Istorija savremene civilizacije 19
| ←< 18. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
20. glava >→ |
Demokratske ideje. — Još od Srednjega Veka sva su evropska društva bila uređena po staležima, koji su bili među sobom nejednaki. Prema tome iz kakve je porodice rodom, čovek je bio plemić, ili građanin, ili seljak; položaj kakvoga čoveka zavisio je od njegova rođenja i smatralo se da je sasvim prirodno, da čovek ostane u onom istom položaju, u kojem je i rođen. Samo je mali broj ljudi iz viših staleža t. j. plemenita roda, imao vlasti, počasti i bogatstva, i samo su opi privlačili pažnju sveta. Društvo je bilo aristokratsko.
Od XVIII stoleća to je uređenje žestoko napadano, a naročito od pisaca. Ono je oglašeno za nepravedno, jer čini nejednakim ljude, koje je sama priroda stvorila jednake; — za nečovečno, jer najveći deo naroda drži u sramnom i bednom položaju; — za besmisleno, jer ono ostavlja slučaju rođenja, da reši koji će ljudi upravljati društvom. Tada se po svima zemljama stvori jedno osećanje, koje je, nasuprot aristokratiji, nazvano demokratskim. Reč demokratija izgubila je svoje prvobitno značenje (vlada naroda), pa se danas primenjuje na svako upravno uređenje, gde se više ne vodi računa o rođenju. U samoj stvari, demokrati su obično bili pristalice republike, s toga što su aristokrati podržavali monarhiju; ali ne treba smatrati da je demokratija isto što i republika.[1] Francusko je Carstvo, na priliku, bilo demokratska monarhija.
Demokratska su se načela primenjivala pa vladu, društvo i običaje. Za vladu se tražilo, da zakon ne čini nikakve razlike između ljudi, bilo po porezu, bilo pri deljenju pravde; šta više, zahtevalo se da svaki čovek, pa ma kakvo mu bilo poreklo, može otpravljati sve vrste državne službe, pa čak i ope najviše. Taj je zahtev najviše vređao pristalice starih običaja (tradicija); njima se činilo, da se jedna služba obeščašćava, kad se poveri čoveku iz naroda. Demokrati su zahtevali, da svaki čovek, ako ima sredstava, ima prava da kupi svaku zemlju, pa čak i plemićsku, i da svoju decu onako isto može vaspitavati kao i najveća vlastela. Oni ne priznavahu nejednakost pi u privatnom životu; opi se borahu protiv predrasuda o rođenju, oni su se gnušali pa to, što jedan plemić ne prima u svoj salon kakvoga građanina, što mu ne dopušta da se oženi njegovom ćerkom i što mnogi građani tako isto postupaju prema radničkoj deci.[2]
Ukidanje ropstva. — Ropsko je stanje seljačkoga staleža iščezlo gotovo iz cele Evrope za vreme Francuske Revolucije. U svima zemljama, gde je bila zavedena francuska uprava, ropstvo je bilo odmah ukinuto.
U ostalim zemljama vlade su dopustile seljacima, da se otkupe od dažbina i kuluka, što su bili dužni svojim gospodarima (vlasteli). Otkupljivanje je vršeno malo po malo. U Nemačkoj, sve ono što još bejaše preostalo od vlasteoskih prava, ukinuto je posle onih pokreta od 1848. go-dine, i seljaci su postali vlasnici u pravom smislu (osem u Meklemburgu). U austrijskoj carevini bejaše zadržano kulučenje (rabot), ali je uređeno, pa ga 1848. godine ukide ustavotvorna skupština.
U Rusiji nije menjano ništa, što bi se ticalo ropstva. Posle 1850. godine ruski pisci počeše uzbuđivati svet opisujući bedno stanje robova.[3] Car Aleksandar II, ukazom od 1861. godine, ukide ropstvo. Svi robovi biše oglašeni za slobodne. Domaći robovi, koji su služili po gospodarskim kućama (bilo ih je 1 500 000), dobiše pravo da ostave svoje gospodare, ili da ostanu u njihovoj službi za platu. Teže je bilo urediti stanje seoskoga roblja, koje je sačinjavalo masu ruskoga naroda. Nije im se mogla oduzeti ona zemlja, koju su oni nasledno obrađivali s kolena na koleno, niti su se mogli dotle dovesti, da postanu prosti gospodarski nadničari. Oni su pak sami voleli da ostanu i robovi, pa da zadrže svoje zemlje, koje su smatrali kao svojinu. Jedan čovekoljubivi vlasnik hteo je da oslobodi svoje robove, davši pri tom svakom po kuću i vrt. On taj svoj predlog iznese pred robove. „A ziratne zemlje?“ — upitaše ga oni. — „Zemlje će meni ostati.“ — „E onda, oče, neka sve ostane kako je i pre bilo, mi smo tvoji, ali je zemlja naša.“ — Car je rešio da svaki seljak dobije dosta zemlje, da bi mogla njegova porodica živeti. Robovi s krunskih baština ostadoše kao vlasnici onih zemalja koje su obrađivali. Seljaci, koji su pripadali privatnim ljudima, morali su baštinu podeliti s vlasnikom i otkupiti onaj deo, koji njima pripadne. Država im te pomagala na taj način, što im je u napred dala novac za otkup. Tako otkupljene zemlje zajednički uživa mir, to jest skup svih seljaka jednoga sela.
Oslobođenje žena. — Demokratsko je osećanje proizvelo i jedan pokret u korist ženskinja. One su svuda u nižem položaju od ljudi; one nemaju prava ni da uzmu udela u upravi, niti da se bave onim istim poslovima kojima se bave ljudi. Pored toga, udate ženske nisu slobodne ni da upravljaju svojom ličnom imaovinom, niti da biraju sebi mesto za stanovanje, nego sam muž raspolaže imanjem svoje žene i može je primorati da ide s njim kud god hoće.
Obrazovala se jedna stranka, koja u ime čovečnosti i pravde traži emancipaciju (oslobođenje) žena. Traži se da ta emancipacija bude više ili manje potpuna. Jedni hoće potpunu jednakost u pravima između čoveka i žene, traže za žene čak i politička prava, pravo biranja i pravo da mogu biti izabrane, da mogu zasedavati u skupštinama i vršiti političke dužnosti. — Drugi opet zahtevaju jednakost u društvenim i ekonomskim pitanjima: da žene mogu zarađivati životne namirnice kao i ljudi, da se mogu primati radi obrazovanja u iste škole, i otpravljati sve vrste poslova, koje nemaju političko obeležje. — Treći se, najzad, zadovoljavaju građanskom jednakošću; oni traže samo građanska prava, tojest pravo raspolaganja svojom imaovinom i svojom slobodom kao i ljudi što ga imaju.
Mnogo ima pristalica ženske slobode, a naročito u najobrazovanijim zemljama, Engleskoj, Francuskoj i Saveznim Državama. Oni su uspeli da se ženskinju dopusti učenje i lekarski posao. To im pravo nije dato u Nemačkoj; medicinarke uče ili u Francuskoj ili na univerzitetima švajcarskim. Stranka, koja zahteva za ženu i politička prava, uređena je upravo samo u engleskim zemljama. Oblast Ujoming (Wyoming) u Kamenitim Planinama bila je za neko vreme jedina zemlja na svetu, u kojoj su žene imale političkih prava. U četiri države na zapadu, skupštine su htele dati ženama prava glasa; ali se ta izmena mogla izvršiti, tek pošto se učini izmena u ustavu, o čemu je trebalo pitati birače. No birači svuda glasaše protiv predloga. Danas je žensko biračko pravo zavedeno samo u Novom Zelandu i u dvema državama Severnoameričkih Saveznih Država (Ujomingu i Vašingtonu).
U Engleskoj se skupština u načelu izjasnila, da se biračko pravo ne može ženama zakratiti, pošto je ono vezano za imanje.
Vojna služba. — Od kraja feudalne periode vlade su u svima evropskim državama bile prestale da traže od svojih podanika da služe u vojsci; vojske su se sastojale iz dobrovoljaca, koji su obično uzimani na duže vreme. U XVIII stoleću nekim je vladama bila potrebna mnogobrojnija vojska, pa pošto dobrovoljaca nije bilo dovoljno, to one stadoše silom uzimati vojnike od svojih podanika. To je radio u Francuskoj Luj XIV, u Pruskoj Fridrih Viljem, u Rusiji Petar Veliki.[4] Ali su se sve jednako uzimali samo seljaci ili radnici, a plemići i građani nisu dirani.
Kad je ono Francuska ratovala s celom Evropom, ona najpre pokuša da vojsku popunjava rodoljubima (to su oni dobrovoljci iz 1791. i 1792. godine). Ali od početka 1793. godine Konvenat morade pribeći prinudnom upisivanju vojnika. Tada bude postavljeno načelo, da je svaki francuski građanin dužan da služi u vojsci. No kako nisu bili potrebni svi mladići, koji su za vojsku sposobni, to Direktorska Vlada zavede konskripciju (to jest opšti popis mladića doraslih i sposobnih), pa su kockom određivani oni, koji će stupiti u vojsku, a ostali su ostajali.
Napoleon dopusti onima, koji su morali stupiti u vojsku, da mogu sebi naći zamenu. I kako su se zamenjenici mogli dobiti za novac, to su u stvari bogataši bili izuzeti od vojne službe. Taj su sistem (pod raznim imenima) zadržavale sve vlade u Francuskoj sve do 1870. godine. Njega je tako isto bila usvojila i većina evropskih država.
Kraljevina Pruska, koja je zbog rata s Napoleonom morala uzimati u vojsku sve sposobne mlađe ljude, zadrža načelo opšte vojne obaveze i po svršetku rata. Svaki je Prus vojnik, on služi u aktivnoj vojsci tri godine, po tom prelazi u rezervu, a po tom u domobrance (Landwehr). Nema ni oslobođavanja ni zamenjivanja. Kad su berlinski građani 1816. godine molili da budu oslobođeni, kralj im odgovori pretnjom da će objaviti imena onih koji su to tražili. Ali mladići, koji su na školovanju, imaju prava, stupajući u vojsku ranije, da služe u aktivnoj vojsci samo godinu dana, i to u onom gradu, koji sami oni izberu. Njih nazivaju jednogodišnjim dobrovoljcima.
Prusko je uređenje više počivalo na načelu o neograničenom pravu vlade naspram podanika, nego li na kakvom načelu o jednakosti, jer prusko društvo tada nije bilo demokratsko (pa nije potpuno još ni dan danas). Ali po ugledu na Prusku, navikoše se i drugi narodi na pojam, da je svaki građanin dužan nositi oružje u korist svoje zemlje.
Posle pruskih pobeda nad Austrijom (1866.) i nad Francuskom (1870.) sve su gotovo evropske države usvojile načelo obavezne vojničke službe. Obično su ga primenile bez malo onako, kao što je u Pruskoj, usvajajući i ustanovu jednogodišnjih dobrovoljaca, i trogodišnju službu u aktivnoj vojsci. Francuska, koja je 1872. godine bila usvojila dobrovoljnu jednogodišnju i obaveznu petogodišnju službu, pređe na trogodišnji sistem, ali ukide volontarijat, to jest dobrovoljnu službu za godinu dana (1889.).
Švajcarska je (od 1817.) oglasila načelo obavezne službe, ali ga je tako primenila, kako će građanima biti što je mogućno lakše. Pošto je to jedna zemlja neutralna, rešena da nikako ne napada ni jednoga svojega suseda, ona se uredila samo sa obzirom na kakav odbranbeni rat. Mladići služe u kasarni samo nekoliko nedelja, pa se onda vraćaju svojim kućama. Oni se u izvesno vreme po novo pozivaju za manevre, a pored toga se neprekidno vežbaju u gađanju. Gađanje je u Švajcarskoj postalo narodna zabava, i Švajcarci se smatraju za najbolje strelce u Evropi.
Samo je engleska zadržala uređenje vojske po načelu dobrovoljačkih vojsaka. Ona vrbuje vojnike po zanimanju za dobru nagradu (po 1 šiling dnevno).
Savezne Države imaju vrlo malu vojsku od 20—25 hiljada ljudi. One nemaju bliskih neprijatelja, pa im nije ni potrebno vojničko uređenje.
Javna nastava. — Evropske su vlade za dugo smatrale nastavu kao privatnu stvar, koja se tiče samo roditelja. S toga je bilo samo privatnih škola. Sve su gotovo bili otvorili katolički ili protestantski sveštenici, koji su njima i upravljali; u svima je veronauka bila najglavniji deo celokupne nastave.
Neke vlade u Nemačkoj bejahu počele objavljivati (naročito u XVIII stoleću) da su roditelji dužni davati svojoj deci bar osnovnu nastavu, ali su se ograničavale samo na to, da opštinama stavljaju u dužnost da o svom trošku izdržavaju škole.
Ustavotvorna Skupština, a po tom i Konvenat, postaviše kao načelo, da je dužnost države da svoj deci dade obrazovanje. Ali oni nemadoše vremena da primene svoje načelo. Konvenat samo uspe da osnuje centralne škole (srednje škole), da njima zameni koleže (stare gimnazije), i osnovne škole. Ali, pre nego što je uređenje i dovršeno, Napoleon po novo zavede koleže, a osnovne škole ostadoše i suviše zanemarene; briga o otvaranju njihovu bi ostavljena opštinama.
Osnovna je nastava bila vrlo zapuštena u svima zemljama sve do XIX stoleća.
Među državnicima je bilo jako rasprostrto mišljenje, da ljudima iz naroda nije ni potrebno da budu obrazovani, jer, vele, obrazovanost ih odvraća od njihovih ručnih radova i daje im buntovničke misli. Kad se u engleskom parlamentu prvi put povela reč o tom, da se odobri potrebna suma novaca za osnovne škole, jedan se lord usprotivi tom novačenju, govoreći: „Kad bi konj znao tako mnogo kao čovek, ja ne bih voleo da mu budem jahač“.
Najpre je ostvareno načelo obavezne osnovne nastave u Nemačkoj, a poglavito u kraljevini Saksonskoj, Virtenbergu i Pruskoj. U svima su opštinama ustanovljene osnovne škole, i sva deca od šeste do četrnaeste godine obavezna su da ih pohode. Država je najzad primila na sebe najveći deo troškova, tako da je nastava mogla postati besplatna.
Isto je takvo uređenje zavedeno i u Švajcarskoj i skandinavskim zemljama.
Taj je primer malo po malo pridobio i ostale narode. Sad je na celom kopnu usvojeno da sva deca bez razlike imaju prava na osnovnu nastavu. U mnogim je državama nastava čak i obavezna. Tako je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, a od 1882. godine i u Francuskoj.
I sama Engleska, u koliko je gubila onaj aristokratski duh, u toliko se više bavila školama, a pokret je otpočeo odmah posle onih izmena od 1832. godine.
Nastava se u svima zemljama razvijala u toliko, u koliko je vladavina bivala više demokratska. Zemlja, u kojoj je osnovna nastava najviše rasprostranjena, u istini je i najviše demokratska na celom svetu, a to su Savezne Države.
Čineći nastavu obaveznom, vlade su je u isto doba činile i svima pristupačnom, osnivajući o državnom ili opštinskom trošku škole po svima predgrađima.
1880. godine u Francuskoj je bilo 73 000 škola[5] s 5 miliona učenika; u Nemačkoj 57 000 škola s više od 7 miliona učenika; u Austro-Ugarskoj 33 000 škola i više od 4 miliona učenika; u Italiji 48 000 škola, a 2 miliona učenika; u Belgiji 5 729 škola sa 687 000; u Švajcarskoj bilo je privatnih škola,carskoj 4 800 škola, a 454 000 učenika; u Engleskoj 28 000 škola, a 4 360 000 učenika.
Širenje demokratskih ideja. — Jasno je danas da su demokratske ideje prodrle među sve obrazovane narode. Pisci, većinom iz građanskoga reda, ili sinovi prostoga naroda, radili su na njihovu širenju; niži društveni redovi obogatili su se i obrazovali; u koliko su politički i privatni poslovi postojali složeniji, u toliko je valjalo više voditi računa o ličnim sposobnostima ljudi, a manje o njihovu poreklu. A sve je to bilo uzrok da društva brže postanu demokratska.
Danas sve obrazovane države dopuštaju jednakost pred zakonom; svuda je porez jednak, a tako isto i pravosuđe.
Isto tako sve države bar u načelu priznaju, da su sve vrste državne službe pristupačne svakom, bez obzira na poreklo. Da bi se bolje obezbedila jednakost, veliki se broj službenih mesta popunjava stečajem. U Engleskoj činovnička mesta za službu u Indiji daju se stečajem od 1853. godine. Sve zemlje, u kojima je zavedeno opšte pravo glasa, priznaju jednakost političkih prava, pošto svi stanovnici imaju podjednako biračko pravo.
Navike na jednakost prodrle su čak i u običaje. Deca prostih građana dobivaju onako isto vaspitanje kakvo dobivaju i deca plemićskih porodica. Plemići su zadržali svoje titule, ali žive u prijateljstvu sa onima koji nisu plemenita roda, i ne razbira se više o poreklu kakakvoga čoveka, da bi se pustio u kakav salon. I sama je aristokratska stranka postala demokratska; jedan deo njenih vođa izišao je iz građanskoga reda; vođ torijevske stranke u Engleskoj za dugo je bio Dizraeli, a to je građanin jevrejskoga porekla. Još ima aristokratskoga društva samo u Engleskoj[6] i Mađarskoj,[7] pa čak i u tim zemljama zakon je već demokratski. Tokvilj je još 1848. godine pisao: „U naše su vreme hrišćani po položaju više izjednačeni nego što su nekad bili ma u kojoj zemlji na svetu“.
Poreklo socijalizma. — U XIX je stoleću izvršena potpuna revolucija u organizaciji rada. U XVIII stoleću bilo je vrlo malo velikih gradova, a gotovo nikako nije ni bilo velikih fabrika. Esnafske su uredbe dopuštale svakom gazdi da upotrealjava samo tri do četiri radnika; ti tako zvani kompanjoni (kalfe) radili su u dućanu pored svoga gazde, kao što i sad rade zanatlije po manjim gradovima (stolari, pekari, obućari itd.), a posle nekoliko godina oni su i sami postajali gazde.
U naše doba stvorena je viša industrija Da bi se iskoristila mašinska snaga, prikupljen je veliki broj radnika u istoj radionici; da bi se mašine snabdele gorivom, otvoreni su majdani, kojima se upotrebljavaju hiljade radnika. Potpuna sloboda proizvodnje, koja je zavedena po zahtevanju ekonomista, dopuštala je vlasnicima fabrika i rudnika, da uzmu u službu stotinama radnika, obvezujući se samo da im plaćaju njihovu nadnicu. Tada je nastalo razdvajanje između industrijalaca, koji imaju kapitala (tj. sredstava za rad), i radnika, koji svoj trud ulažu za izvesnu nagradu. To se naziva i razlikom između kapitalista i najamnika. „Fabrički radnik, veli Lavlej, nemajući ništa više da ulaže do samo mišićnu i mehaničku snagu, spao je ispod negdašnjega kalfe, a u isto vreme gospodar industrije uzdigao se u beskonačnost iznad zanatlije-majstora. Bilo da je fabrika njegova, bilo da je on u njoj samo upravnik, gospodar proizvodnje raspolaže grdnim kapitalima i, kao kakav vojskovođa, zapoveda čitavom radničkom vojskom... Po svojoj učenosti, položaju i načinu života gospodar industrije pripada drugom svetu, a ne onom svojih radnika. Njegovi čovečanski ili hrišćanski osećaji mogu ga i navesti nato, da u njima gleda svoju braću, ali ipak zato između njih nema ničega zajedničkoga, oni su strani jedni drugima“. Industrijalci su iz višega građanskoga reda, a najamnici su u jednom položaju, za koji se nije znalo sve do XIX stoleća. Oni stanuju u onom gradu gde im je radionica, ali ih za to mesto ništa ne vezuje; ako oni nisu više fabrici potrebni, ili ako misle da će na drugom mestu naći bolje, oni će ići na drugi, kraj zemlje, da traže rada u kakvom drugom gradu. Na taj način oni nikad nisu stalno nastanjeni, nego žive kao nomadi, samo privremeno ulogoreni i uvek gotovi da idu dalje. Oni nemaju ničega, oni za život imaju samo svoju nadnicu. Međutim njihova nadnica zavisi od njihova rada, a ništa im ne jamči da će naći rada, jer ih gazda uzima samo na dan ili na nedelju, i nije dužan da ih i dalje zadrži. Radnik, ako ne nađe rada, ili ako oboli, mora dangubiti, ne dobiva više nikakve zarade i ne može hraniti svoju porodicu. Najamnici žive od danas do sutra.
Tako je, pored seljaka i stalno nastanjenih zanatlija, ponikao i jedan nov red, sastavljen poglavito iz fabričkih i rudničkih radnika. Njemu se prideva staro rimsko ime proletera (tj. onih, koji osem svoje dece nemaju nikakva imanja); pokatkad se taj red u Nemačkoj naziva i četvrtim staležem, da se tim označi, da je on niži od negdašnjega trećega staleža.
Današnji se proleteri izvesno bolje hrane, imaju bolje stanove i manje su prezreni nego srednjevekovni prosti ljudi iz naroda. Međutim, oni su mnogo nezadovoljniji. To dolazi od tud, što im je položaj nestalan i nesiguran; oni se rđavo osećaju s toga, što nigde nisu stalni i nikad ne mogu računati na budućnost. U isto doba, od kako je društvo postalo demokratsko, oni slušaju kako se govori, da su svi ljudi pred zakonom jednaki i da imaju podjednaka politička prava s bogatašima. Oni su prekinuli ono pokoravanje svojoj sudbini, pa su počeli zahtevati izmene.
Ekonomisti XVIII stoleća učili su, da je siromaštvo proizvod prirodnoga zakona, i da se ono ne može izbeći. Kad je engleska vlada, 1840. godine, naredila da se ispita stanje radnika, tada je veliki fabrikant mašina Džam Nasmit izjavio, da je on često povećavao svoju dobit zamenjujući odrasle ljude učenicima (šegrtima). Kad su ga zapitali šta je bilo sa otpuštenim radnicima i njihovim porodicama, odgovorio je: „To ne znam, ali se u tom ja pokoravam prirodnim zakonima koji društvom vladaju“.
U XIX stoleću pojavili su se i teoričari, koji su pošli od suprotnoga načela: Siromaštvo, vele oni, dolazi od tud što je bogatstvo rđavo raspoređeno među ljudima, te jedni imaju suviše, a drugi opet sasvim malo: društvo je rđavo uređeno, i država je dužna da ga preuredi tako, kako će se nejednakost umanjiti. Potrebna je dakle socijalna revolucija, to jest treba društvo iz osnova promeniti. Privrženici te revolucije zovu se socijalisti,[8] a njihova načela socijalizam.
Svi se socijalisti slažu u tom, da valja napadati današnje uređenje svojine i zahtevati od države da to drukčije uredi. Ali se razmimoilaze u mišljenju, kakvim bi uređenjem trebalo zameniti to staro uređenje. S toga oni i ne sačinjavaju samo jednu školu. Razlika je velika, a naročito između francuskih i nemačkih socijalista.
Francuski socijalisti. — Svi ljudi koji su Francuskom vladali za vreme Revolucije, pa i sami Jakobinci, izjavili su, da je svojina sveto i neprikosnoveno pravo. U početku Direktorske Vlade Babef pokuša da izvrši prevrat, kako bi ukinuo svojinu i zaveo imaovinsku zajednicu (komunizam); ali komunističku stranku, koja je u ostalom mala i bila, vlada uništi: Socijalizam u Francuskoj dobi vid uređene političke sisteme tek posle Restoracije. Glavni su predstavnici te škole bili Sen-Simon i Furje.
Francuski socijalisti, kao ljudi iz doba Revolucije, zasnivaju svoje sisteme samo na osećajima i opštim načelima; oni napadaju svojinu kao nešto protivno pravdi i čovečnosti, i predlažu da se stvori jedno sasvim novo društvo. Sen-Simon uzima za obrazac: „Svakom po sposobnosti, a svakoj sposobnosti prema njenim delima“; on zahteva takvo društvo gde bi samo država bila vlasnik, pa bi svakom davala prihod srazmerno radu njegovom. — Furje uzima obrazac: „Svakom prema njegovim potrebama;“ on zamišlja društvo zasnovano na harmoniji (skladnosti), to jest dobrovoljnoj slozi između ljudi koji su udruženi da zajednički rade prosto iz ljubavi prema radu: svi bi se ljudi udružili i razdelili po falangama od 1800 duša; falanga bi stanovala u jednoj prostranoj kući, falansteru, s jednim zajedničkim podrumom, jednom kujnom i jednom žitnicom. Umetnici i naučnici bi se plaćali dobrovoljnim upisom priloga po svima falangama.
Među onim ljudima koji izvršiše revoluciju od 1848. godine i postadoše članovi privremene vlade, većina je bila socijalista. Oni su smatrali da je društvo dužno dati rada svakom čoveku, koji ga ustraži. Privremena vlada dakle proglasi pravo rada, i prema Luj-Blanovu obrascu uredi narodne radionice. Ali, kako država nemađaše nikakva korisna rada da ga dâ radnicima, ona ih upotrebi na prekopavanje zemlje. Te su narodne radionice stale na 14 miliona, kad su ih zatvorili. Taj je bezuspešni ogled[9] učinio da u Francuskoj socijalistička načela izgube svu vrednost; građani i seljaci sa užasom su slušali o njima, jer su ih zamišljali samo u vidu deobe imaovine. Istorik francuskoga socijalizma, Luj Rajbod, pisao je 1854. godine, da je socijalizam mrtav: „Govoriti o njemu, znači sastavljati mu posmrtnu besedu.“
Nemački socijalizam. — U Nemačkoj se posle 1863. godine stvorila jedna nova vrsta socijalizma. Osnivači su mu dva nemačka Jevrejina, Lasal i Karlo Marks. Obojica su bili učenici francuskih socijalista, obojica iz građanskoga reda, ljudi učeni, gotovo naučnici. Oni ne osnivahu svoj sistem na osećajima ili načelima, nego na faktima. Da bi izradili da se njihove izmene prime, oni se nisu pozivali na čovečnost i pravičnost, nego na političku ekonomiju i statistiku. Obojica su polazili od jednoga naučnoga zakona, koji su sami ekonomisti usvojili.
Marks polazi od jednoga zakona, koji su odredili Adam Smit i Rikardo: da je bogatstvo samo proizvod rada, a vrednost predmeta dolazi od rada, koji je valjalo utrošiti, dok se oni proizvedu. Kapital je dakle sam po sebi bez vrednosti. „To je, veli Marks, mrtva tvarka, koja može oživeti samo sišući kao vampir“.[10] On ima vrednosti samo onda, kad je pod uticajem radnikova rada. Pa pošto sam radnik daje vrednost, to i dobit ne treba da pripadne kapitalu nego samo radniku. Radnici dakle, umesto što dobivaju nadnicu, treba da dele među sobom prihode od industrije. Tako je Marksovo učenje.
Lasal polazi od onoga, što on naziva „neoborivi zakon zarade“, a to je zakon, koji su usvojili stari ekonomisti, i koji je Tirgo ovako izrazio : „Prost radnik, koji nema ničega osem svojih ruku, ima samo onoliko, za koliko može drugima prodati svoj trud. On ga prodaje jevtinije ili skuplje, ali ta veća ili manja cena dolazi 6d pogodbe, koju on uglavi sa onim koji mu rad plaća. Ovaj pak plaća što može manje, i kako ima na izboru veliki broj radnika, to više voli da uzme onoga, koji radi jeftinije. Radnici su dakle primorani da spuštaju cenu nadmećući se jedni s drugima. U svakom radu treba, dakle, da se radnikova zarada ograniči na onoliko, koliko mu je za život potrebno.“ Kad društvo, koje je uređeno ovako kako je, veli Lasal, radnik je primoran da sve jednako spušta cenu; on će raditi sve više, ali će zarađivati samo toliko, koliko da ne umre od gladi; njegovim će se radom koristiti samo kapitalist koji ga upotrebljava. Danas je radnik u službi kapitala, a trebalo bi da je obrnuto, da kapital bude u službi radnika, — i tada bi radnik dobio sav prihod od svoga rada. To je Lasalovo učenje[11]. Da bi to svoje učenje priveo u delo, Lasal se, kao i Luj Blan, obraćao na državu i tražio da uredi rad davši radnicima kapitale.
Marks i Lasal nisu se ograničili samo na pisanje. Oni su kroz nekoliko godina, uspeli da u Nemačkoj stvore jednu moćnu stranku socijaldemokratsku, koja je ponikla 1866., a 1893. godine već je imala više od 40 poslanika u Rajhstagu (skupštini); ona drži svoje skupove, izdaje novine, i nemačka ju je vlada smatrala za dosta opasnu, kad je morala izraditi naročite zakone protiv socijalista (1878.). Nemački socijalisti ne traže potpun društveni prevrat[12]. Oni ne traže da se ukine ni svojina, ni nasledstvo, ni privatna sloboda. Oni samo zahtevaju, da država izmeni uređenje svojine, te da sredstva za rad (tj. fabrike, rudnici, železnice, velike baštine itd.) ne pripadaju više pojedincima ili udruženjima, nego da sve to postane kolektivna (zajednička) imaovina narodna, pa bi onda država bila obvezna da ih daje radničkim društvima na poslugu. Od tud dolazi i ime kolektivaca, koje je dobila jedna grana te stranke.
Međunarodno radničko udruženje. — Za vreme svetske izložbe u Londonu 1862. godine strani radnici, koji se tu iskupiše, dođoše na misao da se obrazuje jedan savez svih radnika iz raznih zemalja, i 1866. godine bude osnovano Međunarodno Radničko Udruženje. Njim je upravljao Karlo Marks, jedan od predstavnika nemačkoga socijalizma, i u početku mu je bila namera samo da prikupi radnika iz svih zemalja, kako bi se mogli bolje sporazumevati o napuštanju rada (štrajkovima). Svake godine morao se sastajati kongres izaslanika. Prvi je kongres držan u Ženevi 1866. godine, na koji je došlo 60 izaslanika. Kako je ulog bio samo po 1 do 2 dinara godišnje, to je broj članova u brzo porastao na više miliona; „u Internacionalu (međunarodno društvo) se stupalo tako lako, kao što se popije čaša vina.“ Od trećega kongresa (koji je držan u Brislu 1868.) počelo je Međunarodno Udruženje govoriti o preobražaju društva i ukidanju sanarijata (to jest nadničarskoga položaja), „toga novoga oblika ropstva.“ Bazelski kongres objavi da „društvo ima prava ukinuti ličnu svojinu zemljišta i narediti da zemljište uđe u zajedničku imaovinu.“ Tada je izgledalo da je Međunarodno Udruženje vrlo moćno i opasno, pa se čak mislilo da je ono upravljalo i komunskom pobunom (u Francuskoj, 1871.), i vlade stadoše izdavati zakone protiv njega. U stvari, ono nikad nije imalo Bog zna kakve snage i nikad nije što drugo uradilo do što je puštalo proglase. Godine 1872. izrodi se nesloga između njegovih vođa i posle 1874. godine društvo se rasturi.
Anarhisti. — Pokraj socijalističke stranke Karla Marksa, koji je upravljao Međunarodnim Udruženjem, obrazova se oko 1879. godine jedna nova stranka, koja je nazvana anarhističkom. Vođ joj je bio Rus Bakunin, osnivač Opštega Saveza, kojega je iz Međunarodnoga Udruženja isterao kongres u Hagu (1872).
Anarhisti ne predlažu nikakvu popravku, oni hoće prosto „da se unište sve države i sve crkve, sa svima njihovim ustanovama i zakonima verskim, političkim, sudskim, finansijskim, policijskim, prosvetnim, ekonomskim i društvenim, kako bi svi oni milioni bednih ljudskih bićâ, mogli u buduće potpuno slobodno disati.“ Oni ništa ne predlažu na mesto onoga što hoće da unište. „Svako razmišljanje o budućnosti zločin je, jer ono sprečava potpuno rušenje i sputava tok revolucije.“
Anarhista ima u svima evropskim zemljama, pa po koji i u velikim gradovima Saveznih Država, ali je stranka živo igrala svoju ulogu samo u Rusiji. Tu je ona poglavito politička stranka, koja protiv despotizma ruskoga cara i uprave protestvuje tim, što gleda da ubija careve i činovnike. Tim ruskim revolucionarima, koji iz mržnje prema tiraniji hoće da unište sve, a da ništa ne stvore, često se u Evropi prišiva ime nihilista (pristalica ničega, nihil), koje je 1852. god. ruski romanonisac Turgenjev nadenuo ruskim nezadovoljnicima, koji su i sami bili revolucionari.
Socijapistička načela i popravke. — Ekonomisti su danas podeljeni u dve škole.
Jedna se naziva liberalnom (slobodnom), s toga što traži potpunu slobodu industrije. Ona polazi od načela, da se društvo, ostavljeno samom sebi, prirodno uređuje tako, kako će biti najkorisnije za sve članove. Odnosi između radnika i gazda treba da se uređuju sami, bez državnoga mešanja, samo po sili prirodnih zakona, slobodne utakmice, ponude i tražnje. Socijalnoga (društvenoga) pitanja i nema, nego ima samo pitanja ekonomskih. Najbolje, što vlada može učiniti, to je da pusti građane, da se sami međusobno na lep način naravnjavaju. — Pokatkad se ta škola naziva i škola ortodoksna (pravoslavna), s toga što je ona ostala verna učenju osnivača, političke ekonomije; a nazivaju je i menčestarskom školom, s toga što joj je u Engleskoj, posle 1839. godine, središte bilo u Menčestru. Ona poglavito preovlađuje među francuskim ekonomistima.
Druga škola polazi od posmatranja činjenica, i naziva se istorijskom ili „realnom.“ Ona tvrdi, da je potpuna sloboda industrije imala kao posledicu rađanje siromaštine i izazivanje sebičnosti i mržnje između staleža. Ona veli, da nije najvažnije stvaranje bogatstva; njega ima toliko, da niko ne trpi od oskudice; teškoća je u tom, da se to bogatstvo dobro raspodeli. To je društveno (socijalno) pitanje. Ono može biti rešeno samo s pomoću zakona, koji će urediti podelu prihoda. Treba dakle da se država umeša i da te zakone propiše. — Ta se škola zasnovala poglavito u Nemačkoj i ima pristalica naročito među univerzitetskim profesorima. Od 1872. godine oni su često držali političko-socijalne kongrese (zborove), gde su pretresali pitanja iz političke ekonomije i predlagali zakonske izmene. Protivnici su ih prozvali socijalistima sa katedre, s toga što oni sa univerzitetskih katedara predaju jednu vrstu nauke, koja u načelu liči na socijalizam.
Socijalističke agitacije i prepirke, koje od pre jedno pola stoleća zauzimaju tako vidno mesto u životu, privukle su pažnju na položaj i stanje radnika. Izgledalo je, da je agitovanju glavni uzrok bila nemaština; „socijalno pitanje, rečeno je u Nemačkoj, pitanje je trbuha.“ S toga se gledalo, da se umanji ono što se zove pauperizam (siromaština) i da se ublaži sudbina nižih društvenih redova.
Država je zabranila da se za rad upotrebljuju mlada deca po fabrikama i da se žene upotrebljavaju na teške radove. (Engleska je istraga, 1842. godine, utvrdila, da su u pekim rudnicima žene provodile dnevno 14 do 16 sati pod zemljom, upregnute u vagone, natovarene ugljem). Isto su tako u Engleskoj industrijalci obvezani, da nedeljno po jedan dan drže svoje radnje zatvorene, da bi tako dopustili radnicima, da se odmore.
Država, opštine, pa i pojedina privatna lica osnovali su dobrotvorne zavode (bureau d’ assistance publique), koji daju pomoć sirotinji; bolnice, gde se bolesnici besplatno neguju, skloništa, gde se prikupljaju stari i nemoćni. Otvorene su i besplatne osnovne i zanatlijske škole za narodnu decu.
Radnici su se potrudili da se udruže, da bi tako olakšali sebi život. Oni su osnovali društva za uzajamno pomaganje, gde svaki član, pomoću nekoga uloga, ima prava na pomoć u slučaju bolesti; — potrošačke zadruge, koje svojim članovima daju bolju robu, a po nižoj ceni nego što je po stovarištima; — kreditna društva, koja svojim članovima daju novac na zajam (kao što su u Nemačkoj banke Šulce-Delićeve[13]); pa čak i kooperativne (udeoničke) zadruge, koje radnicima daju mogućnosti da, ulažući svoju uštedu u zajedničku kasu, mogu steći sebi radionicu u kojoj rade. Najznatnija je Equitables pioniers de Rochedal, koja je osnovana 1834. godine, samo s 20 članova, a 1867. godine bila je dostigla do 823 člana i imala je kapitala 3 200 000 dinara.
I gazde su činile popravke u korist svojih radnika. Oni su podizali radničke gradove, gde svaki radnik može imati svoju kuću, koju otplaćuje malo po malo. Oni su osnovali i penzione fondove, čiju imaovinu sačinjavaju nešto obustavljene sume od zarade a nešto od drugih prihoda. Neki su čak zaveli i takvo uređenje, da radnici imaju udela u fabričkim dobitcima.
Nikad se pre ljudi nisu toliko zanimali tim, da olakšaju život onima koji su u nevolji.
- ↑ Isto tako ne treba smatrati da su jedno isto demokrati i egaliteri (pristalice jednakosti). Egaliteri traže da svi ljudi budu potpuno jednaki bez obzira na zasluge. Demokrati usvajaju nejednakost po bogatstvu, po počastima, po vlasti, i traže samo da se položaji ne određuju rođenjem. Jakobinska je vlada bila egalitarna, a u republici Saveznih Država demokratska je vladavina.
- ↑ To se osećanje često nalazi izraženo u romanima i pozorišnim komadima. Vidi naročito Šilerov komad Ljubav i spletka.
- ↑ Vidi naročito Turgenjevljeve Uspomene jednoga ruskoga plemića.
- ↑ Prvi su švedski kraljevi dali za to primer od vremena Gustava Adolfa.
- ↑ 12 000 bilo je privatnih škola.
- ↑ B. Thackeray, Le livre des Snobs.
- ↑ 1885. godine bude pozvana jedna grupa francuskih pisaca da prisustvuju svečanostima, koje su priređivane povodom izložbe u Budim-Pešti. Jedan mađarski plemić, primajući u svom salonu francuske pisce, ostavi u predsoblju jednoga mađarskoga pisca, koji je s njima došao, jer on nije bio plemić. Ni pozvani Francuzi nisu bili plemići, ali su oni kao stranci smatrani za plemiće
- ↑ U Starom Veku i u doba Renesansa bilo je filosofa koji su voleli da opisuju kakvo idealno (zamišljeno) društvo (Platon, Kampanela, Morus i dr.); ali su oni te opise smatrali kao neostvarljive snove. Današnji se socijalisti odlikuju tim, što hoće da ostvare svoj ideal; oni se ne zadovoljavalu samo sanjanjem. nego prave i planove za izmene.
- ↑ Sumnjičena je vlada, kao da je ona namerno radila, da taj pokušaj ostane bez uspeha.
- ↑ To je upoređenje bilo srećno. U socijalističkim se novinama često nalazi izraz vampirizam, upotrebljen tako, da se odnosi na sistem više industrije.
- ↑ Danas je dokazano, da zakoni koji su odredili stari ekonomisti, a koje su usvojili Marks i Lasal, nisu tačni. Nije istina da vrednost kakvoga predmeta zavisi od količine rada, koji se morao na njega utrošiti. Bordovsko vino, koje vredi 10 dinara litar, nije tražilo više rada nego kakvo rđavo vino od deset sua (0,50 din.) litar; žito s kakve plodne zemlje više vredi nego li s kakve rđave, a međutim ono je stalo manje rada. Vrednost nije u radu, nego u korisnosti predmeta. Isto tako nije istina ni ono, da zarada sve jednako opada do najmanje količine koja je radniku za život potrebna. U stvari, od triestinu godina na ovamo zarade su se povećale u svima zemljama. (Knez Miloš Obrenović pita Aksu Ječmenicu: „Nijesam li se ja bio najmio u tebe na pô godine da te služim za tri groiš i pô, i za jedne čarape!.... U tebe mi osta 30 para od hajluka i čarape.... Mnogo sam ja mučice viđeo za ovih 30 para“. — (M. Đ. Milićević, Knez Miloš u pričama). — Ima dosta i drugih beležaka koje govore o jevtinoći radne snage u starije doba. Prev.)
- ↑ Nemački naučnik Šefle (Schaeffle) sastavio je jedan izvod socijalističkih misli u svom spisu Jezgro Socijalizma.
- ↑ Herman Šulce-Delić (1808.-1885.), nemački ekonomist i političar, rođen u saksonskom gradiću Deliću (Delitzsch) 1848. god. bio je u narodnoj skupštini u Berlinu, i naimenovan za predsednika jedne naročite komisije, koja je imala da prouči radničke zahteve. 1849. god. optužen je za veleizdaju, što je, još s nekima, odrekao plaćanje poreza. No to mu podiže ugled. Osnovao je u Deliću i Ajlenburgu društva za otkup sirovina. Po tom su pod njegovim rukovođenjem osnovano popularne banke i društva za kupovanje životnih namirnica. — Kao pisac izdao je poviše dela, većinom iz političke ekonomije, za radnički stalež. — Lasal ga je žučno napadao. Prev.