Како вам драго

Како вам драго Писац: Виљем Шекспир

Превод: Велимир Живојиновић и Боривоје Недић

ЛИЦА:

ВОЈВОДА, који живи у изгнанству
ФРЕДЕРИК, његов брат који је узурпирао његове земље
АМИЈЕН, лорд у пратњи изгнаног војводе
ЖАК, лорд у пратњи изгнаног војводе
ЛЕ БО, дворанин у служби Фредериковој
ЧАРЛС, Фредериков рвач
ОЛИВЕР, син Сер Роланда де Бојса
ЖАК, син Сер Роланда де Бојса
ОРЛАНДО, син Сер Роланда де Бојса
АДАМ, слуга Оливера
ДЕНИС, слуга Оливера
КРЕМЕН, будала
ПОП ОЛИВЕР СЛОВОМУЧИТЕЉ, свештеник
КОРИН и СИЛВИЈЕ, пастири
ВИЉЕМ, сеоски младић заљубљен у Одри
Лице које претставља Химена
РОЗАЛИНДА, кћи прогнаног војводе
СИЛИЈА, кћи војводе Фредерика
ФЕБА, пастирка
ОДРИ, сељанчица
Лордови, пажеви, ловци и друга пратња

ЧИН I

ПОЈАВА I

Оливеров врт.

Улазе ОРЛАНДО и АДАМ

ОРЛАНДО:
Колико се сећам, Адаме, то је овако било: у својој последњој вољи оставио ми је неких јадних хиљаду круна, и, као што рече, благосиљајући мога брата, наредио му је да ме лепо васпита. ‐ Ето, ту управо и почиње моја несрећа. Мога брата Жака дао је у школу и извештаји говоре да напредује одлично. Мене, пак, чува простачки код куће, или, тачније говорећи, држи ме код куће нечуваног; јер, видиш ли, зар је то одгој за једног господина мога рода, кад се тај одгој не разликује од одгоја вола у штали? Он и своје коње боље одгаја, јер поред тога што им се пази на храну, још им плаћа и скупе јахаче за вежбу; док ја, његов брат, не добивам ништа од његова старања до ли то што растем; а зато му и живина на буњишту дугује колико и ја. Поред овог ничег, које ми он тако обилно даје, његова власт изгледа да ми одузима и оно што ми је сама природа даровала: тера ме да једем са слугама, лишава ме братског места, и, не дајући ми никакво образовање, поткопава колико може моју племенитост. То је оно, Адаме, што ме боли, и дух мога оца који је у мени почиње да се буни против оваквог робовања. Нећу више то да трпим, премда још не знам никакав начин да бих се тога ослободио.
АДАМ:
Ево долази мој господар, ваш брат.
ОРЛАНДО:
Склони се мало, Адаме, па ћеш видети како ће ме он продрмусати.
(АДАМ одлази. Улази ОЛИВЕР.)
ОЛИВЕР:
Хеј, господине, а шта ти правиш овде?
ОРЛАНДО:
Ништа. Нисам научен да ишта правим.
ОЛИВЕР:
А шта квариш онда?
ОРЛАНДО:
Па тако, твој јадни, недостојни брат помаже теби да квариш Божја дела леношћу.
ОЛИВЕР:
Нађи какав бољи посао и нека те ђаво носи! Губи се одавде!
ОРЛАНДО:
Хоћеш ли да чувам твоје свиње, и да једем са њима коре? Јесам ли ја, као блудни син, проћердао свој део па да сад будем овако кажшен?
ОЛИВЕР:
Знаш ли ти где си?
ОРЛАНДО:
О, да, врло добро: ту у твоме врту.
ОЛИВЕР:
А зиаш ли пред ким, господине?
ОРЛАНДО:
Да, боље него онај пред ким сам што мене зна. Ти си мој најстарији брат, и зато што си племените крви, и ти мене треба да тако познајеш. Народни обичај сматра те бољим, зато што си старији, али тај исти обичај ие одузима ни мени моју племићку крв, па нека је двадесеторо браће између нас. Ја у себи имам исто толико од мога оца колико и ти; ма да признајем да ти, зато што си рођен пре мене, имаш више права на његове части.
ОЛИВЕР:
Шта рече, момче?
ОРЛАНДО:
Батали, брајко, још си и ти млад да таквим гласом говориш.
ОЛИВЕР:
Хоћеш ли да дигнеш руку на мене, неваљалче?
ОРЛАНДО:
Ја нисам неваљалац; ја сам најмлађи син Сер Роланда де Бојса; он је био мој отац; а онај који каже да је отац као што је мој родио неваљалца, три пута је већи неваљалац. Да ми ниси брат, не бих скинуо руку са твога грла док ти ова друга језик не би ишчупала зато што тако говориш. Ти самог себе ружиш...
АДАМ (ступајући напред):
Добри господари, стишајте се; тако вам успомене на вашег оца, сложите се!
ОЛИВЕР:
Пусти ме да идем, чујеш ли!
ОРЛАНДО:
Нећу, ту ћеш да останеш и да ме чујеш. Мој ти је отац у последњој вољи наредио да ме школујеш, а ти си ме васпитао као сељака, кријући од мене све господске особине. Дух мога оца који је у мени, јача, и ја то више нећу да подносим; зато допусти ми обуку у вештинама витешким као што приличи човеку мога рода, или дај ми мој јадни део који ми је отац оставио, и ја ћу с тим отићи да потражим своју срећу.
ОЛИВЕР:
А шта ћеш да радиш кад то потрошиш ‐ да просиш? Но добро, господине, уђи у кућу ‐ нећеш ми више досађивати; даћу ти твој део, и молим те да ме оставиш.
ОРЛАНДО:
Ја те нећу више вређати него колико се тиче мог сопственог добра.
ОЛИВЕР:
Хајд' и ти с њим, ти стара псино!
АДАМ:
Зар је „стара псино" моја награда? ‐ Истина ‐ зацело у вашој сам служби погубио зубе. Нека је милост Вишњега са мојим старим господаром! Он тако што никад не би рекао.
(Излазе ОРЛАНДО и АДАМ)
ОЛИВЕР:
Дакле ту смо? Почињеш да насрћеш на мене? Пустићу ја теби крв, и опет ти нећу дати хиљаду круна. Хеј, Денисе!
(Улази ДЕНИС)
ДЕНИС:
Је ли ваша милост звала?
ОЛИВЕР:
Није ли долазио Чарлс, војводин рвач, да ме потражи?
ДЕНИС:
Ако је по вољи, он чека пред вратима и моли за приступ.
ОЛИВЕР:
Пусти га унутра. (Излази Денис) Ово ће бити згодна прилика ‐ сутра је рвање.
(Улази ЧАРЛС)
ЧАРЛС:
Добар дан, ваша милости.
ОЛИВЕР:
Добри господине Чарлсе, какве нове вести у новом двору?
ЧАРЛС:
Ништа ново сем старих вести: нови војвода је изгнао свога брата, старог војводу, а три или четири од његових омиљених лордова одоше добровољно у изгнанство са њим; њихове пак земље и приходи богате новог војводу, па им је стога он, ваљда, радо и допустио да лутају по свету.
ОЛИВЕР:
Можете ли ми рећи је ли и Розалинда, војводина кћи, изгнана заједно са својим оцем?
ЧАРЛС:
А не; јер војводина кћи, њена рођака, толико је воли ‐ оне су од колевке заједно одрасле ‐ да би и она пошла са њом у изгнанство, или би без ње пресвисла. Она је на двору и њен је стриц воли као своју кћер. Никад се две девојке нису волеле као оне.
ОЛИВЕР:
А где ће живети стари војвода?
ЧАРЛС:
Веле да је већ у Арденској шуми где са много веселих људи живи као онај стари енглески Робин Худ. Кажу да се сваким даном сакупља око њега много младе господе и да безбрижно и весело проводе време, баш као што се оно живело у златно доба.
ОЛИВЕР:
А ви се, чујем, рвете сутра пред новим војводом?
ЧАРЛС:
Да, рвем се, господине, и дошао сам да вас упозорим на једну ствар. Речено ми је, господине, тајно да ваш млади брат, Орландо, намерава да се преруши и да покуша са мном једно хватање. Сутра се ја, господине, борим за своје добро име; и онај ко ми промакне без којег сломљеног уда, може да сматра да је добро прошао. Ваш је брат млад и нежан, и, ваше љубави ради, биће ми жао да га удесим онако како бих свога доброг имена ради морао, ако изиђе на мегдан. Стога сам, опет из љубави према вама, дошао да вам то јавим, не бисте ли га ви од те намере одвратили; ако ли не, онда нека се спреми да поднесе срамоту на коју је сам налетео, а што је у свему против моје воље.
ОЛИВЕР:
Чарлсе, ја сам вам захвалан на љубави коју ми указујете, и ви ћете видети да ћу вам је ја најљубазније вратити. И сам сам докучио намеру свога брата и покушавао сам вештим начином да га од тога одвратим ‐ али он је одлучан. Кажем вам, Чарлсе, то је најупорнији младић у Француској; пун је славољубља, завидљив је, лукав, покварен, сплеткаш чак и против мене, свога рођеног брата ‐ па стога радите како знате. Драго ће ми бити ако му скр'ате врат, као да сте му само прет сломили. А богами вам кажем, припазите се и ви: јер ако га само мало посрамите, или ако се он сасвим не прослави над вама, покушаће да вас отрује, да вас ухвати у замку на какав издајнички начин, и неће вас пустити на миру док вам каквом преваром не узме и сам живот. Уверавам вас ‐ и то вам скоро у сузама кажем ‐ да нема данас жива човека да је тако млад а тако зао. И још ја ово као брат о њему говорим, и када бих га рашчлањавао, морао бих да црвеним и да плачем, док бисте ви бледели и чудили се.
ЧАРЛС:
Радујем се што сам дошао вама, а он ће добити своје ако сутра изиђе на мегдан; и врати ли се кући на својим ногама, ја се више нећу рвати за награду. Бог нека чува вашу милост!
ОЛИВЕР:
Збогом, добри Чарлсе! (ЧАРЛС излази) Сада ћу да изазовем онога јуношу, и надам се да ће му то смрсити конце; ни сам не знам зашто, али моја душа никога не мрзи толико као њега. А ипак, он је нежан: никад школован, а ипак учен; пун племенитог духа; од свих људи вољен, и, заиста, толико у срцу целом свету, а нарочито мојим људима који га најбоље познају, да сам ја сасвим занемарен и презрен. Али неће ни то још дуго трајати; овај ће рвач све то рашчистити: остаје још само да у дечаку распалим ватру, па одох да и то свршим.

ПОЈАВА II

Пред Војводиним двором.

УЛАЗЕ РОЗАЛИНДА и СИЛИЈА

СИЛИЈА:
Молим те, Розалинда, слатка моја сејо, буди весели.
РОЗАЛИНДА:
Драга Силија, ја показујем више вееелости но што је имам; зар би хтела да сам још веселија? Ако ме не умеш научити да заборавим изгнаног ми оца, не смеш ме ни учити да се сећам какве нарочите радости.
СИЛИЈА:
Из твојих речи видим да ме не волиш онолико колико ја тебе волим. Да је мој стриц, твој изгнани отац, изгнао твога стрица, војводу ‐ мога оца, а да ти будеш и даље са мном, мене би моја љубав научила да узмем твога оца за свога; а тако би и ти требало да учиниш, да је твоја љубав према мени у истину онаква као што је моја.
РОЗАЛИНДА:
Е па добро, ја ћу да заборавим своју несрећу и уживаћу у твојој срећи.
СИЛИЈА:
Ти знаш да мој отац нема више деце, нити има изгледа да ће их више имати: па кад он умре, ти ћеш бити његова наследница, јер све што је он силом отео од твога оца, ја ћу ти у љубави вратити ‐ части ми моје хоћу, а ако прекршим ову реч, нека се онога часа претворим у какво чудовиште! Зато, моја слатка Ружо, моја драга Ружо, буди весела.
РОЗАЛИНДА:
Од сада ћу бити весела, сејо, и смишљаћу разне забаве. Да видим шта мислиш: да се заљубим?
СИЛИЈА:
Ох, хајде, молим те, то би било забавно; али немој волети ни једног човека озбиљно; не иди, ни ради забаве, даље од нежног руменила девојачког, да би, кад престанеш волети, то могла да учиниш часно.
РОЗАЛИНДА:
А чиме да се забављамо сада?
СИЛИЈА:
Хајде да седимо и да се смејемо доброј домаћици Срећи што преде на вретену, не би ли од сада своје дарове правичније делила.
РОЗАЛИНДА:
Ех, кад бисмо могле! Јер збиља, та слепа жена их веома неправично дели, нарочито женама.
СИЛИЈА:
То је истина; јер којима да лепоту, да им мало поштења, а поштенима, пак, поклања мало лепоте.
РОЗАЛИНДА:
А не, ти сад мешаш посао Среће са послом Природе: Срећа даје поклоне овога света, али не и црте Природе.
СИЛИЈА:
Не? Али кад Природа створи какво лепо створење, зар не може Срећа да удеси да падне у ватру? И ма да нам је Природа дала оштроумност да се смејемо Срећи, зар није Срећа послала ову будалу да прекине препирку?
(Улази КРЕМЕН)
РОЗАЛИНДА:
Заиста, ту је Срећа и сувише јака према Природи ‐ кад шаље праву, природну будалу, да учини крај природној оштроумности.
СИЛИЈА:
Можда то и није баш дело Среће но Природе, која, видевши да нам је ум и сувише туп да говоримо о таквим богињама, посла нам овог да нам буде тоцило, јер увек је глупост будале тоцило за мудре. Како ти, мудраче? Куда луњаш?
КРЕМЕН:
Госпо, ви морате свом оцу.
СИЛИЈА:
Зар си ти постао гласник?
КРЕМЕН:
Нисам, части ми, али сам послан да дођем по вас.
СИЛИЈА:
А где си научио ту заклетву, лудо?
КРЕМЕН:
Од неког витеза који се клео чашћу да су палачинке биле добре, и чашћу се клео да слачица ништа није ваљала. Ја остајем при томе да палачинке нису ваљале а да је слачица била добра ‐ а ипак се витез није криво заклео.
СИЛИЈА:
Како ти то да доказујеш из велике рпе твоје учености?
РОЗАЛИНДА:
Хајде, отвори врећу своје мудрости!
КРЕМЕН:
Ступите напред, погладите се по подбратку и закуните се у своје браде да сам ја угурсуз.
СИЛИЈА:
Тако нам наших брада, кад бисмо их имале, јеси.
КРЕМЕН:
Тако ми угурсузлука, кад бих га имао, јесам; али ако се ви кунете нечим што није, или чега немате, ви се нисте криво заклеле; па није ни онај витез ко|и ое клер чашћу, јер је никад није имао, а и да је имао, он ју је, заклињући се, потрошио давно пре но што је видео оне палачинке и слачицу.
СИЛИЈА:
Молим те, на кога то мислиш?
КРЕМЕН:
Мислим на неког кога стари Фредерик, ваш отац, веома воли.
СИЛИЈА:
Љубав мога оца довољна му је препорука. Доста! Не говори више о њему; још ћеш бити ишибан једног дана због свог опаког језика.
КРЕМЕН:
Утолико жалосније кад будале не смеју да говоре мудро о оном што паметни људи чине лудо.
СИЛИЈА:
Богами, говориш паметно; јер кад се оно мало памети што је будале имају ућутка, онда се оно мало лудости што је паметни људи имају чини богзна шта. Ево долази Монсиер Ле Бо.
РОЗАЛИНДА:
Са устима пуним вести.
СИЛИЈА:
Којима ће нас кљукати као што голуб храни своје младе.
РОЗАЛИНДА:
И бићемо натовљене вестима.
СИЛИЈА:
Тим боље: бићемо погодније за трг.
(Улази ЛЕ БО).
СИЛИЈА:
Bon jour, Монсиер Ле Веау! Шта има ново?
ЛЕ БО:
Красна кнегињице, промакла вам је једна дивна наслада.
СИЛИЈА:
Наслада? Каквог укуса?
ЛЕ БО:
Каквог укуса, кнегињице? Како ћу на то да вам одговорим?
РОЗАЛИНДА:
Онако како мудрост и срећа дадну.
КРЕМЕН:
Или како судбина досуди.
СИЛИЈА:
Врло добро! Толико крупних речи о тако малом предмету!
ЛЕ БО:
Ви ме збуњујете, кнегињице; хтео сам вам само нешто рећи о прекрасном рвању које сте пропустиле видети.
РОЗАЛИНДА:
Ипак, реците нам бар како је текло рвање.
ЛЕ БО:
Ја ћу вам рећи само почетак, а, ако је по вољи, крај можете и саме видети; јер најбоље тек има да дође, и то овде где ви сад стојите.
СИЛИЈА:
Добро дакле, почетак ‐ он је био и прошао!
ЛЕ БО:
Долази један старац са своја три сина...
СИЛИЈА:
Ја знам бољи почетак, из једне старе приче.
ЛЕ БО:
...тројицом младих људи, одлична раста и држања.
РОЗАЛИНДА:
Са огласима око врата: „Нека је знано свем свету овде."
ЛЕ БО:
Најстарији од њих порве се са Чарлсом, војводиним рвачем; и Чарлс га за тили часак баци на земљу и изломи му три ребра, тако да је мало наде да ће остати у животу; ‐ тако би са другим, а тако и са трећим. Ено их сад тамо леже, сва тројица, а њихов стари отац кука над њима тако силно и тако болно да сви присутни плачу.
РОЗАЛИНДА:
Ух, ух!
КРЕМЕН:
А каква је то наслада коју су госпођице изгубиле да виде, Монсиер?
ЛЕ БО:
Па та, о којој вам говорим.
КРЕМЕН:
Ето ти сад: човек сваког дана нешто научи! Ово ми је први пут да чујем да је ломљење ребара наслада за даме.
СИЛИЈА:
И мени, богами!
РОЗАЛИНДА:
Има ли још неко нестрпљив да искуси ту музику ломљења на својим слабинама? Лудује ли још когод да заради поломљена ребра? Хоћемо ли и ми да гледамо рвање, рођако?
ЛЕ БО:
Мораћете, ако овде останете; јер овде је одређено место, и они су готови да почну.
СИЛИЈА:
Гле, ево их! Сигурно иду овамо; хајде да останемо да видимо.
(Улазе ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК, ЛОРДОВИ, ОРЛАНДО, ЧАРЛС и ПРАТЊА. Музика.)
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Па лепо! Кад се младићу не да доказати, његова погибељ нека му буде за његову насртљивост.
РОЗАЛИНДА:
Је ли то тај човек?
ЛЕ БО:
Да, он је, кнегињице.
СИЛИЈА:
Авај, он је одвећ млад; па ипак поглед му је пун вере у победу.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Шта, кћери и братанице, зар сте и ви дошле да видите рвање?
РОЗАЛИНДА:
Да, милорде, ако сте вољни да нам дозволите.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Мало ћете уживања наћи, велим вам, јер је велика разлика између њих. Због његове младости хтео сам га одвратити, али он не слуша; реците му и ви коју реч, госпе, не бисте ли га ви омекшале.
СИЛИЈА:
Зовите га овамо, добри Монсиер Ле Бо.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Учините тако. Ја нећу да присуствујем. (Склања се у страну)
ЛЕ БО:
Монсиер нападач, кнегињица вас зове.
ОРЛАНДО:
Слушам свим дужним поштовањем.
РОЗАЛИНДА:
Младићу, јесте ли ви позвали на мегдан рвача Чарлса?
ОРЛАНДО:
Не, дивна кнегињице, он је онај који све позива, а ја сам, као и друти, дошао само да окушам снагу своје младости.
СИЛИЈА:
Млади господине, ваш дух је и сувише храбар за ваше године. Видели сте свирепи доказ снаге овога човека. Ако погледате својим очима и створите свој сопствени суд, страх од оваквог кушања среће саветоваће вам да потражите какву другу пустоловину, вама приличнију. Ради вашег вас добра молимо да загрлите свој спокој и да се прођете оваквог покушаја.
РОЗАЛИНДА:
Учините тако, млади господине: ваш углед неће тиме бити окаљан, а ми ћемо молити војводу да рвање изостане.
ОРЛАНДО:
Молим вас, не кажњавајте ме својим злослутим мислима, ма да признајем да много грешим кад ма шта одричем дамама тако лепим и добрим. Али нека ме ваше лепе очи и добре жеље прате на мегдану, па и ако будем оборен, биће осрамоћен само један који никад није ни био у части; ако ли и убијен, опет само један који је сасвим вољан да умре. Тиме нећу учинити никакву неправду својим пријатељима, јер немам ниједнога који би зажалио за мном; нити ћу нанети
какву штету свету, јер у њему немам ничега, но само залуд заузимам једно место које ће се моћи боље попунити ако се ја уклоним с њега.
РОЗАЛИНДА:
Кад бих могла, поклонила бих вам ово мало снаге што је имам.
СИЛИЈА:
И ја бих, да повећам њезину.
РОЗАЛИНДА:
Са срећом пошли! Дао би Бог да сам се преварила у вама.
СИЛИЈА:
Дао вам Бог оно што желите!
ЧАРЛС:
Дакле, где је тај млади јунак што толико жели да се састави са мајком земљицом?
ОРЛАНДО:
Овде је, господине, само његове су жеље мало скромније.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Рваћете се само док први не падне.
ЧАРЛС:
Уверавам вашу милост да га нећете морати наговарати на други покушај, пошто сте га толико одвраћали од првог.
ОРЛАНДО:
Ви мислите да ми се ругате после, па зато није потребно да то чините и пре. ‐ Али хајдете!
РОЗАЛИНДА:
Нека вам је Херкул у помоћи, млади човече!
СИЛИЈА:
Да ми је да сам невидљива, па да ухватим оног јаког за ногу!
(ЧАРЛС и ОРЛАНДО се рву).
РОЗАЛИНДА:
О, одлични младићу!
СИЛИЈА:
Када бих имала гром у очима, казала бих који ће пасти.
(ЧАРЛС је оборен. Ларма)
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Доста, доста!
ОРЛАНДО:
Молим вашу милост, још мало: ја се честито нисам ни задувао.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Како се ти осећаш, Чарлсе?
ЛЕ БО:
Не може да говори, милорде.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Носите га одатле. (Чарлса носе) А како ти је име, младићу.
ОРЛАНДО:
Орландо, господару; ја сам најмлађи син Сера Роланда де Бојса.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Више бих волео да си син ког другог:
Свет твога оца за часног сматраше,
Но, ипак, он ми непријатељ беше.
Да си од каквог другог колена,
Дело бих твоје волео још више.
Ал' пођи збогом; ти си храбар младић.
Но волео бих да си другог рода.
(Излазе ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК, СВИТА и ЛЕ БО)
СИЛИЈА:
Да сам на месту свога оца, да л' бих
Радила и ја тако, сејо?
ОРЛАНДО:
Ја сам
Поносан што сам Сер Роландов син,
Најмлађи његов син, и не бих име
Мењао за наследство овог Фредерика.
РОЗАЛИНДА:
Мој отац, а и сав остали свет
Вољаху Сер Роланда као себе.
Да раније знадох да му је он син,
Молбама ја бих придружила сузе,
Да га одвратим.
Хајд'мо, рођако.
СИЛИЈА:
Захвалимо му и охрабримо га:
Суревњива и груба ћуд мог оца
Срце ми пара. Заслужни сте ви,
Господине. Држите ли тако
И у љубави обећања своја
К'о што их сада надмашисте сва,
Драга вам срећна биће.
РОЗАЛИНДА:
Господине, (дајући му огрлицу с врата)
То мене ради, још једна на коју
Срећа се не осмехну, носите!
Дала би више да јој рука није
Сретстава лишена. Хоћемо ли, сејо?
СИЛИЈА:
Да. Племеиити господине, збогом.
ОРЛАНДО:
Ни хвала зар да кажем нисам кадар?
Мој бољи део некуд потоиу,
А ово што је овде остало
Личи на проштац што за нишан служи.
РОЗАЛИНДА:
Натраг нас зове: клону гордост моја
Са срећом мојом. Питаћу шта хоће.
Јесте л' ви звали? Ви се, господине,
Бористе храбро и победисте
Не само своје непријатеље.
СИЛИЈА:
Сејо, хоћеш ли?
РОЗАЛИНДА:
Ево идем. Збогом!
(Излазе РОЗАЛИНДА: и СИЛИЈА)
ОРЛАНДО:
Какво то узбуђење језик мени
Притиште? Ништа не могох јој рећи,
А она хтеде разговор. Јадни
Орландо, ти си побеђен. Над тобом
Овлада Чарлс ил' нешто слабије.
(Улази ЛЕ БО)
ЛЕ БО:
К'о пријатељ вас, добри господине,
Светујем: беж'те одавде. Јер ма да високу
Хвалу и право дивљење и љубав
Заслужисте, то војвода ипак
Тумачи криво. Он је плах. У ствари
Казати шта је, то приличи више
Да замислите но да речем ја.
ОРЛАНДО:
Хвала, господине: но рец'те, молим,
Од оне две што беху овде сада
Која је војводе Фредерика кћи?
ЛЕ БО:
По поступцима његовим, ниједна.
У ствари, мања његова је кћи,
Друга, пак, изгнаног војводе је кћи,
Коју грабљиви стриц задржа овде
Друга да буде кћери његовој;
Више но сестре рођене се воле
Њих две, ал' овај војвода одскора
Мрзети поче нежну нећаку
Зато што свак врлине њене хвали
И ради оца доброг жали је;
Душе ми, против те госпође злоба
На пречац ће му букнути. Господине,
До виђења. А дотле, дао Бог
У бољем свету ком да љубав вашу
Заслужим и с вама боље се упознам.
ОРЛАНДО:
Ја вам остајем захвалан: збогом!
И тако морам из дима у ватру,
Од насилника војводе, насилнику брату:
Али прекрасна Розалиндо!

ПОЈАВА III

Соба у двору.

Улазе СИЛИЈА и РОЗАЛИНДА

СИЛИЈА:
Шта сејо, шта, драга Розалиндо! Нека се Купидон смилује, зар ни речце?
РОЗАЛИНДА:
Ни једне, колико да је пред пса бацим.
СИЛИЈА:
Не, твоје су речи и сувише драгоцене да би се бацале псима; баци их мени и осакати ме својим разлозима.
РОЗАЛИНДА:
Онда би једна од нас била осакаћена разлозима, а друга луда што их нема.
СИЛИЈА:
Зар је то све због твога оца?
РОЗАЛИНДА:
Не, нешто је и због детета мога оца. Ох, како је пун трња овај свакодневни свет!
СИЛИЈА:
То су само чичкови који се бацају у празничној шали: ако не идемо утабаним стазама, ухватиће нам се за сукње.
РОЗАЛИНДА:
Отуда бих ја њих лако стресла; али ти чичкови су у моме срцу.
СИЛИЈА:
А ти их искашљи.
РОЗАЛИНДА:
Бих, кад би могла да учиним само »хм« па да он буде мој.
СИЛИЈА:
Хајде, хајде, бори се са својим наклоностима.
РОЗАЛИНДА:
Ех! да оне не стају иа страну једног борца бољега од мене!
СИЛИЈА:
Бог нек ти је у помоћи! Кад буде време понећеш се, па макар и пала! Него оставимо шалу и говоримо озбиљно: зар је могућно да тако одједном толико заволиш најмлађег сина старог Сер Роланда?
РОЗАЛИНДА:
Војвода мој отац његовог је оца нежно волео.
СИЛИЈА:
Па зар из тога следује да и ти зато мораш да волиш његовог сина нежно? Са таквим умовањем требало би да га ја мрзим, јер мој отац мрзи његовог оца, ‐ па ипак, ја не мрзим Орланда.
РОЗАЛИНДА:
Не, заиста, немој га мрзети, немој мене ради.
СИЛИЈА:
И што бих? Зар не заслужује свако добро?
РОЗАЛИНДА:
Пусти да га ја због тога волим, а ти га воли зато што га ја волим. Гле, ево иде војвода.
СИЛИЈА:
Са очима пуним гнева.
(Улази ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК са ЛОРДОВИМА)
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Припреми се, госпођице, ти
Што пре, и с нашег двора одлази.
РОЗАЛИНДА:
Ја, стриче?
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Ти, синовице. И ако
Нађу те од сад па за десет дана
На двадесет миља од нашега двора,
Ти мреш.
РОЗАЛИНДА:
Нек ваша милост дозволи,
Да собом знање погрешке понесем;
Имам ли ума, знам ли жеље своје,
Ил' ако не сањам, или луда нисам, ‐
Што, држим, нисам, ‐ онда, драги стриче,
Никад не увредих ваше височанство
Ни мишљу нерођеном.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Издајници сви
Тако од речи оправдање граде,
И невини су к'о доброта сушта;
Ал' доста тол'ко: ја ти не вурујем.
РОЗАЛИНДА:
Тиме издајник постати не могу:
Но рец'те барем шта је основ сумњи.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Свога си оца кћи, и то је доста.
РОЗАЛИНДА:
То бех и кад му војводство отесте,
То бех и када изгнасте га.
Издајство није наследно, милорде,
Па и када би пријатељи нас
Кужили њиме, шта је мени за тим?
Отац мој није био издајник.
Не греш'те зато своју душу мноме,
Држећи моју беду издајом.
СИЛИЈА:
Владару драги, чуј и мене.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Да,
Рад тебе, Силија, остависмо је овде,
Иначе с оцем заједно би пошла.
СИЛИЈА:
Онда и нисам молила вас ја,
Милост вам и савест наложише то:
Сувише млада бех да знам шта вреди,
Ал' сад је знам: је л' она издајник,
Онда сам и ја; увек смо заједно
Спавале, училе, играле и јеле,
Кудгод смо ишле, бесмо нераздвојне
К'о Јунонини лабуди што беху.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Она је за те одвећ лукава.
Питомом ћуди, ћутањем, стрпљењем,
Свет она мити, те је жали.
Хеј! Лудо! па она име ти поткрада.
Кад оде, боље синуће твој сјај
И твоја преимућства. Боље ћути:
Што рекох не порекох; своју реч
Газити нећу: изгнана је она.
СИЛИЈА:
Тад, господару, прогнајте и мене,
Јер ја без ње не могу да живим.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Ти си ван себе.
Спреми се, братанице:
Не буде л' к'о што рекох, части ми,
И величине ми речи, умрећеш.
(Излазе ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК и ЛОРДОВИ)
СИЛИЈА:
О, јадна Розалиндо! Куд ћеш сад?
Хоћеш да оцеве измењамо?
Ено ти мог, ал' кунем те, немој
Тужнија бити од мене.
РОЗАЛИНДА:
Ја имам Разлога више.
СИЛИЈА:
Немаш, сејо. Главу
Горе! Зар не знаш да војвода сад
Мене, кћер своју, изагна?
РОЗАЛИНДА:
То није.
СИЛИЈА:
Није зар? Тад у Розалинде нема
Љубави да ти каже да смо једно:
Зар да нас отргну једну од друге?
Зар да се, душо, растанемо? Не:
Нек наследника отац другог тражи,
А ти ме светуј како да бежимо:
Куд да идемо, шта да носимо:
Не примај сама на се терет тај,
Нит своју тугу носи без мене;
Јер, неба ми, бледог с наше жалости,
Реци шта хоћеш, ја ћу с тобом поћи.
РОЗАЛИНДА:
Па куд?
СИЛИЈА:
За стрицем у Арденску шуму.
РОЗАЛИНДА:
Вај, каква биће то за нас опасност!
Девојке ми смо: пут далек. Злочинце
Лепота више дражи него злато.
СИЛИЈА:
Одећу бедну навући ћу ја,
Нагаравићу лице; и ти тако
Учини, па ћемо, не дражећи злочинце,
На миру проћи.
РОЗАЛИНДА:
А како би било
Да се у мушко, пошто сам висока,
Прерушим? О бедру левом кратки мач,
У десној копље ловачко и ‐ ма кол'ка
У срцу женска плашљивост ми била ‐
На лице маска вајнога јунаштва,
К'о тол'ко других мушких кукавица,
Што кукавиштво јуначењем крију.
СИЛИЈА:
А к'о мушкарац како би се звала?
РОЗАЛИНДА:
Не горе него Јупитеров паж
И зато, пази, Ганимед ме зови.
Ал' како да се зовеш ти?
СИЛИЈА:
Некако да моме положају личи:
Не више Силија, него Алиена.
РОЗАЛИНДА:
А, сејо, шта велиш: да украдемо
Лудог пајаца с двора оца твог? Зар не?
Злата би нам успут вредео.
СИЛИЈА:
На крај би света за мном пош'о тај;
Пусти да ја то збринем. Хајд'мо сад
Да покупимо накит свој и благо,
Смислимо време погодно и пут
Поуздан да нас од потера скрије.
Сад хајд'мо с радошћу у изгнанство поћи,
Тако ћемо само до слободе доћи. (Излазе)

ЧИН II

ПОЈАВА I

Улазе СТАРИ ВОЈВОДА, АМИЈЕН и ДРУГИ ЛОРДОВИ У ШУМАРСКОЈ ОДЕЋИ

СТАРИ ВОЈВОДА:
Па, другови и браћо у изгнанству,
Зар навика не чини свет овај
Слађим од шарног оног блеска? Није л'
У шуми овде погибељи мање
Но на лукавом двору?
Ту трпимо само Адамову казну:
Времена мену, мраза леден зуб
И фијукање ветра зимског. Али
И док ме штипа и уједа он,
Ја, дрхћућ, ипак смешим се и велим:
»Ласкање то није, саветници то су
Који ме опипљиво убеђују шта сам«.
Слатка су искуства несреће и беде,
Што као крастача, ружна и отровна,
Ипак у глави драги камен носи.
И овај наш живот, удаљен од људског друштва,
Реч у дрвећу, у потоку књигу,
У стени наук, и добро у свачем нађе.
Променио га не бих.
АМИЈЕН:
Срећна је милост ваша
Кад упорност коби прометнути уме
У тако тих и тако сладак стил.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Хајд', хоћемо ли у лов на дивљач поћи?
А, опет, жалим те шарене луде,
Рођене грађане пустог града овог,
Што им на њином властитом имању
Стрелама сапи парамо.
ПРВИ ЛОРД:
Да, господару,
Меланхолични се на то тужи Жак;
Куне се да сте ви насилник већи
Но брат ваш који вас амо прогнао.
Баш данас смо се лорд Амијен и ја
Прикрали били докле он лежаше
Под храстом оним што корењем древним
Штрчи над потоком што онуд жубори;
А ту, да се скрије, рањен јелен дође,
Ричући тако, да би рек'о: сад ће
Од напона му кожно рухо пући,
А крупне сузе, сустижућ' се, тужно
Низ невини му сливаху се нос.
Тупо је сетни посматрао Жак
Космату луду где потоком воду
Сузама повећава.
СТАРИ ВОЈВОДА:
И шта рече Жак?
Зар моралисао није на тај призор?
ПРВИ ЛОРД:
О, да, у безброј метафора. Прво
Због суза тако излишких за поток:
»Јелене јадни, ти правиш завештање
К'о неки људи, рече, што све дају
Оном ко одвећ има«. Затим што је сам,
Од кадифастих остављен другова:
»Да, рече, тако несрећа раздваја
Друга од друга.« А кад чопор срна,
Трбуха пуних, протрча крај њега
И не заставши да га поздрави:
»Хајд, хајд, буржуји гојни, рече Жак,
И ред је тако! Што да гледате
На овог бедног бродоломника?« 
Тако вам он устројство земље, града,
Двора и овог нашег живљења
Изобличава; и куне се да смо
Насилници, разбојници, и горе но то,
Јер животиње плашимо, таманимо
У властитоме дому њиховом.
СТАРИ ВОЈВОДА:
У размишљању остаде ли том?
ДРУГИ ЛОРД:
Да, господару, оста да плаче, правећи опаске
О јелену што грца.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Покаж'те ми где је.
Волим овако мрачна кад га нађем;
Тад је пун духа.
ПРВИ ЛОРД:
Одвешћу вас одмах.

ПОЈАВА II

Одаја у двору.

Улазе ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК, ЛОРДОВИ И СВИТА

ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Је л' могућно да не виде их нико?
Не може бити: хуље неке с двора
У дослуку су с њима и на руци Биле им.
ПРВИ ЛОРД:
Не чух да их спази ико:
Дворкиње што пазе на одају њену
У постељу је спремише; а јутрос
Постеља беше без својега блага.
ДРУГИ ЛОРД:
Милорде, нема ни подле будале
Што нас тако често засмејавала.
Хисперија, дворкиња, начула је тајно
Како кћи ваша и рођака јој много
Врлине и љупкост рвача оног хвале,
Што снажног Чарлса недавно победи;
Па верује да, ма где оне биле,
Тај младић мора да је са њима.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Пошаљ'те к његовом брату; доведите
Тог витеза овамо: ако га нема ‐ брата
Доведите му: тај ће ми га већ наћи!
Хајдете одмах! Трагајте куд знате,
Ал' да ми се луде бегунице врате!

ПОЈАВА III

Пред Оливеровом кућом.

Улазе ОРЛАНДО и АДАМ, сусрећући се.

ОРЛАНДО:
Ко је?
АДАМ:
Гле, мој господар млади! О драги, о душевни
Мој господару! О успомено на старог
Сер Роланда! Ал' шта чините овде?
Што се врлином китите? Што љубав
Будите? Што сте честит, јак и храбар?
Што бесте луди да честитом војводи
Рвача џина треснете о тле?
Слава је ваша пре вас дома стигла.
А не знате ли, господару, да су
Врлине неком непријатељ сушти?
И ваше врлине, господару добри,
Издајице су вам заклете и свете.
О, какав је ово свет кад добро трује
Оног који га носи!
ОРЛАНДО:
Ал' шта је?
АДАМ:
Авај, несрећни младићу!
Не улазите на та врата! Под тим кровом
Злотвор свих ваших врлина обитава.
Ваш брат ‐ не, не брат; али син ‐ но опет
Ни син, не могу звати га ни еином
Оног ког оцем му хтедох да назовем ‐
Чу где вас хвали свет, и хоће ноћас
Кућу у којој спавате да сагори
И вас у њој; не успе л' му то,
Други ће начин наћи да вас смакне.
Прислушкивао сам и начуо му план.
То није дом: кланица то је права,
Гроз'те се, бојте, не ступајте у њ.
ОРЛАНДО:
Ал' куд да идем, Адаме?
АДАМ:
Куд било; Немојте само остајати овде.
ОРЛАНДО:
Нећу тек ваљда да идем да просим,
Или да мачем прљавим на друму
К'о арамија изнуђавам хлеб:
А шта бих друго ако нећу то?
Али ја нећу то па ма шта било.
Радије се зато неваљалству
Свог небратскога брата предајем.
АДАМ:
Не чин'те то! Ја имам петсто круна
Које сачувах служећ оца вашег
И које скупих да ми дадиља
Буду кад снага изда ме да служим,
И кад ме старост у запећак баци. Узмите то; а
Онај који храни Гавране, који и о врапцу брине,
Нека ми старост теши. Ево злата ‐
Иако стар, крепак сам ја и јак,
Јер никад пића отровна не мешах
Са крвљу својом у младе своје дане,
Нит каквих других тражих наслада
Које су само извор слабости;
Зато је старост моја чврста зима;
Ледна ал' добра. Пустите да пођем
С вама; у свакој потреби и послу
Служићу вас к'о младић какав ја.
ОРЛАНДО:
О, добри старче, како ли те краси
Оданост та из старих оних дана
Кад се за дужност, не рад награде
Служило! Ниси ти за ово време
Кад сваки тражи само награду;
А чим је има, угаси се с њом,
Његова дужност. Такав ниси ти!
Ал' јадни старче, труло дрво гајиш,
Дрво што неће потерати цвет
Крај свег твог труда и марљивости све.
Ал' нека буде! Хајд'мо! А док траје
Уштеда скромна из младости твоје
Проживећемо слатко дане своје.
АДАМ:
Господару, хајте! У добру и злу
Пратићу вас верно док трајем. Ја ту
Проживех од седамнаесте своје
До осамдесете. Сад идем. Многи кроје
У седамнаестој свој пут; ретко ко
У осамдесетој ‐ мало је тад касно за то
А најбоље награђен сматраћу се, ако
Дуг господару платам и умрем лако.

ПОЈАВА IV

Арденска шума.

Улазе РОЗАЛИНДА, прерушена као младић, СИЛИЈА као пастирка и КРЕМЕН.

РОЗАЛИНДА:
О, Јупитеру, како ми је душа уморна!
КРЕМЕН:
Ја не бих марио за душу, да ми ноге нису уморне.
РОЗАЛИНДА:
Била бих кадра да осрамотим ову мушку одећу и да заплачем; али морам да утешим слабију страну, јер гуњ и чакшире треба да се покажу храбри пред сукњом. Зато, буди храбра, добра Алиено.
СИЛИЈА:
Понеси ме, молим те: ја не могу даље.
КРЕМЕН:
Што се мене тиче, ја бих вас пре поднео него понео; али и кад бих вас понео, не бих понео ни венац ни круну, јер мислим да немате ни паре у кеси.
РОЗАЛИНДА:
Ево ово је Арденска шума.
КРЕМЕН:
Да, сад сам у Ардену; утолико већа будала! Кад сам био код куће био сам на бољем месту; али, путници морају да буду задовољни с малим.
РОЗАЛИНДА:
И буди, добри Кремене. Али, гле, ко ово иде? Један младић са неким старцем и озбиљно се нешто разговарају.
(Улазе КОРИН и СИЛВИЈЕ)
КОРИН:
То је баш пут да те још већма мрзи.
СИЛВИЈЕ:
О, кад би знао, Корине, кол'ко је волим!
КОРИН:
Погађам нешто, јер и сам некад вољах.
СИЛВИЈЕ:
Не, Корине, стар си да наслутиш то.
Ако си у младости волео истински,
К'о ико нгто над узглављем уздише,
Ако ти љубав беше слична мојој ‐
А није, јер нико не вољаше тако ‐
Реци на кол'ко лудорија све
Наводила те машта у то доба?
КОРИН:
На хиљаде којих не сећам се више.
СИЛВИЈЕ:
Тад ниси никад волео истински.
Ако се не сећаш сваке најмање
Лудости на коју те љубав наведе,
Волео ниси ти;
Ако морио слушаоце ниси,
Као ја сада, хвалом своје драге,
Волео ниси.
Ако из друштва ниси скакао
На пречац, к'о што страст сад мене гони,
Волео ниси... О, Фебо, Фебо, Фебо!
(Излази)
РОЗАЛИНДА:
Пастиру јадни, бол слушајућ' твој,
Ја чудним случајем сагледах и свој.
КРЕМЕН:
И ја свој. Сећам се кад сам био заљубљен како сам еломио свој мач о један камен, и рекао му да је то зато што се усуђује да долази Јани Смајловој; па се онда сећам како сам љубио љену оклагију, и кравино виме које су њезине слатке испуцале руке музле; па се онда сећам како сам, уместо њој, изјављивао љубав једној махуни грашка и узевши из ње два зрна, вратих их и рекох у у сузама: »Носи ово мене ради«. Ми који смо прави љубавници правимо чудне скокове; али
као што је све смртно у природи, тако је све у природи, кад воли, смртно лудо.
РОЗАЛИНДА:
Говориш паметније но што и сам мислиш.
КРЕМЕН:
Никада нећу ни бити свестан своје доскочице, сем ако се еаплетем при скоку.
РОЗАЛИНДА:
Јупитеру, љубав пастирева ова
И моја љубав ‐ истога су кова.
КРЕМЕН:
И моја, само је моја већ мало рабатна.
СИЛИЈА:
Молим те, питај оног пастира
Би л' нам за новац мало хране дао:
Смртна ме несвест хвата.
КРЕМЕН:
Еј ти, лудо!
РОЗАЛИНДА:
Ћути, будало: нисте род.
КОРИН:
Ко зове?
КРЕМЕН:
Бољи од тебе.
КОРИН:
Да нису, јадни би били.
РОЗАЛИНДА:
Мир, чу ли! Добро вече, пријатељу.
КОРИН:
И вама, добри господине. И вама свима.
РОЗАЛИНДА:
Пастиру, ако се за љубав ил' за злато
У овој пусти може наћи кров,
Води нас, молим те, да се прихватимо
И починемо: девојка, сустала та
Вапије за окрепљењем.
КОРИН:
Ех, господине,
Више ње ради, но себе ради, жалим
Што нисам срећнији да јој помогнем;
Ну ја сам овчар код другог човека,
И не стрижем овце које чувам;
А газда мој је човек грубе ћуди,
Не хаје много да нађе к небу пут,
Чинећи добра дела гостопримства.
Сем тога, њему продаје се сад
Колиба, стадо, пашњаци; и пошто
Он није туна, у колиби нема
Ничег што бисте јели ви. Ал' хајте само!
Ено вам све што буде било тамо.
РОЗАЛИНДА:
А ко то треба имање да купи?
КОРИН:
Тај младић што га мало час видесте,
Ну мало он за куповину мари.
РОЗАЛИНДА:
Ако је пос'о частан купи ти,
Молим те, стају, стада, пашњаке,
А новаца ћеш од нас добити.
СИЛИЈА:
И већу плату. Ја ово место волим
И драговољно бих пребивала ту.
КОРИН: Имање се продаје ‐ што јест, јест. Па хајте,
И ако вам се земља допадне
И принос с ње, и овај живот наш,
Купићу за вас одмах драге воље
И служити вас не може бити боље.

ПОЈАВА V

Други део шуме.

Улазе АМИЈЕН, ЖАК и ДРУГИ.

Песма
АМИЈЕН:
Ко жели да лежим с њим
Под зеленграњем тим
И глас да здружи свој
Уз слатки птица пој
Нек пожури, нек пожури, нек пожури,
Нико му ту
Не ради о злу
Сем мраз и облак сури.
ЖАК:
Још, још, молим вас још.
АМИЈЕН:
Бићете меланхолични.
ЖАК:
На томе хвала. Певајте молим вас још. Ја могу да посишем меланхолију из песме као што ласица сише јаја. Још, молим вас, певајте још.
АМИЈЕН:
Глас ми је храпав. Знам да вам се нећу свидети.
ЖАК:
Ја не желим да ми се ви свидите; желим да певате. Хајдете, још; још једну станцу: је ли се тако зове: »станца«?
АМИЈЕН:
А коју песму?
ЖАК:
Не тичу ме се њихова имена; оне ми ништа не дугују. Хоћете ли певати?
АМИЈЕН:
Више да вама угодим, него да себе задовољим.
ЖАК:
Е, па онда ако икоме икад будем захваљивао, захвалићу вама: али људи кад захваљују личе на псоглаве кад се сретну; и кад ми човек срдачно захваљује, чини ми се као да сам му дао марјаш за његову просјачку хвалу. Дакле, певајте, а ви који нећете, језик за зубе.
АМИЈЕН:
Па, завршићемо песму. Господо, поставите трпезу; војвода ће пити под овим дрветом. Он вас је вас дан тражио.
ЖАК:
А ја сам га вас дан избегавао. Он је сувише говорљив да би ми његово друштво годило: и ја размишљам о стварима толико колико и он, али, небу хвала, ја се тиме не хвалишем. Али, хајд' песмице, хајд'!
АМИЈЕН:
Ко није сујетник клет
И воли сунчани свет,
Стичући сам свој крух,
Хлеб слатко једући сух,
Нек пожури, нек пожури, нек пожури,
Нико му ту
Не ради о злу
Сем мраз и облак сури.
ЖАК:
И ја ћу вам рећи на тај глас један стих, који срочих јуче пркосећи својој фантазији.
АМИЈЕН:
А ја ћу га отпевати.
ЖАК:
Овако иде:
Деси л' се чудо то
Да неко, к'о глупи во,
Напусти раскош и сјај
За неки пустошни крај,
Дуц ат ме, дуц ат ме, дуц ат ме!
Наћи ће ту
Гомилу сву
Луда, и мене уз њу.
АМИЈЕН:
А шта је то „дуц ат ме "?
ЖАК:
Тако Грци вабе будале да се скупе у круг. Одох да спавам ако могу; ако ли не, скинућу с неба све родоначелнике мисирске.
АМИЈЕН:
А ја одох да потражим војводу; све је готово за његово славље.

ПОЈАВА VI

Други део шуме.

Улазе ОРЛАНДО и АДАМ

АДАМ:
Драги господару, ја даље не могу. Умирем од глади. Ево, прострећу се и измерити свој гроб. Збогом, добри мој господару.
ОРЛАНДО:
Шта, Адаме, зар тако мало срца имаш у грудима? Живи још мало, охрабри се мало, овесели се мало; ако у овој непознатој пгуми има икакве дивљачи, или ћу ја њој бити храна, или она теби. Ближе је смрти твоје уображење, но твоја снага. Хајде, мене ради, охрабри се мало: не дај смрти да ти приђе колико ти је на дохват руку; ја ћу се одмах вратити, па ако ништа не донесем, дозволићу ти да умреш; учиниш ли то пре но што се вратим, мислићу да си се само ругао мом труду. Тако! Изгледаш веселији. Сад ћу се ја вратити. Али ти лежиш незаклоњен: хајде да те пренесем у какав заклон; и не бој се да ћеш умрети од глади ако има ичег живог у овој пустињи. Прибери душу, добри Адаме. (Излази)

ПОЈАВА VII

Други део шуме. Постављен сто.

Улазе СТАРИ ВОЈВОДА, АМИЈЕН И ДРУГИ

СТАРИ ВОЈВОДА:
К'о да се у звере прометну. Не могох
Нигде га наћи у обличју људском.
ПРВИ ЛОРД:
Милорде, сад баш отиде одавде:
Весео беше песму слушајући.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Постане л' он ‐ сав несклад ‐ музикалан,
Брзо ће несклад сферама завладати.
Нађ'те га, рец'те: Бих да зборим с њим.
ПРВИ ЛОРД:
Доласком својим уштеде ми труд.
(Улази ЖАК)
СТАРИ ВОЈВОДА:
Шта је то, Мсје, да вас пријатељи
Јадни за друштво морају да моле!
Ал' ви сте, видим, весели!
ЖАК:
Луду сам, луду сусрео у шуми,
Луду с колиром шарним ‐ бедни свете!
Јела ми које ме храни сретох луду:
На сунцу се је излежавала,
Ружећ госпу срећу речју пробраном
Изврсно ‐ а ипак шарна луда!
»Добар дан лудо«, рекох, док ће он:
»Не, господине, не зов'те ме лудом
Докле ме срећа не благослови!« 
Па онда сат из џепа извуче,
И оком тупим гледајући у њ
Паметно рече: »Десет је часова:
Туна се види како се свет одвија.
Пре једног часа беше девет тек,
А већ кроз час ће једанаест бити:
С часа на час све више тако зремо
И с часа на час трулимо све више.
Има и бајка о том.« Кад луду чух
Да о времену придикује тако
И да је тако дубокомислена,
Закукурекаше ми плућа као пет'о,
И читав сат се, по његовом сату,
Смејах к'о луд! О, дивне ли луде!
Ох, честите луде! Тај колир пара вреди!
СТАРИ ВОЈВОДА:
А ко је та луда?
ЖАК:
Ох, честита луда! Дворанин је био;
И вели: је л' дама млада и лепа само,
Обдарена је да то и зна; у мозгу
Његовом ‐ сухом к'о двопек иза пута
Заост'о ‐ има чудних кутова
Пуних искуства, које он овако
На ситно крчми. Ох, што нисам луда!
Амбиција ми је колир шарени.
СТАРИ ВОЈВОДА:
И добићете га.
ЖАК:
То је све што желим,
Под условом да се отарасите
Укорењеног општег мишљења
Како сам мудар; и да ме овластите,
Повељом широком к'о ветар, да смем
Дувати на ког хоћу, к'о и све будале,
Па онај кога шинем највише,
Највише да се смеје. А зашто то?
Па то је јасно као пут у цркву.
Јер кога луда мудро погоди,
Био би луд ‐ ма кол'ко погођен
Ако се невешт не чини. Иначе
Испољила би се лудост мудрога
И тамо где луда насумице гађа.
Дајте ми одећу шарну, дајте право
Да зборим како мислим, па ћу ја
Темељно заражени прочистити свет,
Буде ли стрпљиво примао мој лек.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Нек вас је стид! Ја знам шта смерате ви.
ЖАК:
Шта друго, осим добра, до врага?
СТАРИ ВОЈВОДА:
Највећи порок, псујући на порок,
Јер ви сте били сушти порочник,
Чулник колико најчулнија звер.
Сва своја зла би и чиреве све,
Створене док сте били на слободи,
Просули широм света цела.
ЖАК:
Шта? Зар онај који на охолост виче,
Зар појединца оптужује он?
Није ли то плима што расте к'о океан,
Док расипништво пласне осеком?
Зар именујем коју грађанку
Кад тврдим како грађанке у нас
Кнежевски трошак на плећима носе?
Која ће рећи да мислим баш њу
Кад је сусетка њена к'о и она?
А шта је друго него јадник онај
Што каже да му рачун ја не плаћам,
Мислећ да циљам на њ? Зар самим тим
Не сагласи се са оним што рекох?
Ето! Ал' шта и како? Дед да видим
Чим га обедих? Ако сам у праву,
Онда је крив он. А није ли крив,
Потвора моја тумараће онда
К'о дивља гуска која никоме
Не припада. Али, гле, ко иде то?
(Улази ОРЛАНДО с мачем у руци)
ОРЛАНДО:
Престан'те с јелом!
ЖАК:
Ја још и не почех.
ОРЛАНДО:
И нећете док се невоља не намири.
ЖАК:
Од каквог ли је рода петлић овај?
СТАРИ ВОЈВОДА:
Да ли те беда тако осмели,
Ил' презре добре обичаје све,
Кад тако мало за уљудност знаш?
ОРЛАНДО:
У жицу сте ме такли: љути трн
Невоље голе скиде с мене глеђ
Уљудности; ипак, на селу одгајен,
Знам за пристојност. Ал' станите велим,
Умреће ко се такне воћа тог
Док себе и свој пос'о не намирим.
ЖАК:
Пошто код вас разлог не помаже,
Ваља ми мрети.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Шта хоћете? Пре ћете љубазношћу својом,
Но силом на љубазност присилити нас.
ОРЛАНДО:
Хране ми дајте: умирем од глади.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Седите и једите: и добро нам дошли!
ОРЛАНДО:
Зар тако блага реч? Опростите,
Мишљах да овде дивљачно је све,
С тог узех на се израз пркоснога
Наређивача. Али ма ко да сте
Ви што у пусти овој непроходној
У хладу сетног грања часове
Времена леног проћердавате,
Ако за боље дане икад знасте,
Ако вас икад звоно цркви звало,
Ако у добрих људи бесте гост,
Ако вам суза чиста икад кану
И знате шта је жалити и бити жаљен,
Нек онда блага реч замени силу,
И ја, с том надом, црвеним и скривам мач.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Јест, видели смо и ми боље дане,
У цркву светог звона звук нас звао,
У добрих људи бесмо гост, и с ока
Брисасмо капље што их сажаљење
Измами свето. Зато сед'те ту
И по вољи се служ'те свим што може
Од помоћи вам бит' а што немате.
ОРЛАНДО:
Онда одлож'те обед који час
Док ја, к'о срна, лане не пронађем
И дам му хране. Ту је старац један
Бедан, што дуго посрт'о је за мном
Из љубави чисте: док не буде сит
Он, двогубо исцрпен старошћу и глађу,
Ја окусит' нећу.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Хајдете, нађите га
Нећемо јести док се не вратите.
ОРЛАНДО:
Хвала! Нек Бог вам за доброту плати.
(Излази)
СТАРИ ВОЈВОДА:
Видите, не туче зло једино нас.
Пространа светска позорница пружа
Призора тужних више него глума
У којој играмо ми.
ЖАК:
Па цео свет је
Глумиште где људи сви и жене глуме;
Свак се појави ту и оде; и одглуми
У свом животу многе улоге
Кроз седам чинова: прво као дете
Што плаче и гуче дадиљи у крилу;
Потом, к'о ђачић плачљив, што са торбом,
Светла јутарња лица, пузећи к'о пуж,
Нерадо школи иде; па к'о љубавник
Што уздише к'о оџак, уз баладу тужну
О веђи своје драге; па к'о војник
Што пун чудних псовки, с брадом као пантер,
На част љубоморан и на свађу брз,
Мехурић славе тражи испред саме
Чељусти топа; па к'о пупав судац,
Стомака пуног масних петлова,
Што оштра ока, а прописне браде,
Пун отрцаних примера и сентенца,
Улогу своју игра. У доба шесто
У папучама је лутак пресамићен
С наочарима на носу, с кесом уза се,
На листовима му смршалим ландарају
Бестрага широке чакшире, а глас
Некада мушки, а сад писка дечја
Пијуче и звижди. А последњи чин,
К'о конац те чудне историје бурне,
Друго је детињство, сушти заборав:
Без зуба, без вида, без укуса, без ичег.
(Улази ОРЛАНДО с АДАМОМ)
СТАРИ ВОЈВОДА:
Добро нам дош'о!
Спустите свој товар часни
И дајте му јела.
ОРЛАНДО:
Да кажем место њега Хвала.
АДАМ:
И шта би друго!
Ја једва зборим да кажем »хвала« сам.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Добро нам дошли! Једите! Ја нећу
Да сметам о судби питајућ вас злој.
Свирајте што; ви, рођаче, певајте.
АМИЈЕН:
Песма
Шибај, северче љут!
Незахвалности прут
ЉуЋе но ти озледи.
Ма како љут и плах,
Невидљив твој је дах,
Па мање и повреди.
Хејхо, попевај, хејхо зеленграње лако!
Љубав је лудост, лаж пријатељство свако.
Па хејхо, грање лако!
Најлепше је живети овако.
Нек реже мраз љут! То
Не боли к'о кад зло
За добро врате људи.
Мраз леди све у круг;
Али кад изда друг
То пече љуће од студи.
Хејох, попевај, хејхо зеленграње лако!
Љубав је лудост, лаж пријатељство свако.
Па хејхо, зеленграње лако!
Најлепше је живети овако.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Ако сте доброг Сер Роланда син
К'о што ми искрено дошанусте сад
И к'о што оком опажам и видим
Истински оцртан и жив његов лик
На лицу вашем ‐ нек сте добро дошли!
Војвода ја сам што је оца вашег
Волео много. У пећину хајте
Да чујем вашу невољу до краја.
Ти, старино добра, добро дошао
К'о и господар твој. Помоз'те му!
А ви ми руку дајте па ми ту
Невољу своју испричајте сву.
(Излазе)

ЧИН III

ПОЈАВА I

Одаја у двору. ‐

Улазе ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК, ОЛИВЕР, ЛОРДОВИ и СВИТА.

ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
И од онда га ниси видео? То
Не може бити, господине; да нисам
Претежно душом милостив, ја не бих
Далеко тражио за освету циљ
Кад си ти ту. Ал' чуј: да брата нађеш,
Ма где он био: свећом тражи га!
Не доведеш ли га, мртва или жива,
Од сад за годину, не долази више
Да опстанка у нашој земљи тражиш.
Сав посед твој, и све што својим зовеш,
А што је плена вредио, запленићемо ми
И држати докле кроз уста брата свог
Не спереш оно што мислимо о теби.
ОЛИВЕР:
Да висост ваша моје срце зна!
Свог брата никад нисам волео.
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
Утол'ко већи подлац. Избаците га!
Нек чиновници моји који то
Раде, заплене његов дом и земље!
Све овај час! и напоље с њим!

ПОЈАВА II

Арденска шума. ‐

Улази ОРЛАНДО: са хартијом у руци, коју веша о дрво.

ОРЛАНДО:
Виси ту, песмо, љубав ми казуј и труби:
А ти, чедним оком, из бледог круга свог,
Краљице ноћи трокруна, име љуби
Нимфе, што поста владарка живота мог.
О Розалинда! Дрвета биће ми та
Књиге; у коре урезаћу њине
Душу, да сваки који читати зна
Свуд види доказ за твоје врлине.
Хајд', хајд', Орландо, посеј кроз шуму сву
Честиту, дивну, неизрециву њу.
(Излази) (Улазе КОРИН и КРЕМЕН)
Па како вам се свиђа овај пастирски живот, Господине Кремене?
КРЕМЕН:
Заиста, пастиру, посматран сам као такав, тај живот је добар; али с погледом на то да је пастирски, он не ваља. С погледом на то да је усамљен, веома ми се допада; али с погледом на то да је тих, то је веома бедан живот. Даље, с погледом на то да је у пољу, он ми се веома свиди, али с погледом на то да није на двору, досадан ми је. Будући да је штедљив, он, видиш, годи мојој ћуди; али како при том није изобилнији, противи се јако моме желудцу. Знаш ли што филозофије, пастиру?
КОРИН:
Знам само да што је човек болеснији, све му је теже; и да је онај који нема новаца, средстава ни задовољство, лишен три добра пријатеља, да је својство кише да овлажи, а својство ватре да гори; да добри пашњаци дају дебеле овце, а да је недостатак сунца главни узрок ноћи; да онај који није научен мудрости, било од природе, било вештачки, може да се потужи како је рђаво одгојен, или како потиче од веома глупог соја.
КРЕМЕН:
Ти си природан филозоф. Јеси ли икад био на двору, пастиру?
КОРИН:
Нисам, одиста.
КРЕМЕН:
Е, онда си печен за пакао.
КОРИН:
Нисам, надам се ‐
КРЕМЕН:
Заиста си печен, као рђаво запретано јаје ‐ само с једне стране.
КОРИН:
Зар зато што нисам био на двору? Да чујем разлог!
КРЕМЕН:
Па, ако никад ниси био на двору, онда никад ниси видео добро понашање; ако никад ниси видео добро понашање, онда мора да се понашаш зло: а зло је грех, а грех води у пакао. Ти си у опасном стању, пастиру.
КОРИН:
Ни налик, Кремене: оно што се зове добро понашање на двору, било би исто тако смешно на селу као што је сељачко понашање накарадно на двору. Ви ми рекосте да се на двору поздравља не клањањем, већ љубљењем руку: такав би обичај био нечист кад би дворска господа били пастири.
КРЕМЕН:
Доказ, брзо, доказ.
КОРИН:
Па ево: ми, знате, радимо око оваца, а њихова је кожа масна.
КРЕМЕН:
Шта, зар се и у господе не зноје руке? А зар није овчија маст исто толико здрава колико и људски зној? Плитко, плитко; хајде бољи доказ, велим ти.
КОРИН:
Сем тога, наше су руке грубе.
КРЕМЕН:
Утолико ће их лакше ваше усне осетити. Плитко опет. Дед, мало паметнији доказ.
КОРИН:
Сем тога наше су руке и катрањаве од мелема који стављамо на овце. Па зар да љубимо катран? А господске су руке намирисане цибетом.
КРЕМЕН:
Хеј, врло плитки човече! Ти заиста покрај добра меса гуташ црве. Научи од мудраца и промућкај: цибет је нижег порекла од катрана; то је просто прљави мачји одлив. Пробери доказ, овчару.
КОРИН:
Ваша је мудрост и сувише дворска за мене: немам више куд...
КРЕМЕН:
Него хоћеш у пакао? Нека ти је Господ на помоћи, плитки човече! Нека те небо исцели! Ти си шупљоглавац.
КОРИН:
Господине, ја сам поштен радник: ја зарађујем оно што једем; купујем ово што носим; не мрзим никога; не завидим ничијој срећи; радујем се туђем добру, помирио сам се са својом бедом; а највећа ми је гордост кад видим своје овце како пасу и своје јагањце како сисају.
КРЕМЕН:
То је још један простачки грех у вас што сводите овце и овнове, не стидећи се да живите од спаривања стоке; што играте подводника за овнове предводнике, уручујући једногодишње јагње каквом кривоногом старом рогоњи овну, противно свим брачним правилима. Ако због тога не одеш у пакао, онда ни сам ђаво неће овчаре: иначе не увиђам како би могао да се испетљаш.
КОРИН:
Али ево долази господин Ганимед, моје нове газдарице брат.
(Улази РОЗАЛИНДА и чита.)
РОЗАЛИНДА:
Нема Индија рубина
Као што је Розалина.
Широм света са врлина
Бруји име Розалина.
Опис бледи, сјај умине
Пред чарима Розалине.
Нек у срцу бди једина
Чедним ликом Розалина.« 
КРЕМЕН:
Ја ћу вам тако правити стихове осам година без престанка, ручкове, вечере и спавање изузимам. Ти стихови личе на поворке сељанака кад иду на трг да продају масло.
РОЗАЛИНДА:
Бежи, будало ‐
КРЕМЕН:
На пример ‐
Кад за срном срндаћ гине
Нек отрчи до Розалине.
Да се спари мачка брине:
Сушта слика Розалине.
Уз притку се пут висина
Лоза пуза ‐ к'о Розалина.
Снопље вежу кад га скину;
Дај у кола и Розалину.
Што ораси слађи ‐ њина
Горча кора ‐ к'о Розалина.
Ко сласт руже сни, тог шине
Трн љубави и ‐ Розалине.
Ко је прави погрешан галоп у стиховима. Зашто се њима кужите?
РОЗАЛИНДА:
Ћути, ти глупа лудо! Нашла сам их на једном дрвету.
КРЕМЕН:
Заиста, дрво је уродило рђавим плодом.
РОЗАЛИНДА:
Ставићу тебе као пелцер на њега па ће уродити оскорушама, јер твоје досетке иструле пре но што сазру, а то је управ и са оскорушама случај.
КРЕМЕН:
Ви рекосте; а да ли ће и бити тако, нека пресуди шума.
РОЗАЛИНДА:
Мир, долази сестра моја и чита. Склони се.
(Улази СИЛИЈА и чита.)
СИЛИЈА:
»Што ту да је пустиња? Шта?
Нема људи? ‐ Шта је с тим!
Сваком грму језик ја
Даћу да мудро збори њим:
Сад како брзо људски век
Варљив свој оконча ток;
Како је шака јада тек
Свег живота срж и сок;
Сад како вероломства гној
Двоји присне душе две.
Ал' уписаћу под стих свој
И на лепше гране све
РОЗАЛИНДА:
‐ да писмен свак
Види како небо зна
И у нечем малом чак
Свију душа срж да да.
Јер природи небо знак
Даде да од дражи свих
Створи један лик ‐ и ђак
Пробра брзо измеђ њих:
Лик Јеленин, не ћуд јој злу,
Клеопатрин горди стас,
Лукреције скромност сву,
Аталантин добри глас,
Па Розалинди све то тад
Небески Синод даде на дар:
То око, овај лик, тај срца склад,
Да сваку најдражу има чар.
Небо је хтело све дарове ове да има
А ја да живим и умрем робујући њима.« 
РОЗАЛИНДА:
О, најплеменитији проповедниче! каквим све досадним љубавним придикама мориш ти, уосталом, своје парохијане, а никад да узвикнеш: "Имајте стрпљења, добри људи!"
СИЛИЈА:
Гле сад! Назад, пријатељи! Пастиру, удаљи се мало; пођи и ти са њим, момче.
КРЕМЕН:
Хајдемо, пастиру, повуцимо се часно; ако и не с ковчезима и пратњом, а оно с бисагама и клапњом.
(Излазе Корин и Кремен).
РОЗАЛИНДА:
Јеси ли чула ове стихове?
СИЛИЈА:
Јесам, чула сам их све, па и нешто преко тога; јер неки од њих су имали више стопа но што стихови могу да понесу.
РОЗАЛИНДА:
То не чини ништа: стопе могу да носе стихове.
СИЛИЈА:
Да, али стопе су биле хроме, па нису могле да носе себе без стихова, и зато су стајале хромо у стиху. А јеси ли чула, а да се не зачудиш, да се твоје име веша по дрвећу и урезује у његову кору?
РОЗАЛИНДА:
Да, од девет дана већ читавих седам сам била ван себе од чуда; јер гле шта сам нашла на једној палми: нисам била тако опевана од Питагорина времена, кад сам била ирски пацов, а тога једва да се још сећам.
СИЛИЈА:
Погађаш ли чије је то дело?
РОЗАЛИНДА:
Је ли то неки човек?
СИЛИЈА:
Са ланцем око врата који си ти некад носила. Мењаш боју?
РОЗАЛИНДА:
Молим те, ко?
СИЛИЈА:
О, Господе, Господе! Да се пријатељи сретну, то није лака ствар; али планине се могу померати земљотресом, па се тако срести.
РОЗАЛИНДА:
Не, али ко је?
СИЛИЈА:
Је ли могуће?
РОЗАЛИНДА:
Не, молим те најмолећивијим жаром, реци ми ко је.
СИЛИЈА:
О, чудно, чудно, најчудније чудо! И опет чудо, и после свега, чудно преко сваке мере!
РОЗАЛИНДА:
Тако ми мога белоликог образа! Мислиш ли ти да ја, зато што сам се накинђурила као човек, имам прслук и чакшире и у срцу? Један педаљ одлагања више, то је што и Јужно Море које тек ваља открити; молим те, брзо, реци ми ко је, и говори одједном. Што се не загрцнеш па одједном не проспеш из уста тог скривеног човека, као из какве боце из које вино покуља одједном много или нимало. Извади, молим те, чеп из уста да могу да посрчем твоје вести.
СИЛИЈА:
Онда би могао улетети у тебе човек као запушач.
РОЗАЛИНДА:
Је ли он божје дело? Какав је човек? Је ли му глава вредна шешира, а подбрадак вредан браде?
СИЛИЈА:
Не, браде једва да има.
РОЗАЛИНДА:
Па Бог ће му је дати још, ако ће бити захвалан; хајде да причекамо док му не порасте, само ако не будеш оклевала да ми даш обавештења о његовом подбратку.
СИЛИЈА:
Млади Орландо, који у истом трену претумба рвачу пете а теби срце.
РОЗАЛИНДА:
Немој! Дођавола с шалом: говори озбиљно као што приличи озбиљној девојци.
СИЛИЈА:
Веруј ми, сејо, он је.
РОЗАЛИНДА:
Орландо?
СИЛИЈА:
Орландо.
РОЗАЛИНДА:
Јао мени! Шта ћу с гуњем и чакширама? Шта је радио кад си га видела? Шта је казао? Како је изгледао? Како јебио одевен? Куда је отишао? Шта ради овде? Је ли питао за мене? Где је остао? Како се растаде од тебе? и кад ћеш га опет видети? Одговори ми једном речи.
СИЛИЈА:
Најпре ми мораш позајмити уста једног Гаргантуе: одговор би био и сувише велики за иједна уста данашњега кроја. На таква питања рећи »да« или »не« то је више него одговорити по катихизису.
РОЗАЛИНДА:
А зна ли он да сам ја у овој шуми, овако прерушена? Је ли још увек онако бодар као што је био онога дана кад се рвао?
СИЛИЈА:
Решавати задатке које заљубљени постављају исто је тако лако као и бројати атоме у сунчаним зрацима; али сркни гутљај вести о томе како га нађох, и на тенане се наслађуј њим. Нађох га под дрветом као опао жир.
РОЗАЛИНДА:
Треба му дати име Јупитерово дрво, кад такав плод пада са њега.
СИЛИЈА:
Добра госпо, саслушајте ме.
РОЗАЛИНДА:
Настави.
СИЛИЈА:
Ту је дакле лежао као какав рањен витез.
РОЗАЛИНДА:
Ма да је такав призор жалостан, ипак је добро пристајао тлу.
СИЛИЈА:
Молим те, дозикни језику »хој!« јер ђипа непрекидно. Био је одевен као ловац.
РОЗАЛИНДА:
О, претсказање! Дошао је да улови моје срце.
СИЛИЈА:
Хтела бих да испевам своју песму без припева; ти ме изводиш из такта.
РОЗАЛИНДА:
Зар не знаш да сам жена? Кад мислим, морам и да говорим. Мила, настави даље.
СИЛИЈА:
Ти ме не пушташ... Ал' мир! Да није ово он?
РОЗАЛИНДА:
Он је: сакримо се и узмимо га на око.
(СИЛИЈА и РОЗАЛИНДА склањају се у страну). Улазе ОРЛАНДО: и ЖАК
ЖАК:
Хвала вам на друштву; али, вере ми, исто би ми тако било драго да сам био сам.
ОРЛАНДО:
И мени; па ипак, обичаја ради, и ја вама захваљујем на друштву.
ЖАК:
Остајте збогом! Настојмо да се виђамо што је могућно ређе.
ОРЛАНДО:
Ја заиста желим да будемо што бољи незнанци.
ЖАК:
Молим вас да не кварите више ова дрвета режући љубавне песме у њихове коре.
ОРЛАНДО:
Молим вас да не кварите више моје песме читајући их накарадно.
ЖАК:
Розалинда је име ваше драге?
ОРЛАНДО:
Да, управ тако.
ЖАК:
Не допада ми се њено име.
ОРЛАНДО:
Кад су је крштавали, нико није ни мислио да вама угађа.
ЖАК:
Каквог је стаса?
ОРЛАНДО:
Висока управ до мог срца.
ЖАК:
Ви сте пуни згодних одговора. Да се нисте дружили с кујунџиским женама, па одговоре препочели са прстења?
ОРЛАНДО:
А не; ја вам дајем одговоре са оних везених ћилимова са којих сте ви научили своја питања.
ЖАК:
Имате хитар дух: мора да је сачињен од Аталантиних пета. Ако вам је по вољи да оеднемо па да оспемо грдњама своју господарицу ‐ свет, и сву нашу беду?
ОРЛАНДО:
Нећу да грдим никога живог до себе, у кога знам највише недостатака.
ЖАК:
Најгори недостатак вам је тај што сте заљубљени.
ОРЛАНДО:
Тај недостатак не бих хтео да променим ни за вашу најлепшу врлину. Сит сам вас.
ЖАК:
Вере ми, баш сам тражио једну луду, кад нађох вас.
ОРЛАНДО:
Утопила се у потоку; надвирите се само па ћете је видети.
ЖАК:
Па ту ћу видети своју сопствену јединку.
ОРЛАНДО:
За коју држим да је или луда или број.
ЖАК:
Нећу више да се мајем с вама: збогом, добри Сињор Заљубљенко!
ОРЛАНДО:
Драго ми је што одлазите: збогом, добри М'сје Меланхолијо!
(Излази ЖАК; СИЛИЈА: и РОЗАЛИНДА: ступају напред)
РОЗАЛИНДА (Силији):
Ословићу га као какав дрзак лакеј и овако прерушена ачићу се с њим. Чујете ли, ловче?
ОРЛАНДО:
Врло добро; шта хоћеш?
РОЗАЛИНДА:
Молим вас, колико је сати?
ОРЛАНДО:
Требало би да питаш које је доба дана: овде у шуми нема сатова.
РОЗАЛИНДА:
Онда нема ни правог љубавника у шуми; иначе би свакога минута по уздах и свакога сата по лелек показивали лењи ход Времена баш као и прави сат.
ОРЛАНДО:
А што не брзи ход Времена? Зар не би то било на свом месту?
РОЗАЛИНДА:
Нипошто, господине. Време путује разним корацима код различитих људи. Рећи ћу вам код којих Време корача, код којих каса, код којих јури у галопу, а код којих се не миче.
ОРЛАНДО:
Молим те реци код којих каса.
РОЗАЛИНДА:
Ех, па каса оштро код младе девојке од дана зарука па до венчања. Ако је растојање макар само седам дана, време каса тако оштро да јој се чини пуних седам година.
ОРЛАНДО:
А за кога корача?
РОЗАЛИНДА:
Време каса за попа који не зна латински и за богаташа који не пати од костобоље; јер први спава безбрижно зато што не може да чита, а други живи весело јер не осећа никакав бол: једном недостаје терет сувог и залудног знања, а други не познаје терет тешке и мучне немаштине. Код њих, дакле, Време корача.
ОРЛАНДО:
А коме јури у галопу?
РОЗАЛИНДА:
Галопира лопову кад га воде на вешала; јер ишао што спорије може, њему опет изгледа да је сувише брзо дошао до места.
ОРЛАНДО:
А код којих се не миче?
РОЗАЛИНДА:
Не миче се код адвоката за време судског распуста; јер они то време преспавају па и не опажају како време промиче.
ОРЛАНДО:
Где живиш ти, лепи младићу?
РОЗАЛИНДА:
Са својом сестром, овом пастирком, на рубу ове шуме што заокружује као поруб на доњој сукњи.
ОРЛАНДО:
Јеси ли рођен овде?
РОЗАЛИНДА:
Баш као и зец који увек борави онде где је угледао свет.
ОРЛАНДО:
Твој је нагласак нешто бољи но што се може научити у овако удаљеном крају.
РОЗАЛИНДА:
Многи су ми то казали: у ствари, имао сам старог стрица који је био побожан човек; он ме је учио да говорим. У младости живео је у граду и био веома вичан удварању, јер се при том и заљубио. Доцније ми је држао многе придике против те страсти, и ја хвалим Бога што нисам жена те немам све оне лакоумне пороке са којих је он оптуживао цео женски род.
ОРЛАНДО:
Да ли се сећаш које главније мане којом је теретио жене?
РОЗАЛИНДА:
Ниједна се није нарочито издвајала: све су изгледале сличне једна другој, као марјаши; сваки недостатак чинио се огроман док му не би дошао парњак да се надмеће с њим.
ОРЛАНДО:
Молим те, реци ми некоје.
РОЗАЛИНДА:
Не, нећу да траћим своје лекове на оне који нису болесни. Има неки човек што се шуња овуда по шуми и квари наше младо дрвеће урезујући у њихову кору име »Розалинда«. Веша оде по глоговима и елегије по купинама, и све то ‐ нема сумње ‐ да би величао име Розалинда. Кад бих срео тог љубавног крчмара, дао бих му добар савет, јер изгледа да пати од свакодневне љубавне грознице.
ОРЛАНДО:
Ја сам тај што га љубав тресе грозницом; молим те, дај ми твој лек.
РОЗАЛИНДА:
На вама нема ниједног од стричевих знакова: он ме је научио како да познам заљубљеног човека, и уверен сам да ви нисте затвореник у тој крлетци.
ОРЛАНДО:
Који су његови знаци?
РОЗАЛИНДА:
Упао образ, који ви немате; помодреле и упале очи које ви немате; неразговоран дух који ви немате; запуштена брада коју ви немате ‐ али то вам праштам, јер, збиља, то нешто ваше браде је као млађег брата приход. ‐ Онда, подвезице треба да виое, шешир да је без траке, рукав незакопчан, обућа несвезана, и у опште све што је на вама треба да показује немарно очајање. Али ви нисте такав човек. Напротив, ваше је одело тако налицкано, да пре изгледа да сте заљубљени у себе сама но у ког другог.
ОРЛАНДО:
Добри младићу, волео бих кад бих могао да те уверим да заиста волим.
РОЗАЛИНДА:
Ја да то верујем?! Исто тако можете да уверавате и ону коју волите, што ће она, јемчим вам, пре пристати да верује него признати да верује: то је једна ствар у којој жене увек утерују својју савест у лаж. Али, јесте ли озбиљно ви тај што по дрвећу веша оне стихове у којима се Розалинда толико обожава?
ОРЛАНДО:
Кунем ти се, момче, белом руком Розалинде, да сам то ја, да сам тај несрећник ја.
РОЗАЛИНДА:
А јесте ли ви баш толико заљубљени као што ваши стихови говоре?
ОРЛАНДО:
Ни стих ни разум не могу изразити колико.
РОЗАЛИНДА:
Љубав је само лудост, и, велим вам, заслужује исто тако ћелију и шибу као и свако друго лудило; но разлог што се она не кажњава, баш и не лечи, лежи у томе што је то лудило тако обично да су чак и шегови лекари заљубљени. Ја то, пак, лечим саветом.
ОРЛАНДО:
Јеси ли икога тако излечио?
РОЗАЛИНДА:
Јесам једног, и то овако: морао је да замисли да сам ја његова драгана, његова господарица; па сам га нагонио да ми се удвара свакога дана, а ја бих онда, иако сам само ћудљив младић, бивао уцвељен, разнежен, променљив, извољевало; бивао горд и фантастичан, мајмунаст, тупав, превртљив, пун суза и пун осмеха; од сваке страсти по нешто, а ни од једне ништа честито, као што су дечаци и жене махом живина те врсте; час ми је био драг, час неподношљив; сад бих се паштио око њега, сад дизао од њега руке; сад бих плакао за њим, сад га пљувао. Тако отерах свог обожаваоца из овог лудачког стања љубави у трајко стање лудила, јер се ратосиљао матице живота, да би живео посве манастирски у једном куту. Ето тако га излечих; и узећу на се да истим начином темељно исперем и вашу јетру да буде чиста као срце у здраве овце, па да не остане ни мрљица љубави у њој.
ОРЛАНДО:
Ја не желим да се излечим, младићу.
РОЗАЛИНДА:
Излечио бих вас кад бисте само хтели да ме зовете Розалиндом, и да сваког дана долазите мојој колиби да ми се удварате.
ОРЛАНДО:
Е, онда, верне ми љубави моје, хоћу. Реци ми где је.
РОЗАЛИНДА:
Пођите са мном па ћу вам је показати, а сутра ћете ми рећи где ви у овој шуми живите. Хоћете ли поћи?
ОРЛАНДО:
Од свег срца, врсно момче.
РОЗАЛИНДА:
Не, ви ме морате звати Розалиндом. Хајде, сејо, хоћемо ли?

ПОЈАВА III

Други део шуме.

Улазе КРЕМЕН и ОДРИ, ЖАК за њима.

КРЕМЕН:
Ходи брзо, добра Одри. Ја ћу ти свабити козе, Одри. Дакле, Одри, шта велиш; јесам ли ја тај? Свиђају ли ти се моје просте линије?
ОДРИ:
Ваше линије? Саклони Боже! Какве линије?
КРЕМЕН:
Ево ме с тобом у твом козјем крду скотском, као што је најобеснији песник, честити Овидије, био у готском.
ЖАК (за себе):
О, рђаво настањеног знања, горе него Јупитер у кровињари!
КРЕМЕН:
Кад човеку не разабирају стихове, или кад његову духовитост не прати окретни дечко Разбор, горе му је него да добије велики рачун у каквој прчварници. Заиста, баш штета што те богови нису створили поетичном.
ОДРИ:
Ја не знам шта је то »поетичан«; је ли то нешто паметно у речи и делу? Је ли то нека одистинска ствар?
КРЕМЕН:
Није, доиста; јер најистинитија поезија је најизмишљенија, а љубавници су одани песништву, и за оно чиме се они у песми заклињу, може се рећи да су то они као љубавници измислили.
ОДРИ:
Па зар онда желите да су ме богови створили поетичном?
КРЕМЕН:
Вере ми, желим; јер си ми ти казала да си честита: па сад, ако би ти била поет, могао бих се надати да си ти то измислила.
ОДРИ:
Па зар ви не бисте волели да сам честита?
КРЕМЕН:
Не, душе ми, сем да си врло ружна; пошто саставити честитост и лепоту заједно, то је што и преливати медом шећер.
ЖАК (за себе):
Садржајна луда!
ОДРИ:
Да, ја нисам лепа; па зато молим богове да ми даду поштење.
КРЕМЕН:
Јест, али просути поштење на такву ружну прљавушу, било би што и ставити добро печење У прљав суд.
ОДРИ:
Ја нисам прљавуша, а захваљујем боговима на ружноћи.
КРЕМЕН:
Богу нека је хвала за твоју ругобу! Прљавштина може доћи и после, али било како било, венчаћу се с тобом: и тога ради сам и ишао поп Оливеру Словомучитељу, свештенику из суседног села, и он ми је обећао да се нађемо на овом месту у шуми и да нас спари.
ЖАК (за себе):
Тај сусрет бих волео да видим.
ОДРИ:
Е, па нека нам буде, божјом помоћи, на радост!
КРЕМЕН:
Амин!... Истина, човек плашљива срца стукнуо би можда при овом подухвату, јер ми овде немамо другога храма сем шуме, ни других сватова сем рогате марве. Али шта мари! Храбро само! Колико су рогови омрзнути, толико су и неопходни. Речено је да »многи не зна где ће бити крај његовим добрима,« и то је тачно; многи има добре рогове, а не зна где ће им бити крај. Истина, то му је мираз од жене; није их он сам зарадио. Рогови? Па да. Значи само за убоге? Не, не, и у најплеменитијег јелена су исто тако огромни као и у најподлијег. Је ли нежења стога благословен? Не: као што је град са зидинама отменији но село, тако ]е и чело ожењенога већма за поштовање но голе слепоочнице у нежење; и уколико је више вредна одбрана но невичност, утолико је драгоценије имати рогове но бити без њих. Ево долази поп Оливер.
(Улази ПОП ОЛИВЕР СЛОВОМУЧИТЕЉ) Поп Оливере Словомучитељу, добро нам дошли! Хоћете ли да нас се отарасите овде под
овим дрветом, или да пођемо са вама у вашу црквицу?
ПОП ОЛИВЕР:
Зар нема никога да преда девојку?
КРЕМЕН:
Ја је не узимам ни од кога као поклон.
ПОП ОЛИВЕР:
Али неко мора да је да, иначе венчање није по закону.
ЖАК (ступи напред):
Само напред, само напред! Ја ћу је предати.
КРЕМЕН:
Е, баш добро, добри господине Како ‐ Се ‐ Зовете: како сте, господине? У добри час? Бог вам платио што сте ми оно неки дан правили друштво. Мило ми је што вас видим. Ево се баш бавимо око неке тричарије. Али, молим вас, метиите капу на главу.
ЖАК:
Хоћеш да се жениш, лудо?
КРЕМЕН:
Као што во има свој јарам, коњ свој ђем, соко своје прапорце, тако и човек има своје жеље; и као што се голубови кљуцају, тако и брак хоће да грицка.
ЖАК:
Па зар човек вашега одгоја да се венча овде под жбуном, као просјак? Пођите у цркву и узмите доброг свештеника који ће умети да вам каже шта је брак. Овај братац ту слепиће вас као дашчице за облогу, па ће једно од вас двоје испасти искривљена дашчица, те ће пуцкати као сирово дрво, кврц, кврц!
КРЕМЕН (за себе):
Нисам баш тако сигуран не би ли било боље за мене да ме венча он него ли ко други: јер мало је изгледа да ће ме добро венчати; а кад нисам добро венчан, онда ће то бити добар изговор кад будем хтео остављати жену.
ЖАК:
Пођи са мном и дозволи да ти дам један савет.
КРЕМЕН:
Хајде, слатка Одри. Ил' ћеш ми жена, ил' наложница бити. Збогом, добри господар Оливере: не ‐
О, слатки Оливере,
О, врсни Оливере,
Не остављај ме за собом; већ:
Маглу хватај,
Зажди, хитај,
Нећу на венчање са тобом.
(Излазе ЖАК, КРЕМЕН и ОДРИ)
ПОП ОЛИВЕР:
Ништа зато! Неће мене ниједан од свих тих раскалашних никоговића ругањем побркати у моме звању. (Излази)

ПОЈАВА IV

Други део шуме.

Пред колибом. Улазе РОЗАЛИНДА и СИЛИЈА

РОЗАЛИНДА:
Немој ништа да ми говориш; хоћу да плачем.
СИЛИЈА:
Онда плачи, молим те; само буди љубазна и узми у обзир да сузе не приличе човеку.
РОЗАЛИНДА:
Али зар немам разлога да плачем?
СИЛИЈА:
Као што се само пожелети може; дакле, плачи.
РОЗАЛИНДА:
И сама коса његова има лицемерну боју.
СИЛИЈА:
Једва је нешто тамнија од Јудине: збиља, пољупци су му сушта Јудина деца.
РОЗАЛИНДА:
Што јесте ‐ јесте: његова коса има лепу боју.
СИЛИЈА:
Дивну боју: ништа нема изнад кестењаве боје.
РОЗАЛИНДА:
А пољупци су му тако побожни, као кад се усном такне нафора.
СИЛИЈА:
Купио је две расходоване Дијанине усне: ни некаква калуђерица зимског посестримства не љуби побожније: сам лед чедности је у њима.
РОЗАЛИНДА:
Али зашто се клео јутрос да ће доћи, а ето нема га?
СИЛИЈА:
Не, доиста, у њега се човек не може поуздати.
РОЗАЛИНДА:
Мислиш?
СИЛИЈА:
Да; ја не мислим да је џепарош или коњокрадица, али што се тиче његове истинитости у љубави, мислим да је шупаљ као поклопљен пехар или као црвљив лешник.
РОЗАЛИНДА:
Неискрен у љубави...?
СИЛИЈА:
Да, кад је заљубљен; али ја мислим да он то није.
РОЗАЛИНДА:
Сама си чула како се искрено клео да је био...
СИЛИЈА:
»Био је« и »јесте« није свеједно; уосталом, заклетва љубавника није ништа веродостојнија но реч крчмара: обојица оверавају лажне рачуне. Он је у пратњи војводе, твога оца, овде у шуми.
РОЗАЛИНДА:
Срела сам војводу јуче и с њим сам много разговарала: питао ме је каквог сам рода; рекох му доброг као и он; насмејао се и пустио ме да одем. Али нашто говорити о оцевима, кад је ту човек као Орландо?
СИЛИЈА:
О, то је красан човек! пише красне стихове, говори красне речи, куне се красним клетвама и крши их красно, као преко колена, преко самог срца своје драге, исто као што неук мегданџија, који мамуза коња све на једну страну, сломи копље на двоје попут каквог отменог гусана. Али све је красно што младост гони, а лудост води. Ко то долази?
(Улази КОРИН)
КОРИН:
Госпо и Господару, распитивали сте
О пастиру што се вајкао на љубав;
Видесте га оно кад, са мном на трави
Седећи, у звезде ковао је горду
Пастирку, своју драгу.
СИЛИЈА:
Па шта је с њим?
КОРИН:
Ако вас занима призор, играм верно,
Измеђ бледог лика љубави истинске
И црвенила напућености ‐ хајте,
Близу је, ја ћу вас одвести, је л' по вољи
Да видите тај призор.
РОЗАЛИНДА:
О, хајд'мо, води!
Слика заљубљених заљубљенима годи.
Покаж'те пут! Да видите неће л' мени
Припасти крупна улога у тој сцени.

ПОЈАВА V

Други део шуме.

Улазе СИЛВИЈЕ и ФЕБА

СИЛВИЈЕ:
Не ругај ми се, драга Фебо! Реци
Да ме не мариш, али немој тако
Јетко. И џелат, огрубела срца
Од гледања смрти, на свијен врат не спушта
Секиру докле не умоли прво
За опроштај. Па зар свирепија да си
Од оног што живи од крви и клања?
(Улазе РОЗАЛИНДА, СИЛИЈА и КОРИН)
ФЕБА:
Не желим да будем џелат твој; ја бежим
Од тебе да ти не задајем бол.
Ти велиш да моје убијају очи:
Згодно је, збиља, и прикладно рећи
Да очи које, нежније од свега,
Преплаши сунчев прах те врата склопе,
Да су оне тирани, касапи, убице!
Гле, мрко те гледам из све душе сад,
Па убија ли поглед ‐ нек те сможди!
Дед глуми да мреш! Простри се по тлу!
А не можеш ли то, о! стидно, стидно!
Не лажи да моје убијају очи!
Покажи где те рани поглед мој!
Иглом се само огреби и зарез
Остаће неки; ослони се дланом
На рогоз, па ће видљив траг на њему
Задржати се тренут бар; а поглед
Којим те стрељах не озледи тебе,
Нит око има ‐ то зацело знам ‐
Моћ да устрели ког.
СИЛВИЈЕ:
О, Фебо, Фебо!
Сретнеш ли икад ‐ што може скоро бити
Љубави моћ у каквом лику младом,
Познаћеш онда невидљиве ране
Љубавних стрела оштрих.
ФЕБА: Али дотле
Не прилази ми; а кад то време дође
Исмеј ме грубо; жалити ме немој;
Жалити нећу дотле ни ја тебе.
РОЗАЛИНДА: А зашто, молим? Ко вам мати беше
Да јадно то биће вређате, исмевате,
И шта не још? Зар, ма да без лепоте ‐
Јер немате је за ме, сем колико
Постељу у мраку да нађете без свеће ‐
Зар зато да сте надмена и груба?
Ал' шта је то? Што пиљите у мене?
За мене ви сте само свакодневна
Природна роба за трг. Гле, душе ми,
И моје би очи хтела да залуди!
Ал', госпо горда, избите то из главе!
Ни тамне веђе, ни вране косе свилне,
Ни ђинђувочи, ни ваш млечни лик
Не укротише ме да вас обожавам.
Пастиру луди, што јурите за њом
К'о југ магловит, пун ветра и кише?
Хиљаду пута ви сте лепши човек
Но што је она жена; луде такве
Свет овај пуне децом наказном.
Не огледало, ви ласкате њој,
У вама она себе лепшом види
Но што је црте властите приказују.
Ал' госпо, познајте себе: клекните
Па, постећ, небу захвал'те на ваљаном
Момку: јер да вам шанем пријатељски:
Не упуштајте пазар, нисте за сваки трг.
МолЧега, прим'те љубавируку што вам пружи:
Још ружнији је ружан када ружи.
Пастиру, узми је себи! Збогом пошли!
ФЕБА:
Младићу дивни, грдите годину целу!
Волијем од вас и псовку но од њега
Тепање.
РОЗАЛИНДА:
Овај се заљубио у њену ружноћу, а она у моју срдитост. Кад је тако онда ћу ја, чим она одговори намргођеним погледом, запаприти њој јетким речима. Зашто пиљите у мене тако?
ФЕБА:
Не зато што желим нанети вам зло.
РОЗАЛИНДА:
Не заљубљујте се, молим вас, у мене.
Лажљивији сам од заклетве у пићу:
А и не волим вас. Желите л' да знате
Мој дом, он је ту крај маслинове шуме.
Хоћемо л', сестро? Момче, у стопу за њом!
Хајд, сестро! Пастирко, будите љубазнија,
И не пућите се; јер нико ко очи има
Неуко к'о он не служи се њима.
Хајдемо стаду свом.
(Излазе РОЗАЛИНДА, СИЛИЈА: и КОРИН)
ФЕБА:
Покојни пастиру, мудро ли рече ти:
»Ко икад вољаше, од прве заљубљен би.« 
СИЛВИЈЕ:
Слатка Фебо!
ФЕБА:
Шта велиш, Силвије?
СИЛВИЈЕ:
Слатка Фебо, сажали се на мене!
ФЕБА:
Па жалим те, добри Силвије.
СИЛВИЈЕ:
Где сажаљења има, лек се нађе:
Жалиш ли збиља љубави моје бол,
Твоме сажаљењу, мом болу биће крај,
Будеш ли ме волела.
ФЕБА:
Па ја те волим као сусед суседа.
СИЛВИЈЕ:
Хтео бих тебе.
ФЕБА:
Па то би похлепа била.
Било је доба, Силвије, кад те мрзех,
А није дошло доба да те волим.
Ну пошто лепо о љубави збориш,
Друштво ћу твоје, досадно досад,
Трпети отсад и запослићу те.
Али не тражи друге награде
Сем уживања што ћеш да ми служиш.
СИЛВИЈЕ:
Љубав је моја света и дубока
Тол'ко, и тол'ко нежности сам лишен,
Да ћу то жетвом сматрати обилном,
Будем ли класје купио за оним
Што главни диже плод: по неки осмех
Изгубљен успут биће ми храна сва.
ФЕБА:
Младића с којим сад у речи бех
Знаш ли?
СИЛВИЈЕ:
Не добро, ал' га сретах често:
Он од сељака, бившег газде мог,
Откупио је колибу и посед.
ФЕБА:
Не мисли да те питам што га волим.
Осион деран, ал' говори лепо.
Ну марим ја за речи! Ал' речи годе
Кад се говорник слушаоцу свиди.
Момак је леп; оно, не баш леп,
Ал' горд зацело; но то му лепо стоји:
Постаће прави човек: најлепше на њему
Његов је лик, и пре но језиком
Рани, он рану погледом исцели.
Не висок баш, ал' висок за своје доба;
Нога тек такотако; ал' ипак добра је.
На усницама дивна румен, јача
И нешто зрелија но на образима:
Разлика тачно, к'о измеђ црвене
И ружичасте боје ружине.
Има ти жена, Силвије, које да су
Посматрале га подробно к'о ја,
Заљубиле би се скоро. Ја пак
Нит волим, нит га мрзим, ма да пре бих
Имала рашта да мрзим но да волим.
Јер нашто ће му да ме ружи? Рече
Да су ми очи црне, коса црна,
И, сад се сећам, исмев'о ме. Не знам
Што му оћутах! Ал' ништа! Још није
И напуштено што је пропуштено.
Срочићу писмо пуно жаока,
А ти ћеш му га, Силвије, однети.
Хоћеш ли?
СИЛВИЈЕ:
Од свег срца.
ФЕБА:
Сад ћу одмах;
Речи су ту већ у глави и у срцу.
Жучна ћу бити и ужасно кратка.
Пођи, Силвије, са мном.
(Излазе).

ЧИН IV

ПОЈАВА I

Арденска шума.

Улазе РОЗАЛИНДА, СИЛИЈА и ЖАК

ЖАК:
Молим те, љупки младићу, дозволи ми да се боље упознам с тобом.
РОЗАЛИНДА:
Кажу да сте ви меланхоличан човек.
ЖАК:
Јесам; више ми годи да сам то, него да се смејем.
РОЗАЛИНДА:
Они који терају у једну или другу крајност, обично су гнусни људи, и излажу се свакодневној осуди горе него пијанице.
ЖАК:
Ех, добро је то бити тужан и не говорити.
РОЗАЛИНДА:
Ех, па онда је добро бити дирек.
ЖАК:
Моја меланхолија није ни учењачка, која је суревњива; ни музичарска, која је славољубива; ни адвокатска, која је препредена; ни женска, која је мазна; ни љубавничка, која је све то: већ је то меланхолија на моју руку, састављена из многих састојака, исцеђена из много ствари, и, у истину, плод расматрања са мојих путовања која су ме честим поновним проживљавањем обавила неком веома ћудљивом тугом.
РОЗАЛИНДА:
Путник! Душе ми, ви имате много разлога да будете тужни: бојим се, продали сте властита имања да бисте видели туђа: међутим, видети много а немати ништа, то је што и пуне очи ‐ празно срце.
ЖАК:
Па, стекао сам иекуство.
РОЗАЛИНДА:
А искуство вас чини тужним! Ја бих радије узео будалу да ме развесели, него искуство да ме ражалости, ‐ па још да ради тога и путујем!
(Улази ОРЛАНДО)
ОРЛАНДО:
Добар вам дан и добра срећа била, Розалиндо драга!
ЖАК:
Е, онда остајте ми збогом, кад сте узели да скандирате.
РОЗАЛИНДА:
Збогом, мој путниче: пазите да заносите у говору и да носите туђинско рухо; кудите све што ваља у вашој рођеној земљи, мрзите свој завичај и мал' те не хулите на бога што вам није дао други лик, иначе ћу једва веровати да сте се икад возили у гондоли. Шта, Орландо! Где сте све ово време? И ви сте ми неки љубавник! Ако ме још једанпут овако преварите, не излазите ми више на очи!
ОРЛАНДО:
Моја лепа Розалиндо, дошао сам само сат касније но што сам обећао.
РОЗАЛИНДА:
Прекорачити љубавно обећање за читав сат! Ко дели минут на хиљаду делова, па прекорачи само један делић хиљадитог дела, за тога се може рећи да га је Купидон потапкао по рамену, али јемчим да му је срце цело целцато.
ОРЛАНДО:
Опрости ми, драга Розалиндо.
РОЗАЛИНДА:
Не, ако сте ви такво оклевало, не излазите ми више на очи! Више бих волела да ми се удвара пуж.
ОРЛАНДО:
Пуж?
РОЗАЛИНДА:
Да, пуж. Јер иако иде споро, он бар носи кућу на леђима; осигурање, надам се, боље но што га ви можете дати својој жени: на страну то што своју коб носи на глави.
ОРЛАНДО:
А шта то?
РОЗАЛИНДА:
Па рогове; на чему људи као ви имају задовољство да захваљују својим женама, док он долази опремљен својом судбином и тако спречава да му се жена изнесе на глас.
ОРЛАНДО:
Врлина није мајстор за рогове; а моја Розалинда је пуна врлине.
РОЗАЛИНДА:
А ја сам ваша Розалинда?
СИЛИЈА:
Њему је драго да те тако зове; али он има љупкију Розалинду него што си ти.
РОЗАЛИНДА:
Хајдете, удварајте ми се, удварајте ми се; данас сам у празничном расположењу, и лако би било могућно да дам пристанак. Шта бисте ми сад рекли кад бих ја била ваша права правцата Розалинда?
ОРЛАНДО:
Пољубио бих је пре но што ишта кажем.
РОЗАЛИНДА:
Не, боље је да прво говорите, па кад се сплетете не знајући шта више да кажете, онда да улучите згоду за пољубац. Врло добри говорници, кад замуцну, искашљавају се, а љубавници кад их, ‐ сачувај нас Боже! ‐ изневери тема,
најзгодније се извлаче из шкрипца пољупцем.
ОРЛАНДО:
Али ако се ускрати пољубац?
РОЗАЛИНДА:
Онда сте присиљени да молите, те тако разговор почиње изнова.
ОРЛАНДО:
Али који је тај који би се пред својом драгом сплео?
РОЗАЛИНДА:
Ви бисте, зацело, то урадили да сам ја ваша драгана; иначе бих морао мислити да је у мене јача врлина но дух.
ОРЛАНДО:
Сасвим да се сплетем?
РОЗАЛИНДА:
Не сасвим, али у говору. Зар нисам ја ваша Розалинда?
ОРЛАНДО:
Мило ми је помало кад кажем да јеси, јер бих волео да говорим о њој.
РОЗАЛИНДА:
Добро, онда ја ‐ као она лично ‐ велим да вас нећу.
ОРЛАНДО:
Онда ја ‐ као ја лично ‐ мрем.
РОЗАЛИНДА:
Немојте, душе вам! Свршите то преко адвоката. Овај бедни свет је без мало шест хиљада година стар, па све то време још нико није умро сам лично, бар не у љубавним стварима. Тројилу су просули мозак једним грчким буздованом, а он је чинио све што је могао не би ли умро раније, и био узор љубави. Леандер би поживео још много лепих годиница, ма да се Хера закалуђерила, само да није било оне топле ивањске ноћи; јер је добри младић био отишао да се окупа у Хелеспонту, па га је ту ухватио грч и удавио се. После су глупави кроничари пронашли да је за то крива Хера са Сестоса. Међутим, све вам је то лаж: људи су с времена на време умирали, и црви су их јели, али не због љубави.
ОРЛАНДО:
Ја не бих волео да моја права Розалинда тако мисли; јер, уверавам те, и њен натуштен поглед могао би ме убити.
РОЗАЛИНДА:
Ове ми руке, не би убио ни мушицу. Али ево, бићу ваша Розалинда у благонаклонијем расположењу: тражите од мене што хоћете, даћу вам.
ОРЛАНДО:
Онда ме воли, Розалиндо.
РОЗАЛИНДА:
Хоћу, вере ми, петком и суботом, и свим другим данима.
ОРЛАНДО:
А хоћеш ли ме узети?
РОЗАЛИНДА:
Хоћу, и још двадесет таквих.
ОРЛАНДО:
Шта велиш?
РОЗАЛИНДА:
Зар нисте добри?
ОРЛАНДО:
Надам се да јесам.
РОЗАЛИНДА:
Па шта онда: зар се може пожелети исувише нечега што је добро? Ходи, сестро, ти буди поп па нас венчај. Дајте ми вашу руку, Орландо. Шта велиш, сестро?
ОРЛАНДО:
Молим те, венчај нас.
СИЛИА:
Ја не знам речи.
РОЗАЛИНДА:
Морате почети: »Хоћете ли, Орландо?« 
СИЛИЈА:
Хоћете ли, Орландо, ову Розалинду за жену?
ОРЛАНДО:
Хоћу.
РОЗАЛИНДА:
Да, али кад?
ОРЛАНДО:
Ево сад, чим обави венчање.
РОЗАЛИНДА:
Онда морате рећи: »Узимам те, Розалиндо, за жену.« 
ОРЛАНДО:
Узимам, те, Розалиндо, за жену.
РОЗАЛИНДА:
Могла бих да запитам где вам је пуномоћије; али узимам вас, Орландо, за мужа: ето како девојка претиче свештеника, а тако, јамачно, и женина мисао претиче њезине радње.
ОРЛАНДО:
Тако чине све мисли; оне су крилате.
РОЗАЛИНДА:
А сада ми реците докле бисте желели да је имате кад би једном већ била ваша.
ОРЛАНДО:
Увек и један дан више.
РОЗАЛИНДА:
Реците: »један дан«, без онога »увек«. Не, не, Орландо, људи су април када просе, децембар када се ожене; девојке су мај док су девојке, али небо се мења, кад постану жене. Ја ћу бити на вас љубоморнија но афрички голуб на своју женку, џандрљивија но папагај пред кишу, ћудљивија но мајмун, лакомисленија у својим жељама но морска мачка; плакаћу низашта као Диана на извору, и то онда кад се вама весели; смејаћу се као хијена, и то онда кад вам се спава.
ОРЛАНДО:
Па зар би моја Розалинда тако радила?
РОЗАЛИНДА:
Живота ми, радила би баш као ја.
ОРЛАНДО:
О, али она је паметна.
РОЗАЛИНДА:
Или пак не би била довољно паметна да то учини. Што је жена паметнија, то је јогунастија: затвори врата жениној довитљивости, она ће изићи кроз прозор; затвори прозор, она ће кроз кључаоницу; запуши и то, излетеће с димом кроз оџак.
ОРЛАНДО:
Човек који има жену с таквом памећу, може рећи: »Памети, куда ако Бог да?« 
РОЗАЛИНДА:
Можете, што се тога тиче, причекати са тим потезом, док не приметите како довитљивост ваше жене иде у суседову постељу.
ОРЛАНДО:
А којом би се довитљивошћу послужила та довитљивост да оправда такав поступак?
РОЗАЛИНДА:
Па том довитљивошћу, што ће рећи да је пошла тамо вас да тражи. Никад је ви нећете затећи без одговора, сем да је затечете без језика. О, жени која није кадра да свали своје погрешке на свога мужа не дајте да сама доји своју децу, јер ће их одгајити као будале.
ОРЛАНДО:
Одлазим, Розалиндо, на једно два сата.
РОЗАЛИНДА:
Авај, драги мој, не могу бити два сата без вас.
ОРЛАНДО:
Морам да дворим војводу при ручку; у два по подне бићу опет с тобом.
РОЗАЛИНДА:
О, идите само, идите; знала сам какав ћете се показати: пријатељи су ми то довољно рекли, а знала сам не мање и сама. Опчинио ме тај ваш ласкави језик. Ево још једне напуштене јаднице, и зато ‐ Ох, смрти, дођи! Дакле у два?
ОРЛАНДО:
Да, слатка Розалиндо.
РОЗАЛИНДА:
Душе ми, и најозбиљније, и тако ме Господ упутио, и тако ми свих лепих и безопасних заклетава, ако ли прекршите макар јоту свог обећања, или дођете макар један минут касније но што сте рекли, сматраћу вас за најпатетичнијег вероломника, за најпритворнијег љубавника, за најнедостојнијег оне коју зовете Розалиндом, између читаве огромне гомиле издајица. Стога чувајте се мога суда и одржите своје обећање.
ОРЛАНДО:
Са истом оном побожношћу са којом бих то учинио да си ти уистину моја Розалинда. Дакле, збогом.
РОЗАЛИНДА:
Па хајд', време је стари судија који испитује све такве преступнике, па нека оно и пресуди. Збогом.
(Излази ОРЛАНДО)
СИЛИЈА:
Унизила си просто наш пол својим љубавним ачењем: ваљало би да ти свучемо преко главе тај гуњ и те чакшире да свет види шта је птица учинила своме сопственом гнезду.
РОЗАЛИНДА:
О, рођако, рођако, моја дивна мала рођако, кад би ти само знала колико сам хвати заронила у љубав! Али то се не да измерити: недосежно је моје љубави дно, као и Португалског Залива.
СИЛИЈА:
Или боље рећи, она и нема дна; па како уливаш нежност, тако и истиче напоље.
РОЗАЛИНДА:
Не, оно исто обесно копиле Венерино, заметнуто мишљу, зачето ћудљивошћу, а рођено лудошћу; тај слепи, раскалашни деран, који опсењује свачије очи, јер својих нема, нека он пресуди колико сам утонула у љубав. Велим ти, Алиена, не могу без њега. Идем да нађем какав хлад и да уздишем док он не дође.
СИЛИЈА:
А ја ћу да спавам. (Излазе)

ПОЈАВА II

Други део шуме.

Улазе ЖАК, ЛОРДОВИ и ШУМАРИ

ЖАК:
Ко је убио јелена?
ЈЕДАН ЛОРД:
Ја, господине.
ЖАК:
Прикажимо га војводи као каквог римског завојевача; а било би добро и да му на главу ставимо јеленове рогове као победнички венац. Да немате какву песму, шумару, за овакву пригоду?
ШУМАР:
Имамо, господине.
ЖАК:
Певајте је; свеједно је колико ће бити у тону, само ако прави доста галаме.
Песма
Ко убије јелена, шта добија, шта?
Јеленово крзно и рога му два.
Са песмом дома пош'о!
(Сви)
Шта има ту злог да понесеш рог!
Он креста бејаше пре рођења твог:
Отац твог оца га је носио:
Бабајко ти се њим поносио:
Хеј рог, хеј рог, хеј замашни рог,
То није ствар за шегу, па Бог!
(Излазе)

ПОЈАВА III

Други део шуме.

Улазе РОЗАЛИНДА и СИЛИЈА

РОЗАЛИНДА:
Шта велиш сад? Зар није прошло два? А од Орланда ни трага!
СИЛИЈА:
Уверавам те да је он, са чистом љубави и помућеним умом, узео лук и стреле и отишао ‐ да спава. Гле, ко то иде!
(Улази СИЛВИЈЕ)
СИЛВИЈЕ:
Вама сам послан, лепи младићу;
Феба ми драга рече да вам ово
Предам: (даје писмо)
Ја не знам шта пише, ал' слутим
По мрком челу и по покретима
Љутите зоље којима је писмо
Писала, да ће бити жучи пуно:
Извините, ја сам невин гласник само.
РОЗАЛИНДА:
На ово писмо и само стрпљење
Запраскало би: то поднети, значи
Поднети све. Нисам, вели, леп,
Неваспитан сам, горд, и љубав своју,
Не би ми дала па био човек ређи
Но феникс! До врага! Љубав њена није
Зец кога ловим ја. Што пише тако?
Пастиру, ви то сачинисте, видим.
СИЛВИЈЕ:
Душе ми нисам, и не знам шта пише:
Написа Феба.
РОЗАЛИНДА:
Хајд', хајд', луда ви сте
У бес љубавни заошинута.
Видех јој руку: то је опута
Боје кречњака; мишљах да је старе
Мет'ла рукавице ‐ а то јој руке беху.
Рука судопере праве. Ал' ништа то!
Но, велим, то писмо она нз скова:
Ковао га је и писао човек.
СИЛВИЈЕ:
Ма она је, зацело.
РОЗАЛИНДА:
Па то је махнит, то је свиреп стил,
Стил изазивача; ево, чика ме
К'о хришћанина Турчин: благ ум женски
Родио не би ту грубост џиновску,
Те етиопске речи, црње дејством
Ио језгром својом. Бисте л' чули писмо?
СИЛВИЈЕ:
Ако изволите; ја га чуо нисам,
А чух од Фебине грубости већ доста.
РОЗАЛИНДА:
Феба се и мном! Гле шта тиранка пише: (чита),
»Јеси л' ти бог што се прометну у овчара,
Да срце у девојке за тобом изгара?« 
Зар жена грди тако?
СИЛВИЈЕ:
То зар грдња?
РОЗАЛИНДА:
»Зашто ли своју божанственост збаци,
Па се у рат са женским срцем баци?« 
Чусте ли икад такве поруге?
Докле ме људско жељковало око
Не бејах тако рањена дубоко.« 
Хтела би да каже да сам звер.
»Кад презир сјајног ока твога
Тол'ко се косну срца мога
Какав би, авај, мој занос био
Да вам је поглед благ и мио!
Кад сте ме грдили, бесте ми мили,
Шта би тек молбама учинили!
По ком ти љубав јављам своју,
Мало он зна за љубав моју;
Отпоручи ми по њему сада
Пркма ли твоја природа млада
Када ти нудим верно ‐ видиш сам ‐
Себе и све што умем и што знам.
Или ми љубав одреци по њем,
Да знам да смислим како ћу да мрем.« 
СИЛВИЈЕ:
Зар вам је грдња то?
СИЛИЈА:
Пастиру јадни!
РОЗАЛИНДА:
Зар га ти жалиш? Не, он не заслужује сажаљење. Зар такву жену да воли? Зар да прави свиралу од вас и да на вама изводи лажне тонове? Неподношљиво! Па лепо, идите њој кад сте већ кренули, пошто видим да вас је љубав претворила у припитомљеног пузавца, и реците јој ово: ако ме воли, налажем јој да воли и вас; не хтедне ли, нећу да чујем за њу, сем ако би се ви за њу заложили. Ако сте прави љубавник, губите се и ни речи више; јер ево долази још неко.
(Улази ОЛИВЕР)
ОЛИВЕР:
Младежи лепа, добар дан: да л' знате
На ком пропланку ту у шуми има
Пастирски стан маслином ограђен?
СИЛИЈА:
Западно одавде, на дну оне доље:
Од врба оних што низ жуборпоток
Теку, скрените десно, па сте тамо;
Ал' овог трена дом се чува сам:
Никог у њему нема.
ОЛИВЕР:
Може ли језик око да упути,
По опису вас онда познајем;
Те године су, то одело: »Младић
Женских је црта, плав и посве налик
На сестру већег раста, док девојка
Моја је растом и тамније пути.« 
Да није ваша кућа коју тражим?
СИЛИЈА:
Без хвалисања јест, кад питате.
ОЛИВЕР:
Поздравља Орландо обоје и шиље
Младићу ког својом Розалиндом зове
Крвави рубац тај. Јесте л' ви то?
РОЗАЛИНДА:
Ја сам: ал' шта то значи?
ОЛИВЕР:
Нешто што је
Срамота моја. Желите ли чути
Ко сам и како и зашто и где
Окрвави се рубац тај?
СИЛИЈА:
Говор'те!
ОЛИВЕР:
Када од вас Орландо млади оде
Последњи пут, он рече да ће доћи
Кроз један час, и пође шумом сишућ'
Слатки и горки маштарија плод.
Ал' шта се зби: у страну поглед он
Баци и гле: под једним храстом старим
Грана обраслих маховином древном
И оголела од старости врха
Човек сав дроњав, у длаку обрастао,
Спаваше полеђушке, док му змија
Обавила врат, сва златна и зелена,
А главу хитру принела му већ
До отворених уста, но одједном,
Спазив Орланда, одмота се брзо
Па вијугаво отклизне у жбун,
Под чијом сенком једна лавица
Прееахлих сиса, са главом на тлу,
Лежаше као мачка вребајући
Да спавач из сна се прене; јер је таква
Природа царска звери те, да ништа
Не плени што мртво изгледа; видев то
ОРЛАНДО приђе човеку и нађе
Да му то беше брат, старији брат.
СИЛИЈА:
О, причао је о том брату он,
И говорио да је изопачен
Ко нико живи.
ОЛИВЕР:
Имао је право;
Зиам добро сам да беше изопачен.
РОЗАЛИНДА:
Али Орландо остави л' га ту
Пресахлој, гладној лавици за плен?
ОЛИВЕР:
С том жељом двапут окрет'о је леђа
Ал' доброта вазда племенитија
Од освете, и нарав јача него
Праведно искушење, у бој га нагнаше
С лавицом коју очас свали; метеж
Трже ме тај из несрећнога сна.
СИЛИЈА:
Јесте л' му ви брат?
РОЗАЛИНДА:
Спасе ли он вас?
СИЛИЈА:
Ви сте то њему радили о глави?
ОЛИВЕР:
Бех то, сад нисам;; и не стидим се
Рећи шта бејах, пре но окусих
Преображењем сласт, да будем што сам.
РОЗАЛИНДА:
Али... крвави рубац?
ОЛИВЕР:
Ево одмах. Кад приче наше, све до последње,
Залише сузе нежне, кад испричах
И како у ову пусту доспех, он ме
Војводи душевном одведе, од кога
Угошћен бех и чисто рухо добих,
Па, препоручен љубави мог брата
С овим у његову пођох пећину
Где он се свуче: кад са руке му
Лавица месо одгризла, те крв
Лопљаше с ње; он ту у несвест паде
И онесвеснув, Розалинду зваше.
Укратко, ја га повратих, и рану
Превих, а он ме, ојачавши срцем
Посла убрзо амо да вам, туђин,
То јавим не би л' откупио реч
Згажену, а да рубац тај, попрскан
Његовом крвљу дам пастиру младом
Кога у шали Розалиндом зове.
СИЛИЈА:
Шта је, Ганимеде, слатки Ганимеде!
(РОЗАЛИНДА се онесвешћује).
ОЛИВЕР:
Многима мркне свест кад виде крв.
СИЛИЈА:
Да је само то! Ганимеде, брате!
ОЛИВЕР:
Ево, долази себи.
РОЗАЛИНДА:
Волео бих да сам код куће.
СИЛИЈА:
Одвешћемо те. Молим вас, хоћете ли да га прихватите за руку?
ОЛИВЕР:
Не бојте се, момче. Јесте л' ви човек? Па ви немате мушко срце.
РОЗАЛИНДА:
Признајем да немам. Ох, господине, неко би могао да помисли да сам се вешто претварао. Молим вас реците вашем брату како сам се вешто претварао. Ха, ха1
ОЛИВЕР:
То није било претварање. Лице вам исувише јасно сведочи да је то било истинито узбуђење.
РОЗАЛИНДА:
Претварање, уверавам вас.
ОЛИВЕР:
Добро, будите онда срчани и претварајте се да сте човек.
РОЗАЛИНДА:
То и чиним; али, вере ми, требало је, право узевши, да будем жена.
СИЛИЈА:
Хајде, све си блеђи, и блеђи; хајде кући, молим те. Добри господине, пођите и ви са нама.
ОЛИВЕР:
Хоћу, јер морам понети одговор да брату моме праштате, Розалинда.
РОЗАЛИНДА:
Смислићу нешто: али молим вас, реците му коју лепу реч и о моме претварању. Хоћемо ли?

ЧИН V

ПОЈАВА I

Арденска шума.

Улазе КРЕМЕН: и ОДРИ

КРЕМЕН:
Биће дана, Одри; имај стрпљења, добра Одри.
ОДРИ:
Бога ми, онај свештеник је био добар, па нека стари господин каже шта хоће.
КРЕМЕН:
Најопакији поп Оливер, Одри, најподлији словомучитељ. Него, Одри, има неко момче овде у шуми које полаже право на тебе.
ОДРИ:
Да, знам ко је то: нема он ништа под Богом да тражи од мене. Ево долази тај на кога мислиш.
КРЕМЕН:
Наслада ми је кад видим пајаца. Вере ми, на нама које је Бог обдарио духом почива тешка одговорност: морамо да исмејавамо; не можемо на ино.
(Улази ВИЉЕМ)
ВИЉЕМ:
Добро вече, Одри.
ОДРИ:
Нека би дао Бог, Виљеме.
ВИЉЕМ:
Добро вече и вама, господине.
КРЕМЕН:
Добро вече, драги пријатељу; метни капу ка главу, метни капу на главу; али, молим те метни капу на главу. Колико ти је година, пријатељу?
ВИЉЕМ:
Двадесет и пет, господине.
КРЕМЕН:
Зрело доба. Зовеш се Виљем?
ВИЉЕМ:
Виљем, господине.
КРЕМЕН:
Лепо име. А рођен си овде у шуми?
ВИЉЕМ:
Да, господине, Богу нека је хвала.
КРЕМЕН:
»Богу нека је хвала« то је добар одговор. Јеси ли богат?
ВИЉЕМ:
Ваистину, господине, и овако и онако.
КРЕМЕН:
»И овако и онако« је добро, веома добро, не може боље бити; али и није: то је ипак само и овако и онако. Јеси ли мудар?
ВИЉЕМ:
Да шта, господине: имам ја приличко бистар ум.
КРЕМЕН:
Богме, ти збориш добро. Сећам се сад једне изреке што вели: »Луд мисли да је паметан, а паметан човек зна да је луд«. Незнабожачки фклозоф, кад је хтео да једе грожђе, отварао је усне кад га је стављао у уста, и хтео тим да каже да су уста зато да зину, а грожђе зато да се једе. Ти волиш ову цуру?
ВИЉЕМ:
Волим је, господине.
КРЕМЕН:
Дај ми руку. Јеси ли учен?
ВИЉЕМ:
Нисам, господине.
КРЕМЕН:
Онда научи ово од мене: имати, то је имати; јер то ти је једна фигура у реторици да пиће, кад се сипа из купе у чашу, празни једну док пуни другу; јер сви се писци слажу у томе да је ипсе он; међутим, ти ниси ипсе, јер сам ја он.
ВИЉЕМ:
Који он, господине?
КРЕМЕН:
Онај, господине, који се мора оженити овом жеком. Зато ти, августе, ликвидирај ‐ што ће простачки рећи: растурај ‐ своју комуникацију ‐ што се сељачки каже: везу ‐ са овом дамом ‐ што се у обичном говору каже: женском; што једио на друго значи: ликвидирај комуникацију са овом дамом, или си, августе, свршио сзоје, или ти, да би ме боље разумео, мреш; што ће ипак рећи, шиљем те богу на истину, преобраћам те из живота у смрт, из елободе у роиство. Уредићу те отровом, или батином, или челиком; разнећу те завером, самлећу те политиком, убићу те на сто и педесет начина. Зато, цепти и кидај!
ОДРИ:
Учини тако, добри Виљеме.
ВИЉЕМ:
Бог вас веселио, господине.
(Излази) Улази КОРИН
КОРИН:
Наш господар и господарица траже вас; хајдете брзо, брзо!
КРЕМЕН:
Поскочи, Одри, поскочи, Одри! Ево ме идем, ево ме идем. (Излази)

ПОЈАВА II

Други део шуме.

Улазе ОРЛАНДО и ОЛИВЕР

ОРЛАНДО:
Је ли могуће да ти ое допала чим си је упознао? И да си је заволео чим си је видео? И запросио је чим си је заволео? А она пристала чим си је запросио? И баш хоћеш да буде твоја?
ОЛИВЕР:
Не распитуј ништа о томе, ни о њеном сиромаштву, ни о кратком познанству, ни о мојој изненадној просидби, ни о њеном наглом пристанку; боље реци са мном да ја волим Алиену; реци са њом да она мене воли; сагласи се с нама да ваља да припаднемо једно другом: то ће бити и за твоје добро; јер кућу свога оца, и сав приход са добара старог Сер Роланда оставићу теби, а ја ћу овде остати да живим и умрем као пастир.
ОРЛАНДО:
Имаш мој пристанак. Нек ваше венчање буде сутра: позваћу на њ старог војводу и сву његову веселу пратњу. Иди припреми Алиену, јер ево, као што видим, моје Розалинде.
(Улази РОЗАЛИНДА)
РОЗАЛИНДА:
Бог вас штитио, брате.
ОЛИВЕР:
И тебе, лепа сестро! (Излази)
РОЗАЛИНДА:
О, мој драги Орландо, како ми је жао што вас видим са срцем у завоју.
ОРЛАНДО:
То ми је рука у завоју.
РОЗАЛИНДА:
Мислила сам да вам је срце рањено лавовским панџама.
ОРЛАНДО:
Рањено јесте, али очима једне госпе.
РОЗАЛИНДА:
Је ли вам причао брат како сам глумио несвестицу кад ми је показао рубац?
ОРЛАНДО:
Да; па и друга, већа чуда још.
РОЗАЛИНДА:
О, знам нашта мислите: не, збиља, ништа се није изнебуха збило, сем можда туче двају овнова, или оног разметљивог Цезаровог извештаја: »Дођох, видех, победих«: јер ваш брат и моја сестра и не састадоше се честито, а погледаше се; и не погледаше се честито, а заљубише се; а чим се заљубише, уздахнуше; а чим уздахнуше, упита једно друго за разлог; а чим сазнадоше разлог, пожурише да му потраже лека: и овим ступњевима саградише брачне степенице којима би
хтели или необуздано да се пењу, или да постану необуздани пре брака. Обузети су правим љубавним беснилом и хоће да су заједно; ни тојаге их не би раздвојиле.
ОРЛАНДО:
Сутра ће се венчати, а ја ћу позвати војводу на венчање. Али, о како је горко гледати срећу само туђим очима. Моја ће туга сутра утолико више порасти, уколико ми брат буде више изгледао срећан, зато што има оно што воли.
РОЗАЛИНДА:
Како, зар вам ја сутра не могу послужити место Розалинде?
ОРЛАНДО:
Не могу више да живим од уображења.
РОЗАЛИНДА:
Онда вам више нећу досађивати празним разговорима. Нека вам је, дакле, знано од мене ‐ а сад говорим прилично смишљено ‐ да знам да сте господин, и од добра рода. Не говорим вам ово зато да бисте о моме знању имали добро мишљење, кад кажем како знам да сте то; нити настојим да повећавам своју цену у вашим очима сем колико да у вама, ма у извесној малој мери, пробудим веру, на вашу сопствену корист а не мени на славу. Верујте, дакле, да ја могу да чиним чудне ствари: од своје треће године здружила сам се са једним чаробником, веома упућеним у своју вештину, а ипак не злим. Ако вам је заиста Розалинда толико прирасла за срце, као што ваше понашање речито говори, онда ћете се венчати с њом кад се ваш брат буде венчао с Алиеном. Ја знам у какав је теснац гурнута судбином, и неће ми бити немогућно ‐ ако вам то не би изгледало иеприлично ‐ да вам је сутра доведем пред очи живу живцату, и то без икакве опасности.
ОРЛАНДО:
Велиш ли ти то озбиљно?
РОЗАЛИНДА:
Велим, живота ми који ми је драгоцен, ма да велим да сам чаробник. Зато, баците на себе своје најбоље рухо; позовите своје пријатеље: јер ако хоћете да се сутра венчате, венчаћете се; и то са Розалиндом, ако хоћете. Гле, ево долази двоје зазаљубљених: једно у мене, друго у њу.
(Улазе СИЛВИЈЕ и ФЕБА)
ФЕБА:
Ружно је било, младићу, што писмо
Које вам писах показасте њему.
РОЗАЛИНДА:
Нека је било: и хоћу да презрив
И непристојан будем према вама;
Овај вас верни пастир прати; њега
Гледајте, волите; он вас обожава.
ФЕБА:
Реци му, пастиру добри, шта је љубав.
СИЛВИЈЕ:
Сав бити саздан од уздаха и суза,
К'о ја за Фебом.
ФЕБА:
Ја за Ганимедом.
ОРЛАНДО:
За Розалиндом ја.
РОЗАЛИНДА:
А ја за женом не.
СИЛВИЈЕ:
Сав бити верност и ревност у души,
К'о ја за Фебом.
ФЕБА:
Ја за Ганимедом.
ОРЛАНДО:
За Розалиндом ја.
РОЗАЛИНДА:
А ја за женом не.
СИЛВИЈЕ:
Сав бити саздан од заноса и маште.
И сав од страсти и од жеља сав,
Сав обожавање, оданост, послушност,
Сав бити скрушен, сав стрпљив и нестрпљив,
Сав од чистоте, испробан, покоран,
К'о ја за Фебом.
ФЕБА:
Као ја за Ганимедом.
ОРЛАНДО:
И ја за Розалиндом.
РОЗАЛИНДА:
А ја за женом ниједном.
ФЕБА (Розалинди):
Ако је тако, што грдите мене што вас волим?
СИЛВИЈЕ (Феби):
Ако је тако, што грдите мене што вас молим?
РОЗАЛИНДА (Орланду):
Кога питате ви: »Што грдите мене што вас волим«?
ОРЛАНДО:
Ону која није овде и не чује.
РОЗАЛИНДА:
Молим вас, доста с тим; то личи на ирске курјаке кад завијају пут месеца. (Силвију) Помоћи ћу ти, ако могу. (Феби) Волео бих те, кад бих могао. Сутра дођите до мене сви! (Феби) Венчаћу се са тобом, ако се икад венчам са женом, а венчаћу се сутра. (Силвију) Обрадоваћу и тебе, ако те може обрадовати оно што ти годи, а и ти ћеш сутра бити венчан. (Орланду) Како волели Розалинду, тако дошли! (Силвију) Како волео Фебу, тако дошао. И како ја не волео ни једну жену, тако дошао! Тако, збогом пошли! Издао сам вам наредбе.
СИЛВИЈЕ:
Будем ли жив, нећу изостати.
ФЕБА:
Ни ја.
ОРЛАНДО: Ни ја. (Излазе)

ПОЈАВА III

Други део шуме.

Улазе КРЕМЕН и ОДРИ

КРЕМЕН:
Сутра је радосни дан, Одри; сутра ћемо се венчати.
ОДРИ:
Радујем се томе од свег срца, и надам се да не желим ништа стидно кад желим да постанем и ја жена на овоме свету. Ево долазе два пажа старог војводе.
(Улазе ДВА ПАЖА)
ПРВИ ПАЖ:
У добри час, честити господине.
КРЕМЕН:
Ваистину, у добри час. Хајде, седните, седните, па сад песму!
ДРУГИ ПАЖ:
И ми смо уз вас: седните у средину.
ПРВИ ПАЖ:
Хоћемо ли одмах на посао, без иекашљивања и отпљувавања и без изговаравања како смо промукли, што је обично једна врста пролога у рђавих певача?
ДРУГИ ПАЖ:
Тако је, тако је; али обојица у један глас, као два циганина на једном коњу.
Песма
Са драгом својом драги ходи
Ихахеј, ихахој, море хеј, друже мој!
Кроз модра жита он је води
У доба мајско, сватовско доба рајско
Кад птице цвркућу ћију, ћију, ћи,
Мај воле заљубљени сви.
И ту, на пољу, сред ражи
Ихахеј, ихахој, море хеј, друже мој!
То двоје младих почин тражи
У доба мајско... и т. д.
И тај час песма прну лбтом,
Ихахеј, ихахој, море хеј, друже мој!
Како је живот цвет над цветом,
У доба мајско и т. д.
Па свак нек трен искоришћава,
Ихахеј, ихахој, море хеј, друже мој!
Мај сваку љубав овенчава.
У доба мајско... и т. д.
КРЕМЕН:
Заиста, млада господо, ма да нема много садржине у тој песмици, арија је ипак веома немелодична.
ПРВИ ПАЖ:
Варате се, господине; ми смо пазили на темпо, кисмо губили време.
КРЕМЕН:
Душе ми, јесте: ја сматрам за изгубљено време слушање тако будаласте песме. Нека вас Бог чува, и нека вам Бог поправи гласове!; Хајдемо, Одри! (Излазе)

ПОЈАВА IV

Други део шуме.

Улазе СТАРИ ВОЈВОДА, АМИЈЕН, ЖАК, ОРЛАНДО, ОЛИВЕР: и СИЛИЈА

СТАРИ ВОЈВОДА:
Да л' верујеш, Орландо, да ли може
Тај младић све што обећа извести?
ОРЛАНДО:
Час верујем, час не, к'о онај који
И стрепи и, стрепњи у пркос, наду гаји.
(Улазе РОЗАЛИНДА, СИЛВИЈЕ и ФЕБА)
РОЗАЛИНДА:
Стрпљења трен још док не углавимо
Уговор.
(Војводи) Рекосте ако Розалинду
Доведем да је дајете Орланду?
СТАРИ ВОЈВОДА:
Да, кад бих имао и краљевство да дам уз њу.
РОЗАЛИНДА (Орланду):
А ви ћете је узети, кад је доведем, велите?
ОРЛАНДО:
Да, да сам и свију краљевстава краљ.
РОЗАЛИНДА (Феби):
Ви ћете поћи за ме ако ја пристајем?
ФЕБА:
Хоћу, ма умрла одмах.
РОЗАЛИНДА:
А одбијете л' поћи за ме, руку
Даћете овом оданом пастиру?
ФЕБА:
Погодили смо тако.
РОЗАЛИНДА (Силвију):
А, хтедне л' она, ти ћеш узети Фебу?
СИЛВИЈЕ:
Ма смрт и она биле једно.
РОЗАЛИНДА:
Обећах ову ствар да сам уредим,
Одрж'те, војводо, реч да дате кћер,
И ви, Орландо, да је узмете;
Одржи, Фебо, реч да за ме пођеш ти,
Ил' за пастира, не хтеднеш ли за ме;
Одржи, Силвије, реч да узмеш њу,
Не хтедне л' она мене: ја сад одох
Да све те сумње рашчистим.
(Излазе РОЗАЛИНДА и СИЛИЈА)
СТАРИ ВОЈВОДА:
Многе ме црте пастирчета тог,
Живо на моју потсећају кћер.
ОРЛАНДО:
Милорде, кад га видех први пут
Ја мишљах да је кћери ваше брат;
Ал' он је, милорде, шуме ове чедо;
И основима неких наука
Озлоглашених учио га стриц:
Чаробњак, вели, неки велики
Што ту у шуми негде скривен живи.
(Улазе КРЕМЕН и ОДРИ)
ЖАК:
Мора да се опет спрема потоп, па ови парови хитају у ковчег. Ево долазе две веома чудне звери, које се на свим језицима зову будале.
КРЕМЕН:
Клањам се свима и поздрављам све!
ЖАК:
Добри милорде, поздравите га добродошлицом: ово је онај ударени господин кога сам тако често сретао у шуми: куне се да је био дворанин.
КРЕМЕН:
Ако ико у то посумња, нека ме стави на испит: био сам лукав према пријатељу, ласкав према непријатељу; упропастио сам тројицу кројача; имао сам четири евађе, а због једне мал' те нисам ишао на мегдан.
ЖАК:
А какав је био исход?
КРЕМЕН:
Па ето, састали смо се и утврдили да се свађа иалази на седмом разлогу.
ЖАК:
Како на седмом разлогу? Добри милорде, како вам се допада овај братац?
СТАРИ ВОЈВОДА:
Веома ми се свиди.
КРЕМЕН:
Бог вам платио, господине; дао би Бог да се и ви мени свидите. Ја хитам овамо, господине, са осталим сеоским паровима, да положим заклетву и да је погазим, онако као што брак свезује, а врела крв развезује. Једна сирота девојка, господине, и злосрећна, господине, али моја сопствена; нека моја бедна ћуд, господине, гони ме да узмем оно што иначе нико неће. Право поштење живи, господине, као тврдица у сиромашној кућици; баш као и бисер у прљавој шкољци.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Вере ми, хитрог је духа и пун мудрих изрека.
КРЕМЕН:
У складу са лудиним стрелама и сличним горким посластицама.
ЖАК:
Али шта би са седмим разлогом? Како сте утврдили да се свађа налази на седмом разлогу?
КРЕМЕН:
Тако што смо је оедам пута одзраћали ‐ држи се пристојније, Одри! ‐ Овако, господине: није ми се свидело како је известан дворанин потсекао своју браду: а он поручи да ми кажу како је он супротног мишљења, па ако сам ја рекао да му брада није добро потсечена, он мисли да јесте: ово се зове Углађена Отпорука. Да сам му ја опет одговорио да није добро потсечена, он би ми одговорио да је браду подрезао како се њему свиди: ово се зове Пристојна Заједљивост. Ако бих
поновио да није добро подрезана, он би ми оспорио способност да судим: то се онда зове Неотесан Одговор. Ако бих опет рекао да није добро подрезана, он би одговорио да не говорим истину: ово се зове Храбро Разрачунавање. Поновим ли да није добро подрезана, он би одговорио да лажем: ово је Изазивачко Порицање. Онда долази Условна Лаж, па Лаж Непосредна.
ЖАК:
А колико сте ви пута казали да му брада није добро потсечена?
КРЕМЕН:
Нисам се усудио да идем даље од Условне Лажи, нити се он усудио да баци на мене Лаж Непосредну; те тако премерисмо мачеве и разиђосмо се.
ЖАК:
Да ли бисте сад могли да нам изређате све степене лажи?
КРЕМЕН:
О, господине, ми сада имамо штампане књиге, уџбенике, по којима се свађамо; исто онако као што имате књиге о лепом понашању. Именоваћу вам степене. Прво: Углађена Отпорука; друго: Пристојна Заједљивост; треће: Неотесан Одговор; четврто: Храбро Разрачунавање; пето: Изазивачко Порицање; шесто: Условна Лаж; седмо: Лаж Непосредна. Из свега овога можете да се извучете, сем из Лажи Непосредне; али и њу можете да изврдате једним »ако«. Знам случај кад седам судија није било кадро да размрсе једну свађу; али кад су се противници срели, један од њих се присети једног »ако« ‐ као на пример: »Ако сте ви рекли тако и тако, онда сам ја рекао тако и тако«; нашто се сви руковаше и избратимише. То »ако« вам је јединствен миротворац; пуно је лепих особина то »ако«.
ЖАК:
Зар није ово редак братац, милорде? Ваљан вам је тако у свему, па ипак је луда.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Он своју лудост употребљава као заклон, да иза ње гађа својом оштроумношћу.
(Улазе ХИМЕН, РОЗАЛИНДА и СИЛИЈА. Тиха музика)
ХИМЕН:
Пир небеса сва озари
Кад се слогом земне ствари
Стишају до склада.
Кћер, војводо, прими!
Њу Химен с неба дозва ту,
С неба дозва сада,
Да је дадеш оном који
Сав у њеном срцу стоји.
РОЗАЛИНДА (Војводи):
Вама се дајем, јер сам ваша ја.
(Орланду) Вама се дајем, јер сам ваша ја.
ВОЈВОДА:
Ако око не вара, ти си моја кћи.
ОРЛАНДО:
Ако око не вара, ти си моја Розалинда.
ФЕБА:
Ако ме не вара ваш лик и стас, Збогом љубави ‐ овај час!
РОЗАЛИНДА (Војводи):
Нећу оца ако то нисте ви;
(Орланду) Нећу мужа ако то нисте ви;
(Феби) Нит жену хоћу ако то ниси ти.
ХИМЕН:
Мир! Пометње беше доста.
Да окончам само оста
Догађаје чудне те.
Осморо ће, све по двоје,
Везе Химена да споје, је л' у збиље збиљско све.
(Орланду и Розалинди) Вас двоје сте неразлучни.
(Орланду и Силији) Вас двоје сте сазвук звучни.
(Феби) Ти с њим мораш гнездо свити,
Ил' ће жена муж ти бити.
(Креману и Одри) Вас двоје сте нераздружни
К'о зима и дани ружни.
А док свадбен пој се ори,
Ви питајте што вас мори,
Те да чудо расплетемо:
Откуд ту смо, куд идемо.
Песма Венчање је круна велике Јуноне!
Химен у сваком граду обитава.
Благословене супружанске споне!
Слава венчању што везом зближаза!
Химену слава, богу свих градова,
Слава и част му на веки векова!
СТАРИ ВОЈВОДА: О, нећако драга, добро ми дошла ти!
Добро ми дошла к'о моја рођена кћи!
ФЕБА (Силвију):
Не газим реч ја: мој ћеш бити. Своју
Оданост вежи за наклоност моју.
(Улази ЖАК ДЕ БОЈС)
ЖАК ДЕ БОЈС:
Саслушајте ми само дветри речи:
Други сам син ја старог Сер Роланда,
И лепом скупу ову носим вест:
Чувши да људи знаменити беже
У ову шуму даномице ‐ скупи
Велику војску
ВОЈВОДА ФРЕДЕРИК:
И, водећи је лично, пође с њом
Да брата овде зароби и смакне.
Ал' ту на рубу дивље шуме ове
Он једног старог пустињака срете
И након мало разговора с њим
Смера се свога и светског живота
Одрече: круну свом изгнаном брату
Остави, а земље све онима врати
Што беху изгнани с њим.
Да је све тако, Животом јамчим.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Момче, добро дош'о!
Ти браћи носиш скуп свадбени дар:
Једном имање отето, а другом
Читаву земљу, моћно војводство.
Ал' дај да прво у шуми окончамо
Што се ту добро заметну и роди.
А потом сви што беху среће те
Да трпе с нама зле дане и ноћи
Делиће с нама дар враћеног добра
Према свом звању и чину. Но дотле
Не хајућ о чину што нам враћен би,
Сеоском весељу предајмо се ми.
Свирку! А млади заручници ви,
С тактом по такту заиграјте сви!
ЖАК:
Господине, извин'те! Не чух добро.
Рекосте л' да се замонашио
Војвода и дворског одрекао сјаја?
ЖАК ДЕ БОЈС:
Да.
ЖАК:
К њему идем. Од покрштењака
Таквих чује се и научи много.
(Старом Војводи) Вас завештавам старој части вашој
Заслуженој стрпљењем и врлином.
(Орланду) Вас драгој, вредној ваше верности.
(Оливеру) Вас земљи, драгој, моћним пријатељима.
(Силвију) Тебе заслуженој дугој ложници.
(Кремену) Тебе зађевици; јер твој брачни пут
Залихе има за два месеца.
Пријатан провод, господо и даме,
Од игре пречег посла има за ме.
СТАРИ ВОЈВОДА:
Стој, Жаче, стани!
ЖАК:
За доколице нисам; ви ми своје
Поруке шаљ'те у пећину што је Напуштате.
(Излази)
СТАРИ ВОЈВОДА:
Хајдмо! Нек свечаност почне
Весељем правим, а њим се и дочне. (Игра)

ЕПИЛОГ

Није у моди видети госпу епилог: али то није ни мало неприкладније од господина пролога. Ако је истина да добром вину није потребна хвала, истина је и то да добром комаду није потребан епилог: па ипак, и добро вино ое хвали, па и добри комади изгледају још бољи кад имају добар епилог. Шта пак да радим ја кад нити сам добар епилог, нита могу да се заложим код вас за комад који би био добар. Нисам одевена као просјак, па ми не би приличило да просим. Зато ћу морати да вас преклињем; и почећу са женама. Молим вас, о жене, љубављу којом волите људе, да вам овај комад буде драг онолико колико вам се свиди. И молим вас, о људи, љубављу којом волите жене (видим по зашем смеху да их ниједан не мрзи), да и вама и женама овај комад буде мио. Да сам жена, ижљубила бих све чије ми се браде сзиђају, чија су ми лица драга и чији ми дах није непријатаи; и уверена сам да ће ми, у накнади за моју понуду, сви они који имају лепе браде, или лепа лица, или сладак дах, одговорити, кад се поклоним, једним: Збогом!

КРАЈ