Историја Срба, Хрвата и Словенаца 4
| ←< 3. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
5. глава >→ |
Почетак државног живота.
Када су Срби, Хрвати и Словенци населили земље, у којима сада станују, они нису донели собом, нити су у почетку овде имали, своју државну организацију. Они су били, као и остали Словени у то доба, подељени на племена, и имали су своју стару племенску организацију; имали су у племенима своје племенске главаре, који су, у договору са целим народом, решавали све народне послове. Веће заједнице и организације, која би личила на државну, није код њих у то доба било. И ако су српска, хрватска и словеначка племена већ и пре тога, а особито од кад су се населила на Балканском Полуострву, дошла у везу са народима, који су већ давно имали своје добро уређене државе, ипак то за дуго није утицало на стварање њихове државне организације. Стари живот и старе навике и обичаје није било лако напустити. Тек почетком IX века јављају се први заметци државног живота и државног уређења код Хрвата и Срба. Током IX века онда сва три племена, и Срби и Хрвати и Словенци, образују прве своје државе и добивају целокупно државно уређење.
Један од највећих и најважнијих прелома у животу српских, хрватских и словеначких племена настао је, када су они, почетком IX века, први пут добили своју државу, и када су прешли од племенске у државну организацију. Вероватно је на њих у томе правцу највише утицала франачка држава, јер је прва српско-хрватско-словеначка држава постала на франачкој територији и у борби против Франака. Али је без сумње било и других момената, који су утицали на стварање те прве државе: развитак народног живота и културе сам собом, затим заједничка опасност од непријатељâ и заједничка тежња за слободом, свакако и угледање на друге државе: Византију, Бугарску, Млетке и т. д.
Прва држава, коју су основали Срби, Хрвати и Словенци, била је држава Људевита Посавског (819—822 год.).
Два су важна момента, које ваља особито истаћи, кад се говори о тој првој српско-хрватско-словеначкој држави: географски и етнички.
Центар Људевитове државе био је у западном делу Славоније, дакле у басену средњега Дунава. Одатле, из басена средњега Дунава, Људевит је своју власт ширио, или бар покушавао да је шири, на све четири стране: на север у крајеве између Драве и Дунава, на запад уз Саву и уз Драву, на исток и југо-исток у Славонију, у Срем, у Браничево, дакле у моравски и тимочки слив, и на југ у Босну.
Други, етнички, моменат, још је много важнији и значајнији. У доба када су се населили на Балканском Полуострву, Срби, Хрвати и Словенци нису још образовали велике народне заједнице, него су били подељени на много етнички идентичних племена, од којих је доцније образован српски, хрватски и словеначки народ. Многа од тих племена нису у то доба још била национално опредељена, према ондашњем српском и хрватском средишту. Тако су између српског и хрватског етничког, средишта у то доба била још неопредељена и неодређена м она племена, која су чинила заметак и сачињавала језгро Људевитове државе. Стога Људевитова држава, по својој етничкој садржини, није била ни српска ни хрватска, или управо боље: она је била и српска и хрватска.
Ако би се за језгро првобитне Људевитове државе и могло рећи, да није ни српско ни хрватско, по духу Људевитовог рада и по правцу његових аспирација и његових освајања, његова је држава безусловно била и српска и хрватска и словеначка, јер је она обухватала племена од Триглава до Тимока, дакле и делове оних племена, која су у то доба вен била етнички одређена, и која су већ припадала српском, хрватском и словеначком народу.
Прва држава на словенском југу, основана у почетку IX века, имала је дакле, и географиски и етнички и политички, све услове да се развије у државу, каква је тек сада, после једанаест векова, створена. Та држава је имала своје средиште у басену средњега Дунава, основана је од племена, која су била подједнако и српска и хрватска, а ширила се, или је бар хтела да се шири, из своје природне, и географске и етнографске, базе у правце, где је за њу била повољна и географска и етничка ситуација, у Приморје, у Загорје и у Моравску долину, међу Србе, Хрвате и Словенце.
Људевитова држава, која је имала клице и услове за једну велику српско-хрватско-словеначку државу, живела је само неколико година, а успела је да тек у главним контурама обележи велике основе и широк план. Она је брзо пропала, у првом реду стога, што је франачка држава, из које се она револуцијом подигла, била јача од ње, али још више због тога, што су у борби против Људевита помагали Францима и кнезови српско-хрватских племена, који у то доба наравно нису могли схватити значај Људевитовог рада.
Људевитова је држава пропала, али свест о државној организацији и идеја о потреби те организације остала је код Срба, Хрвата и Словенаца жива, и ускоро после тога, средином IX века, створена је, скоро у исти мах, и прва хрватска држава у Приморју и прва српска држава у Загорју, а одмах за тим и прва словеначка држава, у крајевима између Драве и Дунава.