Kako vam drago

Kako vam drago Pisac: Viljem Šekspir

Prevod: Velimir Živojinović i Borivoje Nedić

LICA:

VOJVODA, koji živi u izgnanstvu
FREDERIK, njegov brat koji je uzurpirao njegove zemlje
AMIJEN, lord u pratnji izgnanog vojvode
ŽAK, lord u pratnji izgnanog vojvode
LE BO, dvoranin u službi Frederikovoj
ČARLS, Frederikov rvač
OLIVER, sin Ser Rolanda de Bojsa
ŽAK, sin Ser Rolanda de Bojsa
ORLANDO, sin Ser Rolanda de Bojsa
ADAM, sluga Olivera
DENIS, sluga Olivera
KREMEN, budala
POP OLIVER SLOVOMUČITELj, sveštenik
KORIN i SILVIJE, pastiri
VILjEM, seoski mladić zaljubljen u Odri
Lice koje pretstavlja Himena
ROZALINDA, kći prognanog vojvode
SILIJA, kći vojvode Frederika
FEBA, pastirka
ODRI, seljančica
Lordovi, paževi, lovci i druga pratnja

ČIN I

POJAVA I

Oliverov vrt.

Ulaze ORLANDO i ADAM

ORLANDO:
Koliko se sećam, Adame, to je ovako bilo: u svojoj poslednjoj volji ostavio mi je nekih jadnih hiljadu kruna, i, kao što reče, blagosiljajući moga brata, naredio mu je da me lepo vaspita. ‐ Eto, tu upravo i počinje moja nesreća. Moga brata Žaka dao je u školu i izveštaji govore da napreduje odlično. Mene, pak, čuva prostački kod kuće, ili, tačnije govoreći, drži me kod kuće nečuvanog; jer, vidiš li, zar je to odgoj za jednog gospodina moga roda, kad se taj odgoj ne razlikuje od odgoja vola u štali? On i svoje konje bolje odgaja, jer pored toga što im se pazi na hranu, još im plaća i skupe jahače za vežbu; dok ja, njegov brat, ne dobivam ništa od njegova staranja do li to što rastem; a zato mu i živina na bunjištu duguje koliko i ja. Pored ovog ničeg, koje mi on tako obilno daje, njegova vlast izgleda da mi oduzima i ono što mi je sama priroda darovala: tera me da jedem sa slugama, lišava me bratskog mesta, i, ne dajući mi nikakvo obrazovanje, potkopava koliko može moju plemenitost. To je ono, Adame, što me boli, i duh moga oca koji je u meni počinje da se buni protiv ovakvog robovanja. Neću više to da trpim, premda još ne znam nikakav način da bih se toga oslobodio.
ADAM:
Evo dolazi moj gospodar, vaš brat.
ORLANDO:
Skloni se malo, Adame, pa ćeš videti kako će me on prodrmusati.
(ADAM odlazi. Ulazi OLIVER.)
OLIVER:
Hej, gospodine, a šta ti praviš ovde?
ORLANDO:
Ništa. Nisam naučen da išta pravim.
OLIVER:
A šta kvariš onda?
ORLANDO:
Pa tako, tvoj jadni, nedostojni brat pomaže tebi da kvariš Božja dela lenošću.
OLIVER:
Nađi kakav bolji posao i neka te đavo nosi! Gubi se odavde!
ORLANDO:
Hoćeš li da čuvam tvoje svinje, i da jedem sa njima kore? Jesam li ja, kao bludni sin, proćerdao svoj deo pa da sad budem ovako kažšen?
OLIVER:
Znaš li ti gde si?
ORLANDO:
O, da, vrlo dobro: tu u tvome vrtu.
OLIVER:
A ziaš li pred kim, gospodine?
ORLANDO:
Da, bolje nego onaj pred kim sam što mene zna. Ti si moj najstariji brat, i zato što si plemenite krvi, i ti mene treba da tako poznaješ. Narodni običaj smatra te boljim, zato što si stariji, ali taj isti običaj ie oduzima ni meni moju plemićku krv, pa neka je dvadesetoro braće između nas. Ja u sebi imam isto toliko od moga oca koliko i ti; ma da priznajem da ti, zato što si rođen pre mene, imaš više prava na njegove časti.
OLIVER:
Šta reče, momče?
ORLANDO:
Batali, brajko, još si i ti mlad da takvim glasom govoriš.
OLIVER:
Hoćeš li da digneš ruku na mene, nevaljalče?
ORLANDO:
Ja nisam nevaljalac; ja sam najmlađi sin Ser Rolanda de Bojsa; on je bio moj otac; a onaj koji kaže da je otac kao što je moj rodio nevaljalca, tri puta je veći nevaljalac. Da mi nisi brat, ne bih skinuo ruku sa tvoga grla dok ti ova druga jezik ne bi iščupala zato što tako govoriš. Ti samog sebe ružiš...
ADAM (stupajući napred):
Dobri gospodari, stišajte se; tako vam uspomene na vašeg oca, složite se!
OLIVER:
Pusti me da idem, čuješ li!
ORLANDO:
Neću, tu ćeš da ostaneš i da me čuješ. Moj ti je otac u poslednjoj volji naredio da me školuješ, a ti si me vaspitao kao seljaka, krijući od mene sve gospodske osobine. Duh moga oca koji je u meni, jača, i ja to više neću da podnosim; zato dopusti mi obuku u veštinama viteškim kao što priliči čoveku moga roda, ili daj mi moj jadni deo koji mi je otac ostavio, i ja ću s tim otići da potražim svoju sreću.
OLIVER:
A šta ćeš da radiš kad to potrošiš ‐ da prosiš? No dobro, gospodine, uđi u kuću ‐ nećeš mi više dosađivati; daću ti tvoj deo, i molim te da me ostaviš.
ORLANDO:
Ja te neću više vređati nego koliko se tiče mog sopstvenog dobra.
OLIVER:
Hajd' i ti s njim, ti stara psino!
ADAM:
Zar je „stara psino" moja nagrada? ‐ Istina ‐ zacelo u vašoj sam službi pogubio zube. Neka je milost Višnjega sa mojim starim gospodarom! On tako što nikad ne bi rekao.
(Izlaze ORLANDO i ADAM)
OLIVER:
Dakle tu smo? Počinješ da nasrćeš na mene? Pustiću ja tebi krv, i opet ti neću dati hiljadu kruna. Hej, Denise!
(Ulazi DENIS)
DENIS:
Je li vaša milost zvala?
OLIVER:
Nije li dolazio Čarls, vojvodin rvač, da me potraži?
DENIS:
Ako je po volji, on čeka pred vratima i moli za pristup.
OLIVER:
Pusti ga unutra. (Izlazi Denis) Ovo će biti zgodna prilika ‐ sutra je rvanje.
(Ulazi ČARLS)
ČARLS:
Dobar dan, vaša milosti.
OLIVER:
Dobri gospodine Čarlse, kakve nove vesti u novom dvoru?
ČARLS:
Ništa novo sem starih vesti: novi vojvoda je izgnao svoga brata, starog vojvodu, a tri ili četiri od njegovih omiljenih lordova odoše dobrovoljno u izgnanstvo sa njim; njihove pak zemlje i prihodi bogate novog vojvodu, pa im je stoga on, valjda, rado i dopustio da lutaju po svetu.
OLIVER:
Možete li mi reći je li i Rozalinda, vojvodina kći, izgnana zajedno sa svojim ocem?
ČARLS:
A ne; jer vojvodina kći, njena rođaka, toliko je voli ‐ one su od kolevke zajedno odrasle ‐ da bi i ona pošla sa njom u izgnanstvo, ili bi bez nje presvisla. Ona je na dvoru i njen je stric voli kao svoju kćer. Nikad se dve devojke nisu volele kao one.
OLIVER:
A gde će živeti stari vojvoda?
ČARLS:
Vele da je već u Ardenskoj šumi gde sa mnogo veselih ljudi živi kao onaj stari engleski Robin Hud. Kažu da se svakim danom sakuplja oko njega mnogo mlade gospode i da bezbrižno i veselo provode vreme, baš kao što se ono živelo u zlatno doba.
OLIVER:
A vi se, čujem, rvete sutra pred novim vojvodom?
ČARLS:
Da, rvem se, gospodine, i došao sam da vas upozorim na jednu stvar. Rečeno mi je, gospodine, tajno da vaš mladi brat, Orlando, namerava da se preruši i da pokuša sa mnom jedno hvatanje. Sutra se ja, gospodine, borim za svoje dobro ime; i onaj ko mi promakne bez kojeg slomljenog uda, može da smatra da je dobro prošao. Vaš je brat mlad i nežan, i, vaše ljubavi radi, biće mi žao da ga udesim onako kako bih svoga dobrog imena radi morao, ako iziđe na megdan. Stoga sam, opet iz ljubavi prema vama, došao da vam to javim, ne biste li ga vi od te namere odvratili; ako li ne, onda neka se spremi da podnese sramotu na koju je sam naleteo, a što je u svemu protiv moje volje.
OLIVER:
Čarlse, ja sam vam zahvalan na ljubavi koju mi ukazujete, i vi ćete videti da ću vam je ja najljubaznije vratiti. I sam sam dokučio nameru svoga brata i pokušavao sam veštim načinom da ga od toga odvratim ‐ ali on je odlučan. Kažem vam, Čarlse, to je najuporniji mladić u Francuskoj; pun je slavoljublja, zavidljiv je, lukav, pokvaren, spletkaš čak i protiv mene, svoga rođenog brata ‐ pa stoga radite kako znate. Drago će mi biti ako mu skr'ate vrat, kao da ste mu samo pret slomili. A bogami vam kažem, pripazite se i vi: jer ako ga samo malo posramite, ili ako se on sasvim ne proslavi nad vama, pokušaće da vas otruje, da vas uhvati u zamku na kakav izdajnički način, i neće vas pustiti na miru dok vam kakvom prevarom ne uzme i sam život. Uveravam vas ‐ i to vam skoro u suzama kažem ‐ da nema danas živa čoveka da je tako mlad a tako zao. I još ja ovo kao brat o njemu govorim, i kada bih ga raščlanjavao, morao bih da crvenim i da plačem, dok biste vi bledeli i čudili se.
ČARLS:
Radujem se što sam došao vama, a on će dobiti svoje ako sutra iziđe na megdan; i vrati li se kući na svojim nogama, ja se više neću rvati za nagradu. Bog neka čuva vašu milost!
OLIVER:
Zbogom, dobri Čarlse! (ČARLS izlazi) Sada ću da izazovem onoga junošu, i nadam se da će mu to smrsiti konce; ni sam ne znam zašto, ali moja duša nikoga ne mrzi toliko kao njega. A ipak, on je nežan: nikad školovan, a ipak učen; pun plemenitog duha; od svih ljudi voljen, i, zaista, toliko u srcu celom svetu, a naročito mojim ljudima koji ga najbolje poznaju, da sam ja sasvim zanemaren i prezren. Ali neće ni to još dugo trajati; ovaj će rvač sve to raščistiti: ostaje još samo da u dečaku raspalim vatru, pa odoh da i to svršim.

POJAVA II

Pred Vojvodinim dvorom.

ULAZE ROZALINDA i SILIJA

SILIJA:
Molim te, Rozalinda, slatka moja sejo, budi veseli.
ROZALINDA:
Draga Silija, ja pokazujem više veeelosti no što je imam; zar bi htela da sam još veselija? Ako me ne umeš naučiti da zaboravim izgnanog mi oca, ne smeš me ni učiti da se sećam kakve naročite radosti.
SILIJA:
Iz tvojih reči vidim da me ne voliš onoliko koliko ja tebe volim. Da je moj stric, tvoj izgnani otac, izgnao tvoga strica, vojvodu ‐ moga oca, a da ti budeš i dalje sa mnom, mene bi moja ljubav naučila da uzmem tvoga oca za svoga; a tako bi i ti trebalo da učiniš, da je tvoja ljubav prema meni u istinu onakva kao što je moja.
ROZALINDA:
E pa dobro, ja ću da zaboravim svoju nesreću i uživaću u tvojoj sreći.
SILIJA:
Ti znaš da moj otac nema više dece, niti ima izgleda da će ih više imati: pa kad on umre, ti ćeš biti njegova naslednica, jer sve što je on silom oteo od tvoga oca, ja ću ti u ljubavi vratiti ‐ časti mi moje hoću, a ako prekršim ovu reč, neka se onoga časa pretvorim u kakvo čudovište! Zato, moja slatka Ružo, moja draga Ružo, budi vesela.
ROZALINDA:
Od sada ću biti vesela, sejo, i smišljaću razne zabave. Da vidim šta misliš: da se zaljubim?
SILIJA:
Oh, hajde, molim te, to bi bilo zabavno; ali nemoj voleti ni jednog čoveka ozbiljno; ne idi, ni radi zabave, dalje od nežnog rumenila devojačkog, da bi, kad prestaneš voleti, to mogla da učiniš časno.
ROZALINDA:
A čime da se zabavljamo sada?
SILIJA:
Hajde da sedimo i da se smejemo dobroj domaćici Sreći što prede na vretenu, ne bi li od sada svoje darove pravičnije delila.
ROZALINDA:
Eh, kad bismo mogle! Jer zbilja, ta slepa žena ih veoma nepravično deli, naročito ženama.
SILIJA:
To je istina; jer kojima da lepotu, da im malo poštenja, a poštenima, pak, poklanja malo lepote.
ROZALINDA:
A ne, ti sad mešaš posao Sreće sa poslom Prirode: Sreća daje poklone ovoga sveta, ali ne i crte Prirode.
SILIJA:
Ne? Ali kad Priroda stvori kakvo lepo stvorenje, zar ne može Sreća da udesi da padne u vatru? I ma da nam je Priroda dala oštroumnost da se smejemo Sreći, zar nije Sreća poslala ovu budalu da prekine prepirku?
(Ulazi KREMEN)
ROZALINDA:
Zaista, tu je Sreća i suviše jaka prema Prirodi ‐ kad šalje pravu, prirodnu budalu, da učini kraj prirodnoj oštroumnosti.
SILIJA:
Možda to i nije baš delo Sreće no Prirode, koja, videvši da nam je um i suviše tup da govorimo o takvim boginjama, posla nam ovog da nam bude tocilo, jer uvek je glupost budale tocilo za mudre. Kako ti, mudrače? Kuda lunjaš?
KREMEN:
Gospo, vi morate svom ocu.
SILIJA:
Zar si ti postao glasnik?
KREMEN:
Nisam, časti mi, ali sam poslan da dođem po vas.
SILIJA:
A gde si naučio tu zakletvu, ludo?
KREMEN:
Od nekog viteza koji se kleo čašću da su palačinke bile dobre, i čašću se kleo da slačica ništa nije valjala. Ja ostajem pri tome da palačinke nisu valjale a da je slačica bila dobra ‐ a ipak se vitez nije krivo zakleo.
SILIJA:
Kako ti to da dokazuješ iz velike rpe tvoje učenosti?
ROZALINDA:
Hajde, otvori vreću svoje mudrosti!
KREMEN:
Stupite napred, pogladite se po podbratku i zakunite se u svoje brade da sam ja ugursuz.
SILIJA:
Tako nam naših brada, kad bismo ih imale, jesi.
KREMEN:
Tako mi ugursuzluka, kad bih ga imao, jesam; ali ako se vi kunete nečim što nije, ili čega nemate, vi se niste krivo zaklele; pa nije ni onaj vitez ko|i oe kler čašću, jer je nikad nije imao, a i da je imao, on ju je, zaklinjući se, potrošio davno pre no što je video one palačinke i slačicu.
SILIJA:
Molim te, na koga to misliš?
KREMEN:
Mislim na nekog koga stari Frederik, vaš otac, veoma voli.
SILIJA:
Ljubav moga oca dovoljna mu je preporuka. Dosta! Ne govori više o njemu; još ćeš biti išiban jednog dana zbog svog opakog jezika.
KREMEN:
Utoliko žalosnije kad budale ne smeju da govore mudro o onom što pametni ljudi čine ludo.
SILIJA:
Bogami, govoriš pametno; jer kad se ono malo pameti što je budale imaju ućutka, onda se ono malo ludosti što je pametni ljudi imaju čini bogzna šta. Evo dolazi Monsier Le Bo.
ROZALINDA:
Sa ustima punim vesti.
SILIJA:
Kojima će nas kljukati kao što golub hrani svoje mlade.
ROZALINDA:
I bićemo natovljene vestima.
SILIJA:
Tim bolje: bićemo pogodnije za trg.
(Ulazi LE BO).
SILIJA:
Bon jour, Monsier Le Veau! Šta ima novo?
LE BO:
Krasna kneginjice, promakla vam je jedna divna naslada.
SILIJA:
Naslada? Kakvog ukusa?
LE BO:
Kakvog ukusa, kneginjice? Kako ću na to da vam odgovorim?
ROZALINDA:
Onako kako mudrost i sreća dadnu.
KREMEN:
Ili kako sudbina dosudi.
SILIJA:
Vrlo dobro! Toliko krupnih reči o tako malom predmetu!
LE BO:
Vi me zbunjujete, kneginjice; hteo sam vam samo nešto reći o prekrasnom rvanju koje ste propustile videti.
ROZALINDA:
Ipak, recite nam bar kako je teklo rvanje.
LE BO:
Ja ću vam reći samo početak, a, ako je po volji, kraj možete i same videti; jer najbolje tek ima da dođe, i to ovde gde vi sad stojite.
SILIJA:
Dobro dakle, početak ‐ on je bio i prošao!
LE BO:
Dolazi jedan starac sa svoja tri sina...
SILIJA:
Ja znam bolji početak, iz jedne stare priče.
LE BO:
...trojicom mladih ljudi, odlična rasta i držanja.
ROZALINDA:
Sa oglasima oko vrata: „Neka je znano svem svetu ovde."
LE BO:
Najstariji od njih porve se sa Čarlsom, vojvodinim rvačem; i Čarls ga za tili časak baci na zemlju i izlomi mu tri rebra, tako da je malo nade da će ostati u životu; ‐ tako bi sa drugim, a tako i sa trećim. Eno ih sad tamo leže, sva trojica, a njihov stari otac kuka nad njima tako silno i tako bolno da svi prisutni plaču.
ROZALINDA:
Uh, uh!
KREMEN:
A kakva je to naslada koju su gospođice izgubile da vide, Monsier?
LE BO:
Pa ta, o kojoj vam govorim.
KREMEN:
Eto ti sad: čovek svakog dana nešto nauči! Ovo mi je prvi put da čujem da je lomljenje rebara naslada za dame.
SILIJA:
I meni, bogami!
ROZALINDA:
Ima li još neko nestrpljiv da iskusi tu muziku lomljenja na svojim slabinama? Luduje li još kogod da zaradi polomljena rebra? Hoćemo li i mi da gledamo rvanje, rođako?
LE BO:
Moraćete, ako ovde ostanete; jer ovde je određeno mesto, i oni su gotovi da počnu.
SILIJA:
Gle, evo ih! Sigurno idu ovamo; hajde da ostanemo da vidimo.
(Ulaze VOJVODA FREDERIK, LORDOVI, ORLANDO, ČARLS i PRATNjA. Muzika.)
VOJVODA FREDERIK:
Pa lepo! Kad se mladiću ne da dokazati, njegova pogibelj neka mu bude za njegovu nasrtljivost.
ROZALINDA:
Je li to taj čovek?
LE BO:
Da, on je, kneginjice.
SILIJA:
Avaj, on je odveć mlad; pa ipak pogled mu je pun vere u pobedu.
VOJVODA FREDERIK:
Šta, kćeri i bratanice, zar ste i vi došle da vidite rvanje?
ROZALINDA:
Da, milorde, ako ste voljni da nam dozvolite.
VOJVODA FREDERIK:
Malo ćete uživanja naći, velim vam, jer je velika razlika između njih. Zbog njegove mladosti hteo sam ga odvratiti, ali on ne sluša; recite mu i vi koju reč, gospe, ne biste li ga vi omekšale.
SILIJA:
Zovite ga ovamo, dobri Monsier Le Bo.
VOJVODA FREDERIK:
Učinite tako. Ja neću da prisustvujem. (Sklanja se u stranu)
LE BO:
Monsier napadač, kneginjica vas zove.
ORLANDO:
Slušam svim dužnim poštovanjem.
ROZALINDA:
Mladiću, jeste li vi pozvali na megdan rvača Čarlsa?
ORLANDO:
Ne, divna kneginjice, on je onaj koji sve poziva, a ja sam, kao i druti, došao samo da okušam snagu svoje mladosti.
SILIJA:
Mladi gospodine, vaš duh je i suviše hrabar za vaše godine. Videli ste svirepi dokaz snage ovoga čoveka. Ako pogledate svojim očima i stvorite svoj sopstveni sud, strah od ovakvog kušanja sreće savetovaće vam da potražite kakvu drugu pustolovinu, vama priličniju. Radi vašeg vas dobra molimo da zagrlite svoj spokoj i da se prođete ovakvog pokušaja.
ROZALINDA:
Učinite tako, mladi gospodine: vaš ugled neće time biti okaljan, a mi ćemo moliti vojvodu da rvanje izostane.
ORLANDO:
Molim vas, ne kažnjavajte me svojim zloslutim mislima, ma da priznajem da mnogo grešim kad ma šta odričem damama tako lepim i dobrim. Ali neka me vaše lepe oči i dobre želje prate na megdanu, pa i ako budem oboren, biće osramoćen samo jedan koji nikad nije ni bio u časti; ako li i ubijen, opet samo jedan koji je sasvim voljan da umre. Time neću učiniti nikakvu nepravdu svojim prijateljima, jer nemam nijednoga koji bi zažalio za mnom; niti ću naneti
kakvu štetu svetu, jer u njemu nemam ničega, no samo zalud zauzimam jedno mesto koje će se moći bolje popuniti ako se ja uklonim s njega.
ROZALINDA:
Kad bih mogla, poklonila bih vam ovo malo snage što je imam.
SILIJA:
I ja bih, da povećam njezinu.
ROZALINDA:
Sa srećom pošli! Dao bi Bog da sam se prevarila u vama.
SILIJA:
Dao vam Bog ono što želite!
ČARLS:
Dakle, gde je taj mladi junak što toliko želi da se sastavi sa majkom zemljicom?
ORLANDO:
Ovde je, gospodine, samo njegove su želje malo skromnije.
VOJVODA FREDERIK:
Rvaćete se samo dok prvi ne padne.
ČARLS:
Uveravam vašu milost da ga nećete morati nagovarati na drugi pokušaj, pošto ste ga toliko odvraćali od prvog.
ORLANDO:
Vi mislite da mi se rugate posle, pa zato nije potrebno da to činite i pre. ‐ Ali hajdete!
ROZALINDA:
Neka vam je Herkul u pomoći, mladi čoveče!
SILIJA:
Da mi je da sam nevidljiva, pa da uhvatim onog jakog za nogu!
(ČARLS i ORLANDO se rvu).
ROZALINDA:
O, odlični mladiću!
SILIJA:
Kada bih imala grom u očima, kazala bih koji će pasti.
(ČARLS je oboren. Larma)
VOJVODA FREDERIK:
Dosta, dosta!
ORLANDO:
Molim vašu milost, još malo: ja se čestito nisam ni zaduvao.
VOJVODA FREDERIK:
Kako se ti osećaš, Čarlse?
LE BO:
Ne može da govori, milorde.
VOJVODA FREDERIK:
Nosite ga odatle. (Čarlsa nose) A kako ti je ime, mladiću.
ORLANDO:
Orlando, gospodaru; ja sam najmlađi sin Sera Rolanda de Bojsa.
VOJVODA FREDERIK:
Više bih voleo da si sin kog drugog:
Svet tvoga oca za časnog smatraše,
No, ipak, on mi neprijatelj beše.
Da si od kakvog drugog kolena,
Delo bih tvoje voleo još više.
Al' pođi zbogom; ti si hrabar mladić.
No voleo bih da si drugog roda.
(Izlaze VOJVODA FREDERIK, SVITA i LE BO)
SILIJA:
Da sam na mestu svoga oca, da l' bih
Radila i ja tako, sejo?
ORLANDO:
Ja sam
Ponosan što sam Ser Rolandov sin,
Najmlađi njegov sin, i ne bih ime
Menjao za nasledstvo ovog Frederika.
ROZALINDA:
Moj otac, a i sav ostali svet
Voljahu Ser Rolanda kao sebe.
Da ranije znadoh da mu je on sin,
Molbama ja bih pridružila suze,
Da ga odvratim.
Hajd'mo, rođako.
SILIJA:
Zahvalimo mu i ohrabrimo ga:
Surevnjiva i gruba ćud mog oca
Srce mi para. Zaslužni ste vi,
Gospodine. Držite li tako
I u ljubavi obećanja svoja
K'o što ih sada nadmašiste sva,
Draga vam srećna biće.
ROZALINDA:
Gospodine, (dajući mu ogrlicu s vrata)
To mene radi, još jedna na koju
Sreća se ne osmehnu, nosite!
Dala bi više da joj ruka nije
Sretstava lišena. Hoćemo li, sejo?
SILIJA:
Da. Plemeiiti gospodine, zbogom.
ORLANDO:
Ni hvala zar da kažem nisam kadar?
Moj bolji deo nekud potoiu,
A ovo što je ovde ostalo
Liči na proštac što za nišan služi.
ROZALINDA:
Natrag nas zove: klonu gordost moja
Sa srećom mojom. Pitaću šta hoće.
Jeste l' vi zvali? Vi se, gospodine,
Boriste hrabro i pobediste
Ne samo svoje neprijatelje.
SILIJA:
Sejo, hoćeš li?
ROZALINDA:
Evo idem. Zbogom!
(Izlaze ROZALINDA: i SILIJA)
ORLANDO:
Kakvo to uzbuđenje jezik meni
Pritište? Ništa ne mogoh joj reći,
A ona htede razgovor. Jadni
Orlando, ti si pobeđen. Nad tobom
Ovlada Čarls il' nešto slabije.
(Ulazi LE BO)
LE BO:
K'o prijatelj vas, dobri gospodine,
Svetujem: bež'te odavde. Jer ma da visoku
Hvalu i pravo divljenje i ljubav
Zaslužiste, to vojvoda ipak
Tumači krivo. On je plah. U stvari
Kazati šta je, to priliči više
Da zamislite no da rečem ja.
ORLANDO:
Hvala, gospodine: no rec'te, molim,
Od one dve što behu ovde sada
Koja je vojvode Frederika kći?
LE BO:
Po postupcima njegovim, nijedna.
U stvari, manja njegova je kći,
Druga, pak, izgnanog vojvode je kći,
Koju grabljivi stric zadrža ovde
Druga da bude kćeri njegovoj;
Više no sestre rođene se vole
Njih dve, al' ovaj vojvoda odskora
Mrzeti poče nežnu nećaku
Zato što svak vrline njene hvali
I radi oca dobrog žali je;
Duše mi, protiv te gospođe zloba
Na prečac će mu buknuti. Gospodine,
Do viđenja. A dotle, dao Bog
U boljem svetu kom da ljubav vašu
Zaslužim i s vama bolje se upoznam.
ORLANDO:
Ja vam ostajem zahvalan: zbogom!
I tako moram iz dima u vatru,
Od nasilnika vojvode, nasilniku bratu:
Ali prekrasna Rozalindo!

POJAVA III

Soba u dvoru.

Ulaze SILIJA i ROZALINDA

SILIJA:
Šta sejo, šta, draga Rozalindo! Neka se Kupidon smiluje, zar ni rečce?
ROZALINDA:
Ni jedne, koliko da je pred psa bacim.
SILIJA:
Ne, tvoje su reči i suviše dragocene da bi se bacale psima; baci ih meni i osakati me svojim razlozima.
ROZALINDA:
Onda bi jedna od nas bila osakaćena razlozima, a druga luda što ih nema.
SILIJA:
Zar je to sve zbog tvoga oca?
ROZALINDA:
Ne, nešto je i zbog deteta moga oca. Oh, kako je pun trnja ovaj svakodnevni svet!
SILIJA:
To su samo čičkovi koji se bacaju u prazničnoj šali: ako ne idemo utabanim stazama, uhvatiće nam se za suknje.
ROZALINDA:
Otuda bih ja njih lako stresla; ali ti čičkovi su u mome srcu.
SILIJA:
A ti ih iskašlji.
ROZALINDA:
Bih, kad bi mogla da učinim samo »hm« pa da on bude moj.
SILIJA:
Hajde, hajde, bori se sa svojim naklonostima.
ROZALINDA:
Eh! da one ne staju ia stranu jednog borca boljega od mene!
SILIJA:
Bog nek ti je u pomoći! Kad bude vreme ponećeš se, pa makar i pala! Nego ostavimo šalu i govorimo ozbiljno: zar je mogućno da tako odjednom toliko zavoliš najmlađeg sina starog Ser Rolanda?
ROZALINDA:
Vojvoda moj otac njegovog je oca nežno voleo.
SILIJA:
Pa zar iz toga sleduje da i ti zato moraš da voliš njegovog sina nežno? Sa takvim umovanjem trebalo bi da ga ja mrzim, jer moj otac mrzi njegovog oca, ‐ pa ipak, ja ne mrzim Orlanda.
ROZALINDA:
Ne, zaista, nemoj ga mrzeti, nemoj mene radi.
SILIJA:
I što bih? Zar ne zaslužuje svako dobro?
ROZALINDA:
Pusti da ga ja zbog toga volim, a ti ga voli zato što ga ja volim. Gle, evo ide vojvoda.
SILIJA:
Sa očima punim gneva.
(Ulazi VOJVODA FREDERIK sa LORDOVIMA)
VOJVODA FREDERIK:
Pripremi se, gospođice, ti
Što pre, i s našeg dvora odlazi.
ROZALINDA:
Ja, striče?
VOJVODA FREDERIK:
Ti, sinovice. I ako
Nađu te od sad pa za deset dana
Na dvadeset milja od našega dvora,
Ti mreš.
ROZALINDA:
Nek vaša milost dozvoli,
Da sobom znanje pogreške ponesem;
Imam li uma, znam li želje svoje,
Il' ako ne sanjam, ili luda nisam, ‐
Što, držim, nisam, ‐ onda, dragi striče,
Nikad ne uvredih vaše visočanstvo
Ni mišlju nerođenom.
VOJVODA FREDERIK:
Izdajnici svi
Tako od reči opravdanje grade,
I nevini su k'o dobrota sušta;
Al' dosta tol'ko: ja ti ne vurujem.
ROZALINDA:
Time izdajnik postati ne mogu:
No rec'te barem šta je osnov sumnji.
VOJVODA FREDERIK:
Svoga si oca kći, i to je dosta.
ROZALINDA:
To beh i kad mu vojvodstvo oteste,
To beh i kada izgnaste ga.
Izdajstvo nije nasledno, milorde,
Pa i kada bi prijatelji nas
Kužili njime, šta je meni za tim?
Otac moj nije bio izdajnik.
Ne greš'te zato svoju dušu mnome,
Držeći moju bedu izdajom.
SILIJA:
Vladaru dragi, čuj i mene.
VOJVODA FREDERIK:
Da,
Rad tebe, Silija, ostavismo je ovde,
Inače s ocem zajedno bi pošla.
SILIJA:
Onda i nisam molila vas ja,
Milost vam i savest naložiše to:
Suviše mlada beh da znam šta vredi,
Al' sad je znam: je l' ona izdajnik,
Onda sam i ja; uvek smo zajedno
Spavale, učile, igrale i jele,
Kudgod smo išle, besmo nerazdvojne
K'o Junonini labudi što behu.
VOJVODA FREDERIK:
Ona je za te odveć lukava.
Pitomom ćudi, ćutanjem, strpljenjem,
Svet ona miti, te je žali.
Hej! Ludo! pa ona ime ti potkrada.
Kad ode, bolje sinuće tvoj sjaj
I tvoja preimućstva. Bolje ćuti:
Što rekoh ne porekoh; svoju reč
Gaziti neću: izgnana je ona.
SILIJA:
Tad, gospodaru, prognajte i mene,
Jer ja bez nje ne mogu da živim.
VOJVODA FREDERIK:
Ti si van sebe.
Spremi se, bratanice:
Ne bude l' k'o što rekoh, časti mi,
I veličine mi reči, umrećeš.
(Izlaze VOJVODA FREDERIK i LORDOVI)
SILIJA:
O, jadna Rozalindo! Kud ćeš sad?
Hoćeš da oceve izmenjamo?
Eno ti mog, al' kunem te, nemoj
Tužnija biti od mene.
ROZALINDA:
Ja imam Razloga više.
SILIJA:
Nemaš, sejo. Glavu
Gore! Zar ne znaš da vojvoda sad
Mene, kćer svoju, izagna?
ROZALINDA:
To nije.
SILIJA:
Nije zar? Tad u Rozalinde nema
Ljubavi da ti kaže da smo jedno:
Zar da nas otrgnu jednu od druge?
Zar da se, dušo, rastanemo? Ne:
Nek naslednika otac drugog traži,
A ti me svetuj kako da bežimo:
Kud da idemo, šta da nosimo:
Ne primaj sama na se teret taj,
Nit svoju tugu nosi bez mene;
Jer, neba mi, bledog s naše žalosti,
Reci šta hoćeš, ja ću s tobom poći.
ROZALINDA:
Pa kud?
SILIJA:
Za stricem u Ardensku šumu.
ROZALINDA:
Vaj, kakva biće to za nas opasnost!
Devojke mi smo: put dalek. Zločince
Lepota više draži nego zlato.
SILIJA:
Odeću bednu navući ću ja,
Nagaraviću lice; i ti tako
Učini, pa ćemo, ne dražeći zločince,
Na miru proći.
ROZALINDA:
A kako bi bilo
Da se u muško, pošto sam visoka,
Prerušim? O bedru levom kratki mač,
U desnoj koplje lovačko i ‐ ma kol'ka
U srcu ženska plašljivost mi bila ‐
Na lice maska vajnoga junaštva,
K'o tol'ko drugih muških kukavica,
Što kukavištvo junačenjem kriju.
SILIJA:
A k'o muškarac kako bi se zvala?
ROZALINDA:
Ne gore nego Jupiterov paž
I zato, pazi, Ganimed me zovi.
Al' kako da se zoveš ti?
SILIJA:
Nekako da mome položaju liči:
Ne više Silija, nego Aliena.
ROZALINDA:
A, sejo, šta veliš: da ukrademo
Ludog pajaca s dvora oca tvog? Zar ne?
Zlata bi nam usput vredeo.
SILIJA:
Na kraj bi sveta za mnom poš'o taj;
Pusti da ja to zbrinem. Hajd'mo sad
Da pokupimo nakit svoj i blago,
Smislimo vreme pogodno i put
Pouzdan da nas od potera skrije.
Sad hajd'mo s radošću u izgnanstvo poći,
Tako ćemo samo do slobode doći. (Izlaze)

ČIN II

POJAVA I

Ulaze STARI VOJVODA, AMIJEN i DRUGI LORDOVI U ŠUMARSKOJ ODEĆI

STARI VOJVODA:
Pa, drugovi i braćo u izgnanstvu,
Zar navika ne čini svet ovaj
Slađim od šarnog onog bleska? Nije l'
U šumi ovde pogibelji manje
No na lukavom dvoru?
Tu trpimo samo Adamovu kaznu:
Vremena menu, mraza leden zub
I fijukanje vetra zimskog. Ali
I dok me štipa i ujeda on,
Ja, drhćuć, ipak smešim se i velim:
»Laskanje to nije, savetnici to su
Koji me opipljivo ubeđuju šta sam«.
Slatka su iskustva nesreće i bede,
Što kao krastača, ružna i otrovna,
Ipak u glavi dragi kamen nosi.
I ovaj naš život, udaljen od ljudskog društva,
Reč u drveću, u potoku knjigu,
U steni nauk, i dobro u svačem nađe.
Promenio ga ne bih.
AMIJEN:
Srećna je milost vaša
Kad upornost kobi prometnuti ume
U tako tih i tako sladak stil.
STARI VOJVODA:
Hajd', hoćemo li u lov na divljač poći?
A, opet, žalim te šarene lude,
Rođene građane pustog grada ovog,
Što im na njinom vlastitom imanju
Strelama sapi paramo.
PRVI LORD:
Da, gospodaru,
Melanholični se na to tuži Žak;
Kune se da ste vi nasilnik veći
No brat vaš koji vas amo prognao.
Baš danas smo se lord Amijen i ja
Prikrali bili dokle on ležaše
Pod hrastom onim što korenjem drevnim
Štrči nad potokom što onud žubori;
A tu, da se skrije, ranjen jelen dođe,
Ričući tako, da bi rek'o: sad će
Od napona mu kožno ruho pući,
A krupne suze, sustižuć' se, tužno
Niz nevini mu slivahu se nos.
Tupo je setni posmatrao Žak
Kosmatu ludu gde potokom vodu
Suzama povećava.
STARI VOJVODA:
I šta reče Žak?
Zar moralisao nije na taj prizor?
PRVI LORD:
O, da, u bezbroj metafora. Prvo
Zbog suza tako izliških za potok:
»Jelene jadni, ti praviš zaveštanje
K'o neki ljudi, reče, što sve daju
Onom ko odveć ima«. Zatim što je sam,
Od kadifastih ostavljen drugova:
»Da, reče, tako nesreća razdvaja
Druga od druga.« A kad čopor srna,
Trbuha punih, protrča kraj njega
I ne zastavši da ga pozdravi:
»Hajd, hajd, buržuji gojni, reče Žak,
I red je tako! Što da gledate
Na ovog bednog brodolomnika?« 
Tako vam on ustrojstvo zemlje, grada,
Dvora i ovog našeg življenja
Izobličava; i kune se da smo
Nasilnici, razbojnici, i gore no to,
Jer životinje plašimo, tamanimo
U vlastitome domu njihovom.
STARI VOJVODA:
U razmišljanju ostade li tom?
DRUGI LORD:
Da, gospodaru, osta da plače, praveći opaske
O jelenu što grca.
STARI VOJVODA:
Pokaž'te mi gde je.
Volim ovako mračna kad ga nađem;
Tad je pun duha.
PRVI LORD:
Odvešću vas odmah.

POJAVA II

Odaja u dvoru.

Ulaze VOJVODA FREDERIK, LORDOVI I SVITA

VOJVODA FREDERIK:
Je l' mogućno da ne vide ih niko?
Ne može biti: hulje neke s dvora
U dosluku su s njima i na ruci Bile im.
PRVI LORD:
Ne čuh da ih spazi iko:
Dvorkinje što paze na odaju njenu
U postelju je spremiše; a jutros
Postelja beše bez svojega blaga.
DRUGI LORD:
Milorde, nema ni podle budale
Što nas tako često zasmejavala.
Hisperija, dvorkinja, načula je tajno
Kako kći vaša i rođaka joj mnogo
Vrline i ljupkost rvača onog hvale,
Što snažnog Čarlsa nedavno pobedi;
Pa veruje da, ma gde one bile,
Taj mladić mora da je sa njima.
VOJVODA FREDERIK:
Pošalj'te k njegovom bratu; dovedite
Tog viteza ovamo: ako ga nema ‐ brata
Dovedite mu: taj će mi ga već naći!
Hajdete odmah! Tragajte kud znate,
Al' da mi se lude begunice vrate!

POJAVA III

Pred Oliverovom kućom.

Ulaze ORLANDO i ADAM, susrećući se.

ORLANDO:
Ko je?
ADAM:
Gle, moj gospodar mladi! O dragi, o duševni
Moj gospodaru! O uspomeno na starog
Ser Rolanda! Al' šta činite ovde?
Što se vrlinom kitite? Što ljubav
Budite? Što ste čestit, jak i hrabar?
Što beste ludi da čestitom vojvodi
Rvača džina tresnete o tle?
Slava je vaša pre vas doma stigla.
A ne znate li, gospodaru, da su
Vrline nekom neprijatelj sušti?
I vaše vrline, gospodaru dobri,
Izdajice su vam zaklete i svete.
O, kakav je ovo svet kad dobro truje
Onog koji ga nosi!
ORLANDO:
Al' šta je?
ADAM:
Avaj, nesrećni mladiću!
Ne ulazite na ta vrata! Pod tim krovom
Zlotvor svih vaših vrlina obitava.
Vaš brat ‐ ne, ne brat; ali sin ‐ no opet
Ni sin, ne mogu zvati ga ni einom
Onog kog ocem mu htedoh da nazovem ‐
Ču gde vas hvali svet, i hoće noćas
Kuću u kojoj spavate da sagori
I vas u njoj; ne uspe l' mu to,
Drugi će način naći da vas smakne.
Prisluškivao sam i načuo mu plan.
To nije dom: klanica to je prava,
Groz'te se, bojte, ne stupajte u nj.
ORLANDO:
Al' kud da idem, Adame?
ADAM:
Kud bilo; Nemojte samo ostajati ovde.
ORLANDO:
Neću tek valjda da idem da prosim,
Ili da mačem prljavim na drumu
K'o aramija iznuđavam hleb:
A šta bih drugo ako neću to?
Ali ja neću to pa ma šta bilo.
Radije se zato nevaljalstvu
Svog nebratskoga brata predajem.
ADAM:
Ne čin'te to! Ja imam petsto kruna
Koje sačuvah služeć oca vašeg
I koje skupih da mi dadilja
Budu kad snaga izda me da služim,
I kad me starost u zapećak baci. Uzmite to; a
Onaj koji hrani Gavrane, koji i o vrapcu brine,
Neka mi starost teši. Evo zlata ‐
Iako star, krepak sam ja i jak,
Jer nikad pića otrovna ne mešah
Sa krvlju svojom u mlade svoje dane,
Nit kakvih drugih tražih naslada
Koje su samo izvor slabosti;
Zato je starost moja čvrsta zima;
Ledna al' dobra. Pustite da pođem
S vama; u svakoj potrebi i poslu
Služiću vas k'o mladić kakav ja.
ORLANDO:
O, dobri starče, kako li te krasi
Odanost ta iz starih onih dana
Kad se za dužnost, ne rad nagrade
Služilo! Nisi ti za ovo vreme
Kad svaki traži samo nagradu;
A čim je ima, ugasi se s njom,
Njegova dužnost. Takav nisi ti!
Al' jadni starče, trulo drvo gajiš,
Drvo što neće poterati cvet
Kraj sveg tvog truda i marljivosti sve.
Al' neka bude! Hajd'mo! A dok traje
Ušteda skromna iz mladosti tvoje
Proživećemo slatko dane svoje.
ADAM:
Gospodaru, hajte! U dobru i zlu
Pratiću vas verno dok trajem. Ja tu
Proživeh od sedamnaeste svoje
Do osamdesete. Sad idem. Mnogi kroje
U sedamnaestoj svoj put; retko ko
U osamdesetoj ‐ malo je tad kasno za to
A najbolje nagrađen smatraću se, ako
Dug gospodaru platam i umrem lako.

POJAVA IV

Ardenska šuma.

Ulaze ROZALINDA, prerušena kao mladić, SILIJA kao pastirka i KREMEN.

ROZALINDA:
O, Jupiteru, kako mi je duša umorna!
KREMEN:
Ja ne bih mario za dušu, da mi noge nisu umorne.
ROZALINDA:
Bila bih kadra da osramotim ovu mušku odeću i da zaplačem; ali moram da utešim slabiju stranu, jer gunj i čakšire treba da se pokažu hrabri pred suknjom. Zato, budi hrabra, dobra Alieno.
SILIJA:
Ponesi me, molim te: ja ne mogu dalje.
KREMEN:
Što se mene tiče, ja bih vas pre podneo nego poneo; ali i kad bih vas poneo, ne bih poneo ni venac ni krunu, jer mislim da nemate ni pare u kesi.
ROZALINDA:
Evo ovo je Ardenska šuma.
KREMEN:
Da, sad sam u Ardenu; utoliko veća budala! Kad sam bio kod kuće bio sam na boljem mestu; ali, putnici moraju da budu zadovoljni s malim.
ROZALINDA:
I budi, dobri Kremene. Ali, gle, ko ovo ide? Jedan mladić sa nekim starcem i ozbiljno se nešto razgovaraju.
(Ulaze KORIN i SILVIJE)
KORIN:
To je baš put da te još većma mrzi.
SILVIJE:
O, kad bi znao, Korine, kol'ko je volim!
KORIN:
Pogađam nešto, jer i sam nekad voljah.
SILVIJE:
Ne, Korine, star si da naslutiš to.
Ako si u mladosti voleo istinski,
K'o iko ngto nad uzglavljem uzdiše,
Ako ti ljubav beše slična mojoj ‐
A nije, jer niko ne voljaše tako ‐
Reci na kol'ko ludorija sve
Navodila te mašta u to doba?
KORIN:
Na hiljade kojih ne sećam se više.
SILVIJE:
Tad nisi nikad voleo istinski.
Ako se ne sećaš svake najmanje
Ludosti na koju te ljubav navede,
Voleo nisi ti;
Ako morio slušaoce nisi,
Kao ja sada, hvalom svoje drage,
Voleo nisi.
Ako iz društva nisi skakao
Na prečac, k'o što strast sad mene goni,
Voleo nisi... O, Febo, Febo, Febo!
(Izlazi)
ROZALINDA:
Pastiru jadni, bol slušajuć' tvoj,
Ja čudnim slučajem sagledah i svoj.
KREMEN:
I ja svoj. Sećam se kad sam bio zaljubljen kako sam elomio svoj mač o jedan kamen, i rekao mu da je to zato što se usuđuje da dolazi Jani Smajlovoj; pa se onda sećam kako sam ljubio ljenu oklagiju, i kravino vime koje su njezine slatke ispucale ruke muzle; pa se onda sećam kako sam, umesto njoj, izjavljivao ljubav jednoj mahuni graška i uzevši iz nje dva zrna, vratih ih i rekoh u u suzama: »Nosi ovo mene radi«. Mi koji smo pravi ljubavnici pravimo čudne skokove; ali
kao što je sve smrtno u prirodi, tako je sve u prirodi, kad voli, smrtno ludo.
ROZALINDA:
Govoriš pametnije no što i sam misliš.
KREMEN:
Nikada neću ni biti svestan svoje doskočice, sem ako se eapletem pri skoku.
ROZALINDA:
Jupiteru, ljubav pastireva ova
I moja ljubav ‐ istoga su kova.
KREMEN:
I moja, samo je moja već malo rabatna.
SILIJA:
Molim te, pitaj onog pastira
Bi l' nam za novac malo hrane dao:
Smrtna me nesvest hvata.
KREMEN:
Ej ti, ludo!
ROZALINDA:
Ćuti, budalo: niste rod.
KORIN:
Ko zove?
KREMEN:
Bolji od tebe.
KORIN:
Da nisu, jadni bi bili.
ROZALINDA:
Mir, ču li! Dobro veče, prijatelju.
KORIN:
I vama, dobri gospodine. I vama svima.
ROZALINDA:
Pastiru, ako se za ljubav il' za zlato
U ovoj pusti može naći krov,
Vodi nas, molim te, da se prihvatimo
I počinemo: devojka, sustala ta
Vapije za okrepljenjem.
KORIN:
Eh, gospodine,
Više nje radi, no sebe radi, žalim
Što nisam srećniji da joj pomognem;
Nu ja sam ovčar kod drugog čoveka,
I ne strižem ovce koje čuvam;
A gazda moj je čovek grube ćudi,
Ne haje mnogo da nađe k nebu put,
Čineći dobra dela gostoprimstva.
Sem toga, njemu prodaje se sad
Koliba, stado, pašnjaci; i pošto
On nije tuna, u kolibi nema
Ničeg što biste jeli vi. Al' hajte samo!
Eno vam sve što bude bilo tamo.
ROZALINDA:
A ko to treba imanje da kupi?
KORIN:
Taj mladić što ga malo čas videste,
Nu malo on za kupovinu mari.
ROZALINDA:
Ako je pos'o častan kupi ti,
Molim te, staju, stada, pašnjake,
A novaca ćeš od nas dobiti.
SILIJA:
I veću platu. Ja ovo mesto volim
I dragovoljno bih prebivala tu.
KORIN: Imanje se prodaje ‐ što jest, jest. Pa hajte,
I ako vam se zemlja dopadne
I prinos s nje, i ovaj život naš,
Kupiću za vas odmah drage volje
I služiti vas ne može biti bolje.

POJAVA V

Drugi deo šume.

Ulaze AMIJEN, ŽAK i DRUGI.

Pesma
AMIJEN:
Ko želi da ležim s njim
Pod zelengranjem tim
I glas da združi svoj
Uz slatki ptica poj
Nek požuri, nek požuri, nek požuri,
Niko mu tu
Ne radi o zlu
Sem mraz i oblak suri.
ŽAK:
Još, još, molim vas još.
AMIJEN:
Bićete melanholični.
ŽAK:
Na tome hvala. Pevajte molim vas još. Ja mogu da posišem melanholiju iz pesme kao što lasica siše jaja. Još, molim vas, pevajte još.
AMIJEN:
Glas mi je hrapav. Znam da vam se neću svideti.
ŽAK:
Ja ne želim da mi se vi svidite; želim da pevate. Hajdete, još; još jednu stancu: je li se tako zove: »stanca«?
AMIJEN:
A koju pesmu?
ŽAK:
Ne tiču me se njihova imena; one mi ništa ne duguju. Hoćete li pevati?
AMIJEN:
Više da vama ugodim, nego da sebe zadovoljim.
ŽAK:
E, pa onda ako ikome ikad budem zahvaljivao, zahvaliću vama: ali ljudi kad zahvaljuju liče na psoglave kad se sretnu; i kad mi čovek srdačno zahvaljuje, čini mi se kao da sam mu dao marjaš za njegovu prosjačku hvalu. Dakle, pevajte, a vi koji nećete, jezik za zube.
AMIJEN:
Pa, završićemo pesmu. Gospodo, postavite trpezu; vojvoda će piti pod ovim drvetom. On vas je vas dan tražio.
ŽAK:
A ja sam ga vas dan izbegavao. On je suviše govorljiv da bi mi njegovo društvo godilo: i ja razmišljam o stvarima toliko koliko i on, ali, nebu hvala, ja se time ne hvališem. Ali, hajd' pesmice, hajd'!
AMIJEN:
Ko nije sujetnik klet
I voli sunčani svet,
Stičući sam svoj kruh,
Hleb slatko jedući suh,
Nek požuri, nek požuri, nek požuri,
Niko mu tu
Ne radi o zlu
Sem mraz i oblak suri.
ŽAK:
I ja ću vam reći na taj glas jedan stih, koji sročih juče prkoseći svojoj fantaziji.
AMIJEN:
A ja ću ga otpevati.
ŽAK:
Ovako ide:
Desi l' se čudo to
Da neko, k'o glupi vo,
Napusti raskoš i sjaj
Za neki pustošni kraj,
Duc at me, duc at me, duc at me!
Naći će tu
Gomilu svu
Luda, i mene uz nju.
AMIJEN:
A šta je to „duc at me "?
ŽAK:
Tako Grci vabe budale da se skupe u krug. Odoh da spavam ako mogu; ako li ne, skinuću s neba sve rodonačelnike misirske.
AMIJEN:
A ja odoh da potražim vojvodu; sve je gotovo za njegovo slavlje.

POJAVA VI

Drugi deo šume.

Ulaze ORLANDO i ADAM

ADAM:
Dragi gospodaru, ja dalje ne mogu. Umirem od gladi. Evo, prostreću se i izmeriti svoj grob. Zbogom, dobri moj gospodaru.
ORLANDO:
Šta, Adame, zar tako malo srca imaš u grudima? Živi još malo, ohrabri se malo, oveseli se malo; ako u ovoj nepoznatoj pgumi ima ikakve divljači, ili ću ja njoj biti hrana, ili ona tebi. Bliže je smrti tvoje uobraženje, no tvoja snaga. Hajde, mene radi, ohrabri se malo: ne daj smrti da ti priđe koliko ti je na dohvat ruku; ja ću se odmah vratiti, pa ako ništa ne donesem, dozvoliću ti da umreš; učiniš li to pre no što se vratim, misliću da si se samo rugao mom trudu. Tako! Izgledaš veseliji. Sad ću se ja vratiti. Ali ti ležiš nezaklonjen: hajde da te prenesem u kakav zaklon; i ne boj se da ćeš umreti od gladi ako ima ičeg živog u ovoj pustinji. Priberi dušu, dobri Adame. (Izlazi)

POJAVA VII

Drugi deo šume. Postavljen sto.

Ulaze STARI VOJVODA, AMIJEN I DRUGI

STARI VOJVODA:
K'o da se u zvere prometnu. Ne mogoh
Nigde ga naći u obličju ljudskom.
PRVI LORD:
Milorde, sad baš otide odavde:
Veseo beše pesmu slušajući.
STARI VOJVODA:
Postane l' on ‐ sav nesklad ‐ muzikalan,
Brzo će nesklad sferama zavladati.
Nađ'te ga, rec'te: Bih da zborim s njim.
PRVI LORD:
Dolaskom svojim uštede mi trud.
(Ulazi ŽAK)
STARI VOJVODA:
Šta je to, Msje, da vas prijatelji
Jadni za društvo moraju da mole!
Al' vi ste, vidim, veseli!
ŽAK:
Ludu sam, ludu susreo u šumi,
Ludu s kolirom šarnim ‐ bedni svete!
Jela mi koje me hrani sretoh ludu:
Na suncu se je izležavala,
Ružeć gospu sreću rečju probranom
Izvrsno ‐ a ipak šarna luda!
»Dobar dan ludo«, rekoh, dok će on:
»Ne, gospodine, ne zov'te me ludom
Dokle me sreća ne blagoslovi!« 
Pa onda sat iz džepa izvuče,
I okom tupim gledajući u nj
Pametno reče: »Deset je časova:
Tuna se vidi kako se svet odvija.
Pre jednog časa beše devet tek,
A već kroz čas će jedanaest biti:
S časa na čas sve više tako zremo
I s časa na čas trulimo sve više.
Ima i bajka o tom.« Kad ludu čuh
Da o vremenu pridikuje tako
I da je tako dubokomislena,
Zakukurekaše mi pluća kao pet'o,
I čitav sat se, po njegovom satu,
Smejah k'o lud! O, divne li lude!
Oh, čestite lude! Taj kolir para vredi!
STARI VOJVODA:
A ko je ta luda?
ŽAK:
Oh, čestita luda! Dvoranin je bio;
I veli: je l' dama mlada i lepa samo,
Obdarena je da to i zna; u mozgu
Njegovom ‐ suhom k'o dvopek iza puta
Zaost'o ‐ ima čudnih kutova
Punih iskustva, koje on ovako
Na sitno krčmi. Oh, što nisam luda!
Ambicija mi je kolir šareni.
STARI VOJVODA:
I dobićete ga.
ŽAK:
To je sve što želim,
Pod uslovom da se otarasite
Ukorenjenog opšteg mišljenja
Kako sam mudar; i da me ovlastite,
Poveljom širokom k'o vetar, da smem
Duvati na kog hoću, k'o i sve budale,
Pa onaj koga šinem najviše,
Najviše da se smeje. A zašto to?
Pa to je jasno kao put u crkvu.
Jer koga luda mudro pogodi,
Bio bi lud ‐ ma kol'ko pogođen
Ako se nevešt ne čini. Inače
Ispoljila bi se ludost mudroga
I tamo gde luda nasumice gađa.
Dajte mi odeću šarnu, dajte pravo
Da zborim kako mislim, pa ću ja
Temeljno zaraženi pročistiti svet,
Bude li strpljivo primao moj lek.
STARI VOJVODA:
Nek vas je stid! Ja znam šta smerate vi.
ŽAK:
Šta drugo, osim dobra, do vraga?
STARI VOJVODA:
Najveći porok, psujući na porok,
Jer vi ste bili sušti poročnik,
Čulnik koliko najčulnija zver.
Sva svoja zla bi i čireve sve,
Stvorene dok ste bili na slobodi,
Prosuli širom sveta cela.
ŽAK:
Šta? Zar onaj koji na oholost viče,
Zar pojedinca optužuje on?
Nije li to plima što raste k'o okean,
Dok rasipništvo plasne osekom?
Zar imenujem koju građanku
Kad tvrdim kako građanke u nas
Kneževski trošak na plećima nose?
Koja će reći da mislim baš nju
Kad je susetka njena k'o i ona?
A šta je drugo nego jadnik onaj
Što kaže da mu račun ja ne plaćam,
Misleć da ciljam na nj? Zar samim tim
Ne saglasi se sa onim što rekoh?
Eto! Al' šta i kako? Ded da vidim
Čim ga obedih? Ako sam u pravu,
Onda je kriv on. A nije li kriv,
Potvora moja tumaraće onda
K'o divlja guska koja nikome
Ne pripada. Ali, gle, ko ide to?
(Ulazi ORLANDO s mačem u ruci)
ORLANDO:
Prestan'te s jelom!
ŽAK:
Ja još i ne počeh.
ORLANDO:
I nećete dok se nevolja ne namiri.
ŽAK:
Od kakvog li je roda petlić ovaj?
STARI VOJVODA:
Da li te beda tako osmeli,
Il' prezre dobre običaje sve,
Kad tako malo za uljudnost znaš?
ORLANDO:
U žicu ste me takli: ljuti trn
Nevolje gole skide s mene gleđ
Uljudnosti; ipak, na selu odgajen,
Znam za pristojnost. Al' stanite velim,
Umreće ko se takne voća tog
Dok sebe i svoj pos'o ne namirim.
ŽAK:
Pošto kod vas razlog ne pomaže,
Valja mi mreti.
STARI VOJVODA:
Šta hoćete? Pre ćete ljubaznošću svojom,
No silom na ljubaznost prisiliti nas.
ORLANDO:
Hrane mi dajte: umirem od gladi.
STARI VOJVODA:
Sedite i jedite: i dobro nam došli!
ORLANDO:
Zar tako blaga reč? Oprostite,
Mišljah da ovde divljačno je sve,
S tog uzeh na se izraz prkosnoga
Naređivača. Ali ma ko da ste
Vi što u pusti ovoj neprohodnoj
U hladu setnog granja časove
Vremena lenog proćerdavate,
Ako za bolje dane ikad znaste,
Ako vas ikad zvono crkvi zvalo,
Ako u dobrih ljudi beste gost,
Ako vam suza čista ikad kanu
I znate šta je žaliti i biti žaljen,
Nek onda blaga reč zameni silu,
I ja, s tom nadom, crvenim i skrivam mač.
STARI VOJVODA:
Jest, videli smo i mi bolje dane,
U crkvu svetog zvona zvuk nas zvao,
U dobrih ljudi besmo gost, i s oka
Brisasmo kaplje što ih sažaljenje
Izmami sveto. Zato sed'te tu
I po volji se služ'te svim što može
Od pomoći vam bit' a što nemate.
ORLANDO:
Onda odlož'te obed koji čas
Dok ja, k'o srna, lane ne pronađem
I dam mu hrane. Tu je starac jedan
Bedan, što dugo posrt'o je za mnom
Iz ljubavi čiste: dok ne bude sit
On, dvogubo iscrpen starošću i glađu,
Ja okusit' neću.
STARI VOJVODA:
Hajdete, nađite ga
Nećemo jesti dok se ne vratite.
ORLANDO:
Hvala! Nek Bog vam za dobrotu plati.
(Izlazi)
STARI VOJVODA:
Vidite, ne tuče zlo jedino nas.
Prostrana svetska pozornica pruža
Prizora tužnih više nego gluma
U kojoj igramo mi.
ŽAK:
Pa ceo svet je
Glumište gde ljudi svi i žene glume;
Svak se pojavi tu i ode; i odglumi
U svom životu mnoge uloge
Kroz sedam činova: prvo kao dete
Što plače i guče dadilji u krilu;
Potom, k'o đačić plačljiv, što sa torbom,
Svetla jutarnja lica, puzeći k'o puž,
Nerado školi ide; pa k'o ljubavnik
Što uzdiše k'o odžak, uz baladu tužnu
O veđi svoje drage; pa k'o vojnik
Što pun čudnih psovki, s bradom kao panter,
Na čast ljubomoran i na svađu brz,
Mehurić slave traži ispred same
Čeljusti topa; pa k'o pupav sudac,
Stomaka punog masnih petlova,
Što oštra oka, a propisne brade,
Pun otrcanih primera i sentenca,
Ulogu svoju igra. U doba šesto
U papučama je lutak presamićen
S naočarima na nosu, s kesom uza se,
Na listovima mu smršalim landaraju
Bestraga široke čakšire, a glas
Nekada muški, a sad piska dečja
Pijuče i zviždi. A poslednji čin,
K'o konac te čudne istorije burne,
Drugo je detinjstvo, sušti zaborav:
Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.
(Ulazi ORLANDO s ADAMOM)
STARI VOJVODA:
Dobro nam doš'o!
Spustite svoj tovar časni
I dajte mu jela.
ORLANDO:
Da kažem mesto njega Hvala.
ADAM:
I šta bi drugo!
Ja jedva zborim da kažem »hvala« sam.
STARI VOJVODA:
Dobro nam došli! Jedite! Ja neću
Da smetam o sudbi pitajuć vas zloj.
Svirajte što; vi, rođače, pevajte.
AMIJEN:
Pesma
Šibaj, severče ljut!
Nezahvalnosti prut
LjuĆe no ti ozledi.
Ma kako ljut i plah,
Nevidljiv tvoj je dah,
Pa manje i povredi.
Hejho, popevaj, hejho zelengranje lako!
Ljubav je ludost, laž prijateljstvo svako.
Pa hejho, granje lako!
Najlepše je živeti ovako.
Nek reže mraz ljut! To
Ne boli k'o kad zlo
Za dobro vrate ljudi.
Mraz ledi sve u krug;
Ali kad izda drug
To peče ljuće od studi.
Hejoh, popevaj, hejho zelengranje lako!
Ljubav je ludost, laž prijateljstvo svako.
Pa hejho, zelengranje lako!
Najlepše je živeti ovako.
STARI VOJVODA:
Ako ste dobrog Ser Rolanda sin
K'o što mi iskreno došanuste sad
I k'o što okom opažam i vidim
Istinski ocrtan i živ njegov lik
Na licu vašem ‐ nek ste dobro došli!
Vojvoda ja sam što je oca vašeg
Voleo mnogo. U pećinu hajte
Da čujem vašu nevolju do kraja.
Ti, starino dobra, dobro došao
K'o i gospodar tvoj. Pomoz'te mu!
A vi mi ruku dajte pa mi tu
Nevolju svoju ispričajte svu.
(Izlaze)

ČIN III

POJAVA I

Odaja u dvoru. ‐

Ulaze VOJVODA FREDERIK, OLIVER, LORDOVI i SVITA.

VOJVODA FREDERIK:
I od onda ga nisi video? To
Ne može biti, gospodine; da nisam
Pretežno dušom milostiv, ja ne bih
Daleko tražio za osvetu cilj
Kad si ti tu. Al' čuj: da brata nađeš,
Ma gde on bio: svećom traži ga!
Ne dovedeš li ga, mrtva ili živa,
Od sad za godinu, ne dolazi više
Da opstanka u našoj zemlji tražiš.
Sav posed tvoj, i sve što svojim zoveš,
A što je plena vredio, zaplenićemo mi
I držati dokle kroz usta brata svog
Ne spereš ono što mislimo o tebi.
OLIVER:
Da visost vaša moje srce zna!
Svog brata nikad nisam voleo.
VOJVODA FREDERIK:
Utol'ko veći podlac. Izbacite ga!
Nek činovnici moji koji to
Rade, zaplene njegov dom i zemlje!
Sve ovaj čas! i napolje s njim!

POJAVA II

Ardenska šuma. ‐

Ulazi ORLANDO: sa hartijom u ruci, koju veša o drvo.

ORLANDO:
Visi tu, pesmo, ljubav mi kazuj i trubi:
A ti, čednim okom, iz bledog kruga svog,
Kraljice noći trokruna, ime ljubi
Nimfe, što posta vladarka života mog.
O Rozalinda! Drveta biće mi ta
Knjige; u kore urezaću njine
Dušu, da svaki koji čitati zna
Svud vidi dokaz za tvoje vrline.
Hajd', hajd', Orlando, posej kroz šumu svu
Čestitu, divnu, neizrecivu nju.
(Izlazi) (Ulaze KORIN i KREMEN)
Pa kako vam se sviđa ovaj pastirski život, Gospodine Kremene?
KREMEN:
Zaista, pastiru, posmatran sam kao takav, taj život je dobar; ali s pogledom na to da je pastirski, on ne valja. S pogledom na to da je usamljen, veoma mi se dopada; ali s pogledom na to da je tih, to je veoma bedan život. Dalje, s pogledom na to da je u polju, on mi se veoma svidi, ali s pogledom na to da nije na dvoru, dosadan mi je. Budući da je štedljiv, on, vidiš, godi mojoj ćudi; ali kako pri tom nije izobilniji, protivi se jako mome želudcu. Znaš li što filozofije, pastiru?
KORIN:
Znam samo da što je čovek bolesniji, sve mu je teže; i da je onaj koji nema novaca, sredstava ni zadovoljstvo, lišen tri dobra prijatelja, da je svojstvo kiše da ovlaži, a svojstvo vatre da gori; da dobri pašnjaci daju debele ovce, a da je nedostatak sunca glavni uzrok noći; da onaj koji nije naučen mudrosti, bilo od prirode, bilo veštački, može da se potuži kako je rđavo odgojen, ili kako potiče od veoma glupog soja.
KREMEN:
Ti si prirodan filozof. Jesi li ikad bio na dvoru, pastiru?
KORIN:
Nisam, odista.
KREMEN:
E, onda si pečen za pakao.
KORIN:
Nisam, nadam se ‐
KREMEN:
Zaista si pečen, kao rđavo zapretano jaje ‐ samo s jedne strane.
KORIN:
Zar zato što nisam bio na dvoru? Da čujem razlog!
KREMEN:
Pa, ako nikad nisi bio na dvoru, onda nikad nisi video dobro ponašanje; ako nikad nisi video dobro ponašanje, onda mora da se ponašaš zlo: a zlo je greh, a greh vodi u pakao. Ti si u opasnom stanju, pastiru.
KORIN:
Ni nalik, Kremene: ono što se zove dobro ponašanje na dvoru, bilo bi isto tako smešno na selu kao što je seljačko ponašanje nakaradno na dvoru. Vi mi rekoste da se na dvoru pozdravlja ne klanjanjem, već ljubljenjem ruku: takav bi običaj bio nečist kad bi dvorska gospoda bili pastiri.
KREMEN:
Dokaz, brzo, dokaz.
KORIN:
Pa evo: mi, znate, radimo oko ovaca, a njihova je koža masna.
KREMEN:
Šta, zar se i u gospode ne znoje ruke? A zar nije ovčija mast isto toliko zdrava koliko i ljudski znoj? Plitko, plitko; hajde bolji dokaz, velim ti.
KORIN:
Sem toga, naše su ruke grube.
KREMEN:
Utoliko će ih lakše vaše usne osetiti. Plitko opet. Ded, malo pametniji dokaz.
KORIN:
Sem toga naše su ruke i katranjave od melema koji stavljamo na ovce. Pa zar da ljubimo katran? A gospodske su ruke namirisane cibetom.
KREMEN:
Hej, vrlo plitki čoveče! Ti zaista pokraj dobra mesa gutaš crve. Nauči od mudraca i promućkaj: cibet je nižeg porekla od katrana; to je prosto prljavi mačji odliv. Proberi dokaz, ovčaru.
KORIN:
Vaša je mudrost i suviše dvorska za mene: nemam više kud...
KREMEN:
Nego hoćeš u pakao? Neka ti je Gospod na pomoći, plitki čoveče! Neka te nebo isceli! Ti si šupljoglavac.
KORIN:
Gospodine, ja sam pošten radnik: ja zarađujem ono što jedem; kupujem ovo što nosim; ne mrzim nikoga; ne zavidim ničijoj sreći; radujem se tuđem dobru, pomirio sam se sa svojom bedom; a najveća mi je gordost kad vidim svoje ovce kako pasu i svoje jaganjce kako sisaju.
KREMEN:
To je još jedan prostački greh u vas što svodite ovce i ovnove, ne stideći se da živite od sparivanja stoke; što igrate podvodnika za ovnove predvodnike, uručujući jednogodišnje jagnje kakvom krivonogom starom rogonji ovnu, protivno svim bračnim pravilima. Ako zbog toga ne odeš u pakao, onda ni sam đavo neće ovčare: inače ne uviđam kako bi mogao da se ispetljaš.
KORIN:
Ali evo dolazi gospodin Ganimed, moje nove gazdarice brat.
(Ulazi ROZALINDA i čita.)
ROZALINDA:
Nema Indija rubina
Kao što je Rozalina.
Širom sveta sa vrlina
Bruji ime Rozalina.
Opis bledi, sjaj umine
Pred čarima Rozaline.
Nek u srcu bdi jedina
Čednim likom Rozalina.« 
KREMEN:
Ja ću vam tako praviti stihove osam godina bez prestanka, ručkove, večere i spavanje izuzimam. Ti stihovi liče na povorke seljanaka kad idu na trg da prodaju maslo.
ROZALINDA:
Beži, budalo ‐
KREMEN:
Na primer ‐
Kad za srnom srndać gine
Nek otrči do Rozaline.
Da se spari mačka brine:
Sušta slika Rozaline.
Uz pritku se put visina
Loza puza ‐ k'o Rozalina.
Snoplje vežu kad ga skinu;
Daj u kola i Rozalinu.
Što orasi slađi ‐ njina
Gorča kora ‐ k'o Rozalina.
Ko slast ruže sni, tog šine
Trn ljubavi i ‐ Rozaline.
Ko je pravi pogrešan galop u stihovima. Zašto se njima kužite?
ROZALINDA:
Ćuti, ti glupa ludo! Našla sam ih na jednom drvetu.
KREMEN:
Zaista, drvo je urodilo rđavim plodom.
ROZALINDA:
Staviću tebe kao pelcer na njega pa će uroditi oskorušama, jer tvoje dosetke istrule pre no što sazru, a to je uprav i sa oskorušama slučaj.
KREMEN:
Vi rekoste; a da li će i biti tako, neka presudi šuma.
ROZALINDA:
Mir, dolazi sestra moja i čita. Skloni se.
(Ulazi SILIJA i čita.)
SILIJA:
»Što tu da je pustinja? Šta?
Nema ljudi? ‐ Šta je s tim!
Svakom grmu jezik ja
Daću da mudro zbori njim:
Sad kako brzo ljudski vek
Varljiv svoj okonča tok;
Kako je šaka jada tek
Sveg života srž i sok;
Sad kako verolomstva gnoj
Dvoji prisne duše dve.
Al' upisaću pod stih svoj
I na lepše grane sve
ROZALINDA:
‐ da pismen svak
Vidi kako nebo zna
I u nečem malom čak
Sviju duša srž da da.
Jer prirodi nebo znak
Dade da od draži svih
Stvori jedan lik ‐ i đak
Probra brzo izmeđ njih:
Lik Jelenin, ne ćud joj zlu,
Kleopatrin gordi stas,
Lukrecije skromnost svu,
Atalantin dobri glas,
Pa Rozalindi sve to tad
Nebeski Sinod dade na dar:
To oko, ovaj lik, taj srca sklad,
Da svaku najdražu ima čar.
Nebo je htelo sve darove ove da ima
A ja da živim i umrem robujući njima.« 
ROZALINDA:
O, najplemenitiji propovedniče! kakvim sve dosadnim ljubavnim pridikama moriš ti, uostalom, svoje parohijane, a nikad da uzvikneš: "Imajte strpljenja, dobri ljudi!"
SILIJA:
Gle sad! Nazad, prijatelji! Pastiru, udalji se malo; pođi i ti sa njim, momče.
KREMEN:
Hajdemo, pastiru, povucimo se časno; ako i ne s kovčezima i pratnjom, a ono s bisagama i klapnjom.
(Izlaze Korin i Kremen).
ROZALINDA:
Jesi li čula ove stihove?
SILIJA:
Jesam, čula sam ih sve, pa i nešto preko toga; jer neki od njih su imali više stopa no što stihovi mogu da ponesu.
ROZALINDA:
To ne čini ništa: stope mogu da nose stihove.
SILIJA:
Da, ali stope su bile hrome, pa nisu mogle da nose sebe bez stihova, i zato su stajale hromo u stihu. A jesi li čula, a da se ne začudiš, da se tvoje ime veša po drveću i urezuje u njegovu koru?
ROZALINDA:
Da, od devet dana već čitavih sedam sam bila van sebe od čuda; jer gle šta sam našla na jednoj palmi: nisam bila tako opevana od Pitagorina vremena, kad sam bila irski pacov, a toga jedva da se još sećam.
SILIJA:
Pogađaš li čije je to delo?
ROZALINDA:
Je li to neki čovek?
SILIJA:
Sa lancem oko vrata koji si ti nekad nosila. Menjaš boju?
ROZALINDA:
Molim te, ko?
SILIJA:
O, Gospode, Gospode! Da se prijatelji sretnu, to nije laka stvar; ali planine se mogu pomerati zemljotresom, pa se tako sresti.
ROZALINDA:
Ne, ali ko je?
SILIJA:
Je li moguće?
ROZALINDA:
Ne, molim te najmolećivijim žarom, reci mi ko je.
SILIJA:
O, čudno, čudno, najčudnije čudo! I opet čudo, i posle svega, čudno preko svake mere!
ROZALINDA:
Tako mi moga belolikog obraza! Misliš li ti da ja, zato što sam se nakinđurila kao čovek, imam prsluk i čakšire i u srcu? Jedan pedalj odlaganja više, to je što i Južno More koje tek valja otkriti; molim te, brzo, reci mi ko je, i govori odjednom. Što se ne zagrcneš pa odjednom ne prospeš iz usta tog skrivenog čoveka, kao iz kakve boce iz koje vino pokulja odjednom mnogo ili nimalo. Izvadi, molim te, čep iz usta da mogu da posrčem tvoje vesti.
SILIJA:
Onda bi mogao uleteti u tebe čovek kao zapušač.
ROZALINDA:
Je li on božje delo? Kakav je čovek? Je li mu glava vredna šešira, a podbradak vredan brade?
SILIJA:
Ne, brade jedva da ima.
ROZALINDA:
Pa Bog će mu je dati još, ako će biti zahvalan; hajde da pričekamo dok mu ne poraste, samo ako ne budeš oklevala da mi daš obaveštenja o njegovom podbratku.
SILIJA:
Mladi Orlando, koji u istom trenu pretumba rvaču pete a tebi srce.
ROZALINDA:
Nemoj! Dođavola s šalom: govori ozbiljno kao što priliči ozbiljnoj devojci.
SILIJA:
Veruj mi, sejo, on je.
ROZALINDA:
Orlando?
SILIJA:
Orlando.
ROZALINDA:
Jao meni! Šta ću s gunjem i čakširama? Šta je radio kad si ga videla? Šta je kazao? Kako je izgledao? Kako jebio odeven? Kuda je otišao? Šta radi ovde? Je li pitao za mene? Gde je ostao? Kako se rastade od tebe? i kad ćeš ga opet videti? Odgovori mi jednom reči.
SILIJA:
Najpre mi moraš pozajmiti usta jednog Gargantue: odgovor bi bio i suviše veliki za ijedna usta današnjega kroja. Na takva pitanja reći »da« ili »ne« to je više nego odgovoriti po katihizisu.
ROZALINDA:
A zna li on da sam ja u ovoj šumi, ovako prerušena? Je li još uvek onako bodar kao što je bio onoga dana kad se rvao?
SILIJA:
Rešavati zadatke koje zaljubljeni postavljaju isto je tako lako kao i brojati atome u sunčanim zracima; ali srkni gutljaj vesti o tome kako ga nađoh, i na tenane se naslađuj njim. Nađoh ga pod drvetom kao opao žir.
ROZALINDA:
Treba mu dati ime Jupiterovo drvo, kad takav plod pada sa njega.
SILIJA:
Dobra gospo, saslušajte me.
ROZALINDA:
Nastavi.
SILIJA:
Tu je dakle ležao kao kakav ranjen vitez.
ROZALINDA:
Ma da je takav prizor žalostan, ipak je dobro pristajao tlu.
SILIJA:
Molim te, dozikni jeziku »hoj!« jer đipa neprekidno. Bio je odeven kao lovac.
ROZALINDA:
O, pretskazanje! Došao je da ulovi moje srce.
SILIJA:
Htela bih da ispevam svoju pesmu bez pripeva; ti me izvodiš iz takta.
ROZALINDA:
Zar ne znaš da sam žena? Kad mislim, moram i da govorim. Mila, nastavi dalje.
SILIJA:
Ti me ne puštaš... Al' mir! Da nije ovo on?
ROZALINDA:
On je: sakrimo se i uzmimo ga na oko.
(SILIJA i ROZALINDA sklanjaju se u stranu). Ulaze ORLANDO: i ŽAK
ŽAK:
Hvala vam na društvu; ali, vere mi, isto bi mi tako bilo drago da sam bio sam.
ORLANDO:
I meni; pa ipak, običaja radi, i ja vama zahvaljujem na društvu.
ŽAK:
Ostajte zbogom! Nastojmo da se viđamo što je mogućno ređe.
ORLANDO:
Ja zaista želim da budemo što bolji neznanci.
ŽAK:
Molim vas da ne kvarite više ova drveta režući ljubavne pesme u njihove kore.
ORLANDO:
Molim vas da ne kvarite više moje pesme čitajući ih nakaradno.
ŽAK:
Rozalinda je ime vaše drage?
ORLANDO:
Da, uprav tako.
ŽAK:
Ne dopada mi se njeno ime.
ORLANDO:
Kad su je krštavali, niko nije ni mislio da vama ugađa.
ŽAK:
Kakvog je stasa?
ORLANDO:
Visoka uprav do mog srca.
ŽAK:
Vi ste puni zgodnih odgovora. Da se niste družili s kujundžiskim ženama, pa odgovore prepočeli sa prstenja?
ORLANDO:
A ne; ja vam dajem odgovore sa onih vezenih ćilimova sa kojih ste vi naučili svoja pitanja.
ŽAK:
Imate hitar duh: mora da je sačinjen od Atalantinih peta. Ako vam je po volji da oednemo pa da ospemo grdnjama svoju gospodaricu ‐ svet, i svu našu bedu?
ORLANDO:
Neću da grdim nikoga živog do sebe, u koga znam najviše nedostataka.
ŽAK:
Najgori nedostatak vam je taj što ste zaljubljeni.
ORLANDO:
Taj nedostatak ne bih hteo da promenim ni za vašu najlepšu vrlinu. Sit sam vas.
ŽAK:
Vere mi, baš sam tražio jednu ludu, kad nađoh vas.
ORLANDO:
Utopila se u potoku; nadvirite se samo pa ćete je videti.
ŽAK:
Pa tu ću videti svoju sopstvenu jedinku.
ORLANDO:
Za koju držim da je ili luda ili broj.
ŽAK:
Neću više da se majem s vama: zbogom, dobri Sinjor Zaljubljenko!
ORLANDO:
Drago mi je što odlazite: zbogom, dobri M'sje Melanholijo!
(Izlazi ŽAK; SILIJA: i ROZALINDA: stupaju napred)
ROZALINDA (Siliji):
Osloviću ga kao kakav drzak lakej i ovako prerušena ačiću se s njim. Čujete li, lovče?
ORLANDO:
Vrlo dobro; šta hoćeš?
ROZALINDA:
Molim vas, koliko je sati?
ORLANDO:
Trebalo bi da pitaš koje je doba dana: ovde u šumi nema satova.
ROZALINDA:
Onda nema ni pravog ljubavnika u šumi; inače bi svakoga minuta po uzdah i svakoga sata po lelek pokazivali lenji hod Vremena baš kao i pravi sat.
ORLANDO:
A što ne brzi hod Vremena? Zar ne bi to bilo na svom mestu?
ROZALINDA:
Nipošto, gospodine. Vreme putuje raznim koracima kod različitih ljudi. Reći ću vam kod kojih Vreme korača, kod kojih kasa, kod kojih juri u galopu, a kod kojih se ne miče.
ORLANDO:
Molim te reci kod kojih kasa.
ROZALINDA:
Eh, pa kasa oštro kod mlade devojke od dana zaruka pa do venčanja. Ako je rastojanje makar samo sedam dana, vreme kasa tako oštro da joj se čini punih sedam godina.
ORLANDO:
A za koga korača?
ROZALINDA:
Vreme kasa za popa koji ne zna latinski i za bogataša koji ne pati od kostobolje; jer prvi spava bezbrižno zato što ne može da čita, a drugi živi veselo jer ne oseća nikakav bol: jednom nedostaje teret suvog i zaludnog znanja, a drugi ne poznaje teret teške i mučne nemaštine. Kod njih, dakle, Vreme korača.
ORLANDO:
A kome juri u galopu?
ROZALINDA:
Galopira lopovu kad ga vode na vešala; jer išao što sporije može, njemu opet izgleda da je suviše brzo došao do mesta.
ORLANDO:
A kod kojih se ne miče?
ROZALINDA:
Ne miče se kod advokata za vreme sudskog raspusta; jer oni to vreme prespavaju pa i ne opažaju kako vreme promiče.
ORLANDO:
Gde živiš ti, lepi mladiću?
ROZALINDA:
Sa svojom sestrom, ovom pastirkom, na rubu ove šume što zaokružuje kao porub na donjoj suknji.
ORLANDO:
Jesi li rođen ovde?
ROZALINDA:
Baš kao i zec koji uvek boravi onde gde je ugledao svet.
ORLANDO:
Tvoj je naglasak nešto bolji no što se može naučiti u ovako udaljenom kraju.
ROZALINDA:
Mnogi su mi to kazali: u stvari, imao sam starog strica koji je bio pobožan čovek; on me je učio da govorim. U mladosti živeo je u gradu i bio veoma vičan udvaranju, jer se pri tom i zaljubio. Docnije mi je držao mnoge pridike protiv te strasti, i ja hvalim Boga što nisam žena te nemam sve one lakoumne poroke sa kojih je on optuživao ceo ženski rod.
ORLANDO:
Da li se sećaš koje glavnije mane kojom je teretio žene?
ROZALINDA:
Nijedna se nije naročito izdvajala: sve su izgledale slične jedna drugoj, kao marjaši; svaki nedostatak činio se ogroman dok mu ne bi došao parnjak da se nadmeće s njim.
ORLANDO:
Molim te, reci mi nekoje.
ROZALINDA:
Ne, neću da traćim svoje lekove na one koji nisu bolesni. Ima neki čovek što se šunja ovuda po šumi i kvari naše mlado drveće urezujući u njihovu koru ime »Rozalinda«. Veša ode po glogovima i elegije po kupinama, i sve to ‐ nema sumnje ‐ da bi veličao ime Rozalinda. Kad bih sreo tog ljubavnog krčmara, dao bih mu dobar savet, jer izgleda da pati od svakodnevne ljubavne groznice.
ORLANDO:
Ja sam taj što ga ljubav trese groznicom; molim te, daj mi tvoj lek.
ROZALINDA:
Na vama nema nijednog od stričevih znakova: on me je naučio kako da poznam zaljubljenog čoveka, i uveren sam da vi niste zatvorenik u toj krletci.
ORLANDO:
Koji su njegovi znaci?
ROZALINDA:
Upao obraz, koji vi nemate; pomodrele i upale oči koje vi nemate; nerazgovoran duh koji vi nemate; zapuštena brada koju vi nemate ‐ ali to vam praštam, jer, zbilja, to nešto vaše brade je kao mlađeg brata prihod. ‐ Onda, podvezice treba da vioe, šešir da je bez trake, rukav nezakopčan, obuća nesvezana, i u opšte sve što je na vama treba da pokazuje nemarno očajanje. Ali vi niste takav čovek. Naprotiv, vaše je odelo tako nalickano, da pre izgleda da ste zaljubljeni u sebe sama no u kog drugog.
ORLANDO:
Dobri mladiću, voleo bih kad bih mogao da te uverim da zaista volim.
ROZALINDA:
Ja da to verujem?! Isto tako možete da uveravate i onu koju volite, što će ona, jemčim vam, pre pristati da veruje nego priznati da veruje: to je jedna stvar u kojoj žene uvek uteruju svojju savest u laž. Ali, jeste li ozbiljno vi taj što po drveću veša one stihove u kojima se Rozalinda toliko obožava?
ORLANDO:
Kunem ti se, momče, belom rukom Rozalinde, da sam to ja, da sam taj nesrećnik ja.
ROZALINDA:
A jeste li vi baš toliko zaljubljeni kao što vaši stihovi govore?
ORLANDO:
Ni stih ni razum ne mogu izraziti koliko.
ROZALINDA:
Ljubav je samo ludost, i, velim vam, zaslužuje isto tako ćeliju i šibu kao i svako drugo ludilo; no razlog što se ona ne kažnjava, baš i ne leči, leži u tome što je to ludilo tako obično da su čak i šegovi lekari zaljubljeni. Ja to, pak, lečim savetom.
ORLANDO:
Jesi li ikoga tako izlečio?
ROZALINDA:
Jesam jednog, i to ovako: morao je da zamisli da sam ja njegova dragana, njegova gospodarica; pa sam ga nagonio da mi se udvara svakoga dana, a ja bih onda, iako sam samo ćudljiv mladić, bivao ucveljen, raznežen, promenljiv, izvoljevalo; bivao gord i fantastičan, majmunast, tupav, prevrtljiv, pun suza i pun osmeha; od svake strasti po nešto, a ni od jedne ništa čestito, kao što su dečaci i žene mahom živina te vrste; čas mi je bio drag, čas nepodnošljiv; sad bih se paštio oko njega, sad dizao od njega ruke; sad bih plakao za njim, sad ga pljuvao. Tako oterah svog obožavaoca iz ovog ludačkog stanja ljubavi u trajko stanje ludila, jer se ratosiljao matice života, da bi živeo posve manastirski u jednom kutu. Eto tako ga izlečih; i uzeću na se da istim načinom temeljno isperem i vašu jetru da bude čista kao srce u zdrave ovce, pa da ne ostane ni mrljica ljubavi u njoj.
ORLANDO:
Ja ne želim da se izlečim, mladiću.
ROZALINDA:
Izlečio bih vas kad biste samo hteli da me zovete Rozalindom, i da svakog dana dolazite mojoj kolibi da mi se udvarate.
ORLANDO:
E, onda, verne mi ljubavi moje, hoću. Reci mi gde je.
ROZALINDA:
Pođite sa mnom pa ću vam je pokazati, a sutra ćete mi reći gde vi u ovoj šumi živite. Hoćete li poći?
ORLANDO:
Od sveg srca, vrsno momče.
ROZALINDA:
Ne, vi me morate zvati Rozalindom. Hajde, sejo, hoćemo li?

POJAVA III

Drugi deo šume.

Ulaze KREMEN i ODRI, ŽAK za njima.

KREMEN:
Hodi brzo, dobra Odri. Ja ću ti svabiti koze, Odri. Dakle, Odri, šta veliš; jesam li ja taj? Sviđaju li ti se moje proste linije?
ODRI:
Vaše linije? Sakloni Bože! Kakve linije?
KREMEN:
Evo me s tobom u tvom kozjem krdu skotskom, kao što je najobesniji pesnik, čestiti Ovidije, bio u gotskom.
ŽAK (za sebe):
O, rđavo nastanjenog znanja, gore nego Jupiter u krovinjari!
KREMEN:
Kad čoveku ne razabiraju stihove, ili kad njegovu duhovitost ne prati okretni dečko Razbor, gore mu je nego da dobije veliki račun u kakvoj prčvarnici. Zaista, baš šteta što te bogovi nisu stvorili poetičnom.
ODRI:
Ja ne znam šta je to »poetičan«; je li to nešto pametno u reči i delu? Je li to neka odistinska stvar?
KREMEN:
Nije, doista; jer najistinitija poezija je najizmišljenija, a ljubavnici su odani pesništvu, i za ono čime se oni u pesmi zaklinju, može se reći da su to oni kao ljubavnici izmislili.
ODRI:
Pa zar onda želite da su me bogovi stvorili poetičnom?
KREMEN:
Vere mi, želim; jer si mi ti kazala da si čestita: pa sad, ako bi ti bila poet, mogao bih se nadati da si ti to izmislila.
ODRI:
Pa zar vi ne biste voleli da sam čestita?
KREMEN:
Ne, duše mi, sem da si vrlo ružna; pošto sastaviti čestitost i lepotu zajedno, to je što i prelivati medom šećer.
ŽAK (za sebe):
Sadržajna luda!
ODRI:
Da, ja nisam lepa; pa zato molim bogove da mi dadu poštenje.
KREMEN:
Jest, ali prosuti poštenje na takvu ružnu prljavušu, bilo bi što i staviti dobro pečenje U prljav sud.
ODRI:
Ja nisam prljavuša, a zahvaljujem bogovima na ružnoći.
KREMEN:
Bogu neka je hvala za tvoju rugobu! Prljavština može doći i posle, ali bilo kako bilo, venčaću se s tobom: i toga radi sam i išao pop Oliveru Slovomučitelju, svešteniku iz susednog sela, i on mi je obećao da se nađemo na ovom mestu u šumi i da nas spari.
ŽAK (za sebe):
Taj susret bih voleo da vidim.
ODRI:
E, pa neka nam bude, božjom pomoći, na radost!
KREMEN:
Amin!... Istina, čovek plašljiva srca stuknuo bi možda pri ovom poduhvatu, jer mi ovde nemamo drugoga hrama sem šume, ni drugih svatova sem rogate marve. Ali šta mari! Hrabro samo! Koliko su rogovi omrznuti, toliko su i neophodni. Rečeno je da »mnogi ne zna gde će biti kraj njegovim dobrima,« i to je tačno; mnogi ima dobre rogove, a ne zna gde će im biti kraj. Istina, to mu je miraz od žene; nije ih on sam zaradio. Rogovi? Pa da. Znači samo za uboge? Ne, ne, i u najplemenitijeg jelena su isto tako ogromni kao i u najpodlijeg. Je li neženja stoga blagosloven? Ne: kao što je grad sa zidinama otmeniji no selo, tako ]e i čelo oženjenoga većma za poštovanje no gole slepoočnice u neženje; i ukoliko je više vredna odbrana no nevičnost, utoliko je dragocenije imati rogove no biti bez njih. Evo dolazi pop Oliver.
(Ulazi POP OLIVER SLOVOMUČITELj) Pop Olivere Slovomučitelju, dobro nam došli! Hoćete li da nas se otarasite ovde pod
ovim drvetom, ili da pođemo sa vama u vašu crkvicu?
POP OLIVER:
Zar nema nikoga da preda devojku?
KREMEN:
Ja je ne uzimam ni od koga kao poklon.
POP OLIVER:
Ali neko mora da je da, inače venčanje nije po zakonu.
ŽAK (stupi napred):
Samo napred, samo napred! Ja ću je predati.
KREMEN:
E, baš dobro, dobri gospodine Kako ‐ Se ‐ Zovete: kako ste, gospodine? U dobri čas? Bog vam platio što ste mi ono neki dan pravili društvo. Milo mi je što vas vidim. Evo se baš bavimo oko neke tričarije. Ali, molim vas, metiite kapu na glavu.
ŽAK:
Hoćeš da se ženiš, ludo?
KREMEN:
Kao što vo ima svoj jaram, konj svoj đem, soko svoje praporce, tako i čovek ima svoje želje; i kao što se golubovi kljucaju, tako i brak hoće da gricka.
ŽAK:
Pa zar čovek vašega odgoja da se venča ovde pod žbunom, kao prosjak? Pođite u crkvu i uzmite dobrog sveštenika koji će umeti da vam kaže šta je brak. Ovaj bratac tu slepiće vas kao daščice za oblogu, pa će jedno od vas dvoje ispasti iskrivljena daščica, te će puckati kao sirovo drvo, kvrc, kvrc!
KREMEN (za sebe):
Nisam baš tako siguran ne bi li bilo bolje za mene da me venča on nego li ko drugi: jer malo je izgleda da će me dobro venčati; a kad nisam dobro venčan, onda će to biti dobar izgovor kad budem hteo ostavljati ženu.
ŽAK:
Pođi sa mnom i dozvoli da ti dam jedan savet.
KREMEN:
Hajde, slatka Odri. Il' ćeš mi žena, il' naložnica biti. Zbogom, dobri gospodar Olivere: ne ‐
O, slatki Olivere,
O, vrsni Olivere,
Ne ostavljaj me za sobom; već:
Maglu hvataj,
Zaždi, hitaj,
Neću na venčanje sa tobom.
(Izlaze ŽAK, KREMEN i ODRI)
POP OLIVER:
Ništa zato! Neće mene nijedan od svih tih raskalašnih nikogovića ruganjem pobrkati u mome zvanju. (Izlazi)

POJAVA IV

Drugi deo šume.

Pred kolibom. Ulaze ROZALINDA i SILIJA

ROZALINDA:
Nemoj ništa da mi govoriš; hoću da plačem.
SILIJA:
Onda plači, molim te; samo budi ljubazna i uzmi u obzir da suze ne priliče čoveku.
ROZALINDA:
Ali zar nemam razloga da plačem?
SILIJA:
Kao što se samo poželeti može; dakle, plači.
ROZALINDA:
I sama kosa njegova ima licemernu boju.
SILIJA:
Jedva je nešto tamnija od Judine: zbilja, poljupci su mu sušta Judina deca.
ROZALINDA:
Što jeste ‐ jeste: njegova kosa ima lepu boju.
SILIJA:
Divnu boju: ništa nema iznad kestenjave boje.
ROZALINDA:
A poljupci su mu tako pobožni, kao kad se usnom takne nafora.
SILIJA:
Kupio je dve rashodovane Dijanine usne: ni nekakva kaluđerica zimskog posestrimstva ne ljubi pobožnije: sam led čednosti je u njima.
ROZALINDA:
Ali zašto se kleo jutros da će doći, a eto nema ga?
SILIJA:
Ne, doista, u njega se čovek ne može pouzdati.
ROZALINDA:
Misliš?
SILIJA:
Da; ja ne mislim da je džeparoš ili konjokradica, ali što se tiče njegove istinitosti u ljubavi, mislim da je šupalj kao poklopljen pehar ili kao crvljiv lešnik.
ROZALINDA:
Neiskren u ljubavi...?
SILIJA:
Da, kad je zaljubljen; ali ja mislim da on to nije.
ROZALINDA:
Sama si čula kako se iskreno kleo da je bio...
SILIJA:
»Bio je« i »jeste« nije svejedno; uostalom, zakletva ljubavnika nije ništa verodostojnija no reč krčmara: obojica overavaju lažne račune. On je u pratnji vojvode, tvoga oca, ovde u šumi.
ROZALINDA:
Srela sam vojvodu juče i s njim sam mnogo razgovarala: pitao me je kakvog sam roda; rekoh mu dobrog kao i on; nasmejao se i pustio me da odem. Ali našto govoriti o ocevima, kad je tu čovek kao Orlando?
SILIJA:
O, to je krasan čovek! piše krasne stihove, govori krasne reči, kune se krasnim kletvama i krši ih krasno, kao preko kolena, preko samog srca svoje drage, isto kao što neuk megdandžija, koji mamuza konja sve na jednu stranu, slomi koplje na dvoje poput kakvog otmenog gusana. Ali sve je krasno što mladost goni, a ludost vodi. Ko to dolazi?
(Ulazi KORIN)
KORIN:
Gospo i Gospodaru, raspitivali ste
O pastiru što se vajkao na ljubav;
Videste ga ono kad, sa mnom na travi
Sedeći, u zvezde kovao je gordu
Pastirku, svoju dragu.
SILIJA:
Pa šta je s njim?
KORIN:
Ako vas zanima prizor, igram verno,
Izmeđ bledog lika ljubavi istinske
I crvenila napućenosti ‐ hajte,
Blizu je, ja ću vas odvesti, je l' po volji
Da vidite taj prizor.
ROZALINDA:
O, hajd'mo, vodi!
Slika zaljubljenih zaljubljenima godi.
Pokaž'te put! Da vidite neće l' meni
Pripasti krupna uloga u toj sceni.

POJAVA V

Drugi deo šume.

Ulaze SILVIJE i FEBA

SILVIJE:
Ne rugaj mi se, draga Febo! Reci
Da me ne mariš, ali nemoj tako
Jetko. I dželat, ogrubela srca
Od gledanja smrti, na svijen vrat ne spušta
Sekiru dokle ne umoli prvo
Za oproštaj. Pa zar svirepija da si
Od onog što živi od krvi i klanja?
(Ulaze ROZALINDA, SILIJA i KORIN)
FEBA:
Ne želim da budem dželat tvoj; ja bežim
Od tebe da ti ne zadajem bol.
Ti veliš da moje ubijaju oči:
Zgodno je, zbilja, i prikladno reći
Da oči koje, nežnije od svega,
Preplaši sunčev prah te vrata sklope,
Da su one tirani, kasapi, ubice!
Gle, mrko te gledam iz sve duše sad,
Pa ubija li pogled ‐ nek te smoždi!
Ded glumi da mreš! Prostri se po tlu!
A ne možeš li to, o! stidno, stidno!
Ne laži da moje ubijaju oči!
Pokaži gde te rani pogled moj!
Iglom se samo ogrebi i zarez
Ostaće neki; osloni se dlanom
Na rogoz, pa će vidljiv trag na njemu
Zadržati se trenut bar; a pogled
Kojim te streljah ne ozledi tebe,
Nit oko ima ‐ to zacelo znam ‐
Moć da ustreli kog.
SILVIJE:
O, Febo, Febo!
Sretneš li ikad ‐ što može skoro biti
Ljubavi moć u kakvom liku mladom,
Poznaćeš onda nevidljive rane
Ljubavnih strela oštrih.
FEBA: Ali dotle
Ne prilazi mi; a kad to vreme dođe
Ismej me grubo; žaliti me nemoj;
Žaliti neću dotle ni ja tebe.
ROZALINDA: A zašto, molim? Ko vam mati beše
Da jadno to biće vređate, ismevate,
I šta ne još? Zar, ma da bez lepote ‐
Jer nemate je za me, sem koliko
Postelju u mraku da nađete bez sveće ‐
Zar zato da ste nadmena i gruba?
Al' šta je to? Što piljite u mene?
Za mene vi ste samo svakodnevna
Prirodna roba za trg. Gle, duše mi,
I moje bi oči htela da zaludi!
Al', gospo gorda, izbite to iz glave!
Ni tamne veđe, ni vrane kose svilne,
Ni đinđuvoči, ni vaš mlečni lik
Ne ukrotiše me da vas obožavam.
Pastiru ludi, što jurite za njom
K'o jug maglovit, pun vetra i kiše?
Hiljadu puta vi ste lepši čovek
No što je ona žena; lude takve
Svet ovaj pune decom nakaznom.
Ne ogledalo, vi laskate njoj,
U vama ona sebe lepšom vidi
No što je crte vlastite prikazuju.
Al' gospo, poznajte sebe: kleknite
Pa, posteć, nebu zahval'te na valjanom
Momku: jer da vam šanem prijateljski:
Ne upuštajte pazar, niste za svaki trg.
MolČega, prim'te ljubaviruku što vam pruži:
Još ružniji je ružan kada ruži.
Pastiru, uzmi je sebi! Zbogom pošli!
FEBA:
Mladiću divni, grdite godinu celu!
Volijem od vas i psovku no od njega
Tepanje.
ROZALINDA:
Ovaj se zaljubio u njenu ružnoću, a ona u moju srditost. Kad je tako onda ću ja, čim ona odgovori namrgođenim pogledom, zapapriti njoj jetkim rečima. Zašto piljite u mene tako?
FEBA:
Ne zato što želim naneti vam zlo.
ROZALINDA:
Ne zaljubljujte se, molim vas, u mene.
Lažljiviji sam od zakletve u piću:
A i ne volim vas. Želite l' da znate
Moj dom, on je tu kraj maslinove šume.
Hoćemo l', sestro? Momče, u stopu za njom!
Hajd, sestro! Pastirko, budite ljubaznija,
I ne pućite se; jer niko ko oči ima
Neuko k'o on ne služi se njima.
Hajdemo stadu svom.
(Izlaze ROZALINDA, SILIJA: i KORIN)
FEBA:
Pokojni pastiru, mudro li reče ti:
»Ko ikad voljaše, od prve zaljubljen bi.« 
SILVIJE:
Slatka Febo!
FEBA:
Šta veliš, Silvije?
SILVIJE:
Slatka Febo, sažali se na mene!
FEBA:
Pa žalim te, dobri Silvije.
SILVIJE:
Gde sažaljenja ima, lek se nađe:
Žališ li zbilja ljubavi moje bol,
Tvome sažaljenju, mom bolu biće kraj,
Budeš li me volela.
FEBA:
Pa ja te volim kao sused suseda.
SILVIJE:
Hteo bih tebe.
FEBA:
Pa to bi pohlepa bila.
Bilo je doba, Silvije, kad te mrzeh,
A nije došlo doba da te volim.
Nu pošto lepo o ljubavi zboriš,
Društvo ću tvoje, dosadno dosad,
Trpeti otsad i zaposliću te.
Ali ne traži druge nagrade
Sem uživanja što ćeš da mi služiš.
SILVIJE:
Ljubav je moja sveta i duboka
Tol'ko, i tol'ko nežnosti sam lišen,
Da ću to žetvom smatrati obilnom,
Budem li klasje kupio za onim
Što glavni diže plod: po neki osmeh
Izgubljen usput biće mi hrana sva.
FEBA:
Mladića s kojim sad u reči beh
Znaš li?
SILVIJE:
Ne dobro, al' ga sretah često:
On od seljaka, bivšeg gazde mog,
Otkupio je kolibu i posed.
FEBA:
Ne misli da te pitam što ga volim.
Osion deran, al' govori lepo.
Nu marim ja za reči! Al' reči gode
Kad se govornik slušaocu svidi.
Momak je lep; ono, ne baš lep,
Al' gord zacelo; no to mu lepo stoji:
Postaće pravi čovek: najlepše na njemu
Njegov je lik, i pre no jezikom
Rani, on ranu pogledom isceli.
Ne visok baš, al' visok za svoje doba;
Noga tek takotako; al' ipak dobra je.
Na usnicama divna rumen, jača
I nešto zrelija no na obrazima:
Razlika tačno, k'o izmeđ crvene
I ružičaste boje ružine.
Ima ti žena, Silvije, koje da su
Posmatrale ga podrobno k'o ja,
Zaljubile bi se skoro. Ja pak
Nit volim, nit ga mrzim, ma da pre bih
Imala rašta da mrzim no da volim.
Jer našto će mu da me ruži? Reče
Da su mi oči crne, kosa crna,
I, sad se sećam, ismev'o me. Ne znam
Što mu oćutah! Al' ništa! Još nije
I napušteno što je propušteno.
Sročiću pismo puno žaoka,
A ti ćeš mu ga, Silvije, odneti.
Hoćeš li?
SILVIJE:
Od sveg srca.
FEBA:
Sad ću odmah;
Reči su tu već u glavi i u srcu.
Žučna ću biti i užasno kratka.
Pođi, Silvije, sa mnom.
(Izlaze).

ČIN IV

POJAVA I

Ardenska šuma.

Ulaze ROZALINDA, SILIJA i ŽAK

ŽAK:
Molim te, ljupki mladiću, dozvoli mi da se bolje upoznam s tobom.
ROZALINDA:
Kažu da ste vi melanholičan čovek.
ŽAK:
Jesam; više mi godi da sam to, nego da se smejem.
ROZALINDA:
Oni koji teraju u jednu ili drugu krajnost, obično su gnusni ljudi, i izlažu se svakodnevnoj osudi gore nego pijanice.
ŽAK:
Eh, dobro je to biti tužan i ne govoriti.
ROZALINDA:
Eh, pa onda je dobro biti direk.
ŽAK:
Moja melanholija nije ni učenjačka, koja je surevnjiva; ni muzičarska, koja je slavoljubiva; ni advokatska, koja je prepredena; ni ženska, koja je mazna; ni ljubavnička, koja je sve to: već je to melanholija na moju ruku, sastavljena iz mnogih sastojaka, isceđena iz mnogo stvari, i, u istinu, plod rasmatranja sa mojih putovanja koja su me čestim ponovnim proživljavanjem obavila nekom veoma ćudljivom tugom.
ROZALINDA:
Putnik! Duše mi, vi imate mnogo razloga da budete tužni: bojim se, prodali ste vlastita imanja da biste videli tuđa: međutim, videti mnogo a nemati ništa, to je što i pune oči ‐ prazno srce.
ŽAK:
Pa, stekao sam iekustvo.
ROZALINDA:
A iskustvo vas čini tužnim! Ja bih radije uzeo budalu da me razveseli, nego iskustvo da me ražalosti, ‐ pa još da radi toga i putujem!
(Ulazi ORLANDO)
ORLANDO:
Dobar vam dan i dobra sreća bila, Rozalindo draga!
ŽAK:
E, onda ostajte mi zbogom, kad ste uzeli da skandirate.
ROZALINDA:
Zbogom, moj putniče: pazite da zanosite u govoru i da nosite tuđinsko ruho; kudite sve što valja u vašoj rođenoj zemlji, mrzite svoj zavičaj i mal' te ne hulite na boga što vam nije dao drugi lik, inače ću jedva verovati da ste se ikad vozili u gondoli. Šta, Orlando! Gde ste sve ovo vreme? I vi ste mi neki ljubavnik! Ako me još jedanput ovako prevarite, ne izlazite mi više na oči!
ORLANDO:
Moja lepa Rozalindo, došao sam samo sat kasnije no što sam obećao.
ROZALINDA:
Prekoračiti ljubavno obećanje za čitav sat! Ko deli minut na hiljadu delova, pa prekorači samo jedan delić hiljaditog dela, za toga se može reći da ga je Kupidon potapkao po ramenu, ali jemčim da mu je srce celo celcato.
ORLANDO:
Oprosti mi, draga Rozalindo.
ROZALINDA:
Ne, ako ste vi takvo oklevalo, ne izlazite mi više na oči! Više bih volela da mi se udvara puž.
ORLANDO:
Puž?
ROZALINDA:
Da, puž. Jer iako ide sporo, on bar nosi kuću na leđima; osiguranje, nadam se, bolje no što ga vi možete dati svojoj ženi: na stranu to što svoju kob nosi na glavi.
ORLANDO:
A šta to?
ROZALINDA:
Pa rogove; na čemu ljudi kao vi imaju zadovoljstvo da zahvaljuju svojim ženama, dok on dolazi opremljen svojom sudbinom i tako sprečava da mu se žena iznese na glas.
ORLANDO:
Vrlina nije majstor za rogove; a moja Rozalinda je puna vrline.
ROZALINDA:
A ja sam vaša Rozalinda?
SILIJA:
Njemu je drago da te tako zove; ali on ima ljupkiju Rozalindu nego što si ti.
ROZALINDA:
Hajdete, udvarajte mi se, udvarajte mi se; danas sam u prazničnom raspoloženju, i lako bi bilo mogućno da dam pristanak. Šta biste mi sad rekli kad bih ja bila vaša prava pravcata Rozalinda?
ORLANDO:
Poljubio bih je pre no što išta kažem.
ROZALINDA:
Ne, bolje je da prvo govorite, pa kad se spletete ne znajući šta više da kažete, onda da ulučite zgodu za poljubac. Vrlo dobri govornici, kad zamucnu, iskašljavaju se, a ljubavnici kad ih, ‐ sačuvaj nas Bože! ‐ izneveri tema,
najzgodnije se izvlače iz škripca poljupcem.
ORLANDO:
Ali ako se uskrati poljubac?
ROZALINDA:
Onda ste prisiljeni da molite, te tako razgovor počinje iznova.
ORLANDO:
Ali koji je taj koji bi se pred svojom dragom spleo?
ROZALINDA:
Vi biste, zacelo, to uradili da sam ja vaša dragana; inače bih morao misliti da je u mene jača vrlina no duh.
ORLANDO:
Sasvim da se spletem?
ROZALINDA:
Ne sasvim, ali u govoru. Zar nisam ja vaša Rozalinda?
ORLANDO:
Milo mi je pomalo kad kažem da jesi, jer bih voleo da govorim o njoj.
ROZALINDA:
Dobro, onda ja ‐ kao ona lično ‐ velim da vas neću.
ORLANDO:
Onda ja ‐ kao ja lično ‐ mrem.
ROZALINDA:
Nemojte, duše vam! Svršite to preko advokata. Ovaj bedni svet je bez malo šest hiljada godina star, pa sve to vreme još niko nije umro sam lično, bar ne u ljubavnim stvarima. Trojilu su prosuli mozak jednim grčkim buzdovanom, a on je činio sve što je mogao ne bi li umro ranije, i bio uzor ljubavi. Leander bi poživeo još mnogo lepih godinica, ma da se Hera zakaluđerila, samo da nije bilo one tople ivanjske noći; jer je dobri mladić bio otišao da se okupa u Helespontu, pa ga je tu uhvatio grč i udavio se. Posle su glupavi kroničari pronašli da je za to kriva Hera sa Sestosa. Međutim, sve vam je to laž: ljudi su s vremena na vreme umirali, i crvi su ih jeli, ali ne zbog ljubavi.
ORLANDO:
Ja ne bih voleo da moja prava Rozalinda tako misli; jer, uveravam te, i njen natušten pogled mogao bi me ubiti.
ROZALINDA:
Ove mi ruke, ne bi ubio ni mušicu. Ali evo, biću vaša Rozalinda u blagonaklonijem raspoloženju: tražite od mene što hoćete, daću vam.
ORLANDO:
Onda me voli, Rozalindo.
ROZALINDA:
Hoću, vere mi, petkom i subotom, i svim drugim danima.
ORLANDO:
A hoćeš li me uzeti?
ROZALINDA:
Hoću, i još dvadeset takvih.
ORLANDO:
Šta veliš?
ROZALINDA:
Zar niste dobri?
ORLANDO:
Nadam se da jesam.
ROZALINDA:
Pa šta onda: zar se može poželeti isuviše nečega što je dobro? Hodi, sestro, ti budi pop pa nas venčaj. Dajte mi vašu ruku, Orlando. Šta veliš, sestro?
ORLANDO:
Molim te, venčaj nas.
SILIA:
Ja ne znam reči.
ROZALINDA:
Morate početi: »Hoćete li, Orlando?« 
SILIJA:
Hoćete li, Orlando, ovu Rozalindu za ženu?
ORLANDO:
Hoću.
ROZALINDA:
Da, ali kad?
ORLANDO:
Evo sad, čim obavi venčanje.
ROZALINDA:
Onda morate reći: »Uzimam te, Rozalindo, za ženu.« 
ORLANDO:
Uzimam, te, Rozalindo, za ženu.
ROZALINDA:
Mogla bih da zapitam gde vam je punomoćije; ali uzimam vas, Orlando, za muža: eto kako devojka pretiče sveštenika, a tako, jamačno, i ženina misao pretiče njezine radnje.
ORLANDO:
Tako čine sve misli; one su krilate.
ROZALINDA:
A sada mi recite dokle biste želeli da je imate kad bi jednom već bila vaša.
ORLANDO:
Uvek i jedan dan više.
ROZALINDA:
Recite: »jedan dan«, bez onoga »uvek«. Ne, ne, Orlando, ljudi su april kada prose, decembar kada se ožene; devojke su maj dok su devojke, ali nebo se menja, kad postanu žene. Ja ću biti na vas ljubomornija no afrički golub na svoju ženku, džandrljivija no papagaj pred kišu, ćudljivija no majmun, lakomislenija u svojim željama no morska mačka; plakaću nizašta kao Diana na izvoru, i to onda kad se vama veseli; smejaću se kao hijena, i to onda kad vam se spava.
ORLANDO:
Pa zar bi moja Rozalinda tako radila?
ROZALINDA:
Života mi, radila bi baš kao ja.
ORLANDO:
O, ali ona je pametna.
ROZALINDA:
Ili pak ne bi bila dovoljno pametna da to učini. Što je žena pametnija, to je jogunastija: zatvori vrata ženinoj dovitljivosti, ona će izići kroz prozor; zatvori prozor, ona će kroz ključaonicu; zapuši i to, izleteće s dimom kroz odžak.
ORLANDO:
Čovek koji ima ženu s takvom pameću, može reći: »Pameti, kuda ako Bog da?« 
ROZALINDA:
Možete, što se toga tiče, pričekati sa tim potezom, dok ne primetite kako dovitljivost vaše žene ide u susedovu postelju.
ORLANDO:
A kojom bi se dovitljivošću poslužila ta dovitljivost da opravda takav postupak?
ROZALINDA:
Pa tom dovitljivošću, što će reći da je pošla tamo vas da traži. Nikad je vi nećete zateći bez odgovora, sem da je zatečete bez jezika. O, ženi koja nije kadra da svali svoje pogreške na svoga muža ne dajte da sama doji svoju decu, jer će ih odgajiti kao budale.
ORLANDO:
Odlazim, Rozalindo, na jedno dva sata.
ROZALINDA:
Avaj, dragi moj, ne mogu biti dva sata bez vas.
ORLANDO:
Moram da dvorim vojvodu pri ručku; u dva po podne biću opet s tobom.
ROZALINDA:
O, idite samo, idite; znala sam kakav ćete se pokazati: prijatelji su mi to dovoljno rekli, a znala sam ne manje i sama. Opčinio me taj vaš laskavi jezik. Evo još jedne napuštene jadnice, i zato ‐ Oh, smrti, dođi! Dakle u dva?
ORLANDO:
Da, slatka Rozalindo.
ROZALINDA:
Duše mi, i najozbiljnije, i tako me Gospod uputio, i tako mi svih lepih i bezopasnih zakletava, ako li prekršite makar jotu svog obećanja, ili dođete makar jedan minut kasnije no što ste rekli, smatraću vas za najpatetičnijeg verolomnika, za najpritvornijeg ljubavnika, za najnedostojnijeg one koju zovete Rozalindom, između čitave ogromne gomile izdajica. Stoga čuvajte se moga suda i održite svoje obećanje.
ORLANDO:
Sa istom onom pobožnošću sa kojom bih to učinio da si ti uistinu moja Rozalinda. Dakle, zbogom.
ROZALINDA:
Pa hajd', vreme je stari sudija koji ispituje sve takve prestupnike, pa neka ono i presudi. Zbogom.
(Izlazi ORLANDO)
SILIJA:
Unizila si prosto naš pol svojim ljubavnim ačenjem: valjalo bi da ti svučemo preko glave taj gunj i te čakšire da svet vidi šta je ptica učinila svome sopstvenom gnezdu.
ROZALINDA:
O, rođako, rođako, moja divna mala rođako, kad bi ti samo znala koliko sam hvati zaronila u ljubav! Ali to se ne da izmeriti: nedosežno je moje ljubavi dno, kao i Portugalskog Zaliva.
SILIJA:
Ili bolje reći, ona i nema dna; pa kako ulivaš nežnost, tako i ističe napolje.
ROZALINDA:
Ne, ono isto obesno kopile Venerino, zametnuto mišlju, začeto ćudljivošću, a rođeno ludošću; taj slepi, raskalašni deran, koji opsenjuje svačije oči, jer svojih nema, neka on presudi koliko sam utonula u ljubav. Velim ti, Aliena, ne mogu bez njega. Idem da nađem kakav hlad i da uzdišem dok on ne dođe.
SILIJA:
A ja ću da spavam. (Izlaze)

POJAVA II

Drugi deo šume.

Ulaze ŽAK, LORDOVI i ŠUMARI

ŽAK:
Ko je ubio jelena?
JEDAN LORD:
Ja, gospodine.
ŽAK:
Prikažimo ga vojvodi kao kakvog rimskog zavojevača; a bilo bi dobro i da mu na glavu stavimo jelenove rogove kao pobednički venac. Da nemate kakvu pesmu, šumaru, za ovakvu prigodu?
ŠUMAR:
Imamo, gospodine.
ŽAK:
Pevajte je; svejedno je koliko će biti u tonu, samo ako pravi dosta galame.
Pesma
Ko ubije jelena, šta dobija, šta?
Jelenovo krzno i roga mu dva.
Sa pesmom doma poš'o!
(Svi)
Šta ima tu zlog da poneseš rog!
On kresta bejaše pre rođenja tvog:
Otac tvog oca ga je nosio:
Babajko ti se njim ponosio:
Hej rog, hej rog, hej zamašni rog,
To nije stvar za šegu, pa Bog!
(Izlaze)

POJAVA III

Drugi deo šume.

Ulaze ROZALINDA i SILIJA

ROZALINDA:
Šta veliš sad? Zar nije prošlo dva? A od Orlanda ni traga!
SILIJA:
Uveravam te da je on, sa čistom ljubavi i pomućenim umom, uzeo luk i strele i otišao ‐ da spava. Gle, ko to ide!
(Ulazi SILVIJE)
SILVIJE:
Vama sam poslan, lepi mladiću;
Feba mi draga reče da vam ovo
Predam: (daje pismo)
Ja ne znam šta piše, al' slutim
Po mrkom čelu i po pokretima
Ljutite zolje kojima je pismo
Pisala, da će biti žuči puno:
Izvinite, ja sam nevin glasnik samo.
ROZALINDA:
Na ovo pismo i samo strpljenje
Zapraskalo bi: to podneti, znači
Podneti sve. Nisam, veli, lep,
Nevaspitan sam, gord, i ljubav svoju,
Ne bi mi dala pa bio čovek ređi
No feniks! Do vraga! Ljubav njena nije
Zec koga lovim ja. Što piše tako?
Pastiru, vi to sačiniste, vidim.
SILVIJE:
Duše mi nisam, i ne znam šta piše:
Napisa Feba.
ROZALINDA:
Hajd', hajd', luda vi ste
U bes ljubavni zaošinuta.
Videh joj ruku: to je oputa
Boje krečnjaka; mišljah da je stare
Met'la rukavice ‐ a to joj ruke behu.
Ruka sudopere prave. Al' ništa to!
No, velim, to pismo ona nz skova:
Kovao ga je i pisao čovek.
SILVIJE:
Ma ona je, zacelo.
ROZALINDA:
Pa to je mahnit, to je svirep stil,
Stil izazivača; evo, čika me
K'o hrišćanina Turčin: blag um ženski
Rodio ne bi tu grubost džinovsku,
Te etiopske reči, crnje dejstvom
Io jezgrom svojom. Biste l' čuli pismo?
SILVIJE:
Ako izvolite; ja ga čuo nisam,
A čuh od Febine grubosti već dosta.
ROZALINDA:
Feba se i mnom! Gle šta tiranka piše: (čita),
»Jesi l' ti bog što se prometnu u ovčara,
Da srce u devojke za tobom izgara?« 
Zar žena grdi tako?
SILVIJE:
To zar grdnja?
ROZALINDA:
»Zašto li svoju božanstvenost zbaci,
Pa se u rat sa ženskim srcem baci?« 
Čuste li ikad takve poruge?
Dokle me ljudsko željkovalo oko
Ne bejah tako ranjena duboko.« 
Htela bi da kaže da sam zver.
»Kad prezir sjajnog oka tvoga
Tol'ko se kosnu srca moga
Kakav bi, avaj, moj zanos bio
Da vam je pogled blag i mio!
Kad ste me grdili, beste mi mili,
Šta bi tek molbama učinili!
Po kom ti ljubav javljam svoju,
Malo on zna za ljubav moju;
Otporuči mi po njemu sada
Prkma li tvoja priroda mlada
Kada ti nudim verno ‐ vidiš sam ‐
Sebe i sve što umem i što znam.
Ili mi ljubav odreci po njem,
Da znam da smislim kako ću da mrem.« 
SILVIJE:
Zar vam je grdnja to?
SILIJA:
Pastiru jadni!
ROZALINDA:
Zar ga ti žališ? Ne, on ne zaslužuje sažaljenje. Zar takvu ženu da voli? Zar da pravi sviralu od vas i da na vama izvodi lažne tonove? Nepodnošljivo! Pa lepo, idite njoj kad ste već krenuli, pošto vidim da vas je ljubav pretvorila u pripitomljenog puzavca, i recite joj ovo: ako me voli, nalažem joj da voli i vas; ne htedne li, neću da čujem za nju, sem ako bi se vi za nju založili. Ako ste pravi ljubavnik, gubite se i ni reči više; jer evo dolazi još neko.
(Ulazi OLIVER)
OLIVER:
Mladeži lepa, dobar dan: da l' znate
Na kom proplanku tu u šumi ima
Pastirski stan maslinom ograđen?
SILIJA:
Zapadno odavde, na dnu one dolje:
Od vrba onih što niz žuborpotok
Teku, skrenite desno, pa ste tamo;
Al' ovog trena dom se čuva sam:
Nikog u njemu nema.
OLIVER:
Može li jezik oko da uputi,
Po opisu vas onda poznajem;
Te godine su, to odelo: »Mladić
Ženskih je crta, plav i posve nalik
Na sestru većeg rasta, dok devojka
Moja je rastom i tamnije puti.« 
Da nije vaša kuća koju tražim?
SILIJA:
Bez hvalisanja jest, kad pitate.
OLIVER:
Pozdravlja Orlando oboje i šilje
Mladiću kog svojom Rozalindom zove
Krvavi rubac taj. Jeste l' vi to?
ROZALINDA:
Ja sam: al' šta to znači?
OLIVER:
Nešto što je
Sramota moja. Želite li čuti
Ko sam i kako i zašto i gde
Okrvavi se rubac taj?
SILIJA:
Govor'te!
OLIVER:
Kada od vas Orlando mladi ode
Poslednji put, on reče da će doći
Kroz jedan čas, i pođe šumom sišuć'
Slatki i gorki maštarija plod.
Al' šta se zbi: u stranu pogled on
Baci i gle: pod jednim hrastom starim
Grana obraslih mahovinom drevnom
I ogolela od starosti vrha
Čovek sav dronjav, u dlaku obrastao,
Spavaše poleđuške, dok mu zmija
Obavila vrat, sva zlatna i zelena,
A glavu hitru prinela mu već
Do otvorenih usta, no odjednom,
Spaziv Orlanda, odmota se brzo
Pa vijugavo otklizne u žbun,
Pod čijom senkom jedna lavica
Preeahlih sisa, sa glavom na tlu,
Ležaše kao mačka vrebajući
Da spavač iz sna se prene; jer je takva
Priroda carska zveri te, da ništa
Ne pleni što mrtvo izgleda; videv to
ORLANDO priđe čoveku i nađe
Da mu to beše brat, stariji brat.
SILIJA:
O, pričao je o tom bratu on,
I govorio da je izopačen
Ko niko živi.
OLIVER:
Imao je pravo;
Ziam dobro sam da beše izopačen.
ROZALINDA:
Ali Orlando ostavi l' ga tu
Presahloj, gladnoj lavici za plen?
OLIVER:
S tom željom dvaput okret'o je leđa
Al' dobrota vazda plemenitija
Od osvete, i narav jača nego
Pravedno iskušenje, u boj ga nagnaše
S lavicom koju očas svali; metež
Trže me taj iz nesrećnoga sna.
SILIJA:
Jeste l' mu vi brat?
ROZALINDA:
Spase li on vas?
SILIJA:
Vi ste to njemu radili o glavi?
OLIVER:
Beh to, sad nisam;; i ne stidim se
Reći šta bejah, pre no okusih
Preobraženjem slast, da budem što sam.
ROZALINDA:
Ali... krvavi rubac?
OLIVER:
Evo odmah. Kad priče naše, sve do poslednje,
Zališe suze nežne, kad ispričah
I kako u ovu pustu dospeh, on me
Vojvodi duševnom odvede, od koga
Ugošćen beh i čisto ruho dobih,
Pa, preporučen ljubavi mog brata
S ovim u njegovu pođoh pećinu
Gde on se svuče: kad sa ruke mu
Lavica meso odgrizla, te krv
Lopljaše s nje; on tu u nesvest pade
I onesvesnuv, Rozalindu zvaše.
Ukratko, ja ga povratih, i ranu
Previh, a on me, ojačavši srcem
Posla ubrzo amo da vam, tuđin,
To javim ne bi l' otkupio reč
Zgaženu, a da rubac taj, poprskan
Njegovom krvlju dam pastiru mladom
Koga u šali Rozalindom zove.
SILIJA:
Šta je, Ganimede, slatki Ganimede!
(ROZALINDA se onesvešćuje).
OLIVER:
Mnogima mrkne svest kad vide krv.
SILIJA:
Da je samo to! Ganimede, brate!
OLIVER:
Evo, dolazi sebi.
ROZALINDA:
Voleo bih da sam kod kuće.
SILIJA:
Odvešćemo te. Molim vas, hoćete li da ga prihvatite za ruku?
OLIVER:
Ne bojte se, momče. Jeste l' vi čovek? Pa vi nemate muško srce.
ROZALINDA:
Priznajem da nemam. Oh, gospodine, neko bi mogao da pomisli da sam se vešto pretvarao. Molim vas recite vašem bratu kako sam se vešto pretvarao. Ha, ha1
OLIVER:
To nije bilo pretvaranje. Lice vam isuviše jasno svedoči da je to bilo istinito uzbuđenje.
ROZALINDA:
Pretvaranje, uveravam vas.
OLIVER:
Dobro, budite onda srčani i pretvarajte se da ste čovek.
ROZALINDA:
To i činim; ali, vere mi, trebalo je, pravo uzevši, da budem žena.
SILIJA:
Hajde, sve si bleđi, i bleđi; hajde kući, molim te. Dobri gospodine, pođite i vi sa nama.
OLIVER:
Hoću, jer moram poneti odgovor da bratu mome praštate, Rozalinda.
ROZALINDA:
Smisliću nešto: ali molim vas, recite mu koju lepu reč i o mome pretvaranju. Hoćemo li?

ČIN V

POJAVA I

Ardenska šuma.

Ulaze KREMEN: i ODRI

KREMEN:
Biće dana, Odri; imaj strpljenja, dobra Odri.
ODRI:
Boga mi, onaj sveštenik je bio dobar, pa neka stari gospodin kaže šta hoće.
KREMEN:
Najopakiji pop Oliver, Odri, najpodliji slovomučitelj. Nego, Odri, ima neko momče ovde u šumi koje polaže pravo na tebe.
ODRI:
Da, znam ko je to: nema on ništa pod Bogom da traži od mene. Evo dolazi taj na koga misliš.
KREMEN:
Naslada mi je kad vidim pajaca. Vere mi, na nama koje je Bog obdario duhom počiva teška odgovornost: moramo da ismejavamo; ne možemo na ino.
(Ulazi VILjEM)
VILjEM:
Dobro veče, Odri.
ODRI:
Neka bi dao Bog, Viljeme.
VILjEM:
Dobro veče i vama, gospodine.
KREMEN:
Dobro veče, dragi prijatelju; metni kapu ka glavu, metni kapu na glavu; ali, molim te metni kapu na glavu. Koliko ti je godina, prijatelju?
VILjEM:
Dvadeset i pet, gospodine.
KREMEN:
Zrelo doba. Zoveš se Viljem?
VILjEM:
Viljem, gospodine.
KREMEN:
Lepo ime. A rođen si ovde u šumi?
VILjEM:
Da, gospodine, Bogu neka je hvala.
KREMEN:
»Bogu neka je hvala« to je dobar odgovor. Jesi li bogat?
VILjEM:
Vaistinu, gospodine, i ovako i onako.
KREMEN:
»I ovako i onako« je dobro, veoma dobro, ne može bolje biti; ali i nije: to je ipak samo i ovako i onako. Jesi li mudar?
VILjEM:
Da šta, gospodine: imam ja priličko bistar um.
KREMEN:
Bogme, ti zboriš dobro. Sećam se sad jedne izreke što veli: »Lud misli da je pametan, a pametan čovek zna da je lud«. Neznabožački fklozof, kad je hteo da jede grožđe, otvarao je usne kad ga je stavljao u usta, i hteo tim da kaže da su usta zato da zinu, a grožđe zato da se jede. Ti voliš ovu curu?
VILjEM:
Volim je, gospodine.
KREMEN:
Daj mi ruku. Jesi li učen?
VILjEM:
Nisam, gospodine.
KREMEN:
Onda nauči ovo od mene: imati, to je imati; jer to ti je jedna figura u retorici da piće, kad se sipa iz kupe u čašu, prazni jednu dok puni drugu; jer svi se pisci slažu u tome da je ipse on; međutim, ti nisi ipse, jer sam ja on.
VILjEM:
Koji on, gospodine?
KREMEN:
Onaj, gospodine, koji se mora oženiti ovom žekom. Zato ti, avguste, likvidiraj ‐ što će prostački reći: rasturaj ‐ svoju komunikaciju ‐ što se seljački kaže: vezu ‐ sa ovom damom ‐ što se u običnom govoru kaže: ženskom; što jedio na drugo znači: likvidiraj komunikaciju sa ovom damom, ili si, avguste, svršio szoje, ili ti, da bi me bolje razumeo, mreš; što će ipak reći, šiljem te bogu na istinu, preobraćam te iz života u smrt, iz elobode u roistvo. Urediću te otrovom, ili batinom, ili čelikom; razneću te zaverom, samleću te politikom, ubiću te na sto i pedeset načina. Zato, cepti i kidaj!
ODRI:
Učini tako, dobri Viljeme.
VILjEM:
Bog vas veselio, gospodine.
(Izlazi) Ulazi KORIN
KORIN:
Naš gospodar i gospodarica traže vas; hajdete brzo, brzo!
KREMEN:
Poskoči, Odri, poskoči, Odri! Evo me idem, evo me idem. (Izlazi)

POJAVA II

Drugi deo šume.

Ulaze ORLANDO i OLIVER

ORLANDO:
Je li moguće da ti oe dopala čim si je upoznao? I da si je zavoleo čim si je video? I zaprosio je čim si je zavoleo? A ona pristala čim si je zaprosio? I baš hoćeš da bude tvoja?
OLIVER:
Ne raspituj ništa o tome, ni o njenom siromaštvu, ni o kratkom poznanstvu, ni o mojoj iznenadnoj prosidbi, ni o njenom naglom pristanku; bolje reci sa mnom da ja volim Alienu; reci sa njom da ona mene voli; saglasi se s nama da valja da pripadnemo jedno drugom: to će biti i za tvoje dobro; jer kuću svoga oca, i sav prihod sa dobara starog Ser Rolanda ostaviću tebi, a ja ću ovde ostati da živim i umrem kao pastir.
ORLANDO:
Imaš moj pristanak. Nek vaše venčanje bude sutra: pozvaću na nj starog vojvodu i svu njegovu veselu pratnju. Idi pripremi Alienu, jer evo, kao što vidim, moje Rozalinde.
(Ulazi ROZALINDA)
ROZALINDA:
Bog vas štitio, brate.
OLIVER:
I tebe, lepa sestro! (Izlazi)
ROZALINDA:
O, moj dragi Orlando, kako mi je žao što vas vidim sa srcem u zavoju.
ORLANDO:
To mi je ruka u zavoju.
ROZALINDA:
Mislila sam da vam je srce ranjeno lavovskim pandžama.
ORLANDO:
Ranjeno jeste, ali očima jedne gospe.
ROZALINDA:
Je li vam pričao brat kako sam glumio nesvesticu kad mi je pokazao rubac?
ORLANDO:
Da; pa i druga, veća čuda još.
ROZALINDA:
O, znam našta mislite: ne, zbilja, ništa se nije iznebuha zbilo, sem možda tuče dvaju ovnova, ili onog razmetljivog Cezarovog izveštaja: »Dođoh, videh, pobedih«: jer vaš brat i moja sestra i ne sastadoše se čestito, a pogledaše se; i ne pogledaše se čestito, a zaljubiše se; a čim se zaljubiše, uzdahnuše; a čim uzdahnuše, upita jedno drugo za razlog; a čim saznadoše razlog, požuriše da mu potraže leka: i ovim stupnjevima sagradiše bračne stepenice kojima bi
hteli ili neobuzdano da se penju, ili da postanu neobuzdani pre braka. Obuzeti su pravim ljubavnim besnilom i hoće da su zajedno; ni tojage ih ne bi razdvojile.
ORLANDO:
Sutra će se venčati, a ja ću pozvati vojvodu na venčanje. Ali, o kako je gorko gledati sreću samo tuđim očima. Moja će tuga sutra utoliko više porasti, ukoliko mi brat bude više izgledao srećan, zato što ima ono što voli.
ROZALINDA:
Kako, zar vam ja sutra ne mogu poslužiti mesto Rozalinde?
ORLANDO:
Ne mogu više da živim od uobraženja.
ROZALINDA:
Onda vam više neću dosađivati praznim razgovorima. Neka vam je, dakle, znano od mene ‐ a sad govorim prilično smišljeno ‐ da znam da ste gospodin, i od dobra roda. Ne govorim vam ovo zato da biste o mome znanju imali dobro mišljenje, kad kažem kako znam da ste to; niti nastojim da povećavam svoju cenu u vašim očima sem koliko da u vama, ma u izvesnoj maloj meri, probudim veru, na vašu sopstvenu korist a ne meni na slavu. Verujte, dakle, da ja mogu da činim čudne stvari: od svoje treće godine združila sam se sa jednim čarobnikom, veoma upućenim u svoju veštinu, a ipak ne zlim. Ako vam je zaista Rozalinda toliko prirasla za srce, kao što vaše ponašanje rečito govori, onda ćete se venčati s njom kad se vaš brat bude venčao s Alienom. Ja znam u kakav je tesnac gurnuta sudbinom, i neće mi biti nemogućno ‐ ako vam to ne bi izgledalo ieprilično ‐ da vam je sutra dovedem pred oči živu živcatu, i to bez ikakve opasnosti.
ORLANDO:
Veliš li ti to ozbiljno?
ROZALINDA:
Velim, života mi koji mi je dragocen, ma da velim da sam čarobnik. Zato, bacite na sebe svoje najbolje ruho; pozovite svoje prijatelje: jer ako hoćete da se sutra venčate, venčaćete se; i to sa Rozalindom, ako hoćete. Gle, evo dolazi dvoje zazaljubljenih: jedno u mene, drugo u nju.
(Ulaze SILVIJE i FEBA)
FEBA:
Ružno je bilo, mladiću, što pismo
Koje vam pisah pokazaste njemu.
ROZALINDA:
Neka je bilo: i hoću da prezriv
I nepristojan budem prema vama;
Ovaj vas verni pastir prati; njega
Gledajte, volite; on vas obožava.
FEBA:
Reci mu, pastiru dobri, šta je ljubav.
SILVIJE:
Sav biti sazdan od uzdaha i suza,
K'o ja za Febom.
FEBA:
Ja za Ganimedom.
ORLANDO:
Za Rozalindom ja.
ROZALINDA:
A ja za ženom ne.
SILVIJE:
Sav biti vernost i revnost u duši,
K'o ja za Febom.
FEBA:
Ja za Ganimedom.
ORLANDO:
Za Rozalindom ja.
ROZALINDA:
A ja za ženom ne.
SILVIJE:
Sav biti sazdan od zanosa i mašte.
I sav od strasti i od želja sav,
Sav obožavanje, odanost, poslušnost,
Sav biti skrušen, sav strpljiv i nestrpljiv,
Sav od čistote, isproban, pokoran,
K'o ja za Febom.
FEBA:
Kao ja za Ganimedom.
ORLANDO:
I ja za Rozalindom.
ROZALINDA:
A ja za ženom nijednom.
FEBA (Rozalindi):
Ako je tako, što grdite mene što vas volim?
SILVIJE (Febi):
Ako je tako, što grdite mene što vas molim?
ROZALINDA (Orlandu):
Koga pitate vi: »Što grdite mene što vas volim«?
ORLANDO:
Onu koja nije ovde i ne čuje.
ROZALINDA:
Molim vas, dosta s tim; to liči na irske kurjake kad zavijaju put meseca. (Silviju) Pomoći ću ti, ako mogu. (Febi) Voleo bih te, kad bih mogao. Sutra dođite do mene svi! (Febi) Venčaću se sa tobom, ako se ikad venčam sa ženom, a venčaću se sutra. (Silviju) Obradovaću i tebe, ako te može obradovati ono što ti godi, a i ti ćeš sutra biti venčan. (Orlandu) Kako voleli Rozalindu, tako došli! (Silviju) Kako voleo Febu, tako došao. I kako ja ne voleo ni jednu ženu, tako došao! Tako, zbogom pošli! Izdao sam vam naredbe.
SILVIJE:
Budem li živ, neću izostati.
FEBA:
Ni ja.
ORLANDO: Ni ja. (Izlaze)

POJAVA III

Drugi deo šume.

Ulaze KREMEN i ODRI

KREMEN:
Sutra je radosni dan, Odri; sutra ćemo se venčati.
ODRI:
Radujem se tome od sveg srca, i nadam se da ne želim ništa stidno kad želim da postanem i ja žena na ovome svetu. Evo dolaze dva paža starog vojvode.
(Ulaze DVA PAŽA)
PRVI PAŽ:
U dobri čas, čestiti gospodine.
KREMEN:
Vaistinu, u dobri čas. Hajde, sednite, sednite, pa sad pesmu!
DRUGI PAŽ:
I mi smo uz vas: sednite u sredinu.
PRVI PAŽ:
Hoćemo li odmah na posao, bez iekašljivanja i otpljuvavanja i bez izgovaravanja kako smo promukli, što je obično jedna vrsta prologa u rđavih pevača?
DRUGI PAŽ:
Tako je, tako je; ali obojica u jedan glas, kao dva ciganina na jednom konju.
Pesma
Sa dragom svojom dragi hodi
Ihahej, ihahoj, more hej, druže moj!
Kroz modra žita on je vodi
U doba majsko, svatovsko doba rajsko
Kad ptice cvrkuću ćiju, ćiju, ći,
Maj vole zaljubljeni svi.
I tu, na polju, sred raži
Ihahej, ihahoj, more hej, druže moj!
To dvoje mladih počin traži
U doba majsko... i t. d.
I taj čas pesma prnu lbtom,
Ihahej, ihahoj, more hej, druže moj!
Kako je život cvet nad cvetom,
U doba majsko i t. d.
Pa svak nek tren iskorišćava,
Ihahej, ihahoj, more hej, druže moj!
Maj svaku ljubav ovenčava.
U doba majsko... i t. d.
KREMEN:
Zaista, mlada gospodo, ma da nema mnogo sadržine u toj pesmici, arija je ipak veoma nemelodična.
PRVI PAŽ:
Varate se, gospodine; mi smo pazili na tempo, kismo gubili vreme.
KREMEN:
Duše mi, jeste: ja smatram za izgubljeno vreme slušanje tako budalaste pesme. Neka vas Bog čuva, i neka vam Bog popravi glasove!; Hajdemo, Odri! (Izlaze)

POJAVA IV

Drugi deo šume.

Ulaze STARI VOJVODA, AMIJEN, ŽAK, ORLANDO, OLIVER: i SILIJA

STARI VOJVODA:
Da l' veruješ, Orlando, da li može
Taj mladić sve što obeća izvesti?
ORLANDO:
Čas verujem, čas ne, k'o onaj koji
I strepi i, strepnji u prkos, nadu gaji.
(Ulaze ROZALINDA, SILVIJE i FEBA)
ROZALINDA:
Strpljenja tren još dok ne uglavimo
Ugovor.
(Vojvodi) Rekoste ako Rozalindu
Dovedem da je dajete Orlandu?
STARI VOJVODA:
Da, kad bih imao i kraljevstvo da dam uz nju.
ROZALINDA (Orlandu):
A vi ćete je uzeti, kad je dovedem, velite?
ORLANDO:
Da, da sam i sviju kraljevstava kralj.
ROZALINDA (Febi):
Vi ćete poći za me ako ja pristajem?
FEBA:
Hoću, ma umrla odmah.
ROZALINDA:
A odbijete l' poći za me, ruku
Daćete ovom odanom pastiru?
FEBA:
Pogodili smo tako.
ROZALINDA (Silviju):
A, htedne l' ona, ti ćeš uzeti Febu?
SILVIJE:
Ma smrt i ona bile jedno.
ROZALINDA:
Obećah ovu stvar da sam uredim,
Održ'te, vojvodo, reč da date kćer,
I vi, Orlando, da je uzmete;
Održi, Febo, reč da za me pođeš ti,
Il' za pastira, ne htedneš li za me;
Održi, Silvije, reč da uzmeš nju,
Ne htedne l' ona mene: ja sad odoh
Da sve te sumnje raščistim.
(Izlaze ROZALINDA i SILIJA)
STARI VOJVODA:
Mnoge me crte pastirčeta tog,
Živo na moju potsećaju kćer.
ORLANDO:
Milorde, kad ga videh prvi put
Ja mišljah da je kćeri vaše brat;
Al' on je, milorde, šume ove čedo;
I osnovima nekih nauka
Ozloglašenih učio ga stric:
Čarobnjak, veli, neki veliki
Što tu u šumi negde skriven živi.
(Ulaze KREMEN i ODRI)
ŽAK:
Mora da se opet sprema potop, pa ovi parovi hitaju u kovčeg. Evo dolaze dve veoma čudne zveri, koje se na svim jezicima zovu budale.
KREMEN:
Klanjam se svima i pozdravljam sve!
ŽAK:
Dobri milorde, pozdravite ga dobrodošlicom: ovo je onaj udareni gospodin koga sam tako često sretao u šumi: kune se da je bio dvoranin.
KREMEN:
Ako iko u to posumnja, neka me stavi na ispit: bio sam lukav prema prijatelju, laskav prema neprijatelju; upropastio sam trojicu krojača; imao sam četiri evađe, a zbog jedne mal' te nisam išao na megdan.
ŽAK:
A kakav je bio ishod?
KREMEN:
Pa eto, sastali smo se i utvrdili da se svađa ialazi na sedmom razlogu.
ŽAK:
Kako na sedmom razlogu? Dobri milorde, kako vam se dopada ovaj bratac?
STARI VOJVODA:
Veoma mi se svidi.
KREMEN:
Bog vam platio, gospodine; dao bi Bog da se i vi meni svidite. Ja hitam ovamo, gospodine, sa ostalim seoskim parovima, da položim zakletvu i da je pogazim, onako kao što brak svezuje, a vrela krv razvezuje. Jedna sirota devojka, gospodine, i zlosrećna, gospodine, ali moja sopstvena; neka moja bedna ćud, gospodine, goni me da uzmem ono što inače niko neće. Pravo poštenje živi, gospodine, kao tvrdica u siromašnoj kućici; baš kao i biser u prljavoj školjci.
STARI VOJVODA:
Vere mi, hitrog je duha i pun mudrih izreka.
KREMEN:
U skladu sa ludinim strelama i sličnim gorkim poslasticama.
ŽAK:
Ali šta bi sa sedmim razlogom? Kako ste utvrdili da se svađa nalazi na sedmom razlogu?
KREMEN:
Tako što smo je oedam puta odzraćali ‐ drži se pristojnije, Odri! ‐ Ovako, gospodine: nije mi se svidelo kako je izvestan dvoranin potsekao svoju bradu: a on poruči da mi kažu kako je on suprotnog mišljenja, pa ako sam ja rekao da mu brada nije dobro potsečena, on misli da jeste: ovo se zove Uglađena Otporuka. Da sam mu ja opet odgovorio da nije dobro potsečena, on bi mi odgovorio da je bradu podrezao kako se njemu svidi: ovo se zove Pristojna Zajedljivost. Ako bih
ponovio da nije dobro podrezana, on bi mi osporio sposobnost da sudim: to se onda zove Neotesan Odgovor. Ako bih opet rekao da nije dobro podrezana, on bi odgovorio da ne govorim istinu: ovo se zove Hrabro Razračunavanje. Ponovim li da nije dobro podrezana, on bi odgovorio da lažem: ovo je Izazivačko Poricanje. Onda dolazi Uslovna Laž, pa Laž Neposredna.
ŽAK:
A koliko ste vi puta kazali da mu brada nije dobro potsečena?
KREMEN:
Nisam se usudio da idem dalje od Uslovne Laži, niti se on usudio da baci na mene Laž Neposrednu; te tako premerismo mačeve i raziđosmo se.
ŽAK:
Da li biste sad mogli da nam izređate sve stepene laži?
KREMEN:
O, gospodine, mi sada imamo štampane knjige, udžbenike, po kojima se svađamo; isto onako kao što imate knjige o lepom ponašanju. Imenovaću vam stepene. Prvo: Uglađena Otporuka; drugo: Pristojna Zajedljivost; treće: Neotesan Odgovor; četvrto: Hrabro Razračunavanje; peto: Izazivačko Poricanje; šesto: Uslovna Laž; sedmo: Laž Neposredna. Iz svega ovoga možete da se izvučete, sem iz Laži Neposredne; ali i nju možete da izvrdate jednim »ako«. Znam slučaj kad sedam sudija nije bilo kadro da razmrse jednu svađu; ali kad su se protivnici sreli, jedan od njih se priseti jednog »ako« ‐ kao na primer: »Ako ste vi rekli tako i tako, onda sam ja rekao tako i tako«; našto se svi rukovaše i izbratimiše. To »ako« vam je jedinstven mirotvorac; puno je lepih osobina to »ako«.
ŽAK:
Zar nije ovo redak bratac, milorde? Valjan vam je tako u svemu, pa ipak je luda.
STARI VOJVODA:
On svoju ludost upotrebljava kao zaklon, da iza nje gađa svojom oštroumnošću.
(Ulaze HIMEN, ROZALINDA i SILIJA. Tiha muzika)
HIMEN:
Pir nebesa sva ozari
Kad se slogom zemne stvari
Stišaju do sklada.
Kćer, vojvodo, primi!
Nju Himen s neba dozva tu,
S neba dozva sada,
Da je dadeš onom koji
Sav u njenom srcu stoji.
ROZALINDA (Vojvodi):
Vama se dajem, jer sam vaša ja.
(Orlandu) Vama se dajem, jer sam vaša ja.
VOJVODA:
Ako oko ne vara, ti si moja kći.
ORLANDO:
Ako oko ne vara, ti si moja Rozalinda.
FEBA:
Ako me ne vara vaš lik i stas, Zbogom ljubavi ‐ ovaj čas!
ROZALINDA (Vojvodi):
Neću oca ako to niste vi;
(Orlandu) Neću muža ako to niste vi;
(Febi) Nit ženu hoću ako to nisi ti.
HIMEN:
Mir! Pometnje beše dosta.
Da okončam samo osta
Događaje čudne te.
Osmoro će, sve po dvoje,
Veze Himena da spoje, je l' u zbilje zbiljsko sve.
(Orlandu i Rozalindi) Vas dvoje ste nerazlučni.
(Orlandu i Siliji) Vas dvoje ste sazvuk zvučni.
(Febi) Ti s njim moraš gnezdo sviti,
Il' će žena muž ti biti.
(Kremanu i Odri) Vas dvoje ste nerazdružni
K'o zima i dani ružni.
A dok svadben poj se ori,
Vi pitajte što vas mori,
Te da čudo raspletemo:
Otkud tu smo, kud idemo.
Pesma Venčanje je kruna velike Junone!
Himen u svakom gradu obitava.
Blagoslovene supružanske spone!
Slava venčanju što vezom zbližaza!
Himenu slava, bogu svih gradova,
Slava i čast mu na veki vekova!
STARI VOJVODA: O, nećako draga, dobro mi došla ti!
Dobro mi došla k'o moja rođena kći!
FEBA (Silviju):
Ne gazim reč ja: moj ćeš biti. Svoju
Odanost veži za naklonost moju.
(Ulazi ŽAK DE BOJS)
ŽAK DE BOJS:
Saslušajte mi samo dvetri reči:
Drugi sam sin ja starog Ser Rolanda,
I lepom skupu ovu nosim vest:
Čuvši da ljudi znameniti beže
U ovu šumu danomice ‐ skupi
Veliku vojsku
VOJVODA FREDERIK:
I, vodeći je lično, pođe s njom
Da brata ovde zarobi i smakne.
Al' tu na rubu divlje šume ove
On jednog starog pustinjaka srete
I nakon malo razgovora s njim
Smera se svoga i svetskog života
Odreče: krunu svom izgnanom bratu
Ostavi, a zemlje sve onima vrati
Što behu izgnani s njim.
Da je sve tako, Životom jamčim.
STARI VOJVODA:
Momče, dobro doš'o!
Ti braći nosiš skup svadbeni dar:
Jednom imanje oteto, a drugom
Čitavu zemlju, moćno vojvodstvo.
Al' daj da prvo u šumi okončamo
Što se tu dobro zametnu i rodi.
A potom svi što behu sreće te
Da trpe s nama zle dane i noći
Deliće s nama dar vraćenog dobra
Prema svom zvanju i činu. No dotle
Ne hajuć o činu što nam vraćen bi,
Seoskom veselju predajmo se mi.
Svirku! A mladi zaručnici vi,
S taktom po taktu zaigrajte svi!
ŽAK:
Gospodine, izvin'te! Ne čuh dobro.
Rekoste l' da se zamonašio
Vojvoda i dvorskog odrekao sjaja?
ŽAK DE BOJS:
Da.
ŽAK:
K njemu idem. Od pokrštenjaka
Takvih čuje se i nauči mnogo.
(Starom Vojvodi) Vas zaveštavam staroj časti vašoj
Zasluženoj strpljenjem i vrlinom.
(Orlandu) Vas dragoj, vrednoj vaše vernosti.
(Oliveru) Vas zemlji, dragoj, moćnim prijateljima.
(Silviju) Tebe zasluženoj dugoj ložnici.
(Kremenu) Tebe zađevici; jer tvoj bračni put
Zalihe ima za dva meseca.
Prijatan provod, gospodo i dame,
Od igre prečeg posla ima za me.
STARI VOJVODA:
Stoj, Žače, stani!
ŽAK:
Za dokolice nisam; vi mi svoje
Poruke šalj'te u pećinu što je Napuštate.
(Izlazi)
STARI VOJVODA:
Hajdmo! Nek svečanost počne
Veseljem pravim, a njim se i dočne. (Igra)

EPILOG

Nije u modi videti gospu epilog: ali to nije ni malo neprikladnije od gospodina prologa. Ako je istina da dobrom vinu nije potrebna hvala, istina je i to da dobrom komadu nije potreban epilog: pa ipak, i dobro vino oe hvali, pa i dobri komadi izgledaju još bolji kad imaju dobar epilog. Šta pak da radim ja kad niti sam dobar epilog, nita mogu da se založim kod vas za komad koji bi bio dobar. Nisam odevena kao prosjak, pa mi ne bi priličilo da prosim. Zato ću morati da vas preklinjem; i počeću sa ženama. Molim vas, o žene, ljubavlju kojom volite ljude, da vam ovaj komad bude drag onoliko koliko vam se svidi. I molim vas, o ljudi, ljubavlju kojom volite žene (vidim po zašem smehu da ih nijedan ne mrzi), da i vama i ženama ovaj komad bude mio. Da sam žena, ižljubila bih sve čije mi se brade sziđaju, čija su mi lica draga i čiji mi dah nije neprijatai; i uverena sam da će mi, u naknadi za moju ponudu, svi oni koji imaju lepe brade, ili lepa lica, ili sladak dah, odgovoriti, kad se poklonim, jednim: Zbogom!

KRAJ