[***]
Kad se ujutru umivaju:
A. Žarko sunce, kruglim sjalo,
a ja pored njim.
Otud idu dobri ljudi:
O, boga vam, dobri ljudi,
ja sam sunce, ja,
ogrite se vi!
B. Ja se umi studenom vodicom, mednom rosicom,
bisernom groznicom,
žarkim sunašcem,
sjajnim mjesecom,
zvijezdom danicom,
čelicom maticom,
sveg’ svita očnom zenicom,
a najviše svoga dragog (Mehmeda)
i srcom i dušom.
B. Ja se umi’ zeftinom, bejtinom,
studenom vodicom,
mednom rosicom.
- Gdje je ova vila
sve do sada bila?
Gdje je ova mama,
sve do sada mamila?
Obraz mi je obraz beg!
Oči su mi vile,
obrvice strile!
Koga očima prostrilim,
obrvama premamim!
Ja uzmami i premami
i putnika i namernika,
a najviše svoga suđenika! Veledalin amin!
Kad oblače košulju:
Ja obuko bilu košulju na se,
žarko sunce prida se,
jasni mesec nada se,
sve djevojke poda se,
a ja sama nada se.
Sve cure kuje,
a ja bila vila.
Meni veli bila vila:
- Ti si mamac,
ti primami muško i žensko,
staro i maleno,
s puta putnika,
iz grada građana,
od jauklija momka,
od majke sinka,
a najvećma svoga suđenika.
Kad obleče gaće:
Ja obuko gaće - dologaće.
Ko me vidi - bolovaće,
ko ne vidi - jadovaće,
nek momci bol boluju,
jad jaduju,
što mene nemaju.
Amin veledalin!
Kad se opasuju:
Ja se opasa’ pasom.
Ja se ne opasa pasom,
već se opasa (Sandžak begovim) glasom.
Nek sam u pasu
ko Sandžakbeg na glasu.
Nek sam u struku
ko Sancakbeg na putu,
- caru na divanu,
junak na mejdanu.
Kad polaze iz kuće:
Ja pojdoh putem,
put puca poda mnom,
kamen frca preda mnom,
trava vehne, gora sahne.
Nit ja pojdo putem,
nit put puca,
nit kamen frca,
nit trava vehne,
nit gora sahne,
već moga dragoga srce i džigerice.
Crko, puko, dok me ne vidio!
Elif zalif lamin.
Kad se put oduži:
Ja poleti’ kano voda,
a zatrepti’ kao gora,
gledaju me kano bega,
štimaju me kano cara,
oko mene moje druge,
ko oko cara virne sluge,
kud god hodim zlato nosim,
kud koračam, zlato bacam,
kad govorim, med ižimam.
Elif zalif lamin!
Kad pođu leći:
Ja legoh na zemlju,
puče zemlja poda mnom,
puče nebo nada mnom;
puče mramor u gori,
puče kamen u vodi.
Nit puče zemlja poda mnom,
nit puče nebo nada mnom,
nit puče mramor, nit kamen,
već puče moga dragog
srce i cigerica!
Crko, puko, ako me prevario!
(453, s. 199-200)
