Кант
| Кант (1766) Писац: Јован Рајић |
| о воспоминанији смерти |
Кољ жестока, неумитна
смерт, грознаја, неумилна,
всјех равно влечет,
косоју сјечет
земнородних,
лишајет зјениц,
повергајет ниц
пресилних.
Не страшит сја она власти,
не борту ју људеј страст,
цареј, велможеј,
нишчих и књазеј
истребљајет,
јединим взором
в јавлени скором
одводит.
Ни свјашчених шчадит глави,
ниже сједин, ниже слави,
молби не слишит,
даров не смотрит
подајемих,
но спешит на суд
и одложит труд
вес земни.
Вострепешчет пред њеј умни
и останет как безумни,
уста умолкнут,
мисли ишчезнут
високија
как поведет тјех,
одлучив от всјех,
в мрачни гроб.
Војин, храбри и пресилни,
бједен стојит и умилни,
оружје поверг
и на земљу лег
нечувствени,
за смерт’ју ступат,
мир сеј остављат
принужден.
Ниже шчадит јуних цвјета,
ниже малих дјетеј љета,
отроча њежно
ведет приљежно
за собоју,
во всјех људеј дом
погребајет в том
незрел плод.
Никто јеја гроз избјежит,
зане всјем нам смерт предлежит;
савјест чистаја,
права, свјатаја,
не бојит сја,
она једина
јест невредима
от стрел јеја.
Извор
уреди- Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 68-69.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Рајић, умро 1801, пре 223 године.
|