Историја савремене цивилизације 19
| ←< 18. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
20. глава >→ |
Демократске идеје. — Још од Средњега Века сва су европска друштва била уређена по сталежима, који су били међу собом неједнаки. Према томе из какве је породице родом, човек је био племић, или грађанин, или сељак; положај каквога човека зависио је од његова рођења и сматрало се да је сасвим природно, да човек остане у оном истом положају, у којем је и рођен. Само је мали број људи из виших сталежа т. ј. племенита рода, имао власти, почасти и богатства, и само су опи привлачили пажњу света. Друштво је било аристократско.
Од XVIII столећа то је уређење жестоко нападано, а нарочито од писаца. Оно је оглашено за неправедно, јер чини неједнаким људе, које је сама природа створила једнаке; — за нечовечно, јер највећи део народа држи у срамном и бедном положају; — за бесмислено, јер оно оставља случају рођења, да реши који ће људи управљати друштвом. Тада се по свима земљама створи једно осећање, које је, насупрот аристократији, названо демократским. Реч демократија изгубила је своје првобитно значење (влада народа), па се данас примењује на свако управно уређење, где се више не води рачуна о рођењу. У самој ствари, демократи су обично били присталице републике, с тога што су аристократи подржавали монархију; али не треба сматрати да је демократија исто што и република.[1] Француско је Царство, на прилику, било демократска монархија.
Демократска су се начела примењивала па владу, друштво и обичаје. За владу се тражило, да закон не чини никакве разлике између људи, било по порезу, било при дељењу правде; шта више, захтевало се да сваки човек, па ма какво му било порекло, може отправљати све врсте државне службе, па чак и опе највише. Тај је захтев највише вређао присталице старих обичаја (традиција); њима се чинило, да се једна служба обешчашћава, кад се повери човеку из народа. Демократи су захтевали, да сваки човек, ако има средстава, има права да купи сваку земљу, па чак и племићску, и да своју децу онако исто може васпитавати као и највећа властела. Они не признаваху неједнакост пи у приватном животу; опи се бораху против предрасуда о рођењу, они су се гнушали па то, што један племић не прима у свој салон каквога грађанина, што му не допушта да се ожени његовом ћерком и што многи грађани тако исто поступају према радничкој деци.[2]
Укидање ропства. — Ропско је стање сељачкога сталежа ишчезло готово из целе Европе за време Француске Револуције. У свима земљама, где је била заведена француска управа, ропство је било одмах укинуто.
У осталим земљама владе су допустиле сељацима, да се откупе од дажбина и кулука, што су били дужни својим господарима (властели). Откупљивање је вршено мало по мало. У Немачкој, све оно што још бејаше преостало од властеоских права, укинуто је после оних покрета од 1848. го-дине, и сељаци су постали власници у правом смислу (осем у Меклембургу). У аустријској царевини бејаше задржано кулучење (rabot), али је уређено, па га 1848. године укиде уставотворна скупштина.
У Русији није мењано ништа, што би се тицало ропства. После 1850. године руски писци почеше узбуђивати свет описујући бедно стање робова.[3] Цар Александар II, указом од 1861. године, укиде ропство. Сви робови бише оглашени за слободне. Домаћи робови, који су служили по господарским кућама (било их је 1 500 000), добише право да оставе своје господаре, или да остану у њиховој служби за плату. Теже је било уредити стање сеоскога робља, које је сачињавало масу рускога народа. Није им се могла одузети она земља, коју су они наследно обрађивали с колена на колено, нити су се могли дотле довести, да постану прости господарски надничари. Они су пак сами волели да остану и робови, па да задрже своје земље, које су сматрали као својину. Један човекољубиви власник хтео је да ослободи своје робове, давши при том сваком по кућу и врт. Он тај свој предлог изнесе пред робове. „А зиратне земље?“ — упиташе га они. — „Земље ће мени остати.“ — „Е онда, оче, нека све остане како је и пре било, ми смо твоји, али је земља наша.“ — Цар је решио да сваки сељак добије доста земље, да би могла његова породица живети. Робови с крунских баштина остадоше као власници оних земаља које су обрађивали. Сељаци, који су припадали приватним људима, морали су баштину поделити с власником и откупити онај део, који њима припадне. Држава им те помагала на тај начин, што им је у напред дала новац за откуп. Тако откупљене земље заједнички ужива мир, то јест скуп свих сељака једнога села.
Ослобођење жена. — Демократско је осећање произвело и један покрет у корист женскиња. Оне су свуда у нижем положају од људи; оне немају права ни да узму удела у управи, нити да се баве оним истим пословима којима се баве људи. Поред тога, удате женске нису слободне ни да управљају својом личном имаовином, нити да бирају себи место за становање, него сам муж располаже имањем своје жене и може је приморати да иде с њим куд год хоће.
Образовала се једна странка, која у име човечности и правде тражи еманципацију (ослобођење) жена. Тражи се да та еманципација буде више или мање потпуна. Једни хоће потпуну једнакост у правима између човека и жене, траже за жене чак и политичка права, право бирања и право да могу бити изабране, да могу заседавати у скупштинама и вршити политичке дужности. — Други опет захтевају једнакост у друштвеним и економским питањима: да жене могу зарађивати животне намирнице као и људи, да се могу примати ради образовања у исте школе, и отправљати све врсте послова, које немају политичко обележје. — Трећи се, најзад, задовољавају грађанском једнакошћу; они траже само грађанска права, тојест право располагања својом имаовином и својом слободом као и људи што га имају.
Много има присталица женске слободе, а нарочито у најобразованијим земљама, Енглеској, Француској и Савезним Државама. Они су успели да се женскињу допусти учење и лекарски посао. То им право није дато у Немачкој; медицинарке уче или у Француској или на универзитетима швајцарским. Странка, која захтева за жену и политичка права, уређена је управо само у енглеским земљама. Област Ујоминг (Wyoming) у Каменитим Планинама била је за неко време једина земља на свету, у којој су жене имале политичких права. У четири државе на западу, скупштине су хтеле дати женама права гласа; али се та измена могла извршити, тек пошто се учини измена у уставу, о чему је требало питати бираче. Но бирачи свуда гласаше против предлога. Данас је женско бирачко право заведено само у Новом Зеланду и у двема државама Северноамеричких Савезних Држава (Ујомингу и Вашингтону).
У Енглеској се скупштина у начелу изјаснила, да се бирачко право не може женама закратити, пошто је оно везано за имање.
Војна служба. — Од краја феудалне периоде владе су у свима европским државама биле престале да траже од својих поданика да служе у војсци; војске су се састојале из добровољаца, који су обично узимани на дуже време. У XVIII столећу неким је владама била потребна многобројнија војска, па пошто добровољаца није било довољно, то оне стадоше силом узимати војнике од својих поданика. То је радио у Француској Луј XIV, у Пруској Фридрих Виљем, у Русији Петар Велики.[4] Али су се све једнако узимали само сељаци или радници, а племићи и грађани нису дирани.
Кад је оно Француска ратовала с целом Европом, она најпре покуша да војску попуњава родољубима (то су они добровољци из 1791. и 1792. године). Али од почетка 1793. године Конвенат мораде прибећи принудном уписивању војника. Тада буде постављено начело, да је сваки француски грађанин дужан да служи у војсци. Но како нису били потребни сви младићи, који су за војску способни, то Директорска Влада заведе конскрипцију (то јест општи попис младића дораслих и способних), па су коцком одређивани они, који ће ступити у војску, а остали су остајали.
Наполеон допусти онима, који су морали ступити у војску, да могу себи наћи замену. И како су се замењеници могли добити за новац, то су у ствари богаташи били изузети од војне службе. Тај су систем (под разним именима) задржавале све владе у Француској све до 1870. године. Њега је тако исто била усвојила и већина европских држава.
Краљевина Пруска, која је због рата с Наполеоном морала узимати у војску све способне млађе људе, задржа начело опште војне обавезе и по свршетку рата. Сваки је Прус војник, он служи у активној војсци три године, по том прелази у резерву, а по том у домобранце (Landwehr). Нема ни ослобођавања ни замењивања. Кад су берлински грађани 1816. године молили да буду ослобођени, краљ им одговори претњом да ће објавити имена оних који су то тражили. Али младићи, који су на школовању, имају права, ступајући у војску раније, да служе у активној војсци само годину дана, и то у оном граду, који сами они изберу. Њих називају једногодишњим добровољцима.
Пруско је уређење више почивало на начелу о неограниченом праву владе наспрам поданика, него ли на каквом начелу о једнакости, јер пруско друштво тада није било демократско (па није потпуно још ни дан данас). Али по угледу на Пруску, навикоше се и други народи на појам, да је сваки грађанин дужан носити оружје у корист своје земље.
После пруских победа над Аустријом (1866.) и над Француском (1870.) све су готово европске државе усвојиле начело обавезне војничке службе. Обично су га примениле без мало онако, као што је у Пруској, усвајајући и установу једногодишњих добровољаца, и трогодишњу службу у активној војсци. Француска, која је 1872. године била усвојила добровољну једногодишњу и обавезну петогодишњу службу, пређе на трогодишњи систем, али укиде волонтаријат, то јест добровољну службу за годину дана (1889.).
Швајцарска је (од 1817.) огласила начело обавезне службе, али га је тако применила, како ће грађанима бити што је могућно лакше. Пошто је то једна земља неутрална, решена да никако не напада ни једнога својега суседа, она се уредила само са обзиром на какав одбранбени рат. Младићи служе у касарни само неколико недеља, па се онда враћају својим кућама. Они се у извесно време по ново позивају за маневре, а поред тога се непрекидно вежбају у гађању. Гађање је у Швајцарској постало народна забава, и Швајцарци се сматрају за најбоље стрелце у Европи.
Само је енглеска задржала уређење војске по начелу добровољачких војсака. Она врбује војнике по занимању за добру награду (по 1 шилинг дневно).
Савезне Државе имају врло малу војску од 20—25 хиљада људи. Оне немају блиских непријатеља, па им није ни потребно војничко уређење.
Јавна настава. — Европске су владе за дуго сматрале наставу као приватну ствар, која се тиче само родитеља. С тога је било само приватних школа. Све су готово били отворили католички или протестантски свештеници, који су њима и управљали; у свима је веронаука била најглавнији део целокупне наставе.
Неке владе у Немачкој бејаху почеле објављивати (нарочито у XVIII столећу) да су родитељи дужни давати својој деци бар основну наставу, али су се ограничавале само на то, да општинама стављају у дужност да о свом трошку издржавају школе.
Уставотворна Скупштина, а по том и Конвенат, поставише као начело, да је дужност државе да свој деци даде образовање. Али они немадоше времена да примене своје начело. Конвенат само успе да оснује централне школе (средње школе), да њима замени колеже (старе гимназије), и основне школе. Али, пре него што је уређење и довршено, Наполеон по ново заведе колеже, а основне школе остадоше и сувише занемарене; брига о отварању њихову би остављена општинама.
Основна је настава била врло запуштена у свима земљама све до XIX столећа.
Међу државницима је било јако распрострто мишљење, да људима из народа није ни потребно да буду образовани, јер, веле, образованост их одвраћа од њихових ручних радова и даје им бунтовничке мисли. Кад се у енглеском парламенту први пут повела реч о том, да се одобри потребна сума новаца за основне школе, један се лорд успротиви том новачењу, говорећи: „Кад би коњ знао тако много као човек, ја не бих волео да му будем јахач“.
Најпре је остварено начело обавезне основне наставе у Немачкој, а поглавито у краљевини Саксонској, Виртенбергу и Пруској. У свима су општинама установљене основне школе, и сва деца од шесте до четрнаесте године обавезна су да их походе. Држава је најзад примила на себе највећи део трошкова, тако да је настава могла постати бесплатна.
Исто је такво уређење заведено и у Швајцарској и скандинавским земљама.
Тај је пример мало по мало придобио и остале народе. Сад је на целом копну усвојено да сва деца без разлике имају права на основну наставу. У многим је државама настава чак и обавезна. Тако је у Немачкој, Швајцарској, Аустрији, а од 1882. године и у Француској.
И сама Енглеска, у колико је губила онај аристократски дух, у толико се више бавила школама, а покрет је отпочео одмах после оних измена од 1832. године.
Настава се у свима земљама развијала у толико, у колико је владавина бивала више демократска. Земља, у којој је основна настава највише распрострањена, у истини је и највише демократска на целом свету, а то су Савезне Државе.
Чинећи наставу обавезном, владе су је у исто доба чиниле и свима приступачном, оснивајући о државном или општинском трошку школе по свима предграђима.
1880. године у Француској је било 73 000 школа[5] с 5 милиона ученика; у Немачкој 57 000 школа с више од 7 милиона ученика; у Аустро-Угарској 33 000 школа и више од 4 милиона ученика; у Италији 48 000 школа, а 2 милиона ученика; у Белгији 5 729 школа са 687 000; у Швајцарској било је приватних школа,царској 4 800 школа, а 454 000 ученика; у Енглеској 28 000 школа, а 4 360 000 ученика.
Ширење демократских идеја. — Јасно је данас да су демократске идеје продрле међу све образоване народе. Писци, већином из грађанскога реда, или синови простога народа, радили су на њихову ширењу; нижи друштвени редови обогатили су се и образовали; у колико су политички и приватни послови постојали сложенији, у толико је ваљало више водити рачуна о личним способностима људи, а мање о њихову пореклу. А све је то било узрок да друштва брже постану демократска.
Данас све образоване државе допуштају једнакост пред законом; свуда је порез једнак, а тако исто и правосуђе.
Исто тако све државе бар у начелу признају, да су све врсте државне службе приступачне сваком, без обзира на порекло. Да би се боље обезбедила једнакост, велики се број службених места попуњава стечајем. У Енглеској чиновничка места за службу у Индији дају се стечајем од 1853. године. Све земље, у којима је заведено опште право гласа, признају једнакост политичких права, пошто сви становници имају подједнако бирачко право.
Навике на једнакост продрле су чак и у обичаје. Деца простих грађана добивају онако исто васпитање какво добивају и деца племићских породица. Племићи су задржали своје титуле, али живе у пријатељству са онима који нису племенита рода, и не разбира се више о пореклу какаквога човека, да би се пустио у какав салон. И сама је аристократска странка постала демократска; један део њених вођа изишао је из грађанскога реда; вођ торијевске странке у Енглеској за дуго је био Дизраели, а то је грађанин јеврејскога порекла. Још има аристократскога друштва само у Енглеској[6] и Мађарској,[7] па чак и у тим земљама закон је већ демократски. Токвиљ је још 1848. године писао: „У наше су време хришћани по положају више изједначени него што су некад били ма у којој земљи на свету“.
Порекло социјализма. — У XIX је столећу извршена потпуна револуција у организацији рада. У XVIII столећу било је врло мало великих градова, а готово никако није ни било великих фабрика. Еснафске су уредбе допуштале сваком газди да употреаљава само три до четири радника; ти тако звани компањони (калфе) радили су у дућану поред свога газде, као што и сад раде занатлије по мањим градовима (столари, пекари, обућари итд.), а после неколико година они су и сами постајали газде.
У наше доба створена је виша индустрија Да би се искористила машинска снага, прикупљен је велики број радника у истој радионици; да би се машине снабделе горивом, отворени су мајдани, којима се употребљавају хиљаде радника. Потпуна слобода производње, која је заведена по захтевању економиста, допуштала је власницима фабрика и рудника, да узму у службу стотинама радника, обвезујући се само да им плаћају њихову надницу. Тада је настало раздвајање између индустријалаца, који имају капитала (тј. средстава за рад), и радника, који свој труд улажу за извесну награду. То се назива и разликом између капиталиста и најамника. „Фабрички радник, вели Лавлеј, немајући ништа више да улаже до само мишићну и механичку снагу, спао је испод негдашњега калфе, а у исто време господар индустрије уздигао се у бесконачност изнад занатлије-мајстора. Било да је фабрика његова, било да је он у њој само управник, господар производње располаже грдним капиталима и, као какав војсковођа, заповеда читавом радничком војском... По својој учености, положају и начину живота господар индустрије припада другом свету, а не оном својих радника. Његови човечански или хришћански осећаји могу га и навести нато, да у њима гледа своју браћу, али ипак зато између њих нема ничега заједничкога, они су страни једни другима“. Индустријалци су из вишега грађанскога реда, а најамници су у једном положају, за који се није знало све до XIX столећа. Они станују у оном граду где им је радионица, али их за то место ништа не везује; ако они нису више фабрици потребни, или ако мисле да ће на другом месту наћи боље, они ће ићи на други, крај земље, да траже рада у каквом другом граду. На тај начин они никад нису стално настањени, него живе као номади, само привремено улогорени и увек готови да иду даље. Они немају ничега, они за живот имају само своју надницу. Међутим њихова надница зависи од њихова рада, а ништа им не јамчи да ће наћи рада, јер их газда узима само на дан или на недељу, и није дужан да их и даље задржи. Радник, ако не нађе рада, или ако оболи, мора дангубити, не добива више никакве зараде и не може хранити своју породицу. Најамници живе од данас до сутра.
Тако је, поред сељака и стално настањених занатлија, поникао и један нов ред, састављен поглавито из фабричких и рудничких радника. Њему се придева старо римско име пролетера (тј. оних, који осем своје деце немају никаква имања); покаткад се тај ред у Немачкој назива и четвртим сталежем, да се тим означи, да је он нижи од негдашњега трећега сталежа.
Данашњи се пролетери извесно боље хране, имају боље станове и мање су презрени него средњевековни прости људи из народа. Међутим, они су много незадовољнији. То долази од туд, што им је положај несталан и несигуран; они се рђаво осећају с тога, што нигде нису стални и никад не могу рачунати на будућност. У исто доба, од како је друштво постало демократско, они слушају како се говори, да су сви људи пред законом једнаки и да имају подједнака политичка права с богаташима. Они су прекинули оно покоравање својој судбини, па су почели захтевати измене.
Економисти XVIII столећа учили су, да је сиромаштво производ природнога закона, и да се оно не може избећи. Кад је енглеска влада, 1840. године, наредила да се испита стање радника, тада је велики фабрикант машина Џам Насмит изјавио, да је он често повећавао своју добит замењујући одрасле људе ученицима (шегртима). Кад су га запитали шта је било са отпуштеним радницима и њиховим породицама, одговорио је: „То не знам, али се у том ја покоравам природним законима који друштвом владају“.
У XIX столећу појавили су се и теоричари, који су пошли од супротнога начела: Сиромаштво, веле они, долази од туд што је богатство рђаво распоређено међу људима, те једни имају сувише, а други опет сасвим мало: друштво је рђаво уређено, и држава је дужна да га преуреди тако, како ће се неједнакост умањити. Потребна је дакле социјална револуција, то јест треба друштво из основа променити. Приврженици те револуције зову се социјалисти,[8] а њихова начела социјализам.
Сви се социјалисти слажу у том, да ваља нападати данашње уређење својине и захтевати од државе да то друкчије уреди. Али се размимоилазе у мишљењу, каквим би уређењем требало заменити то старо уређење. С тога они и не сачињавају само једну школу. Разлика је велика, а нарочито између француских и немачких социјалиста.
Француски социјалисти. — Сви људи који су Француском владали за време Револуције, па и сами Јакобинци, изјавили су, да је својина свето и неприкосновено право. У почетку Директорске Владе Бабеф покуша да изврши преврат, како би укинуо својину и завео имаовинску заједницу (комунизам); али комунистичку странку, која је у осталом мала и била, влада уништи: Социјализам у Француској доби вид уређене политичке системе тек после Ресторације. Главни су представници те школе били Сен-Симон и Фурје.
Француски социјалисти, као људи из доба Револуције, заснивају своје системе само на осећајима и општим начелима; они нападају својину као нешто противно правди и човечности, и предлажу да се створи једно сасвим ново друштво. Сен-Симон узима за образац: „Сваком по способности, а свакој способности према њеним делима“; он захтева такво друштво где би само држава била власник, па би сваком давала приход сразмерно раду његовом. — Фурје узима образац: „Сваком према његовим потребама;“ он замишља друштво засновано на хармонији (складности), то јест добровољној слози између људи који су удружени да заједнички раде просто из љубави према раду: сви би се људи удружили и разделили по фалангама од 1800 душа; фаланга би становала у једној пространој кући, фаланстеру, с једним заједничким подрумом, једном кујном и једном житницом. Уметници и научници би се плаћали добровољним уписом прилога по свима фалангама.
Међу оним људима који извршише револуцију од 1848. године и постадоше чланови привремене владе, већина је била социјалиста. Они су сматрали да је друштво дужно дати рада сваком човеку, који га устражи. Привремена влада дакле прогласи право рада, и према Луј-Бланову обрасцу уреди народне радионице. Али, како држава немађаше никаква корисна рада да га дâ радницима, она их употреби на прекопавање земље. Те су народне радионице стале на 14 милиона, кад су их затворили. Тај је безуспешни оглед[9] учинио да у Француској социјалистичка начела изгубе сву вредност; грађани и сељаци са ужасом су слушали о њима, јер су их замишљали само у виду деобе имаовине. Историк францускога социјализма, Луј Рајбод, писао је 1854. године, да је социјализам мртав: „Говорити о њему, значи састављати му посмртну беседу.“
Немачки социјализам. — У Немачкој се после 1863. године створила једна нова врста социјализма. Оснивачи су му два немачка Јеврејина, Ласал и Карло Маркс. Обојица су били ученици француских социјалиста, обојица из грађанскога реда, људи учени, готово научници. Они не осниваху свој систем на осећајима или начелима, него на фактима. Да би израдили да се њихове измене приме, они се нису позивали на човечност и правичност, него на политичку економију и статистику. Обојица су полазили од једнога научнога закона, који су сами економисти усвојили.
Маркс полази од једнога закона, који су одредили Адам Смит и Рикардо: да је богатство само производ рада, а вредност предмета долази од рада, који је ваљало утрошити, док се они произведу. Капитал је дакле сам по себи без вредности. „То је, вели Маркс, мртва тварка, која може оживети само сишући као вампир“.[10] Он има вредности само онда, кад је под утицајем радникова рада. Па пошто сам радник даје вредност, то и добит не треба да припадне капиталу него само раднику. Радници дакле, уместо што добивају надницу, треба да деле међу собом приходе од индустрије. Тако је Марксово учење.
Ласал полази од онога, што он назива „необориви закон зараде“, а то је закон, који су усвојили стари економисти, и који је Тирго овако изразио : „Прост радник, који нема ничега осем својих руку, има само онолико, за колико може другима продати свој труд. Он га продаје јевтиније или скупље, али та већа или мања цена долази 6д погодбе, коју он углави са оним који му рад плаћа. Овај пак плаћа што може мање, и како има на избору велики број радника, то више воли да узме онога, који ради јефтиније. Радници су дакле приморани да спуштају цену надмећући се једни с другима. У сваком раду треба, дакле, да се радникова зарада ограничи на онолико, колико му је за живот потребно.“ Кад друштво, које је уређено овако како је, вели Ласал, радник је приморан да све једнако спушта цену; он ће радити све више, али ће зарађивати само толико, колико да не умре од глади; његовим ће се радом користити само капиталист који га употребљава. Данас је радник у служби капитала, а требало би да је обрнуто, да капитал буде у служби радника, — и тада би радник добио сав приход од свога рада. То је Ласалово учење[11]. Да би то своје учење привео у дело, Ласал се, као и Луј Блан, обраћао на државу и тражио да уреди рад давши радницима капитале.
Маркс и Ласал нису се ограничили само на писање. Они су кроз неколико година, успели да у Немачкој створе једну моћну странку социјалдемократску, која је поникла 1866., а 1893. године већ је имала више од 40 посланика у Рајхстагу (скупштини); она држи своје скупове, издаје новине, и немачка ју је влада сматрала за доста опасну, кад је морала израдити нарочите законе против социјалиста (1878.). Немачки социјалисти не траже потпун друштвени преврат[12]. Они не траже да се укине ни својина, ни наследство, ни приватна слобода. Они само захтевају, да држава измени уређење својине, те да средства за рад (тј. фабрике, рудници, железнице, велике баштине итд.) не припадају више појединцима или удружењима, него да све то постане колективна (заједничка) имаовина народна, па би онда држава била обвезна да их даје радничким друштвима на послугу. Од туд долази и име колективаца, које је добила једна грана те странке.
Међународно радничко удружење. — За време светске изложбе у Лондону 1862. године страни радници, који се ту искупише, дођоше на мисао да се образује један савез свих радника из разних земаља, и 1866. године буде основано Међународно Радничко Удружење. Њим је управљао Карло Маркс, један од представника немачкога социјализма, и у почетку му је била намера само да прикупи радника из свих земаља, како би се могли боље споразумевати о напуштању рада (штрајковима). Сваке године морао се састајати конгрес изасланика. Први је конгрес држан у Женеви 1866. године, на који је дошло 60 изасланика. Како је улог био само по 1 до 2 динара годишње, то је број чланова у брзо порастао на више милиона; „у Интернационалу (међународно друштво) се ступало тако лако, као што се попије чаша вина.“ Од трећега конгреса (који је држан у Брислу 1868.) почело је Међународно Удружење говорити о преображају друштва и укидању санаријата (то јест надничарскога положаја), „тога новога облика ропства.“ Базелски конгрес објави да „друштво има права укинути личну својину земљишта и наредити да земљиште уђе у заједничку имаовину.“ Тада је изгледало да је Међународно Удружење врло моћно и опасно, па се чак мислило да је оно управљало и комунском побуном (у Француској, 1871.), и владе стадоше издавати законе против њега. У ствари, оно никад није имало Бог зна какве снаге и никад није што друго урадило до што је пуштало прогласе. Године 1872. изроди се неслога између његових вођа и после 1874. године друштво се растури.
Анархисти. — Покрај социјалистичке странке Карла Маркса, који је управљао Међународним Удружењем, образова се око 1879. године једна нова странка, која је названа анархистичком. Вођ јој је био Рус Бакунин, оснивач Општега Савеза, којега је из Међународнога Удружења истерао конгрес у Хагу (1872).
Анархисти не предлажу никакву поправку, они хоће просто „да се униште све државе и све цркве, са свима њиховим установама и законима верским, политичким, судским, финансијским, полицијским, просветним, економским и друштвеним, како би сви они милиони бедних људских бићâ, могли у будуће потпуно слободно дисати.“ Они ништа не предлажу на место онога што хоће да униште. „Свако размишљање о будућности злочин је, јер оно спречава потпуно рушење и спутава ток револуције.“
Анархиста има у свима европским земљама, па по који и у великим градовима Савезних Држава, али је странка живо играла своју улогу само у Русији. Ту је она поглавито политичка странка, која против деспотизма рускога цара и управе протествује тим, што гледа да убија цареве и чиновнике. Тим руским револуционарима, који из мржње према тиранији хоће да униште све, а да ништа не створе, често се у Европи пришива име нихилиста (присталица ничега, nihil), које је 1852. год. руски романонисац Тургењев наденуо руским незадовољницима, који су и сами били револуционари.
Социјапистичка начела и поправке. — Економисти су данас подељени у две школе.
Једна се назива либералном (слободном), с тога што тражи потпуну слободу индустрије. Она полази од начела, да се друштво, остављено самом себи, природно уређује тако, како ће бити најкорисније за све чланове. Односи између радника и газда треба да се уређују сами, без државнога мешања, само по сили природних закона, слободне утакмице, понуде и тражње. Социјалнога (друштвенога) питања и нема, него има само питања економских. Најбоље, што влада може учинити, то је да пусти грађане, да се сами међусобно на леп начин наравњавају. — Покаткад се та школа назива и школа ортодоксна (православна), с тога што је она остала верна учењу оснивача, политичке економије; а називају је и менчестарском школом, с тога што јој је у Енглеској, после 1839. године, средиште било у Менчестру. Она поглавито преовлађује међу француским економистима.
Друга школа полази од посматрања чињеница, и назива се историјском или „реалном.“ Она тврди, да је потпуна слобода индустрије имала као последицу рађање сиромаштине и изазивање себичности и мржње између сталежа. Она вели, да није најважније стварање богатства; њега има толико, да нико не трпи од оскудице; тешкоћа је у том, да се то богатство добро расподели. То је друштвено (социјално) питање. Оно може бити решено само с помоћу закона, који ће уредити поделу прихода. Треба дакле да се држава умеша и да те законе пропише. — Та се школа засновала поглавито у Немачкој и има присталица нарочито међу универзитетским професорима. Од 1872. године они су често држали политичко-социјалне конгресе (зборове), где су претресали питања из политичке економије и предлагали законске измене. Противници су их прозвали социјалистима са катедре, с тога што они са универзитетских катедара предају једну врсту науке, која у начелу личи на социјализам.
Социјалистичке агитације и препирке, које од пре једно пола столећа заузимају тако видно место у животу, привукле су пажњу на положај и стање радника. Изгледало је, да је агитовању главни узрок била немаштина; „социјално питање, речено је у Немачкој, питање је трбуха.“ С тога се гледало, да се умањи оно што се зове пауперизам (сиромаштина) и да се ублажи судбина нижих друштвених редова.
Држава је забранила да се за рад употребљују млада деца по фабрикама и да се жене употребљавају на тешке радове. (Енглеска је истрага, 1842. године, утврдила, да су у пеким рудницима жене проводиле дневно 14 до 16 сати под земљом, упрегнуте у вагоне, натоварене угљем). Исто су тако у Енглеској индустријалци обвезани, да недељно по један дан држе своје радње затворене, да би тако допустили радницима, да се одморе.
Држава, општине, па и поједина приватна лица основали су добротворне заводе (bureau d’ assistance publique), који дају помоћ сиротињи; болнице, где се болесници бесплатно негују, склоништа, где се прикупљају стари и немоћни. Отворене су и бесплатне основне и занатлијске школе за народну децу.
Радници су се потрудили да се удруже, да би тако олакшали себи живот. Они су основали друштва за узајамно помагање, где сваки члан, помоћу некога улога, има права на помоћ у случају болести; — потрошачке задруге, које својим члановима дају бољу робу, а по нижој цени него што је по стовариштима; — кредитна друштва, која својим члановима дају новац на зајам (као што су у Немачкој банке Шулце-Делићеве[13]); па чак и кооперативне (удеоничке) задруге, које радницима дају могућности да, улажући своју уштеду у заједничку касу, могу стећи себи радионицу у којој раде. Најзнатнија је Equitables pioniers de Rochedal, која је основана 1834. године, само с 20 чланова, а 1867. године била је достигла до 823 члана и имала је капитала 3 200 000 динара.
И газде су чиниле поправке у корист својих радника. Они су подизали радничке градове, где сваки радник може имати своју кућу, коју отплаћује мало по мало. Они су основали и пензионе фондове, чију имаовину сачињавају нешто обустављене суме од зараде а нешто од других прихода. Неки су чак завели и такво уређење, да радници имају удела у фабричким добитцима.
Никад се пре људи нису толико занимали тим, да олакшају живот онима који су у невољи.
- ↑ Исто тако не треба сматрати да су једно исто демократи и егалитери (присталице једнакости). Егалитери траже да сви људи буду потпуно једнаки без обзира на заслуге. Демократи усвајају неједнакост по богатству, по почастима, по власти, и траже само да се положаји не одређују рођењем. Јакобинска је влада била егалитарна, а у републици Савезних Држава демократска је владавина.
- ↑ То се осећање често налази изражено у романима и позоришним комадима. Види нарочито Шилеров комад Љубав и сплетка.
- ↑ Види нарочито Тургењевљеве Успомене једнога рускога племића.
- ↑ Први су шведски краљеви дали за то пример од времена Густава Адолфа.
- ↑ 12 000 било је приватних школа.
- ↑ B. Thackeray, Le livre des Snobs.
- ↑ 1885. године буде позвана једна група француских писаца да присуствују свечаностима, које су приређиване поводом изложбе у Будим-Пешти. Један мађарски племић, примајући у свом салону француске писце, остави у предсобљу једнога мађарскога писца, који је с њима дошао, јер он није био племић. Ни позвани Французи нису били племићи, али су они као странци сматрани за племиће
- ↑ У Старом Веку и у доба Ренесанса било је философа који су волели да описују какво идеално (замишљено) друштво (Платон, Кампанела, Морус и др.); али су они те описе сматрали као неостварљиве снове. Данашњи се социјалисти одликују тим, што хоће да остваре свој идеал; они се не задовољавалу само сањањем. него праве и планове за измене.
- ↑ Сумњичена је влада, као да је она намерно радила, да тај покушај остане без успеха.
- ↑ То је упоређење било срећно. У социјалистичким се новинама често налази израз вампиризам, употребљен тако, да се односи на систем више индустрије.
- ↑ Данас је доказано, да закони који су одредили стари економисти, а које су усвојили Маркс и Ласал, нису тачни. Није истина да вредност каквога предмета зависи од количине рада, који се морао на њега утрошити. Бордовско вино, које вреди 10 динара литар, није тражило више рада него какво рђаво вино од десет суа (0,50 дин.) литар; жито с какве плодне земље више вреди него ли с какве рђаве, а међутим оно је стало мање рада. Вредност није у раду, него у корисности предмета. Исто тако није истина ни оно, да зарада све једнако опада до најмање количине која је раднику за живот потребна. У ствари, од триестину година на овамо зараде су се повећале у свима земљама. (Кнез Милош Обреновић пита Аксу Јечменицу: „Нијесам ли се ја био најмио у тебе на пô године да те служим за три гроиш и пô, и за једне чарапе!.... У тебе ми оста 30 пара од хајлука и чарапе.... Много сам ја мучице виђео за ових 30 пара“. — (М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама). — Има доста и других бележака које говоре о јевтиноћи радне снаге у старије доба. Прев.)
- ↑ Немачки научник Шефле (Schaeffle) саставио је један извод социјалистичких мисли у свом спису Језгро Социјализма.
- ↑ Херман Шулце-Делић (1808.-1885.), немачки економист и политичар, рођен у саксонском градићу Делићу (Delitzsch) 1848. год. био је у народној скупштини у Берлину, и наименован за председника једне нарочите комисије, која је имала да проучи радничке захтеве. 1849. год. оптужен је за велеиздају, што је, још с некима, одрекао плаћање пореза. Но то му подиже углед. Основао је у Делићу и Ајленбургу друштва за откуп сировина. По том су под његовим руковођењем основано популарне банке и друштва за куповање животних намирница. — Као писац издао је повише дела, већином из политичке економије, за раднички сталеж. — Ласал га је жучно нападао. Прев.