[***]
Кад се ујутру умивају:
A. Жарко сунце, круглим сјало,
а ја поред њим.
Отуд иду добри људи:
О, бога вам, добри људи,
ја сам сунце, ја,
огрите се ви!
Б. Ја се уми студеном водицом, медном росицом,
бисерном грозницом,
жарким сунашцем,
сјајним мјесецом,
звијездом даницом,
челицом матицом,
свег’ свита очном зеницом,
а највише свога драгог (Мехмеда)
и срцом и душом.
B. Ја се уми’ зефтином, бејтином,
студеном водицом,
медном росицом.
- Гдје је ова вила
све до сада била?
Гдје је ова мама,
све до сада мамила?
Образ ми је образ бег!
Очи су ми виле,
обрвице стриле!
Кога очима прострилим,
обрвама премамим!
Ја узмами и премами
и путника и намерника,
а највише свога суђеника! Веледалин амин!
Кад облаче кошуљу:
Ја обуко билу кошуљу на се,
жарко сунце прида се,
јасни месец нада се,
све дјевојке пода се,
а ја сама нада се.
Све цуре кује,
а ја била вила.
Мени вели била вила:
- Ти си мамац,
ти примами мушко и женско,
старо и малено,
с пута путника,
из града грађана,
од јауклија момка,
од мајке синка,
а највећма свога суђеника.
Кад облече гаће:
Ја обуко гаће - дологаће.
Ко ме види - боловаће,
ко не види - јадоваће,
нек момци бол болују,
јад јадују,
што мене немају.
Амин веледалин!
Кад се опасују:
Ја се опаса’ пасом.
Ја се не опаса пасом,
већ се опаса (Санџак беговим) гласом.
Нек сам у пасу
ко Санџакбег на гласу.
Нек сам у струку
ко Санцакбег на путу,
- цару на дивану,
јунак на мејдану.
Кад полазе из куће:
Ја појдох путем,
пут пуца пода мном,
камен фрца преда мном,
трава вехне, гора сахне.
Нит ја појдо путем,
нит пут пуца,
нит камен фрца,
нит трава вехне,
нит гора сахне,
већ мога драгога срце и џигерице.
Црко, пуко, док ме не видио!
Елиф залиф ламин.
Кад се пут одужи:
Ја полети’ кано вода,
а затрепти’ као гора,
гледају ме кано бега,
штимају ме кано цара,
око мене моје друге,
ко око цара вирне слуге,
куд год ходим злато носим,
куд корачам, злато бацам,
кад говорим, мед ижимам.
Елиф залиф ламин!
Кад пођу лећи:
Ја легох на земљу,
пуче земља пода мном,
пуче небо нада мном;
пуче мрамор у гори,
пуче камен у води.
Нит пуче земља пода мном,
нит пуче небо нада мном,
нит пуче мрамор, нит камен,
већ пуче мога драгог
срце и цигерица!
Црко, пуко, ако ме преварио!
(453, с. 199-200)
