Историја Русије (П. Миљуков) 2

←< 1. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

3. глава >→

ГЛАВА II

Кратак преглед преисторијске археологије руске земље

Тек је сто година откако се руски научници баве археологијом своје отаџбине. Пошто су се најпре интересовали за историске остатке Грка на северној обали Црнога Мора, и околних народа Скита и Сармата, они ускоро обратише пажњу на унутрашњост своје земље, све до језера Ладоге и горњега слива Волге; те области биле су од 1854 до 1858 године предмет значајних радова А. Уварова. Иако су се у другој половини XIX века археолошка истраживања умножила, она су међутим почела јако да напредују тек у почетку XX века захваљујући раду Петроградске царске археолошке комисије, Московског археолошког друштва, које је прво почело да сазива руске археолошке конгресе, Московског историског музеја, а нарочито Археолошког друштва у Одеси. Последњих година су страни научници, првенствено из Хелзингфорса и Стокхолма, узели у томе великог и значајног удела.

Најглавнија дела посвећена целини или великом делу руске преисториске археологије јесу: А. С. Уваров, Археологија России (Археологија Русије), св. I, Москва, 1881; Н. П. Кондаков и Ј. Толстој, Рускаја древносћи в памјатњиках искуства (Руске старине у уметничким предметима), св. I—VI, Петроград, 1889—1899, чије је прве три свеске превео на француски С. Ренак у Старинама Јужне Русије, Париз, 1892, 1892; Б. И. Ханенко, Древносћи Придњепровја (Старине у сливу Дњепра), I—VI, Кијев, 1889—1907; В. Xавојка, Древњије обитатељи среднаго Придњепровја (Древни становници средњег слива Дњепра), Кијев, 1913;. В. А. Городцов, Первобитнаја археологија (Првобитна археологија), Москва, 1908; Битоваја археологија (Материјална археологија), Москва, 1910, и Археологија, св. I, Москва, 1925; М. Еберт, Sdrussland in Altertum, Бон, 1921; В. И. Данилевић, Археологична минувшина Киившчини (Археолошка прошлост Кијевске области), Кијев, 1925; Т. Арне, Östeuropas och Nordbalkans förhistoria, Стокхолм, 1926.

Да споменемо још Преглед развитка археолошких наука у Русији, од грофице П. Уваров, у Збирци мемоара француског археолошког друштва, Париз, 1904, и Введеније в археологију (Увод у археологију), Петроград, 1923, од професора С. А. Жебељева. Што се тиче специјалнијих радова, њих ћемо касније споменути.

I. — Пресловенско доба

Палеолитско доба. — Не зна се да ли је човек живео у источној Европи у првој половини кватернера, у време када је велики северни глечер покривао огромну равницу која се пружа до линије Лавов-Кијев-Тула-Саратов, али знамо поуздано да се појавио чим су се глечерске масе почеле да повлаче. Он је по свој прилици дошао са Запада и припадао је истој оној млађој и крупнијој раси која је на Западу заменила првобитну и нижу расу homo primigenius Europae. На равницама ослобођеним од леда мале породице живеле су номадским животом. Свуда где су неко време живеле оставиле су трагове свога проласка, остатке огњишта, поред којих се налазе кости дивљих животиња из тога времена, примерци каменог или коштаног оруђа, читавог или сломљеног, покушаји примитивне уметности, али не и грнчарија, јер она тада још није постојала.

Русија има читав низ оваквих обитавалишта. Најстарија припадају ауригнациском и солутренском добу и пронађена су код Костенки на Дону и код Карачарова на Оки, потом у Кијеву, у Кириловској улици у предграђу Подол; најскорашњија, из магдаленског доба, код Гонција близу Полтаве и код Мизина на реци Десни. У овом последњем обитавалишту пронађени су вајани и украшени предмети чије шаре одају веома развијен уметнички смисао код тих простих људи који су ловили мамуте, носороге, медведе, лавове и ирвасе, и живели тешким и напорним животом.

Неолитско доба. — Да ли су се можда кватернерске расе, идући за мамутима и ирвасима, отселиле некуда на североисток и у Сибир, те начиниле места некој новој најезди? Или су остале растурене по равницама и шумама Русије, тражећи непрестано нова станишта, нова обитавалишта, унапређујући свој умни развитак тако да се уздигну на виши степен, мезолитски, а потом још више, до неолитског степена? Ми то не знамо.

Све што се зна то је да тадање становништво Русије није било заостало иза осталих становника Европе и да се оно невероватно увећало, нарочито тамо где је земљиште било плодно и погодно за становање. У Јужној Русији, у Волинији и области Кијева, Полтаве и Харкова, наилази се на мноштво трагова обитавалишта, који се јављају у облику пространих слојева остатака, или темеља колиба, или пак гробница са неолитским предметима. Средња и Северна Русија су, разуме се, мање богате у томе погледу; па ипак се и тамо наилази на често веома значајне остатке обитавалишта, на пример у сливовима Волхова и горњег и средњег тока Волге. То више није један једини народ и свуда иста просвећеност. Јужна Русија се очигледно разликује у томе погледу од Средње и Северне. Двоструки карактер Русије у историскоме добу, она разлика у култури између степске области и области шума у Средњој и Северној Русији постоји већ у неолитском добу, које је започело пре више од две хиљаде година пре Христа. Неолитска обитавалишта у Јужној Русији (Волинија, Кијевска, Полтавска и Харковска губернија) и ретке гробнице са скелетима показују друкчији тип каменог оруђа (нарочито микролите) и друкчију грнчарију него истодобна обитавалишта пронађена код Бологоа близу Великог Новгорода, код Волосова близу Мурома на Оки, код Балахна близу Нижњег Новгорода, код Чухлома на Вексји, а која се одликују округлом грнчаријом са украсима у облику чешљевих зуба; па и стара култура са коштаним оруђима, распрострањена у Естонији и сливу Волге, тако исто је различита.

Исти ови типови, разуме се са месним разликама, виде се растурени од Карелије и Финске до средње Волге и ка Југу до границе црнице. Очевидно је да је свуда овде живео исти народ, и њему припада последњи ступањ оне културе коју налазимо на крају неолитскога доба, са својим бакарним предметима и јаким утицајем нордиске и кавкаске културе, а касније и уралске. Тај ступањ је познат под именом фатјановска култура. Оно што нас највише изненађује код намештаја нађеног у томе сеоцету близу станице Уткинскаја на железничкој прузи између Јарославља и Вологде јесте утицај Запада, Данске. То је доказ да је већ на три хиљаде година пре Христа постојала веза између Волге и Балтичког мора. Не треба веровати ни у једну најезду са Запада, ни у најезду са Југа. Фатјановска просвећеност имала је своје средиште у троуглу Вологда-Владимир-Новгород на Волги, али се она распростирала одатле све до Великог Новгорода и до вароши Брјанска и Сергача.

У Јужној Русији, напротив, не видимо један једини народ. Разлике у култури на које се тамо наилази чак и у једној ужој области, на пример у Кијевској губернији, такве су да се не могу уврстити у једну етничку целину. За неолитско доба у правом смислу ова чињеница није очевидна, јер има премало провереног материјала. Али што се тиче краја тога доба, у тренутку када први бакарни предмети продиру у стару неолитску збирку припремајући на тај начин просвећеност металнога доба, запажају се већ јасно различити народи.

Са Запада, са обала Одре, долази међу домороце један народ који је оставио свуда на своме пролазу гробове са костурима у чучећем ставу у каменим сандуцима, са грнчаријом нордискога типа и оном која у археологији централне Европе носи обично назив врвчасте грнчарије. Гробови за спаљивање, који се мешају међу ове, постављају такође један етнички проблем.

После тога, са истока (или југа) дошао је први талас номада непозната порекла, који је Дм. Самоквасов хтео да изједначи са Цимеријцима, историским претходницима Скита. Гробови тих народа расејани су по читавој степској области између Галиције и доње Волге и Кавказа. Они се разликују од других тумулима (курган) који покривају костуре у чучећем ставу. Гробни намештај је веома карактеристичан, и нарочито нас изненађује обичај да се кости скелета покрију једним слојем црвене боје. Највећи број тумула припадају следећем бронзаном добу и обогаћеној цивилизацији.

Трећи један народ сасвим оригиналне цивилизације образовао се такође на југу: то је био земљораднички народ који је становао у области између Галиције и кијевског Дњепра. Његови етнички односи са његовим домородским суседима из неолитског доба и народом са сандучастим гробовима нису познати. Али изгледа да је он са номадским становништвом степе водио непрекидно борбу, која се по њега рђаво завршила. Његова цивилизација блистала је неколико векова, од краја треће хиљаде година пре Христа, надмашујући све суседне цивилизације својим уметничким смислом; али, после свршетка каменога доба она нагло ишчезава, било да је изумрла услед напада освајачких номада, било да се повукла у друге земље, на југ Европе. То је Трипољска цивилизација, тако названа према једном од њених првих налазишта које је откривено близу Кијева, у Трипољу на Дњепру, и које је чувено богатством своје шаране и бојене грнчарије, дивно израђене, својим идолима од глине и својим загонетним костурницама (Плошчадка) са гробовима за спаљивање. Велика сродност њене грнчарије са предметима из старог доба пронађеним на Балкану и на Малоазиском Острвљу изазвала је стварање неколиких теорија: најпре ону о ширењу егејских утицаја ка северу а касније теорију о обратном утицају или чак о спуштању трипољског становништва и његове цивилизације ка југу, све до Грчке (Е. Штерн). Али не треба заборавити не мање чудну подударност те цивилизације са древном Месопотамијом (Акропољ у Сузи) и древним Туркестаном (Анау близу Ашабада). Остаје, дакле, још много загонетака, и Трипољска цивилизација остаће још дуго времена, уколико се тиче њеног порекла и њене суштине, њеног распростирања и ишчезавања, привлачан али и тежак проблем руске археологије. У сваком случају, уопште узев, веома је тешко покушавати да се разреше та етничка питања за тако давне периоде времена.

Сасвим је прерано преносити у та времена разне фазе развитка индоевропског народа, или чак служити се појмовима Германи, Литванци и Словени. Ми ништа не знамо о свима прастарим народима Јужне Русије; постоје нејасности, чак и о становништву које је оставило кургане (тумуле), иако се оно одржало све до доласка Скита. Једино је вероватно финско порекло становништва Средње и Северне Русије, почев од неолитскога доба. Тамо није било великих промена.

Бронзано доба. — Почетком друге хиљаде година пре Христа, оруђа од бронзе замењују камена и бакарна оруђа.

На северу, стара фатјановска култура, веома распрострањена, уступа место млађим културама које се одликују обилношћу метала, нарочито предметима сибирског порекла. Сибир је тада играо важну улогу у развитку Источне Европе. Утицај слива реке Јенисеја и области Урала на стару културу Фатјанова и Волосова наставио се, као што доказују ископине нађене код Сејма близу Нижњег Новгорода, или код Туровскога (Галич). Али хронологија остаје и даље неизвесна. В. Городцов ставља фазу Сејма у XIV—XIII век, а фазу драгоцених предмета нађених код Галича у X—VIII, док их А. Талгрен ставља, заједно са сличним гробовима, у XIV—XI век пре Христа. То је једна нова цивилизација бронзаног доба и она се одржала за време наредног периода, када су у Јужној Русији владале нове културе вишега ступња, прожете утицајем класичне грчке уметности. Осим тога, може се рећи са А. Талгреном, који је тој последњој фази дао име Анањинске културе, да она претставља врхунац бронзане културе на Волги. Тај процват ставља се између VII и II века пре Христа, и плод је разних утицаја, нарочито веза са Сибиром и Средњом Азијом. Анањин је један део те територије и њених култура.

У Јужној Русији, при појави бронзаног доба, ни Трипољска цивилизација, а вероватно ни становништво које ју је створило не постоје више. Њени једини становници су остаци домородаца који се одржавају кроз сва доба и кроз све промене насељавања. Да ли је тамо било још и других етничких остатака? То се тачно не може знати. Осим њих, у сваком случају, у читавој степској области становали су и њом господарили стари завојевачи сахрањени под курганима са обојеним скелетима. Гробови из тога доба данас су врло добро познати захваљујући истраживањима В. Городцова, Е. Мелника, Е. Трифиљева и Дм. Јеварницкога у Харковској и Јекатеринославској губернији, а нарочито захваљујући одличном исцрпном делу А. Талгрена. Конструкција гробова мења се према фазама развитка, те од простога гроба постаје гроб ојачан грађом, а потом се прелази на кавкаски тип катакомбе; грнчарија ту достиже ретку изобилност и велику оригиналност урезаних украса. Јамачно је било великих културних — ако не и етничких — промена у добу коме одговарају ти гробови, а то ће рећи од половине друге хиљаде година до почетка скитско-сарматске културе, са којом ти гробови очевидно имају додирних тачака.

У развитку бронзаног доба у Русији учествовале су обе етничке групе, домороци и освајачи са курганима. В. Данилевич греши што то приписује само првој групи. Бронзана култура у Јужној Русији створена је индустријом која је уношена час из Мађарске, час са Истока и Урала, као што се види из садржине гробова и масе бронзаних предмета нађених на разним местима где су вршена откопавања, а нарочито из ископина нађених код Бородина, близу Кишењева у Бесарабији. Али мноштво калупа и топионица показује да је постојала и локална индустрија. Номади су такође имали удела у тој индустриској производњи, што доказују ископине нађене у области њихових кургана, па чак и у њиховим гробницама.

Скитско-сарматско доба (Гвоздено доба). — За време првих хиљаду година пре Христа једна нова најезда номада преплавила је читаву степску област.

Та најезда наишла је у два таласа. Први је био најезда иранских Скита, који су пошли из Средње Азије. Када су у VIII или најкасније у VII веку дошли у ту област, отерали су из степа Цимеријце, незнани народ тракиског или кавкаског порекла (народ који је оставио раније поменуте кургане), настанили се између Дона и Дњестра, као и у граничној области, и ту основали нову државу са неколико династија. Остаци Цимеријаца и домородаца потпадоше под власт Скита, од којих се један део настани још даље, у Мађарској и Бугарској.

У почетку III века пре Христа други талас најезде довео је узастопно племена сродна Скитима, која су исто тако говорила једно иранско наречје и долазила такође из Средње Азије. Та племена називају се Једним општим именом Сармати, иако она обухватају читав низ племена међу којима историја зна за Јазиге, Јаксамате, Роксолане, Алане и друге. Један део Скита био је уништен, те степе падоше под власт Сармата за неколико векова, све до доласка Гота у III веку после Христа.

Али ова најезда није била једина велика етничка промена у Јужној Русији. У исто време када и Скити, појавише се Грци на северној обали Црнога Мора, чију велику економску важност они одмах увидеше. На тој обали, иза које су се налазиле огромне житнице спремне да снабдевају читаву Грчку и Јегејско Острвље, они похиташе да оснују читав низ трговачких заступништава и насеобина, од којих су најбогатије и највеће биле Олбија са острвом Березањом на ушћу Буга, Пантикапеја на Босфорском Каналу (данас мореуз Керч између Азовског и Црног Мора), и Херсонез на Криму, поред Севастопоља. Прве две насеобине биле су по пореклу јонске (основали их становници града Милета са Малоазиске обале), а трећа дорска, коју су основали становници Хераклеје. Олбија је у почетку била најнапреднија, али је Херсонез дуже сачувао своју моћ.

У читавом раздобљу од VIII или VII века пре Христа до III века после Христа, археологија наилази само на та три етничка елемента: Ските, Сармате и Грке.

Најпре се види како се скитска и грчка цивилизација стапају да сачине једну целину у којој грчка уметност и техника потискују номадска обележја. У курганима, нарочито онима што припадају варварским поглавицама, скитским или сарматским, из првих времена, наилази се, поред просте грнчарије и предмета донесених из Азије или израђених на лицу места, читав низ дивних предмета класичне израде што су их начинили грчки мајстори у Олбији, а касније нарочито у Пантикапеји, али за варваре, са њиховим мотивима и по њиховом укусу. Музеј Ермитаж у Петрограду чува једну такву чувену збирку која потиче из кургана званих Кул-Оба, Солоха, Чертомлик, Семибратов, Луговаја, Хохлач, Карагодеуаш, и многих других.

За скитскога доба преовлађује грчка уметност и она уобличује варварски стил, који се одликује животињским украсима донесеним из Средње Азије, но који су претрпели јак утицај Месопотамије. Сарматско доба означава преокрет у утицајима. Већ од I века после Христа, цивилизација и читав сарматски живот почињу да господаре грчком и романском културом и да их прожимају варварством. Сарматска декоративна уметност шири се и другим путевима, и уноси у радионице Крима и полуострва Тамања један нов животињски стил са персијским и индијским утицајима, разнобојан, са новим декоративним техникама (уметци, глеђ) који припрема земљиште за уметност готскога доба. Све те новине долазе великим путем којим су се кретале трговина и најезде, а који спаја околину Балкашког језера са планинским ланцем Тјан-Чаном на Дону.

Али у томе добу, у археолошким ископинама Јужне Русије, нису сви предмети скитскога или сарматскога порекла. Осим већ наведених грчких насеобина, наилази се северно од степске области, у Кијевској, Черњиговској и Полтавској губернији на велика гробља где се, поред правих скитских и грчких предмета, налазе и предмети довољно различити да би се могли приписати неком другом народу, јамачно домороцима које су покорили номади.

Област оваквих гробља, која имају понекад и тумуле, већ је пошумљена, и врста предмета у гробовима показује да је становништво било пре земљорадничко него номадско; утврђени логори у њиховој близини показују да су ту била релативно стална обитавалишта (логори код Немирова, Мотренина, Пастјерског, Бјелског); грнчарија је делимично различита и обичај спаљивања меша се са обичајем сахрањивања. То нас наводи на претпоставку да су то други народи, који се вероватно крију иза имена које се налази код Херодота (IV, 17, 521) — „земљораднички Скити”. Не може се међутим данас казати који су то народи, иако је присуство Словена на западу и Финаца на истоку те области већ врло вероватно.

Унутрашњост Русије остаје за време скитскога доба у мраку. Културе са југа продирале су до Вороњежа и Ромнија, где су се мешале са фатјановском културом која је била на измаку. Али карактер културе у унутрашњости није нам добро познат, а утврђени логори типа Ђаково городишче близу Москве, са својим коштаним израђевинама, дају пре утисак завршетка неолитскога доба него поодмакле металне културе.

Познато је, уосталом, да је у то време цветала на средњој Волги и на Оки и Ками бронзана култура Анањина, са много трагова скитске радиности. Ја међутим не сматрам да ти трагови потичу са обала Црнога Мора, као што је тврдио А. Талгрен, него непосредно из околине Туркестана.

Готско-римско доба. — Већ од II века после Христа римска култура почела је да продире у унутрашњост Русије. То је била последица најпре заузимања обале Црнога Мора од Римљана за владе Нерона (63—66), а потом освајања Дакије које је извршио цар Трајан 106 године. Ове победе отворише врата римској трговини, која продре доста далеко у унутрашњост, што доказују велике количине нађенога римског новца са обе стране Дњепра. Али развој римског утицаја био је заустављен доласком Гота.

Ови су крајем II и почетком III века напустили у великим масама доњу Вислу и прешли најпре преко земље западних Словена. Један њихов део наиђе 214 године на римску војску у Дакији, а други поседе област средњега Дњепра и ту образова нову државу чије је средиште било на Дњепру (Кијев?). Одатле Готи раширише своју власт над Финцима, Литванцима и суседним Словенима, а тако исто и над обалама. Од године 250 најглавније грчке насеобине падоше поступно под њихову власт. Та готска држава, велика и моћна у IV веку, пропаде такође године 375 под навалом Хуна. Највећи део Гота повуче се ка западу, те ће историја и археологија наћи у VII веку на обалама мора њихове незнатне остатке. Археологија утврђује њихово присуство на томе месту на основу гробља за сахрањивање код Гурзуфа, Соук-Суа и Мангупа на Криму, која потичу из VI и VII века; али она не може тврдити да су они ту били и раније. У једној групи гробља, коју претстављају гробља код Черњахова и Ромашкија близу Кијева (гробови за спаљивање и сахрањивање из IV и V века), сачувани су предмети који би могли потицати од Гота. Али поред тих гробова има и других још старијих, из I века, као што су они код Зарубинаца, које је један од добрих руских археолога, В. Хвојка, приписао истој групи. Ако је тако, ако ти гробови код Зарубинаца претстављају почетак исте цивилизације, онда цела та група не може припадати Готима, којих није било на југу Русије у I веку и чији су сродници Бастарни становали у другој области. За археологију питање Гота у Русији остаје дакле нерешен проблем.

Напротив, нема више нимало сумње о њиховом уделу у каснијем развитку уметничке радиности у Средњој Европи. Раније се претпостављало да су они за време свога бављења на Црноме Мору, помоћу месних радионица, створили један нов стил, а када су их одатле отерали Хуни, раширили га по целој Европи. То је стил који је барон Беји назвао „готска уметност”, који је послужио као основица меровиншкој уметности у V—VII веку и који се одликује сјајним разнобојним уметцима од граната или стакла, клинастим урезима и убодима, и новим стилом животињских украса. Уистини тај нови стил нису створили Готи, него непосредно грчке радионице, и пред сам долазак Германа он је био већ сасвим уобличен захваљујући потстрецима што су их донели Сармати, а такође и трговини са Персијом. У III и IV веку тако украшени предмети нису ретки у грчким гробовима. То је дакле један грчко-источњачки стил, а не „готски”. Пошто су дали нове облике копчама и минђушама, Готи су га само усвојили и распространили, разуме се помоћу византиске трговине, после 375 године по осталој Европи.

Ова нова уметност продрла је у Русију доста далеко на север, где се у гробовима из VI и VII века налазе често изопачене готске копче. Један пут пролазио је дуж Дњепра (Пастјерское), а други источније. Овим путевима су готски предмети, а упоредо с њима и глеђосани предмети такозваног мошчинског стила, продрли до средине Русије, јер се налазе у обитавалиштима и гробовима литванским, словенским и финским. То су културе зване пјаноборска и боркиска, познате по низу финских гробаља на Ками и Оки. То су само нови струпњеви некадање анањинске културе.

II. — Словенско доба

Врло је вероватно да су Словени становали у својој европској постојбини између Висле и Дњепра већ на неколико векова пре Христа, те не изгледа чудно што су им археолози приписали неколико преисториских култура међу онима које смо набројали на југоистоку Русије. Али, то је само претпоставка, а за епохе пре прве хиљаде година пре Христа свако такво утврђивање истоветности неминовно мора бити непоуздано. Не зна се где су се налазили Прасловени у току III и II хиљаде година пре Христа, и сви покушаји да се културе Трипоља прогласе за словенске, или неолитске домородачке културе за словенско-украјниске (в. Б. Данилевич), немају чврстог основа.

Тек у току I хиљаде година пре Христа може се утврдити да су у Русији боравили Словени, које Тацит и Птоломеј проналазе већ као велики народ, и једино земљорадничка култура не северу скитскога царства и черњаковска култура после Христа имају право — иако се и ту могу изразити сумње и ставити примедбе — да се припишу Словенима. Ако се хоће искрено да призна, мора се рећи да се не зна озбиљно каква је била култура Источних Словена чак ни у раздобљу од V до VIII века, у коме је времену велики део Средње и Јужне Русије био већ поседнут Словенима.

Извесно је да су Словени образовали велики народ под влашћу Гота и да су се у VI и VII веку раширили до Донеца, Оке, горњега Дњепра и Волхова; да су Вјатићи у VIII веку основали на Оки важан трговачки и политички центар око вароши Рјазања (некадања Арза). Али наше познавање обитавалишта и гробова из тога времена је тако непотпуно, да би опис старина тадање словенске цивилизације изгледао данас преран.

Тек од IX и X века може руска археологија да нам пружи позитивну и поуздану слику постојбине Словена, њиховога распростирања и њихове културе. Разуме се да се увек наилази на гробове и обитавалишта за које се не може поуздано тврдити коме су припадали, нарочито на граници словенске територије, али понекад и више ка средишту. И поред свих напора грофа А. Уварова, В. Завитњивича, генерала Н. Бранденбурга и неких других још се не може тачно рећи шта је у IX и X веку словенско, а шта није. Али, ако се још и колебамо пред извесном гробницом, :не колебамо се пред целином. Целина словенске културе већ је доста поуздана и поучна. Биће довољно да се овде обележе главне њене линије.

Словенске гробнице налазе се под могилама (тумулима) прилично високим — отуда и долази назив „доба кургана” — које покривају тела било спаљена или сахрањена. Спаљивање, које су Словени одавно вршили, изгубило се тек постепено, приликом примања хришћанства. Уопште узев, сахрањивање је заведено у току XI века; само на југу раширило се оно раније, али нам Кијевски летопис казује да су нека словенска племена, удаљена од покрштених средишта, вршила спаљивање око 1100 године. Унутрашња конструкција кургана је веома различита; понекад гробови леже просто на површини земље или у простим јамама; на другом месту има ковчега или саркофага; на трећем месту постоје кровови од дрвета. Тело обично лежи на леђима, са ногама ка истоку а главом ка западу. Предмета у гробовима има обично веома мало; најбогатији гробови налазе се само дуж великих трговачких путева, око трговачких или кнежевских средишта, на пример на Дњепру — у завичају племена Пољана, на Оки — код племена Вјатића, у околини Смоленска — код племена Кривића, или код Северјана близу Черњигова.

Првобитно оружје Словена било је веома једноставно: лук са стрелама, копље и понекад мали штити. Касније се наоружање развило под утицајем Руса-Варега и околних номада. У IX и X веку оно је допуњено мачем, брадвом и великим штитом, док су номади имали лук и сабљу, који од X века пређоше у употребу и код Словена. Шиљати шлемови и панцир-кошуље били су такође у честој употреби, као што су били и домаћи предмети; узенгије, ђемови, мамузе, српови и огњила свуда су исти, осим у некојим областима где се јављају понекад и номадски предмети источњачког обележја. Грнчарија је свуда иста: један стари тип (ранији од X века) ћупова без украса, начињених руком, и један познији тип, који се налази у Русији од X века, познат под називом грнчарија городишта. То су ћупови поврнутих ивица и обично украшени положеним или таласастим урезаним линијама, начињени на коловрату и добро печени. На дну се обично налази знак грнчара. То је грнчарија која је дошла у Русију из области Западних Словена и средњег слива Дунава.

Најбогатији део нађених предмета сачињавају сваковрсни накити, изузев копчи које су у IX и X веку у Русији већ ишчезавале и уступале место пређицама и пуцади. У накиту се најбоље може да запази дејство различитих утицаја, скандинавског, источњачког и византиског, који су допринели да се створи словенска култура тога доба. Њихови суседи Литванци, Летонци и Финци имали су мањи утицај него други, јер њихов гломазни накит није одговарао словенском укусу. Напротив, супарништво између скандинавског, византиског и источњачког утицаја на словенску културу било је веома живо, о чему су доказ неколика гробља у средишту словенске земље и читав низ ископина из X и XI века (Гњездово код Смоленска). Источњачки сребрни накит, украшен тананом срмом, преовлађује у почетку, али од XI века византиска израда ха потискује и напослетку замењује све остале. Руске радионице, најпре у Кијеву а потом у Великом Новгороду, Владимиру, Ростову и Суздаљу, почеше и саме да подражавају византиским узорима: нов низ дивних ископина сведочи о њиховој делатности.

Од свих оновремених словенских накита најинтересантнији су са археолошког и етнографеког гледишта висећи прстенови, кружићи више или мање украшени који су висили са обе стране главе на слепоочницама, окачени о траку или можда дијадему. Они су по облику час прости а час сложени. Једни су стално обележје Словена, али други обележавају разна словенска племена; они се могу наћи свуда где су Словени обитавали и они су најважнији докази словенске археологије. Остали украси мењају се такође према разним областима, али у много мањој мери.

Остаци словенских кућа из овога доба и бескрајни низ разних утврђења, нарочито оних што се зову городишча, утврђени логори ограђени бедемом и понекад палисадом, претстављају такође интересантне доказе. Ови логори служили су за склоништа или за одбрану, а такође и за одржавање законотворних или верских скупштина. У онима који су били настањени земљиште је унутра пуно рушевина и остатака свакидањег живота, нарочито грнчарије која се не разликује од оне у гробовима. Оваква утврђења — која се у Русији броје на хиљаде — веома ретко су била предмет научних истраживања. Исто тако и њихове међусобне сродности и њихово устројство, којима би се могли расветлити односи између старих братстава или племена, нису још проучена како треба. Позната је сложена конструкција једног великог городишча откако су вршена откопавања код Бјелгородка близу Кијева, некадањег Бјелгорода што га је саградио велики кнез Владимир године 992.

III. — Старине околних неславенских народа

На свим обалама словенско становништво Русије имало је за суседе на руској територији народе више или мање старе. Њихове старине, које делом припадају словенским областима а делом су ван њих, привлаче такође пажњу руских археолога.

Култура са краја преисторискога доба релативно је добро проучена, колико на западу Русије на обалама Финскога Залива толико и у сливу Оке и Волге, где су нам гробља на Оки, на Љади, близу Томбова и Пенза (Томњиков, Подболотнаја, Муром, Максимовка) открила читав један свет богате финско-источњачке културе.

Култура номада из тога доба (Хозара, Печењега, Половаца и других), који су били суседи Словена на границама степа, такође је добро позната. Мноштво номадских гробова откривено је у Кијевској, Јекатеринославској, Тавридској, Харковској (Верхње Салтово), Кубанској, Вороњешкој и другим губернијама. Али још немамо исцрпно дело о њима.

Западни суседи Словена, Летонци и Литванци, насељавали су некада велики део области која је касније постала словенска, до Припјата и горњега Дњепра, рачунајући ту и област Смоленска. Одатле су се они повукли око VI и VII века пред најездом Словена и отишли да се настане на западу, иза горњега Њемена, Вилије и Полоте, Двинине притоке. Њихове старине, сакривене по непроходним шумама, сразмерно су мало познате, нарочито уколико се тиче хронологије.

Руска археологија има дакле пред собом големе задатке и тежак посао, који би лако испунили читаво једно столеће. Али напредак што га је она начинила у последње време даје наде да ће она и то савладати.