жежених цекина;
Па изнесе јуначко одиље.
Па га меће на дебела ђогу;
Примаче га стини биљутици,
Бога рече, на ђогина клече. 45
Али ђого томе научан је,
У поноћи, кад мисец изађе,
У поноћи, кад нитко не знаде,
Управ оде до воде Врбаса.
Кад је дошла до воде Бистрице, 50
Туте добра разсиде ђогина,
Свеза ђогу за бризову грану.
Уто жарко излазило сунце.
Па умива своје било лишце,
Све се били биело јој лшце 55
Кано груда нагорскога снига.
У то доба карловачки бане,
А с баном је тридесет другова.
Па сједоше, коње разсидоше.
Па сједоше хладна пити вина. 60
Оћутила Иванова мајка,
Брзо она књигу написала.
Па налази хитро књигоношче,
Да га спане до равних Котара,
До биеле Комненове куле. 65
Али лети хитро књигоношче,
Брзо спао на раван Котаре,
Гди јунаци хладно пију вино.
Одмах момче књигу подкучило.
Док Тадија књигу узимао, 70
Док погледа књизи на јазлију,
Плеснуо се руком по колину,
На колину чоју пробијао,
Низ образе сузом обалио.
Питало га тридесет сердара: 75
»Каква ти је књига јадовита?«
Све им Таде по истини каже.
Па се Таде на ноге скочио.
Бесиде му тридесет сердара:
»Стан' Тадија, драги побратиме, 80
Доклен добре коње посиднемо!«
Опремише себе и коњице,
Најпрви је Сењанин Тадија,
Па је за њим Комнен из Котара,
Па је онда Смиљанић Илија, 85
Па за њиме Јанковић Стојане.
Јанко шиба дебела путаља,
Ал Тадије достигнут не може.
Ма ето ти Петра Мркоњића,
Како своје обисио брке! 90
Али виче Петре Мркоњића:
»Стани, Таде, не мори дората,
Ако Бог да и срића јуначка.
Да ухватим карловачког бана,
Тврда вира и моја бесида, 95
Дотрат ћу га на раван Котаре,
Метнут ћу га у танку тамницу!«
А за Петром остали јунаци.
Па спадоше ка води Врбасу.
Али туте карловачки бане, 100
Док код њега ситна Анђелија;
Све је бане у образе љуби,
А остали кићени сватови
Коло воде, а писме изводе.
Док приспише котарски сердари, 110
Најпрви је Сењанин Тадија.
Али виче Петре Мркоњићу:
»Сваки себи држи по једнога,
А ја хоћу карловачког бана!«
Што је реко, пореко се није. 115
Одмах бану Петре долазио,
Чапише се по плећи јуначке,
Гоњају се два биела сата,
Зубим шкрину Петре Мркоњићу,
Зубим шкрину, у небо погледа, 120
Одмах с баном у зелену траву.
Па му клече на прси јуначке,
Одмах веже и ноге и руке.
Погубише тридесет другова.
Па сједоше ужну ужинати. 125
Па сједоше хладна пити вина.
Па овако Петре говорио:
»А шта ћемо бану учинити,
Би л' му русу одкинули главу?«
Ма не даде Сењанин Тадија, 130
Нег' Комнену вако бесидио:
»Побратиме, Комнен са Котара,
Ето теби карловачког бана,
И ето ти млада Анђелија,
Гони њизи к Сењу. каменоме. 135
Бана тури у танку тамницу;
Да би Анђи одсикао главу,
Чини ми се од Бога грихота.
Ај , бора вам, тридесет сердара,
Сад хајдемо ка Карловцу граду, 140
Банову ћу заробити кулу
И по граду зулум починити!«
То рекоше, порекли се нису.
П а одоше ка Карловцу граду.
Да је коме стати па видити: 145
Робе, пале пребиеле куле,
Робе, носе, што им је и драго,
Ма до куле карловачког бана.
И банову заробише кулу,
Заробише, ватром запалише, 150
Однесоше небројено благо:
Три товара небројена блага,
И три коња, који носе благо.
Из Карловца робље одводише,
Поведоше момке и дивојке. 155
Па одоше на раван Котаре.
Чине они велико весеље,
Како чине за мисец данака;
Ма како су задобили блага,
Могли јесу и годину дана! 160
Па су туте виће учинили:
»Ма шта ћемо бану учинити?«
Проговара Јанковић Стојане:
»Хај'мо пуштат из танке тамнице.
Па ћемо га козу учинити.« 165
Што рекоше, порекли се нису.
Па га бана цином процинише.
Мала цина: хиљаду цекина,.
И синију од сухога злата,
И сувише јабуку од злата! 170
Па дозивљу карловачког бана:
»Али волиш са рамена главу,
Али волиш небројено благо?«
Бесиди им карловачки бане:
»Пустите ме из танке тамнице, 175
Питај блага, које вам је драго!«
Па пусташе бана из тамнице,
Дадоше му, брате, пратиоце,
Допрате га до Карловца града.
А сердари виће учинише, 180
Да га пођу у земљу Туркињу,
Не би л' штогод робља заробити!
Кад оћути Иванова љуба.
Да сердари виће учинише,
Да га оду млади четовати, 190
Брзо она књигу накитила.
Па налази хитро књигоношче,
Па овако њему бесидила:
»Ево теби стотину дуката,
Брзо хајде карловачком бану, 195
У суботу, у очи недиље,
Нека дође до воде Врбаса,
Он одотуд, а ја ћу одовуд,
Дома није котарских сердара,
Лако ће ме одводити младу!« 200
Па га момку била бесидила,
И куне га Богом истинитим.
Да однесе листак књиге биле
За на руке карловачког бана.
Узе момче листак књиге биле. 205
Па однесе ка Карловцу граду,
Баш до куле карловачког бана.
Када нађе карловачког бана,
Показа му књигу шаровиту.
А кад бане књигу проучио. 210
Па се маши у своје џепове,
Извади му дваест маџарија:
»Надер, момце, промини опанке!
И надер ти књигу шаровиту.
Па је подај младој удовици. 215
А да Бог да и срића јуначка.
Да доведем младу Анђелију,
Липше ће те бане даровати!«
Оде момче к Сењу каменоме.
Па долази младој удовици, 220
Па јој даде књигу шаровиту.
Кад погледа књизи на јазлију,
А кад види, што јој књига каже,
Пољуби је, у џепове меће.
Па се мисли млада Анђелија, 225
Све се мисли, на једну смислила.
Оде она на таване горње.
Па удари на тило одиље,
Три пут свлачи, три пут се облачи,
Док удари тило и одиље! 230
Меће Анђа три златна ђердана:
Један ђердан од сухога злата,
Тај Анђуши стоји око врата;
Ма који су гроше и дукати,
Те Анђуша меће по прсима; 235
А који су плете и таљири,
Те Анђуша паше око паса.
Па улази у подруме топле,
Па изведе Тадина дорина,
Није гори од оног ђогина, 240
Примаче га биљутици стини,
Бога рече, на дората клече,
Па ободе низ то поље равно.
Да је не би сустигнуле виле,
У по ноћи, кад нитко не знаде, 245
Управ оде до воде Врбаса.
Теке жарко излазило сунце,
Спаде Анђа до воде студене.
Па привеза дебела дорина.
Па привеза за грану брезову. 250
Па умива своје било лишце.
Кад ето ти карловачког бана,
Он не води друга ни једнога.
То рекоше, па се састадоше.
Па одоше двору биеломе. 255
Па узимље младу Анђелију,
Онда бане купио сватове,
Чини бане велико весеље.
Ма ето му јада изненада:
Оћутили котарски сердари, 260
Најпрви је Сењанин Тадија,
Па дођоше до високе куле.
Ма до куле карловачког бана,
Па уђоше у високу кулу.
Да т' је видит Сењанин Тадије, 265
Шта учини карловачком бану!
Савеза му и ноге и руке,
Шиба њега пакленом. канџијом.
А да видиш Смиљанић Илије!
Кад угледа младу Анђелију, 270
Однесе јој ђердан изпод врата,
Вас је ђердан од сухога злата.
Па је шиба пакленом канџијом,
Куд год куца, по њој кожа пуца.
Проговара Јанковић Стојане: 275
»Не ошибај, Смиљанић Илија,
Хоћемо јој оке извадити,
А биеле дојке проризати
И кроза ње руке провлачити!«
Да би Јанко све јој учинио, 280
Ал' не даде Сењанин Тадија,
Да му с' чини од Бога грихота,
Јер се једним хљебом одхранила,
Нег Тадија 'вако бесидио:
»А да би је двору повратио? 285
Ма је бане лисшце обљубио,
За то кује повратити не ћу,
Него бану кулу заробите,
И још бану штету учините,
Робит,. носит, што вам је и драго, 290
А ја хоћу бана савезати
На поштење дужда млетачкога,
Нека знаду, што јесу сердари!«
Што рекоше, порекли се нису,
Све су бану штету починили, 295
И још јесу бана савезали,
Однили му небројено благо,
Па одосе двору биеломе
Све играјућ и писме пивајућ,
О Анђуши вавик бесидили: 300
»Како се је момом помамила,
А за баном, однили га ђавли!«
Па спадоше на раван Котаре.


Референце

Извор

  • О. Стјепан Грчић: Сењанин Иван, народне пјесме, Хрватско кеижевно друштво св. Јеронима, Загреб, 1943., стр. 26-33.