[Калопере, моје росно цвејће]
Калопере, моје росно цвејће,
рано ц'втиш, али рода немаш,
кано ни ја, млада Павловица,
па ме Павал на вечеру кори:
„Ој, ти Стано, безродна невесто, 5
буд безродна, што па беспородна?!
Купил с'м те од бели каури,
чу те продам на црног Арапа:
кад је с тебе, да те стра од њега,
кад га нема, да те жал за њега!" 10
Тој је мене младу уплашило,
прати писмо на тројицу браћу:
„Скоро да сте, моја мила браћо,
мене Павал оче да продаде!
Галопачћи коњи дојурете, 15
напоречћи врата отворете,
не кажете: Станина смо браћа,
но кажете: пашини сеизи,
зоб тражите, коњи да зобете,
и за пашу љубу да купите." 20
Дојездише до три мила брата,
галопачћи коњи дојурише,
напоречћи врата отворише:
„Где си, Павле, нигде те не било!
Ми смо јутрос од Стамбола бела, 25
а главом смо пашини сеизи,
паша иска коњи да му заобеш,
паша иска љубу да му продаш.”
Проговара Павал добар јунак:
„Зоба имам коњи да му зобем, 30
али љубу за продаву немам."
Т’г се моја браћа оказаше:
„Бре, аферим, ти наш мили зете!
Ми ти несмо пашини сеизи,
него твоји до три мили шуре." 35
Рече њима Павал добар јунак:
„Прошћавајте, до три мили шуре,
тој с’м Стане у муће вревио!"
