Историја Русије (П. Миљуков) 1
| ←< историографија | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков |
2. глава >→ |
ГЛАВА I
Источна половина Европе, која обухвата целокупну Европску Русију, у поређењу са западном половином показује вишеструке супротности: супротности у спољним контурама, клими, воденим сливовима, не спомињући још многе друге. Облици су јој масивни, а обале слабо разгранате; па и те обале су обале мора међусобно веома удаљених; Москва је на 650 км. од најближега мора, а Перм на више од 1.000 км. Ова мора су или потпуно затворена, као Касписко Море, или су сужена при изласку, као Балтичко и Црно Море; једино отворено море налази се с оне стране поларнога круга, и то је Северно Ледено Море.
Овим већ одавно познатим разликама, чији су одрази на историски развитак Русије очигледни и многобројни, придружују се и разлике које нам је открило геолошко и топографско проучавање те земље. Док остали део Европе показује тектонске неравнине, многобројне и из веома различитих времена, и као последицу тога често веома испресецан рељеф чије уобличавање као да још није завршено, у Европској Русији такви потреси догодили су се само на њеном обиму; они су се рано завршили, те израз »руска зараван« који се често употребљава, доста добро изражава тај не много немиран живот и једноликост рељефа који отуда проистичу.
Земљиште и рељеф. — Ако се узме у обзир релативна старост терена који су узели учешћа у сачињавању рускога земљишта, онда се на најстарије формације наилази на периферији. Финска и Карелија откривају посматрачу можда најстарије стене на земљиној кугли. Друге архајске стене, оне преко којих Дњепар прелази тако тешко на својим добро познатим брзацима или порогима, сачињавају на југозападу другу отпорну масу. Најзад, трећа врста стена сачињава источну падину Урала. У овако ограничену просторију, по дну различите дубине, разастрла су узастопна геолошка мора своје наслаге, мора која су се час ширила у правцу упоредника или се пружала смером подневака, и чији је опстанак био покаткад прекидан дугим периодима издизања дна. Само су у три маха дејствовале бреготворне снаге: првипут у Финској, мало позније на југозападу, и најзад на Уралу, чије је стварање завршено при крају примарног доба. Изложени после тога сталном скресавању услед атмосферских сила, ти рељефи имају данас само скромне висине и најчешће ублажене облике сасвим истрошених планинских ланаца. Једва да су касније неколики онижи набори погдегде пореметили хоризонталност слојева и приморали реке да се сузе између њих, или су преломи ограниченог обима снизили и уздигли по који делић земљишта, као на завијутку Жигули где вијуга средња Волга, или пак изнели на видело локализоване еруптивне масе, као на јужној обали Крима. Коначно издигнута из мора крајем секундарнога доба скоро читавом површином, Русија касније није имала морских поплава осим на крајњем југу. Оне су се јављале наизменично са периодима издизања земље изнад водене површине, све док се Црно Море, када је једном изгубило везу са Касписким Морем није спојило са Средоземним Морем кроз Босфорски Мореуз.
Било би погрешно ако би се, због овако мало бурне историје, поверовало у недостатак разноликости земљишта у Русији. Ако би се прокрстарило просторијама понекад веома великим, и ако би се откриле непомичне стене под наносом који их често покривају, запазило би се да најразличитије формације, погодне за сваковрсну употребу, сачињавају основу те огромне територије: разноврсни гранити, шкриљци понекад уљевити. гипсеви пуни пећина, чврсти кречњаци погодни за зидање, литице од креде, трошне кречне глине, слојеви кристалне соли и угља, руде гвожђа и драгоцених и ретких метала. Ма колико да су те стене истрошене у току времена, оне су ипак довољне да добро објасне посебности рељефа, чије и најмање неравнине изазивају у клими и прорашћу последице које су знане сељаку.
Ипак, одлучни догађај у стварању рускога земљишта била је, у почетку најновијега геолошког доба, најезда једне џиновске ледене коре која је долазила са северозапада. На огромној просторији коју је она покрила, видљиво тле састоји се скоро потпуно од нагомиланих распаднутих материја, кречне глине и иловаче у комађу. Овде онде, нарочито на северозападу, блокови гранита — »дивље камење« како их зову сељаци — обележавају геологу пут којим их је лед на себи донео из Финске и Карелије. Дугачки и узани заливи који тако чудно рецкају северну обалу језера Оњега још и данас показују правац којим се кретао лед. Све до мало низводно од Кијева на Дњепру, од Павловска на Дону, и до Нижњег-Новгорода на Волги, наилази се под биљним покривачем на те исте наслаге распаднутих материја, где је материјал, довучен издалека, помешан са остацима искруњене подлоге, и ту наслаге шкриљца, песка, комађе стена и шљунак образују скоро сами корисно земљиште, шумовито или погодно за обрађивање, на коме се појавило прорашће после повлачења леда и на коме човек живи и ради. Скандинавски глечери су даровали ту »руску земљу“ коју ће ујединити московски кнежеви.
Тај дар је, уосталом, веома неједнаке вредности. Не само да црница на југу, која је истина непосредна творевина глечера, надмашује у природном и створеном богатству земљиште чисто глечерско у Средњој и Северној Русији, него и у томе земљишту, колико различитих изгледа упркос заједничког порекла! Има предела где комађе стена изобилује, као у Северној Волинији, где се клеше угаоно камење за куће, док недалеко одатле једва може да се нађе »довољно шљунка да се одагна пас«. Корито горње Волге је посејано стењем што га је глечер оставио, оним »самцима« које лађари тако добро знају, док на другоме месту железничка пруга, у недостатку шљунка, лежи на шкриљцу који се троши, те нема довољну чврстину коју захтевају велике брзине возова.
Томе глечеру из прошлости имају Средња и Северозападна Русија да захвале за ону живописност која може да постоји у земљи малих. узвишења. Дугуљасти брежуљци, било усамљени, било у групама, раздвајају удолине или котлине. У овима дремају језера, од којих су једна бистра и пуна рибе, а друга постепено претворена у ритове услед прорашћа које се све више шири. У ређим случајевима поврх ниских коса, за које би се помислило да су вештачки насипи, пружа се пут. На другоме месту брежуљци или дугачки слојеви песка распознају се по загаситом зеленилу борова, које одудара од јасног зеленила ливада. Све то ствара призоре којима не недостаје ни лепота ни разноликост.
Повлачење глечера ишло је поступно. Тим ступњевима повлачења одговарају низови глечерских повијараца, који се понекад пружају веома далеко и који својом релативном топографском важношћу нису били без утицаја на живот и историју Русије. Међу најскорашњијима, а то ће рећи најбоље очуваним, три таква повијарца ограничавају као неке котлине у којима се налази по једно велико и много малих језера: двоструко Псковско и Пејпуско језеро, језеро Илмељ, Бјелое Озеро (Бело Језеро). Међутим, на обалама или на изласку свакога од њих наилазимо на најстарија средишта насељавања Русије: Псков, Велики Новгород, некадање престонице држава које су избегле татарској најезди и дуго биле независне и од саме Москве. Још старија па услед тога и најоштећенија јесте једна широка глечерска коса, дуж чијег се чела нераздвојно пружају пут и железничка пруга од Москве до Бжешћа на Бугу, преко Смоленска и Минска, и која је била међа између Тверске и Московске кнежевине, а мало даље између Литваније и Беле Русије. У читавој тој таласастој земљи коју је глечер својим ишчезавањем откривао, док су се велики политички центри склањали у удолине, сеоско становништво, насељеништво, тражило је осредње узвишице, боље одводњене, са њиховим бујним шумама пуним дивљачи, њиховим погодностима за саобраћај и земљиштем згодним за обрађивање. Тако је напредовало, полазећи од југозапада, насељавање које су вршили Кривићи, земљорадничко словенско племе које је полако претопило у себе скоро читаво финско становништво тога краја. Још и данас се види велика супротност у погледу насељености између глечерских узвишица са многим селима и скоро пустих влажних удолина где блатни ритови и баруштине често отимају земљу од кржљавих шума.
Уколико се чело глечера који је ишчезавао повлачило ка северозападу, утолико је откривена наслага блата, шкриљца и стења била изложена води од отопљеног леда, која је трошила, пребирала и преносила те делове на разне даљине према њиховој величини. Тако је разасут, почевши од чела глечера, најпре крупан шљунак, потом ситнији, па напослетку песак. Сваком ступњу повлачења глечера одговара обично појас песка; такав је песак у Пољесју, данас у Пољској; такав је и песак у Рјазањској губернији. Тај песак, мање влажан него шкриљац, но који када се слепи може да задржи воду на својој површини у облику језера или баре, сачињава некорисно и пусто земљиште где још има много шума. Реч бор, која се често јавља у руским називима места, означава у исти мах и тај песак и борове шуме које на њему расту. Још и данас, у кругу тврђаве Кремљ у Москви, црква звана Спас на бору (Спаситељ на бору) потсећа на давно доба када је борова шума била на врху тога брежуљка. А још општије узев, има много назива река и села растурених по тој области куда су текле глечерске реке, као што су Пески, Песочњаја, Песчанка.
Када напустимо лепе и хладовите шуме по којима су растурени летњиковци кијевских грађана, па се упутимо ка југу, убрзо ћемо запазити како се дрвеће проређује, а земљиште постаје уједначеније, равније, изузев вододерина званих овраг и балка што их стварају плаховите кише. Песак је уступио место црници (чернозјом), земљи која постаје лепљива и порозна када је натопи снежница или киша, а прашинаста за време суше, те је тада ветар носи надалеко. И та земља је јамачно у облику прашине нагомилана када су — услед јаких барометарских притисака што су владали на површини све мањега глечера — источни и североисточни ветрови, суви и јаки, разносили надалеко најситније делиће глечерског талога, који је већ био истрошен текућим водама, те тако та земља, која је некада имала изглед степе а данас постала житородна, претставља — као и неплодни песак бора — посредни дар глечера у току ишчезавања.
На големој просторији по којој су растурене ове формације, разлике у рељефу могу се уочити тек после марљивога проучавања. Тек у данашње време је утврђено да постоје две велике и широке висоравни: висија у Средњој Русији и висија у области Волге. Висија Средње Русије претставља једноставну и непрекидну висораван, која се простире у дужину 1.400 км. од Валдајске Висоравни на северу до повијараца према Донецу на југу. Висина ту досеже 322 м на северу код Каменика, а 375 на повијарцима код Донеца. Висија у области Волге, која изблиза надвишује десну обалу реке од Нижњег-Новгорода до Царицина и пружа се ка западу до Тамбова, уздиже се до 405 м. на југу, а до 345 м. код Жигулија, па се тако простире од севера ка југу скоро 1.200 км. Између тих двеју пространих висоравни налази се једна угнута равница по којој тече Ока од Рјазања до свога саставка са Волгом, и та равница нижа је за 40 м. од чувених баруштина код Пинска, где Припјат лено вуче воду коју доноси Дњепру. Да би се наишло на веће висине, треба отићи на периферију, где се једна сијенитска висија на полуострву Коли уздиже око 1,200 м.; где се дугачак венац Урала, тако лак за прелаз на многим местима, диже до највеће висине од 1.710 м. на Јаман-тау и често прелази 1.500 м.; где — на крајњем југу — кречњачке висоравни Крима, пошто су се спустиле или уздигле дуж линије прелома, достижу висину од 1.544 м. на Роман Коху. Нигде у Европској Русији нема висија на којима би почивао вечити снег.
Равница је, дакле, главни облик руске топографије, и томе земљишту са ретким неравнинама прилагодио се живот рускога сељака, на шумским пропланцима исто као у обрађеној степи. Његов идеал је равница »равна као јаворов лист«, коју је Бог створио на корист људи, док су све грубе неравнине земљишта дело нечастивога, који ће због тога морати да одговара пред Богом. Узвишице су само склоништа: калуђери су на њима подигли своје манастире а вароши своје тврђаве (кремље), чији зидови чувају у себи светилишта и прихватају становнике у случају опасности. Зар уосталом није свакоме познато да је на врху макар и најмање висије хладноћа оштрија а ветар силовитији, и да се прорашће које успева у њеном подножју не би могло на њој закоренити?
Клима. — Ако се занемаре ове чисто месне посебности, ако се изузме крајњи север где дрвеће престаје да расте, потом јужни део Крима где се наилази на донекле средоземно поднебље, и крајњи југоисток где већ почиње азиска пустиња, може се установити да клима Русије, нарочито у најсупротнијим годишњим добима, није ништа мање једнолика од њенога висинског облика, и да су жега као и хладноћа отприлике подједнако распоређене и усред лета као и усред зиме. Лети сељак ради у кошуљи на обалама Неве исто као и на Криму, а диња сазрева у градинама Перма као и у степама на југу. Зими се може у саоницама прећи читава Русија од севера до југа, од Архангелска до Астрахања. Најудаљенији крајеви земље, у погледу годишњих доба, разликују се мање њиховим крајњим температурама него њиховим трајањем: лето траје дуже а зима је краћа на југу него на северу. Нигде у Европи утицај географске ширине на климу није тако мали: Крим има у јануару температуру Стокхолма, а у јулу температуру Мадере.
Поразни поход из 1812 године освештао је чувену оштрину руске зиме, и што се више иде ка Уралу, све више опада средња температура у јануару, крећући се од —8° 4 у Смоленску до —13'*8 у Казану и —16° у Перму; од —6° у Кијеву до —10°8 у Саратову. У Средњој Русији сваке године температура пада и на —30°; чак и у Новој Русији, на југу, температуре од —20° нису ретке, а на јужној обали Крима, тој малој повлашћеној области, термометар се спушта на —8°. За време нарочито оштрих зима било је случајева да се жива смрзне, са температуром од —41°2 у Курску, на географској ширини Лондона; од —40°8 у Луганску, на ширини Париза; од —45°у Перму. Такав случај догодио се двапут у Москви у току XIX века. Уосталом, иако зима дуже траје у Петрограду него у Москви, она је тамо, и поред веће географске ширине, блажа; то је последица близине Финског Залива, откуда често дувају западни ветрови, они исти ветрови који у јесен спречавају отицање Неве и изазивају тада, као 1924 године, поплаву у нижим деловима престонице.
Разуме се да се сваке зиме замрзну реке у целој Русији. Изузев мурманску обалу на Северном Леденом Мору, где постоји област слободних вода, морске обале су опкољене ледом у Белом Мору, финском Заливу и на Балтичком Приморју; исто се догађа у Азовском Мору, а понекад и у Одеси. Али зима, иако је непријатна човеку због своје ужасне студи и снежних мећава, ипак олакшава саобраћај; снег покрива земљу за време од два до шест месеци, према области, те омогућава употребу саоница свуда где се у другим годишњим добима превоз колима има да бори са блатом и прашином; реке се прелазе преко леда. Неколико најпосећенијих вашара у Русији одржавани су у зиму; као за трговину и превоз, тако је зима уклањала препреке и за војне снаге међусобно зараћених кнежевина. Најзад снег, у тој умерено влажној земљи, претставља за реке — када се оне ослободе леда — драгоцен извор за снабдевање водом, и његово постепено отапање успорава опадање река у лето. Додајмо да снежни покривач спречава расхлађивање земље, и да би скоро цела Русија, кад не би било снега, била у немогућности да гаји озима жита; оскудне или гладне године су често пута оне којима је претходила зима када није било изобилно снега или се он није дуго задржавао на њивама.
Пошто топљење снега одузима много топлоте, пролеће у Русији је хладно и суморно; наквашено земљиште претвара се у блатиште. То је »пето годишње доба« у сељачком календару, распућица, а то ће рећи доба када нема проходних путева. И сами градови осећају незгоде и ружноћу тога доба.
Раније или касније, према областима, релативно прерано на истоку и југу, а касније на западу и северу, лето се — због дугог задржавања сунца изнад хоризонта, што је последица великих географских ширина, јавља са жегама какве се на Западу јављају само на знатно мањим географским ширинама. У јулу је средња температура Петрограда иста као у Брислу; у Казању као у Тулузи; у Москви као у Нанту; у Оренбургу као у Тангеру. Понекад се термометар пењао до 43° у Астрахању, до 39°1 у Самари, до 37°5 у Москви, до 36°1 у Петрограду; прелазио је 25°, а понекад чак и 30° с оне стране поларнога круга. Топлота је — истина само за врло кратко време — страховита по ливадама у долинама крајњега севера, где сељак који ради тешке послове док га уједају комарци, назива истом речју и патњу и косидбу. Захваљујући тој великој топлоти у лето, лоза успева и грожђе сазрева не само на османлуцима јужне обале Крима, него и дуж доњега тока Дона и доње Волге; гајење лубеница, диња, краставаца и сунцокрета допире до велике географске ширине у областима између Волге и Урала. На средњем току Волге, узводно од Нижњег Новгорода, »јабука се гаји као лоза дуж Рајне«. Чувене су трешње из околине Владимира и Мурома, тих историских градова Средње Русије; на 57° северне ширине Ростов се специалисао у гајењу поврћа. Много разноврсних воћних пића прави сељак лети, и царица Јелисавета Петровна добијала је за свој двор разне производе из вртова Јужне и Југоисточне Русије, које јој је »воћна пошта« доносила из Астрахања и са Дона преко Вороњежа и Москве.
Али лето не доноси само благодети. Прегрејана атмосфера често ствара олује с пљусковима. Годишње се могу набројати по двадесетак олуја с пљусковима у области црнице и предуралској области. Страховити пљускови обарају се на непостојано земљиште и одржавају променљиву и разгранату мрежу јаруга са ивицама које се роне; на другом месту се железничка пруга угиба под краткотрајном поплавом. С друге стране, на рекама, чији се ниво снижава услед испаравања, пловидба постаје све тежа: то је доба када бродови закашњују и насукују се на спрудове, све док их прве санте не отерају у зимовнике заклоњене од опасности пролећне бујице. После јесени која обично кратко траје, и када студен изврши своје прве јурише, зима, која већ влада на северу и истоку, напослетку се гнезди свуда, са задоцњењем само на Криму, где се продужује летовање.
Прорашће и настањеност. — Исто колико разлике у земљишту, и неједнако трајање годишњих доба даје разнолик изглед биљном свету Русије. На крајњем северу, где је средња годишња температура нижа од 0°, земља се одмржњава само до извесне мале дубине. Испод ње влада мерзлота, а то ће рећи слој вечито замрзнут, кроз који вода не продире и који је одвећ близу површине да би дрвеће могло да развије своје коренове. Изнад тога слоја мерзлоте налази се земљиште без дрвећа које Лапонци називају тундром. Тундра је »поларна степа« која се од обала Севернога Леденог Мора пружа у неједнакој ширини све до ивице шума. Само у долинама, где се ниво мерзлоте спушта, шума пушта неколико изданака у пустоме пределу. Између њих шири се, према природи и влажноћи земљишта, прљавожути застор лишаја или »ирвасова маховина«, дрхтаво тресетно земљиште, закржљале врбе и брезе које не премашују висину колена. Разумљиво је да у тундри могу да станују само номади, јер ирвас, карактеристична животиња тих области, брзо попасе лишај на великом простору, те га морају непрестано селити с места на место. Годишња доба утичу такође на сељење -ових чопора, који се лети приближују мору да би избегли убоде комараца. Сталан живот могућан је само у долинама, и кроз њих се Рус увукао међу урођеничке номаде, као и дрвеће у тундру. Он тамо коси сено за своју краву, тога неопходног помоћника у његовој економији; он тамо засејава њиву или поврће; тамо сече дрва, која су му неопходно потребна за грађење зграда, за алат и огрев. Границу до које расте дрвеће Рус је досегао доста давно, о чему сведочи насељавање Новгорођана на полуострву Коли већ у XIII веку, али је он ту границу ретко кад прелазио, и то много касније и веома мало.
Шумарци са ситним дрвећем и пошумљени брежуљци наговештавају велику шумску област Русије, чија је површина скоро четири пута већа од површине Француске. Шума је оставила трага да земљиште, јер је претворила шкриљац глечерског наноса у сиву и трошну земљу, подзол, која њој једино и годи. На томе погодном земљишту разноврсност дрвећа је у супротности са једноликошћу њихове подлоге; има врста које се све више распростиру, као што су оморика и сибирски бор, који се шире на рачун својих европских једноврсника; обратно, храст, кога је било у изобиљу јужно од језера Ладоге и у области Новгорода у преисториско време, постао је тамо права реткост. У односу на светлост, преовлађивање било дрвеће које воли сенку, као што је јела, било оно које је жељно светлости, као што су бреза, бор, јасика. Састав шуме мења се непрестано, не услед лагане промене у клими, него због супарништва које искоришћује најразличитије околности. Нека пожар уништи неки шумски крај или нека човек занемари раскрчено земљиште, обично ће некадању шуму заменити шума сасвим различита од ње; па чак и када човек није сведок тих промена, оне му се посредним путем откривају: тако, на пример, покров од вреса потсетиће нас на ишчезлу борову шуму, а лескови шибљаци надживљују храстове, у чијем су се друштву закоренили.
Руска шума ретко кад да је сачувала обележја некадање густе прашуме, тајге пуне дивљачи, са веома високим и старим стаблима, по којима су, као данас у Сибиру, ловци проводили зиму тражећи животиње са крзном. Скоро недирнуте шуме постоје још само у веома мало насељеним областима Северне и Североисточне Русије, од Карелије до Каме и Печоре. На другим местима је стална експлоатација проредила пошумљену површину, која се сада састоји само од младих дрвета. Понекад је шума уступила место љади, где ретка дрвета надвишују шибље. Нарочито у пределима недовољно исушеним, шума је кржљава, јер води неједнаку борбу са тресетним мочварама; та немоћна шума, то је мшара, где маховина нагриза оронула стабла, где се нога заглибљује у биљне материје у распадању, и куда човек ретко залази.
Шума престаје онде где почиње дубоко земљиште, порозна ораница, црница, а то ће рећи степа. Али та граница није строго одређена. Има шумских острваца у степи, као што постоје островца степе, са својим посебним биљкама, окружена шумом попут природних пропланака, које Руси називају поље. Осим тога, изгледа да су се у прошлости дрвета, а нарочито храст и бор, пружали на југ даље него данас.
Два застоја у прорашћу, један у зиму а други у лето, карактеришу степу. Нарочито од априла до јуна запажа се онај бујни живот и разноликост боја које је славио Гогољ у једном одељку свога романа Тарас Буљба. Бескрајна је разноликост трава, једногодишњих или дуговечних, биљака чије веома дугачко корење понире у дубину да тамо тражи влагу, и »покретних биљака« које ветар носи када се сасуше; уснатице, крсташице, кормоника, слез, лептирасте и кринасте биљке стварају биљни застирач који престаје тек у близини Касписког Мора, да уступи место пустињском прорашћу што расте у усамљеним групама. Као област ситних глодара и великих травоједа, степа је имала све до краја XVIII века једну подврсгу дивљега коња. Тек тада, када је отпочело насељавање и када ју је земљорадња преобразила, степа је изгубила своју дивљу лепоту да би претрпела, разуме се у другим сразмерама, исте спољне промене као и прерија Северне Америке. Али дрво се тамо јавља само изузетно: тек почиње да се укорењује на странама јаруга које се учвршћују прелазећи из стања оврага у стање балке; уз велике трошкове градови у Јужној Русији одржавају дрвеће у својим парковима; по селима полиција заштићује белу врбу, која својим дебелим лишћем за време јаких жега ствара драгоцену хладовину око домова.
Да би се поново наишло на шуму, треба отићи до планина на Криму, где се изнад храста и граба поново јавља буква, која се не виђа више почев од Подолије. После тога, када се сиђе на јужну обалу, човек се за неколико тренутака обрете у сасвим новом пределу, где се види вечно зелено дрвеће, лавор, кланика и златица. То је улаз у средоземну област, и већ усред те повлашћене природе, простране шуме уступају место разређеним жбуновима, купиновом жбуњу, тврдолисним травама прибијеним уз земљу и бодљикавим биљкама, сасвим као у фригани Грчке или Анадолије.
Толика упоредна разлика између степе и шуме није могла остати без утицаја на живот и судбину становника Русије. Шума је област сталнога боравка; и сам ловац на крзна, са својим крпљама, тамо се мање селио него степски пастир. И тако је из супротности тих двеју области, шуме и степе, због њиховог посебног живљења, поникло вековно супарништво између Севера и Југа, између Руса и Татарина, а позније између Московске државе и слободних Козака. И заиста, Рус је такорећи поникао из шуме. Он је рођени дрводеља, дрвосеча који присподобљава дрво сваковрсној употреби. Дрво му даје грађу за грађевине, за огрев, служи му за прављење кола и санки, даје му кору за штављење кожа, а од њега он прави сиротињску обућу лапти; дрво служи такође као грађа за сијасет предмета које са наслеђеном вештином израђује кустар за време принудне зимске доколице, као намештај, алатке и невероватно разнолике играчке. У XIII веку цвета у Новгороду и у Пскову религиозно руско неимарство, грађење дрвених цркава, веома оригиналних. Чак и руски дрвосеча је без такмаца кад треба сложити максимум дрва на гомилу одређене величине.
Али скоро искључива употреба дрвета за грађевине излаже их опасности од пожара, и та је опасност утолико већа што се услед климе морају ложити пећи за време много месеци. И саме вароши заједно са својим оградним зидовима за одбрану биле су саграђене од дрвета; зграде од камена могле су се на прсте избројати, и стари путописи често наводе њихов број. Разумљиво је да су пожари у њима често пустошили и да нема вароши у Средњој Русији која није имала да забележи у својим аналима страховите катастрофе. Само у току XVIII века Нижњи Новгород био је опустошен ватром 1711, 1715, 1722 и 1784 године; вашарски кварт горео је 1816, 1857 и 1859 године, што довољно оправдава забрану да се у њему пуши. У Орелу је пожар уништио 1.237 кућа 1918 године, а преко 600 у 1858. Године 1622 Калуга је скоро сасвим изгорела; 1742, 1754, 1760, 1761 и 1785 године догодили су се веома опасни пожари, од којих је онај из 1754 стао живота 177 особа. Лако је замислити да је намерни пожар Москве било лако изазвати. Да би се спречиле те невоље, забрањено је у XVI веку да се у варошима ложи ватра у кућама од маја до септембра. Морало се кувати напољу; али како су у забрањеним месецима могли да наступе понекад и хладни дани, напослетку је допуштено неколико изузетака за време магловитих дана и извесних празника.
Али каогод ни земљотреси или вулканске ерупције, тако и пожари нису довољни да одагнају становништво са пребивалишта која се њима чине згодна. Таква пребивалишта биле су чистине у шумској области. Није редак случај да се тамо увукла као језик црница, која се ту јавља са својим степским прорашћем и која земљорадњи пружа најлепше изгледе на успех; оближња шума даје дрво, дивље плодове, печурке; пчеле купе мед по цветном пропланку, те су Руси још израна почели да се баве пчеларством и да мешају мед у празнична пића. Само ако се какво језеро или река са рибом налазила на таквој чистини, већ је у шумској усамљености било могућности за стварање насељеничког средишта. Зато је неколико историских вароши у Русији поникло на шумким пропланцима. Тако су на једном пољу, на обали језера Нера у Финској, основали Новгорођани још у давно доба место Ростов, које је остало митрополитско седиште све до владавине Катарине II. На другом једном пољу основан је године 1152 Перејаслављ, назван Заљескиј, што значи »иза шуме«. На трећем се развише Владимир и Суздаљ, који су пре Москве били политички центри Велике Русије. Њихов супарник, Твер на Волги, био је исто тако град подигнут на пољу. Исто се може рећи и за Москву, у чијој се околини још налазе остаци једнога шумског појаса. Муром на Оки био је, као и Ростов, руска колонија на финском земљишту, саграђен такође на једном пропланку.
На сваком пољу су Руси налазили још и релативну безбедност од напада степских номада. А баш та безбедност недостајала је Кијеву. Када се у XII веку Андреј Богољубски, кнез Суздаљски, дочепао Кијева, судбина Русије била је везана за судбину те централне кнежевине, чија је престоница, после Суздаља, била град Владимир, и напослетку Москва. Ипак, та безбедност била је релативна, јер и поред заштите што ју је пружала шума, ипак су Татари успели да опустоше Суздаљ, Владимир, па чак и Твер, и да за неко време потчине Москву. Али војска чију главну снагу сачињава коњица не може дуго држати освојена места у шумовитом крају; дипломатија је, поред природе земљишта, припремила војничку одмазду Русије.
Ниска област која раздваја висију Средње Русије и висију Волге, где Ока, пошто прими у себе реку Москву, иде ка Волги, и где у супротном правцу Дон и његова притока Вороњеж теку ка југу, јесте област где се састаје густа шума са отвореном степом. То спајање је пре једно међусобно продирање, јер има чистина које се пружају и преко ивице шуме, а има и читавих шума, нарочито храстових, у томе почетку степе. Изгледа да такав додир изазива борбу стопу по стопу између супарничког становништва. Осим тога, много мања висина и много блажи рељеф олакшавају кретање. Реке, ужљебљене у удолинама висоравни, теку овде између ниских обала које су ипак већином суве и могу се лако прегазити на плићацима. Стога је удолина Дона и Оке била отворен пролаз најезди Татара на путу ка северу, и остаци њихових шљаха или војничких путева сачувани су у томе крају. У супротном правцу, Руси су напредовали од поља до поља, од тврђаве до тврђаве. На једном пољу на десној обали Дона, на Куликовом пољу, кнез Дмитриј је 1380 године однео над Татарима победу која је била пуна наде за коначно ослобођење Руса.
Ипак, Руси су се лагано и опрезно спуштали преко заштитне области великих шума. Осећању опасности придруживало се и осећање што су га стварали нови утисци у земљи толико различитој од Средње Русије. Због тога су Руси најпре начинили једну черту или утврђену линију, која је ишла од Тула до Шацка преко Епифања и Рјажска, па су је потом ојачали дрвеним палисадом. То је такозвана Тулска засјека. Ова засјека обележена је грубим потезом на првој карти Русије из 1614 године, и та линија утврђења пропраћена је овом забелешком: Saisec (уместо засјека) constans nemoribus desectis et vallis, a Tsar Feodor Ivanovitz aggestum contra irruptiones Tartarorum Crimensium.
Све вароши имале су предграђа, звана предграђа стрјелеца (стрелаца). Не само да су ти називи надживели опадање утврђења или њихов нестанак, него се исто то догодило и са гарнизонима, који су се бројали одвојено приликом пописа становништва. Тако попис из 1710 године наводи број »драгона и војника«, број »стрјелеца и козака« и број »тобџија« у варошима као што су Курск, Орел, Брјанск, Сјевск, Бјелев. Још и данас, само ако после пожара није измењен њихов план, те граничне вароши познају се по плану који је исто толико правилан као и план француских бастида; овде је план кружни, са путевима који се зракасто пружају у разним правцима.
Испред те утврђене линије стражарило се и дању и ноћу. Има села која су задржала назив Караул (стражара). Села која се зову Сторожевое потсећају на стороже или осматрачке стражарнице.
После стварања Тулске линије, војничка граница померена је унапред до линије која је ишла од Путивља до Симбирска на Волги, преко Курска, Вороњежа и Тамбова. Још позније, она је захватила Ахтирку и горњу долину Донеца. Сваком таквом померању претходило је доба утврђивања и насељавања. То је била последица неповерења које је шумски Рус осећао на откривеном земљишту, на дивљем пољу (дјикое поље), за које је претпостављао да је пуно опасности. Степа је за њега доиста била »страхотна крајина«, и то осећање нашло је донекле одјека на карти Украјине од Ј. Б. Хомана из Нирнберга, на којој се могу прочитати и овакве напомене: Deserta sine aqua; — Campi deserti ubi nulla hominum habitatio, nec planta reperiunda est; — Loca deserrta; — Dzike polie, sire campi deserti inhabitati. Да би освојили степу, шумским људима требало је четири века оклевања, постепеног увлачења и рата.
Реке и језера. — Између области које се разликују површинским тлом и прорашћем, веза се одржава неколиким рекама које су међу најдужима у Европи. Јер је било довољно простора за развијање дугачких токова и довољно воде за њихово одржавање; а како топографија није истављала високе препреке, створили су се веома разгранати сливови, без великих тешкоћа да се пређе из једнога у други. Када је велики глечер ишчезао и Касписко Море се свело на свој данашњи обим, Волга је могла да се издужи читавих 3.357 км. не спуштајући се на томе огромном растојању више од 256 метара, са притокама сразмерним њеној величини, као што су Кама, дугачка 1.882 км., и Ока, дугачка 1.486 км., са приближно истим умереним нагибом. И Црноме Мору је ишчезавање глечера даровало велике реке: Дон, дугачак 1.808 км., и Дњепар, дугачак 2.128 км. Разумљиво је да су ове реке, у годишњим добима када нису ни залеђене ни сувише опале, одувек пружале саобраћају најдрагоценије услуге. Један од најстаријих путева у Русији, онај који води »од Варега до Грка«, спајао је Велики Новгород са Црним Морем, без других прекида осим преношења барки са једне реке на другу, што су преносачи барака лако вршили. Зато је Петар Велики на Вороњежу, притоци Дона, на великој даљини од мора, могао да сагради и сакупи флоту коју је одвео да заузме Азов. Поред доњег тока Волге села су саграђена од дрвета, а међутим се на великој даљини од њих не налази ниједно дрво.
Ова мрежа дугачких река није само од користи трговини и људском саобраћају. У сваком годишњем добу, било кроз лед, било на отвореној води, човек је долазио да лови рибу, и није само сентименталан онај назив »матушка« што су га обалски становници дали реци Волги. Пре него што је претерано искоришћавање и загађивање воде услед превожења петролеума и индустриских отпадака смањило принос риболова, та река је била доиста река хранитељка, којој су големе јесетре и укусне кечиге разносиле славу надалеко. За многобројне дане поста, којих је пуно у православном календару, риба је претстављала драгоцено јело. Тако је године 1672 један указ Алексеја Михајловича приморавао рибаре из Рибинска да шаљу двору 1.200 великих јесетри. Исто су тако рибари из Јарославља снабдевали двор Катарине II. Може се запазити привлачност коју су према рекама осећале читаве групе становништва. Право на риболов сматрало се за најдрагоценију повластицу коју је владар могао подарити, толико је риболов био корисно занимање. Тако су се козачке војнички организоване заједнице, зване војско, образовале дуж река: запорошки козаци, а то ће рећи они који станују иза порога или брзака да Дњепру — у прошлости; а ближе нашем добру, донски, оренбуршки, уралски и астрахањски козаци. Овом становништву, које је рат могао свакога тренутка да удаљи од домаћега огњишта, чинило се да је принос од риболова много поузданији него обрађивање земље. Руско ширење у Сибиру, ка Средњој Азији и Кавказу, које је Иван Грозни припремио заузимањем Казања и Астрахања на Волги, имало је своје најбоље заточнике у тим војничким насеобинама што су се биле подигле дуж степских река.
Најглавнија од свих разлика које постоје између руских река и река у Западној Европи јесте дужина залеђености. Друга разлика, која такође зависи од климе, јесте знатна висина и периодичност поплава. Зимски водени талог, који додуше није преобилан, али се јавља скоро једино у облику снега, нагомилава се у слој који по неколико месеца лежи на земљи: 80 дана у Кијеву и Полтави, 120 дана у Вороњежу и Саратову, 140 дана у Новгороду, Москви, Тамбову, Самари и Оренбургу, 160 дана у Костроми и Уфи, 180 у Архангелску. Међутим, чим мало отопли у пролеће, почиње топљење, а како се оно прилично брзо врши, ослобађа се за петнаестак дана огромна количина воде коју садржи снежни покривач нагомилан за време целе зиме. Једино бујне и непрекидне кише, какве су непознате у нашим поднебљима, могле би сасути толике водене масе у долине, и због тога се реке у Русији, под умерено влажном климом, изливају и плаве попут великих тропских река, и као и оне, скоро у исто време сваке године. Услед топљења леда, која се појава понекад јавља у узбудљивим размерама, поплава се шири лагано због малог нагиба речнога тока, те тако она достиже висине непознате нашим рекама у Западној Европи. Код Сизрања, одакле престају да јој долазе притоке, Волга се попела на 13 м. године 1879, а скоро на 10 м. у 1880 години, када је рашћење река било умерено. Код Мурома река Ока пење се обично на 8 м. Па и Дон, који пролази кроз области где се снег мање задржава, пење се скоро на 7 м. код Калача.
Приликом тих страховитих поплава реке се шире на огромне даљине. На своме ушћу у Волгу Ветлуга достиже 12 км. ширине. Кострома у своме доњем току мери 30 км. од једне обале до друге; Волгине притоке са Мологом и Шексном личе тада на огромна језера. Због тога у тим ниским равницама које поплава покрива свакога пролећа постоје куће за становање само на најузвишенијим местима, па и оне су уздигнуте на кољу; а има заселака која одржавају везу међу собом само помоћу чамаца, док са доласком лета не почне вода да опада.
Пошто је поплава редовна годишња појава, човек се привикао тој природној околности, и то утолико лакше што веома често, док је једна обала надалеко поплављена, друга остаје релативно сува, јер је она прва ниска, а друга је уздигнута у облику јара или брежуљка. Отуда обалски становници разликују »ливадску обалу« и »бреговиту обалу«, и запажено је да на рекама које теку у правцу подневака обично је западна обала виша од оне друге. Ма како се објашњавала та висинска разлика, ова појава може се често запазити; пада у очи положај Нижњег Новгорода, Симбирска и Саратова на десној, узвишеној обали Волге, док се Казањ налази далеко од реке, на левој обали, иза последње границе поплава. Кијев се исто тако налази на узвишицама десне обале Дњепра, испод којих је, једнога знаменитога дана руске историје, према предању, свети Владимир крстио своје поданике у реци.
Тек када река престане да расте, наставља се саобраћај, и варош у неку руку силази на њу. Привремено становништво покрива обалу својим дућанима све до престанка периода пловидбе, па и вашар у Нижњем Новгороду одржава се на једном таквом привременом месту где ври од живота за време од неколико недеља и одакле идућа поплава односи отпатке и уклања нечистоћу.
Иако са високих обала вароши могу да пркосе поплави, оне су ипак изложене другим невољама. Река, тарући вишу обалу за неколико метара у висину, изазива понекад одроњавања. Таквих одроњавања било је у више махова близу Саратова и на неколико места на доњој Волги; у Кијеву се таква одроњавања догађају скоро сваке године. То је откуп за задовољство што га варошанин осећа када посматра са високих шеталишта величанствену и мирну површину реке што се шири пред његовим очима.
Каогод и клима, тако се и геолошка прошлост Русије огледа у расподели њених текућих и стајаћих вода. Онде где је глечер напослетку ишчезао и где је испаравање најмање, постоје многобројна језера, најпространија у Европи. Иако их је мање него у Финској, ипак их има изобилно у Карелији и у читавој севернозападној Русији, где их у Витебској губернији има 2.500, и она тамо покривају једну четвртину њене површине. Језеро Ладога, из кога истиче Нева, захвата 18.150 км2, што је равно површини трију обичних француских департмана; језеро Оњега, 9.836; језеро Пејпус, 3.583. У неравној области Волгиних извора, језеро Селигер, највеће у Средњој Русији, веће је од језера Мађора.
Уколико се више иде ка некадањој крајњој граници глечера на југу, утолико се смањује број, пространство и најчешће дубина језера. Иако међу овим језерима има и таквих чија је вода бистра и провидна на песковитом дну, ипак су многа од њих добила изглед ритова у којима се види тек по која слободна површина воде. Иако сметају саобраћају, те баруштине ипак су од користи када се заврши отапање снега, јер одржавају водостај река и успоравају тренутак ниског водостаја када наступе летње жеге, те исушивање тих такорећи сунђера, уопште узев, не би било корисно.
Још даље ка југу трошна и ретко пошумљена земља степе упија воду, те реке одједном постају све ређе. Дњепар у своме доњем току прима врло мало притока, а Волга не прима ни једне од Јеруслана на левој обали и Сарапта на десној. Тек ако се понегде види како се вода скупља у плитким удолинама, одакле силази тромо ка неком нижем удубљењу. Отуда она врста оскудних потока које у области Полтаве називају сљепород (слепорођен) или мертвород (мртва вода). Понегде, на већим отстојањима, подижу људи уставе које стварају баре, и на томе месту подиже се заселак. Поред оврага или јаруга које браздају степско тле и скоро су увек безводне, ове скромне долинице скоро без падина јесу једини усеци које је у међупростору великих река вода издубила у пространој и безрељефној равници Јужне Русије.
Нов хидрографски тип појављује се одједном када се приђе степеновитим висијама Крима. То је хидрографија кречњачких области, са провалијама, подземним пећинама и поновним појављивањем ретких али обилних извора. Али чим се приспе на јужну падину, где је земља мање порозна и где врућине дуже трају, потоци теку само почетком пролећа, а потом се своде на неколико танких млазева воде, те додају још једну црту сличности између те мале области и средоземних земаља.
Супротност између Северне и Јужне Русије. — Из овог прегледа географских посебности Европске Русије проистиче једна основна разлика. Ако се изузме крајња северна област, негостољубива тундра, и крајњи југоисток, пустиња око Касписког Мора, онда се види да се Русија може поделити на две велике области: Северну и Јужну Русију, чија су обележја већином међусобно супротна. Северни део је одвећ влажан; биљни живот тамо не траје ни пола године; саобраћај се врши већином воденим путевима. У јужном делу је влажност недовољна, а биљни живот траје више од шест месеци; саобраћај се врши углавном сувоземним путевима. Северни део је област наслага, са рељефом глечерских наноса и топографијом предела начичканих неравнина; језера и река има тамо у изобиљу. Јужна Русија је заравњена област, са удубљеним рељефом који се одликује многобројним јаругама; језера и баруштине су тамо ретке и ограничавају се најчешће на плавне делове долина. Северни део је шумска област; јужни део је област степа. На северу бор расте радије на врховима вододелница, јер су они суви, а храст у долинама; напротив, на јуту су шуме много ређе и састоје се од храстова у вишим деловима, а од борова на нанесеном песку. Куће на северу граде се од борових стабала са кровом од дасака; куће на југу су од храстовине, са сламним кровом. Северна Русија живела је под самодржном организацијом Москве; Јужна Русија имала је демократске установе Кијева. На северу су мушкарци многобројнији, а на југу жене. Могло би се навести још много примера оваквих супротности, које су донекле утицале на развитак Белоруса и Великоруса с једне стране, и Малоруса с друге стране, и које су после уједињења под царевима довеле до стварања Украјинске државе са извесним, бар привидним, самоуправним повластицама
Ма колико човек био мало склон да придаје превелику важност утицају географске средине на судбину народа, ипак се мора у току историје рускога народа утврдити да је природа у Русији, више него у другим земљама, час ставила непрелазне бране, а час пружила изузетне могућности активности народа и његових вођа.