Karlovački ban uzimlje ljubu Senjanin Ivana
Knjigu piše karlovački bane.
Pa je šalje k Senju kamenome,
A na ruke Ivanove ljube:
»Ej, bora ti, Ivanova ljubo,
Kad si svoga osvetila druga. 5
Da pokupim kićene svatove.
Da ja dođem k Senju kamenome.
Da odvedem tebe Anđeliju!«
Kada Anđi knjiga dolazila,
Knjigu štije, ma se na nju smije. 10
Onu štije, drugu brzo piše:
»Ej, bora ti, karlovački bane,
Ti ne kupi kićenih svatova,
Niti hodi k Senju kamenome,
Niti cvili Ivanove majke, 15
Niti smideš k Senju dolaziti
Od sinovca jedinog Tadije,
Nit' je tvoje, nit' je moje glave!
Neka dođe danče ponediljče,
Otić hoće Senjanin Tadija, 20
Spast će Tade u ravne Kotare,
A ja hoću đogu izvoditi,
Ivanovo junačko odilje:
Eto mene ka vodi Vrbasu,
T i odotud, a ja ću odovud. 25
Pa hajdemo dvoru bielome!«
Knjigu šalje karlovačkom banu.
Kada bane knjigu proučio,
Od svog bisa u nebesa đisa!
A kad dođe danče ponediljče, 30
Tade uze debela dorina.
Pa ga ode na ravan Kotare
Do Komnena svoga pobratima.
Kada vidi Ivanova ljuba,
Da Tadije doma ne bijaše, 35
Leti ona u podrume dolnje,
Na podrumu oprema đogina.
Baš odore ne može se bolje;
Pa poleti uz tavane gornje,
I otvara orove sanduke, 40
I nasula žeženih cekina;
Pa iznese junačko odilje.
Pa ga meće na debela đogu;
Primače ga stini biljutici,
Boga reče, na đogina kleče. 45
Ali đogo tome naučan je,
U ponoći, kad misec izađe,
U ponoći, kad nitko ne znade,
Uprav ode do vode Vrbasa.
Kad je došla do vode Bistrice, 50
Tute dobra razside đogina,
Sveza đogu za brizovu granu.
Uto žarko izlazilo sunce.
Pa umiva svoje bilo lišce,
Sve se bili bielo joj lšce 55
Kano gruda nagorskoga sniga.
U to doba karlovački bane,
A s banom je trideset drugova.
Pa sjedoše, konje razsidoše.
Pa sjedoše hladna piti vina. 60
Oćutila Ivanova majka,
Brzo ona knjigu napisala.
Pa nalazi hitro knjigonošče,
Da ga spane do ravnih Kotara,
Do biele Komnenove kule. 65
Ali leti hitro knjigonošče,
Brzo spao na ravan Kotare,
Gdi junaci hladno piju vino.
Odmah momče knjigu podkučilo.
Dok Tadija knjigu uzimao, 70
Dok pogleda knjizi na jazliju,
Plesnuo se rukom po kolinu,
Na kolinu čoju probijao,
Niz obraze suzom obalio.
Pitalo ga trideset serdara: 75
»Kakva ti je knjiga jadovita?«
Sve im Tade po istini kaže.
Pa se Tade na noge skočio.
Beside mu trideset serdara:
»Stan' Tadija, dragi pobratime, 80
Doklen dobre konje posidnemo!«
Opremiše sebe i konjice,
Najprvi je Senjanin Tadija,
Pa je za njim Komnen iz Kotara,
Pa je onda Smiljanić Ilija, 85
Pa za njime Janković Stojane.
Janko šiba debela putalja,
Al Tadije dostignut ne može.
Ma eto ti Petra Mrkonjića,
Kako svoje obisio brke! 90
Ali viče Petre Mrkonjića:
»Stani, Tade, ne mori dorata,
Ako Bog da i srića junačka.
Da uhvatim karlovačkog bana,
Tvrda vira i moja besida, 95
Dotrat ću ga na ravan Kotare,
Metnut ću ga u tanku tamnicu!«
A za Petrom ostali junaci.
Pa spadoše ka vodi Vrbasu.
Ali tute karlovački bane, 100
Dok kod njega sitna Anđelija;
Sve je bane u obraze ljubi,
A ostali kićeni svatovi
Kolo vode, a pisme izvode.
Dok prispiše kotarski serdari, 110
Najprvi je Senjanin Tadija.
Ali viče Petre Mrkonjiću:
»Svaki sebi drži po jednoga,
A ja hoću karlovačkog bana!«
Što je reko, poreko se nije. 115
Odmah banu Petre dolazio,
Čapiše se po pleći junačke,
Gonjaju se dva biela sata,
Zubim škrinu Petre Mrkonjiću,
Zubim škrinu, u nebo pogleda, 120
Odmah s banom u zelenu travu.
Pa mu kleče na prsi junačke,
Odmah veže i noge i ruke.
Pogubiše trideset drugova.
Pa sjedoše užnu užinati. 125
Pa sjedoše hladna piti vina.
Pa ovako Petre govorio:
»A šta ćemo banu učiniti,
Bi l' mu rusu odkinuli glavu?«
Ma ne dade Senjanin Tadija, 130
Neg' Komnenu vako besidio:
»Pobratime, Komnen sa Kotara,
Eto tebi karlovačkog bana,
I eto ti mlada Anđelija,
Goni njizi k Senju. kamenome. 135
Bana turi u tanku tamnicu;
Da bi Anđi odsikao glavu,
Čini mi se od Boga grihota.
Aj , bora vam, trideset serdara,
Sad hajdemo ka Karlovcu gradu, 140
Banovu ću zarobiti kulu
I po gradu zulum počiniti!«
To rekoše, porekli se nisu.
P a odoše ka Karlovcu gradu.
Da je kome stati pa viditi: 145
Robe, pale prebiele kule,
Robe, nose, što im je i drago,
Ma do kule karlovačkog bana.
I banovu zarobiše kulu,
Zarobiše, vatrom zapališe, 150
Odnesoše nebrojeno blago:
Tri tovara nebrojena blaga,
I tri konja, koji nose blago.
Iz Karlovca roblje odvodiše,
Povedoše momke i divojke. 155
Pa odoše na ravan Kotare.
Čine oni veliko veselje,
Kako čine za misec danaka;
Ma kako su zadobili blaga,
Mogli jesu i godinu dana! 160
Pa su tute viće učinili:
»Ma šta ćemo banu učiniti?«
Progovara Janković Stojane:
»Haj'mo puštat iz tanke tamnice.
Pa ćemo ga kozu učiniti.« 165
Što rekoše, porekli se nisu.
Pa ga bana cinom prociniše.
Mala cina: hiljadu cekina,.
I siniju od suhoga zlata,
I suviše jabuku od zlata! 170
Pa dozivlju karlovačkog bana:
»Ali voliš sa ramena glavu,
Ali voliš nebrojeno blago?«
Besidi im karlovački bane:
»Pustite me iz tanke tamnice, 175
Pitaj blaga, koje vam je drago!«
Pa pustaše bana iz tamnice,
Dadoše mu, brate, pratioce,
Doprate ga do Karlovca grada.
A serdari viće učiniše, 180
Da ga pođu u zemlju Turkinju,
Ne bi l' štogod roblja zarobiti!
Kad oćuti Ivanova ljuba.
Da serdari viće učiniše,
Da ga odu mladi četovati, 190
Brzo ona knjigu nakitila.
Pa nalazi hitro knjigonošče,
Pa ovako njemu besidila:
»Evo tebi stotinu dukata,
Brzo hajde karlovačkom banu, 195
U subotu, u oči nedilje,
Neka dođe do vode Vrbasa,
On odotud, a ja ću odovud,
Doma nije kotarskih serdara,
Lako će me odvoditi mladu!« 200
Pa ga momku bila besidila,
I kune ga Bogom istinitim.
Da odnese listak knjige bile
Za na ruke karlovačkog bana.
Uze momče listak knjige bile. 205
Pa odnese ka Karlovcu gradu,
Baš do kule karlovačkog bana.
Kada nađe karlovačkog bana,
Pokaza mu knjigu šarovitu.
A kad bane knjigu proučio. 210
Pa se maši u svoje džepove,
Izvadi mu dvaest madžarija:
»Nader, momce, promini opanke!
I nader ti knjigu šarovitu.
Pa je podaj mladoj udovici. 215
A da Bog da i srića junačka.
Da dovedem mladu Anđeliju,
Lipše će te bane darovati!«
Ode momče k Senju kamenome.
Pa dolazi mladoj udovici, 220
Pa joj dade knjigu šarovitu.
Kad pogleda knjizi na jazliju,
A kad vidi, što joj knjiga kaže,
Poljubi je, u džepove meće.
Pa se misli mlada Anđelija, 225
Sve se misli, na jednu smislila.
Ode ona na tavane gornje.
Pa udari na tilo odilje,
Tri put svlači, tri put se oblači,
Dok udari tilo i odilje! 230
Meće Anđa tri zlatna đerdana:
Jedan đerdan od suhoga zlata,
Taj Anđuši stoji oko vrata;
Ma koji su groše i dukati,
Te Anđuša meće po prsima; 235
A koji su plete i taljiri,
Te Anđuša paše oko pasa.
Pa ulazi u podrume tople,
Pa izvede Tadina dorina,
Nije gori od onog đogina, 240
Primače ga biljutici stini,
Boga reče, na dorata kleče,
Pa obode niz to polje ravno.
Da je ne bi sustignule vile,
U po noći, kad nitko ne znade, 245
Uprav ode do vode Vrbasa.
Teke žarko izlazilo sunce,
Spade Anđa do vode studene.
Pa priveza debela dorina.
Pa priveza za granu brezovu. 250
Pa umiva svoje bilo lišce.
Kad eto ti karlovačkog bana,
On ne vodi druga ni jednoga.
To rekoše, pa se sastadoše.
Pa odoše dvoru bielome. 255
Pa uzimlje mladu Anđeliju,
Onda bane kupio svatove,
Čini bane veliko veselje.
Ma eto mu jada iznenada:
Oćutili kotarski serdari, 260
Najprvi je Senjanin Tadija,
Pa dođoše do visoke kule.
Ma do kule karlovačkog bana,
Pa uđoše u visoku kulu.
Da t' je vidit Senjanin Tadije, 265
Šta učini karlovačkom banu!
Saveza mu i noge i ruke,
Šiba njega paklenom. kandžijom.
A da vidiš Smiljanić Ilije!
Kad ugleda mladu Anđeliju, 270
Odnese joj đerdan izpod vrata,
Vas je đerdan od suhoga zlata.
Pa je šiba paklenom kandžijom,
Kud god kuca, po njoj koža puca.
Progovara Janković Stojane: 275
»Ne ošibaj, Smiljanić Ilija,
Hoćemo joj oke izvaditi,
A biele dojke prorizati
I kroza nje ruke provlačiti!«
Da bi Janko sve joj učinio, 280
Al' ne dade Senjanin Tadija,
Da mu s' čini od Boga grihota,
Jer se jednim hljebom odhranila,
Neg Tadija 'vako besidio:
»A da bi je dvoru povratio? 285
Ma je bane lisšce obljubio,
Za to kuje povratiti ne ću,
Nego banu kulu zarobite,
I još banu štetu učinite,
Robit,. nosit, što vam je i drago, 290
A ja hoću bana savezati
Na poštenje dužda mletačkoga,
Neka znadu, što jesu serdari!«
Što rekoše, porekli se nisu,
Sve su banu štetu počinili, 295
I još jesu bana savezali,
Odnili mu nebrojeno blago,
Pa odose dvoru bielome
Sve igrajuć i pisme pivajuć,
O Anđuši vavik besidili: 300
»Kako se je momom pomamila,
A za banom, odnili ga đavli!«
Pa spadoše na ravan Kotare.
