Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 0.1

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


Извори за историју Русије и руска историографија

Најстарији извори за историју Русије јесу летописи (или хронике) и дела. Летописи излажу догађаје хронолошким редом, према списима писаним у манастирима и црквама, а понекад и на дворовима. Остали су нам од њих многи преписи писани од XIV до XVII века. Најважније од њих објавила је Петроградска археографска комисија у збирци Полное Собрањије Љетописеј (Потпуна збирка руских летописа), у 22 свеске инфолио.

Од средине XIX века не сматра се више да је први летописац био монах Нестор из Печерског манастира у Кијеву. Најстарији део летописа (од 850 до 1110—1116) приписује се Силвестру, игуману Видубицког манастира у Кијеву, који изгледа да је прерадио збирку неких ранијих летописа; у једној анализи — можда претерано опрезној — А. Шахматов распознаје у досада познатим текстовима Повести минулих времена (Повјесћ временних љет) читавих пет узастопних слојева, од којих први потиче из средине XI века. Што се тиче обавештења која се односе на прве почетке, летописи их црпу из народних легенди и византиских хроника, којима су додали најстарије сачуване документе: уговор са Грцима из 911 и 945 године, и Руску истину (Рускаја Правда). Касније, у XII и XIII веку, рад летописаца губи своје обележје целокупности: пишу се различите хронике у Кијеву, Новгороду, Перејаслављу (јужном), у Галичу, у Волинији, Владимиру, Ростову итд. Од XIII века, летописи северних и јужних покрајина коначно се одвајају и пишу се независно. Од краја XV па све до XVII века, истодобно са стварањем политичког јединства Русије, резултати тих различитих радова поново се скупљају у прегледне целине. Последње овакво целокупно дело, најопширније али и најмање критичко, написано је по наређењу патријарха Никона, чије име и носи. Ипак, у ово доба летописи губе коначно своје анонимно и строго приповедно обележје; они постају избор догађаја намењених да даду тенденциозно објашњење прошлости, саобразно новим политичким и верским схватањима Москве; или се пак преображују у мемоаре савременика који описују догађаје свога доба. Политичке тенденције преовлађују исто тако и у првом уџбенику руске историје састављеном по угледу на историску књижевност Пољске, Синопсису, који је објављен у Кијеву године 1674, а написао га на основу хроника Теодосије Сафонович. Број мемоара (или казивања) увећава се, нарочито почев од Доба Немира (1613); од краја XVII века они се ређају без прекида и сачињавају главни извор за проучавање рускога живота. Њима треба додати и причања туђинаца о Русији, од којих је најстарије написао Сигисмонд фон Херберштајн, Rerum Moscoviticarum Commentarii, 1549 године.

Проучавању дела приступили су руски историчари знатно касније него проучавању летописа; али су постепено ти документи о унутрашњем животу, државној управи, праву, економији, финансијама итд. заузели главно место у историографији. Извесно, за најстарија раздобља они су много оскуднији него они којима располаже западна Европа: од XII до XV века они су веома малобројни: документи који се тичу историје Московске државе појављују се у знатној количини тек од друге половине XVI века. Најстарији такви документи чувани су првенствено у манастирима; одатле су их узимала приватна лица, музеји, библиотеке, Археографска комисија састављена нарочито у томе циљу (1827—1834), и напослетку државни архиви. Збирке докумената некадањих јавних установа биле су великим делом уништене пожарима, нарочито за Доба Немира, а исто тако у години 1626 и 1812. Ипак, знатан број тих докумената, оних који су потицали из централних установа а нарочито из обласних управа, сачувани су, и то углавном после Доба Немира; има их изобилно почев од владавине Катарине II. То су најпре документи о дипломатским односима, о војној администрацији и финансијама; потом полициска акта (о јавној безбедности и моралу); и напослетку акта правосуђа, које се стапало са администрацијом. Дипломатска акта од краја XV века била су проучавана и објављена најпре у Збирци државних аката и уговора (Соврањије государствених актов и договоров), у 4 свеске, од 1813 до 1822 године, а потом у Зборнику Друштва за руску историју, где су објављени и извештаји страних дипломатских претставника у Русији (од краја XVII века). Касније се прешло на проучавање војних и финансиских аката, као и родословних књига (Разрјаднија књиги, званично установљена 1556 и 1686 године) које су одређивале места на која су имали права извесни чланови из највиших племићских породица. Међу документима о земљишним поседима племства обавезног да врши војну или јавну службу (лена и домени) и фискалних докумената, да наведемо књиге за »уписивање« (писковија) и књиге за »опорезивање« (переписањија), које су с времена на време установљаване да би се одредио порез: у прве, старије по постанку, уписивана је земља која треба да плаћа порез; у друге, које потичу из треће деценије XVII века, уписивана су исто тако огњишта (двор) пореских обвезника. Од свих судских докумената најбоље су проучени законици: Рускаја Правда, Судебњих, Законик (Уложеније) цара Алексеја Михаиловича. Потпуни зборник закона каснијих од Законика, I серија, од 1649 до 1825 године, у 46 свезака, објављен је 1830 године. У архивима се чувају такође многобројни документи који се односе на правне науке. Акта из приватног права мање су сачувана; међу најинтересантнијим споменућемо она која су одређивала разне ступњеве личне потчињености (од себарства па све до обавеза дужника према повериоцима), уговоре о продаји и куповини, брачне уговоре, тестаменте.

Научно проучавање руске историје започео је у XVIII веку најпре Рус Татишчев (1686—1750) и Немац оријенталист Вајер (1694—1738), потом Рус Ломоносов (1711—1765) и Немац Милер (1705—1772), и напослетку Рус Шчербатов 1733—1790), — као и његов такмац Болтин (1735—1792), први који је размишљао о унутрашњој историји Русије, — Немац Шлецер. Бајер и Шлецер бавили су се само најстаријим периодом руске историје; Бајерови радови сачували су и данас своју вредност; напротив, Шлецер, славни оснивач историске критике, пошао је од погрешне претпоставке да су летописи, звани Несторови, дело једнога истог писца, да су све њихове варијанте само проста преиначења преписивача, и да се може успоставити првобитни текст — као што се успоставља текст класичних писаца — избацивањем тих преиначења. Татишчев и Шчербатов намеравали су, иако се нису за то довољно били припремили, да на основу летописа саставе повезану историску повест. Татишчев је само груписао сасвим механички, препричавајући их језиком свога доба, сва обавештења која је нашао у разним рукописима летописа; ако је његово дело сачувало до данас извесну вредност, то је стога што се он послужио некојим драгоценим рукописима који су се касније изгубили. Шчербатов је, напротив, умањио вредност своје документације једним покушајем прагматичког излагања према књижевном укусу свога доба; па ипак, он над Татишчевим има то велико преимућство што је осим Летописа искористио и дипломатске ноте, чију је историску важност већ био нагласио Милер, вредни управник архиве Министарства спољних послова у Москви од године 1765. Милер, који је помогао Шчербатову да напише своју Историју, имао је такође намеру да објави дипломатске документе. Његову намеру остварио је тек после његове смрти канцелар Н. П. Румјанцев (Збирка државних аката и уговора, у 4 свеске; почетак V свеске сачуван је у неповезаним листовима), који је наредио да се систематски истражују најстарији рукописи сачувани по манастирима; та истраживања омогућила су сем тога Калајдовичу и Строеву да саставе драгоцене спискове старих рукописа.

Чувена Историја Руске државе од Н. М. Карамазина обично занемарује рад историографа XVIII века. Карамзин, који је као и Ломоносов сматрао историју за књижевно дело, популарисао је руску историју и приденуо својим јунацима сентименталне идеје свога доба. Главна је мана његове Историје што је сачувао тенденциозни карактер историских радова XVIII века славећи монархију и сводећи читаву руску еволуцију на ове три фазе: уједињење, распадање и поновно успостављање државне области (Кијев, апанаже, Москва под самодржним владарима); због тога су му најмлађи његови савременици ускоро замерали што му недостају критички смисао и философске идеје. Један ученик Шлецеров, професор Каченовски, заснова »скептичку школу« и покуша да примени на историју Русије схватања западњачког романтизма. Под изговором да је првобитна историја свих народа заснована на простонародним легендама, те је увек баснословна, он је изјавио да је читав почетак руске историје, како га описују летописи, »пун бајки«. Његови ученици ишли су чак дотле да су тврдили, но без довољно доказа, како је руска историографија веродостојна тек од XIII века, доба када изгледа да је састављена историја претходних столећа. При том они претерују, попут Шлецера, у истицању првобитног дивљаштва руских племена. Њихови противници, Бутков и Погодин, нису имали нимало муке да побију њихова тврђења, те је скептичка школа ускоро изгубила сваки утицај.

Проучавање Шелингове и Хегелове философије нагнало је тадању младу генерацију да се запита каква је била улога Русије у светској историји. П. Ј. Чаадаев, који је први поставио себи то питање, тврдио је како руски народ није нимало склон да игра историску и светску улогу, како је његова прошлост празна и како он нема будућности, сем ако би усвојио једину идеју која има историску и светску вредност: идеју хришћанства у његовом западњачком облику католицизма. Међутим органско схватање историје, које су млади руски научници позајмили од немачке философије, проповедало је напротив да будућност проистиче из прошлости, као плод из сетве, те према томе ако је руски народ способан да игра какву улогу у историји човечанства, то долази отуда што је клица његове историске мисије већ постојала у његовој прошлости. Погодин, постављен године 1836 за професора историје на Московском универзитету и званично позван да брани »историско православље« од »клевета скептика«, подухватио се први да истражује доказе за ту мисију. Иако је много заслужан за руску историографију, нарочито због свог подробног проучавања летописа, он је веома невешто и једнострано испунио философски део свога задатка. У тежњи да открије постојање закона узрочности у историском развитку, он се окомио да докаже како сви догађаји, чак и они најситнији, имају извеснога смисла, и да у њима види доказе натприродне и чудесне мисије Русије. У тој особитој милости провиђења он је видео главни доказ »узвишене улоге« додељене Русији у будућности. Нестручни историчар Н. Полевој наставио је његов покушај са више вештине. Он је први раскинуо, иако бојажљиво, са патриотским и монархистичким схватањем које је било главно обележје руске историографије до Татишчева и Карамзина. По њему, задатак историчара није да у живописном облику износи драмске догађаје и јуначне личности, него да обележи унутрашњи развој историје и истинску везу међу догађајима; да истакне узастопне периоде народне историје и њене односе са свеопштим развитком. Зато он одбија да призна како је идеја монархије била остварена још од почетка историје. Он доказује да подела Русије на апанаже није наступила као враћање уназад после тобожње сјајне епохе под самодржном влашћу, већ да је то напротив био потребан прелаз у историском развитку Русије који је доносио поступно јачање њене политичке моћи, и да је татарска владавина била исто тако »неопходна«. Али и код њега та »неопходност« постаје мало по мало »смисаона«, те се на крају крајева историја Русије и даље своди на историју врховне власти. Међутим, према новом учењу, треба у самом народу тражити основу читавога историског развитка, и та основа треба да буде пре једна идеја него какав стварни догађај.

Славенофили су на свој начин решили тако постављени проблем; у источњачком православљу и земљорадничким заједницама или миру они су видели двоструки вид, верски и социјални, једне специфично руске идеје; и уопште узев, они су западњачкој души, рационалној и логичној, где је све јасно колико и ограничено, супротставили источњачку душу, суштаствено емоционалну, којој се корени губе у царству мистике и ванземаљског живота. Константин Аксаков применио је ова схватања на историју. По њему, руска историја отпочиње једним идеалним добом живота у заједници, »општежића«, које је прекинуто стварањем државе, и он је народ и земљу, те елементе »унутарње истине«, супротставио држави, кнезу и његовим ратницима, тим туђинским елементима унесеним из Скандинавије (Варези), Византије и од Татара. Пошто је један млад историчар, С. М. Соловјев, усвојио и развио теорије двојице професора универзитета у Дорпату, Еверса и Рајца, правних историчара који су тврдили да је руска држава поникла не из општинске заједнице, него из племена, од којега су један пример видели у разгранатој лози руских кнежева, развила се жива препирка између западњачких историчара, присталица теорије племена, која се могла применити на Запад каогод и на Русију, и славенофила, бранилаца теорије општинске организације, која је битно руска.

Иако су земљорадничка заједница и мир у Русији релативно позни облици заједничког земљопоседништва, славенофили су упорно доказивали да су то његови најстарији облици, те су тога ради почели проучавати социјалну историју Русије, дотада потпуно неиспитану. Истовремено објављен је у Актима археографске експедиције резултат истраживања вршених од 1829 до 1834 године по архивама државних манастира, што је пружило прву основицу за проучавање те историје, којој се посветио И. Д. Бјелајев. Ои је управио своју пажњу на историју племства, свештенства, сељака, грађана, земљорадње и земљопоседништва, финансиског и монетарног система, војске, правних аката и установа, а објавио је такође и дела о историској географији, етнографији и статистици. Као секретар Друштва за руску историју и старине у Москви од 1848 до 1867 године, он је испунио својим радовима 27 свезака часописа тога друштва, и они су дуго били драгоцен извор за проучавање рускога живота, иако нису успели да потврде теорије славенофила.

Западњаци су унели исто толико одушевљења у своја истраживања, која су са чисто историскога гледишта имала много већи обим. Руковођен радовима Еверса, Рајца, Полевоја и Погодина, Соловјев (1820—1879) је покушао да постави закон историскога развитка Русије, полазећи од развоја племенског режима на коме су се засновали односи између кнежева владајуће династије. По његовом тврђењу је тај систем социјалног уређења постојао у Русији све до Петра Великог, и тек за његове владавине уступио је место државном уређењу. Ипак, у међувремену су социјални услови који су проистицали из племенскога уређења и преовлађивали на југу, у Кијеву, имали времена да се измене на московском североистоку, где се био усредсредио руски живот потиснут номадским најездама. Кнез, који се на југу осећао пре свега чланом племена, непрестано заузет бригом да раздели разне градове члановима своје породице, почео је на североистоку да сматра себе за наследнога господара и почео је да заснива своје односе на личној својини.

Ова теорија није успела да задовољи историчаре рускога права. К. Д. Кавелин поставио је себи циљ да је измени полазећи од начела унутарњега јединства и тражећи у њему западњачке елементе. За правника постоји истински правна организација тек oд тренутка када породица превагне над племеном. А победа породице и породичне својине над племеном и над одговарајућим сблицима својине преставља сталан потстрек. И баш у томе потстреку, који је свеопшта особина човечанства, треба тражити узрок неотклоњивог и прастарог распадања племена, као и извор приватне својине. Исто се тако у току тога распадања племенског уређења остваривала постепено победа и ослобођавање појединца. До тога западњачког начела о еволуцији појединца долази Кавелин; али, по његовом мишљењу то начело не само да није позајмљено од западне Европе, већ је оно резултат — потпуно логичан иако веома закаснео — сопственога развоја Русије.

Други један правни историчар, писац важних студија о историји руских установа и приврженик Хегелове философије, Чичерин, одбио је да призна ту улогу појединца. По Хегелу, појединац је извор самовоље и себичности; не појединац, већ је, у историји, држава израз највеће духовне слободе; због тога, насупрот Кавелину, Чичерин ставља владавину појединца на почетак историског развоја Русије, који се по његовом тврђењу завршио стварањем начела о држави. Племенски режим, потом доба породичне и приватне својине, као и режим земљорадничке заједнице за њега су само појаве из области приватнога права; према томе Русија, као и свака заједница у којој првенствује приватно право, према Хегеловом тврђењу није била држава, већ »грађанска заједница.«

Препирка славенофила и западњака била је врло жива у годинама 1850 и 1860; али су научници убрзо напустили те две философије о руској историји да би се више посветили стварним чињеницама.

Између старе и нове историографије, научни рад Бестужев-Рјумина (1829—1897), последњег присталице Карамзина, послужио је као прелаз. У искушењу да се сложи са схватањима славенофила, овај историчар показа се упочетку расположен да узме за лозинку »националност«; али је касније тврдио све упорније да је неопходно потребно темељно и критично проучавање извора. Његова Рускаја Историја, издата у Петрограду у 2 свеске 1872 и 1885 године, јесте зборник догађаја, са позивањем на непосредне изворе. Претеривање у примени његове методе довело је најзад петроградску историску школу до бесплодности.

Сасвим различит био је у овом прелазном добу рад московске школе. И. Забјељин посвећује се историји спољних облика рускога живота и даје слику, на основу докумената из дворских приказа (централних архива), живота и обичаја у Москви у XVII веку, у Домашњиј бит руских цареј (Домаћи живот руских царева) 1862, и Домашњиј бит руских цариц (Домаћи живот руских царица) 1869 године; Ф. Буслаев изучава првенствено руску уметност и њене односе са књижевношћу; Афанасијев објављује своје Народнија легенди и сказки (Народне легенде и приповетке), ту драгоцену збирку рускога фолклора, којој је донекле умањио вредност попуштајући тежњи — која је тада била омиљена — да објасни народне приповетке обожавањем сунца. Забјељин је хтео такође, али без велике среће, да напише историју народа а не државе руске; њему је недостајала научна припрема која би му омогућила да говори о најстаријим временима; зато је он нагомилао сасвим некритичке претпоставке о словенском пореклу преисториских становника руске територије. Много срећнији били су радови које је М. Костомаров (1817—1885) дао после истраживања по архивама и које је нарочито посветио историји Мале Русије или Украјине; у његовим Монографијама и Истраживањима (Монографии и изследованија), Петроград, 20 свезака, 1868—1889, одушевљење за идеју посебне украјинске народности праћено је истински моћним изражавањем. Његово је дело и Рускаја Историја в биографијах (Историја Русије у животописима), 1872 популарно дело које описује живот и рад најзнаменитијих личности руске историје, и које је дуго времена остало главна историска читанка и народни уџбеник.

Научници које смо споменули појавили су се крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлога века, а то ће рећи у времену када су интелектуални руски кругови, после тешке реакције за владе Николе I, очекивали либералне реформе Александра II. О националној идеји, која им је била заједничка, они су већ били дали — супротно владиним очекивањима — либерално тумачење. Али су њихове политичке идеје ускоро биле надмашене. Историографија шездесетих и седамдесетих година прошлога века била је испуњена борбом конзервативаца са либералима, као што су претходне деценије биле испуњене распрама славенофила и западњака. Конзервативци се нису регрутовали само из редова некадањих славенофила, нити пак либерали само из редова западњака; оба табора су се поделила и створила четири посебне странке: конзервативних славенофила, конзервативних западњака, либералних славенофила и либералних западњака.

Прва од ових странака покушала је, као и природњак Н. Данилевски, да створи — ослањајући се на природне науке — појам особене словенске душе. Данилевски (1822—1885), који је био антидарвинист, позајмио је од немачког историчара Рикерта доктрину о непроменљивости и неизменљивости »историских типова цивилизације«, сличних непроменљивим врстама из биљнога и животињског царства. Руски пораз на Криму — који је делимично био повод теорији Данилевскога — и пољски устанак 1863 године вратили су многе умерене либерале национализму. То се догодило са Бестужев-Рјумином и његовом петроградском школом, са Костомаровом и нарочито са његовим пријатељем Кулишем. Један млађи научник, Којалович, историчар западне Русије и писац једне Историје руске националне свести (Историја Рускаго самосознањија), усвојио је одмах крајња схватања национализма о »народној свести« и потреби да се из руске душе уклоне све касније позајмљене особине, унесене споља, које су измениле чистоту те »националне свести«, особито у вишим и образованијим друштвеним редовима. Да би се сузбијао тај образовани сталеж (интелигенција), супротстављене су му урођене особине простога народа. То схватање делили су у исти мах и браниоци права народа настањених на границама Русије, и људи које су у Европи нетачно називали панславистима, а то he рећи присталицама једне свесловенске федерације са превлашћу Русије и Цариградом као престоницом, што је био и сан Данилевскога. Конзервативно славенофилство ишло је чак дотле да је тврдило, заједно са Константином Леонтијевом, да »либерални и равноправни напредак« напослетку доводи до пропасти сваки народ, и да се Русија може спасти Једино ако се најреакционарнијим мерама примора да се држи византиских начела. Под утицајем тих националистичких тежњи предузета су извесна чисто историска истраживања, између осталог и она што су их вршили самоуци Забјељин, Иловајски и Самоквасов, који су покушали да докажу — помоћу »популарне етимологије« особних имена — да су Источни Словени били прастари становници руске земље, и упорно су порицали норманско порекло првих руских кнезова.

Конзервативно западњаштво нарочито је претстављао речити публицист Катков и правни историчар Б. Чичерин. Овај је, како смо већ казали, применио на историју Русије хегеловску теорију о првенствености државе; своја истраживања управио је он на стваралачку улогу државе, којој је приписивао особености друштвеног живота старе Русије. Позније је напустио историска проучавања ради теориских радова из области политике, социологије и философије, којима је био циљ да сузбијају радикалне доктрине тога доба.

Либерално славенофилство, које је проповедало теорију популизма (народњичество), нашло је свога првог претставника у оригиналној личности А. П. Шчапова (1830—1883), који је хтео да на проучавање историје примени метод природних наука, којима је била одушевљена генерација шездесетих година прошлога столећа. Пошто је прошао кроз идеје славенофила и земљопоседнички либерализам, Шчапов је године 1864 почео да размишља о односима између сила и закона спољнога света и снаге људске природе, о законима који управљају њиховим узајамним деловањем и о испољавању тих закона у историји. »Тада ми је постало јасно — пише он — да је и најсавршенија апстрактна социјална и правна теорија непостојана и произвољна ако не почива на научним основама, физичким и антрополошким, јединим које су постојане«. Иако није могао, услед својих животних тешкоћа, да научно развије своје идеје онолико колико су оне заслуживале, ипак је он оставио читав низ веома интересантних радова који објашњавају особености руске историје примитивним економским уређењем земље, за чије су насељавање и искоришћавање била потребна многа столећа. Под утицајем Буклеове књиге он је покушао касније да објасни историју Русије историјом препрека које је »физички и етнолошки« развитак рускога народа супротставио његовом »умном усавршавању« које би се вршило на »научним и рационалним« основама, и он је сматрао да су те препреке помогле руском народу да сачува »самониклост свога природног ума«. Ово је, како видимо, значило одрећи се коначно поновног уздизања и слављења древних основа рускога живота. Тек од времена Петра Великог, Шчапов утврђује »да се развија један нов европски умни тип«, и то поглавито »под утицајем природних наука«.

Популистичка теорија поклањала је пажњу само проучавању активних манифестација воље, мисли и осећања народне масе, и она је тврдила да се та воља и та мисао, које спутавају држава и образовани слојеви, испољавају увек и свуда где народ сам ступи на поприште и дела нагонски, као у историји раскола (црквеног расцепа) и секти — у области вере, и као у историји козака и сељачких побуна за време ропства — у социјалној области. У томе правцу отпочеше дакле популисти своја истраживања. Један пријатељ Костомарова, Мордовцев, специалисао се у проучавању »антидржавних елемената« у прошлости, и Аристов је пошао за његовим примером. Већ крајем педесетих година прошлога века Келсијев поче да проучава верске секте у Русији, као што су касније корисно чинили Мелников и Пругавин. В. Ј. Семевски бавио се посебно себарством, о чему је оставио документарне радове прворедне важности. В. А. Мјакотин, који је био близак пријатељ Семевскога, припада у извесном смислу тој школи; у одељку ове Историје где он говори о Кијевској епохи, наићи ће читалац на обавештења о томе колико је народ учествовао при оснивању државе у јужној Русији.

Либерално западњаштво окупило је известан број научника који су мање обраћали пажњу на историски развитак, но који су научно испитивали многобројне документе о поступном европеизирању земље. Ту треба на првом месту споменути С. М. Соловјева, чија чувена и већ споменута Историја иде до године 1774 и ослања се на архивске документе које је он први употребио и које је он често наводио дословно. Нема тесне везе између главних идеја и причања Соловјева, који се пре свега брине да испуни своју приповедачку дужност; али, међу општим погледима на које се наилази у његовој књизи има идеја о поступној европеизацији Русије. И он усваја претпоставку да постоји органска веза између те европеизације и разних фаза у унутрашњем развитку Русије; али је њему недостајало времена да изблиза проучи тај развитак, те због тога и није дубље проучио нити довољно доказао своју главну мисао. Брикнер, професор у Дорпату, заслужује исту замерку; он се искључиво ограничава на то да пореди спољне утицаје који објашњавају европеизацију Русије, не везујући их за унутрашњу историју земље.

А. Н. Пипин († 1904), који је одлучно намеравао да побије славенофилске теорије о прошлости Русије, написао је о словенској књижевности, о етнографији разних огранака рускога народа и социјалном покрету нове Русије низ опширних студија, која доносе много нових чињеница што их је писац нагомилао да би поткрепио своју тезу о либералном западњаштву и које остају драгоцена помоћна дела.

Историчари рускога права, а нарочито А. Д. Градовски († 1889), показали су се оштроумнији. Градовски полази од гледишта које изгледа да треба да га уврсти међу либералне славенофиле, али он долази до резултата који га стављају у ред либералних западњака. Јер, иако он полази од славенофилскога схватања да је народни организам активан чинилац и способан за напредак, ипак проучавање руских установа, а нарочито проучавање руске провинције, није му пружило ниједнога примера у прошлости да је народ играо улогу активног чиниоца, каогод што му није открило да су постојали најнеопходнији услови за нормалан друштвени живот. Ипак, њега то не наводи да — попут Чичерина — очајава због »народа« нити да сву своју наду положи у »државу«. Изненађен поступним ослобођавањем руских друштвених сталежа почев од друге половине XVIII века, он се нада да ће тај развој довести у будућности до обласне аутономије. У сваком случају, далеко од тога да народ сматра за трому и трпељиву масу, он у њему види једну »живу снагу, једну моралну личност«; и баш то начело активности сачињава за њега биност националног питања; тако он одузима од конзервативаца — дајући му демократски опсег — појам »национализма« који су они били монополисали.

В. И. Сергејевич, други један историчар рускога права, верује више у активну улогу народа у прошлости. По њему, само је за време московског периода руске историје, и то привремено, народ остао миран посматрач, уместо да управља догађајима; клице политичких слобода постојале су у Русији, каогод и у осталим европским земљама, али су оне ту биле угушене татарском владавином и византиским сватањима. И он је посветио сав свој зналачки труд да пронађе трагове тих клица. Он види њихов потпуни развој у односима између вјеча (народнога скупа) и кнеза у старој Русији; он их открива и касније, у XVI и XVII веку, у Земским Соборима, скупштинама које су личиле на савремене претставничке установе на Западу. Он се чак труди да их открије и у покушајима које је влада чинила у XVIII веку да окупи законодавне одборе који су имали да израде грађански законик. Један ученик Сергејевича, Латкин, посветио је нарочите студије Земским Соборима и законодавним одборима XVIII века.

Тврдећи да су »сличности што их показују те установе са западњачким установама тако многобројне, да их никако не треба приписивати случају и да се могу објаснити само дејством истих узрока«, Сергејевич је зашао у упоредну историју, али је М. М. Ковалевски, ученик Енглеза Енриа Самнер Мена, уистини први завео у Русији упоредно проучавање историје, иако се он није нарочито одао руској историји. Ова упоредна метода дубоко измењује схватања историчара. Пре свега, она поништава тврђења славенофила, који су из оригиналности руске историје извлачили убеђење да се она не може поредити ни са једном туђом историјом. Она коначно уништава и предрасуду да је свака сличност између руске историје и историје западних земаља последица непосредног позајмљивања, и она објашњава сличности не позајмљивањем, него упоредношћу битних развоја историскога живота.

И тако је питање европеизирања Русије потиснуто у други ред. Сада је било главно установити степене сличности или разлике између Русије и Запада у току историскога развитка, занемарујући при том техничке и спољне позајмице које је Русија узела од западне Европе. Да би се то постигло, требало је прибећи социолошким методама. Руски историчари од 1880 до 1900 године прихватили су у већој или мањој мери ово ново схватање. Све до 1905 године ова генерација научника радила је мирно и под нормалним условима научног живота, посвећујући се у исти мах и универзитетској настави. Због тога је корисно позабавити се универзитетима који су унапређивали научно истраживање и створили различите школе.

Најглавнија од њих била је неоспорно московска школа, која је послужила као узор другим школама. Соловјев, сав заузет писањем своје Историје, не беше створио своју школу. Заслуга за популарисање нових схватања и метода припада пре професорима опште историје него професорима руске историје. У Москви су нарочито Максим Ковалевски и Павле Виноградов били први проповедници тих схватања. Када их је аутократска влада приморала да напусте своје катедре и да се настане у туђини, где је Виноградов ускоро стекао велики углед својим предавањима у Оксфорду и својим радовима о историји енглескога права у средњем веку, они су оставили доста својих ученика у Москви, где је 1897 године одлични научник Кључевски заменио остарелог Словјева. Својом вештином да оцрта историске личности, као и својом оштроумном анализом извора, својим даром историског оживљавања и својом јасновидношћу, Кључевски, чији Преглед руске историје — објављен при крају његова живота или после његове смрти — ни изблиза не одразује чар његове живе речи, извршио је велики утицај на јавност и на своје ученике. Под утицајем Виноградова и њега, московски историчари посветише се више проучавању руских установа и социјалним питањима, а то ће рећи унутрашњој историји. Овој школи припадају и П. Н. Миљуков и А. А. Кизеветер, који су написали неколико одељака ове књиге.

На Петроградском универзитету утицај Бестужев-Рјумина још дуго је господарио. Он је сматрао да читава савремена генерација треба да се посвети искључиво претходној критици извора, нарочито оних из најстаријег историског доба, а да се уздржи од писања руске историје или појединачних списа на основу архивских докумената. Један од његових ученика Замисловски, отишао је до крајњих граница тога одрицања од сваког извођења закључака и сваког историског конструисања; али најмлађи од ових историчара, нарочито С. Ф. Платонов, потрудише се да доведу у склад ту традицију своје школе са живљим методама Кључевскога и московских историчара; иако се још наилази на утицај Бестужева и Замисловскога у радовима Е. Шмурлоа, насупрот томе Лапо-Данилевски, Дружињин, Ђаконов, Прјесњаков и Павлов-Силвански усвојили су потпуно правац московске школе. Ипак, национални правац, који такође потиче од Бестужева, још постоји и њега претстављају Филевич и Чечуљин.

Петроградска историска школа извршила је свој утицај и на радове Икоњикова, професора Кијевског универзитета, писца једне важне студије, иако донекле безобличне и гломазне, о историографији и библиографији руске историје. Утицај правних историчара истога универзитета, Градовскога и Сергејевича, био је веома јак, на пример на Дрочек-Дроздовскога, Лохвицкога, Петровскога и Филипова — у Москви; на Владимирски-Буданова и Романович-Славатинскога — у Кијеву; на Загоскина — у Казању, и Дитјаћина — у Харкову, од којих имамо, осим неколико општих прегледа, читав низ драгоцених расправа о историји права и разних установа, посебице средишних установа.

На Кијевском универзитету, чије историске традиције потичу од Костомарова, проучавала се нарочито обласна историја украјинскога југа. Проучавање обласне историје започео је у Москви својим радовима Бјелајев, за којима су дошли радови Корсакова, Перетјатковича. Иловајскога, Борзаковскога и М. Љубавскога, који се нарочито бавио историјом западне Русије и Литваније. Али у Кијеву та проучавања добише веома јасно политичко обележје, јер поставише себи за циљ, према учењу Костомарова, да докажу право обласног становништва и територија на којима оно станује ка самоуправу или чак и на независност. Творац те кијевске школе је В. Антонович, историчар велике кнежевине Литваније. Његови ученици, на које је он извршио јак утицај, одали су се првенствено проучавању историје јужних руских кнежевина у доба превласти Кијева; Хрушевски, Бахаљев, Молчановски, Андријашев, Голубовски, Довнар-Запољски, П. Иванов, В. Љаскоронски и Еварницки, поред осталих, објавили су корисне расправе. М. Хрушевски, када је 1894 године постао професор универзитета у Лавову, узе на себе улогу браниоца нових украјинских тежњи. Бахаљев је играо, у мањој мери, сличну улогу на Харковском универзитету.

Доба марксистичког уплива обележава, почев од 1890 године, претпоследњу фазу руске историографије. Иако је, теориски, марксизам припомогао да се униште извесне историске предрасуде које су се биле рашириле око 1870 године у доба популистичког утицаја, он ипак није унео много новина у историско проучавање догађаја. Под његовим утицајем написана је најпре књига Туган-Барановскога о руској фабрици, а потом значајно дело Н. Рожкова о сеоској економији у XVI веку, и прилично интересантна Рускаја Историја у 4 свеске, издавана више пута, од М. X. Покровскога. Већина млађих историчара, ученици Кључевскога, нису пошли за тим новим правцем, већ су се и даље посвећивали проучавању унутрашње историје, нарочито економској и социјалној историји, као Бологовски, Гаутиер, Јаковљев, Бахрушин, Заозерски, Вернадски и други.

Недавно је једну нову историску доктрину створила једна група руских избеглица из млађе генерације, и они су се назвали евразисти. Најглавнији међу њима су кнез Н. С. Струбецкој, П. Н. Савицки, Л. П. Карсавин и П. П. Сувчински. Под упливом противтуђинског послератног покрета, као и Данилевски после пораза на Криму, они су најпре покушали да се врате славенофилском покрету, трудећи се да докажу како је руски дух оригиналан, како његова оригиналност долази од православља, а да је налазила политичког израза у монархији. Потом, како им се »словенство« уопште учинило одвећ прожето европском културом, радије су га заменили »азијатством«. Руска царевина, како је они схватају, била је некадања царевина Џингис-Хана, која се географски налазила између граница Евразије, а то је »континент источне Европе и западне Азије«, огромна територија која није ни Европа ни Азија, али која образује једну економску и географску целину и довољна је сама себи. Неколико евразиста, Сувчински, Карсавин, Свјатополк-Мирски, касније су се одвојили од осталих и образовали левичарску групу. Они су се помирили са идејом једне совјетске Русије, која им се указује као почетак азијатскога царства о коме они сањају, способног да започне еру преображаја »материје« и одуховљавања живота, а под управом једне »идеократске« владе која би претстављала једну »демотичну« управљачку класу. Г. Вернадски, у Обрису руске историје (Начертаније руској истории), покушао је — без великог успеха — да напише једну евразиску историју Русије; његов нови уџбеник, A history of Russia, што га је објавио универзитет у Yale-y 1929 године, има скромније тежње.

Страни историчари, немачки, француски и енглески, дали су корисних прилога за руску историју, било сажимајући истраживања руских историчара у скупне прегледе или појединачне расправе, било узимајући из архива министарства спољних послова разних земаља грађу за оригинална дела о међународним односима Русије. Таква су дела: Geschichte des russischen Staates, Камбург и Гота, 7 свезака, 1832—1866, од Штрала и Хермана; сјајан преглед од Теодора фон Бархардија, Gеsсhiсhte Russlands u. der Europ. Politik (1814—1831), Лајпциг, 3 свеске, 1863—1877; студија Теодора Шимана у Онкеновој збирци, Russland, Polen und Livland bis im XVII Jahrhundert, Берлин, 1886, и његова Geschichte Russlands unter Kaiser Nikolaus I, Берлин, 4 свеске, 1904— 1913; и најзад већ споменути радови А. Брикнера. Најскорашњију студију у којој су искоришћена нова руска истраживања написао је Карл Штелин, који је заменио Шимена на катедри историје источне Европе на Берлинском универзитету; та студија, под насловом Geschichte Russlands seit den Anfängen bis zur Gegenwart, треба да изиђе у три свеске, од којих је прва изишла 1928, а друга 1931 године.

У Француској се није много писало о целокупној историји Русије, Одлична књига Анатола Леруа-Болјеа, L' Empire des Tsаrs (3 свеске), ипак даје веома тачан и дубок општи преглед. L' Histoire de lа Russiе од Алфреда Рамбоа, коју је објавио Е. Оман (7. издање), још увек је корисна и садржи библиографију доста потпуну за своје доба. К. Валишевски посветио је низ књига, неједнаке вредности, раздобљу које почиње од Ивана Грозног па до Александра I; његову пажњу привлачи скоро искључиво анегдотична историја и интимни живот појединих личности; ипак, његова лична истраживања по савременим мемоарима и архивским документима омогућила су му да покаткад створи интересантне историске слике.

На енглеском, осим целокупног дела Сер Д. Макензија Валаса, Russiа, 1912, могу се навести: добар уџбеник Морфила, Russiа, у збирци Story of the Nations, Њујорк, 1891, и његова History of Russia, Њујорк, 1902; низ монографија, сличних монографијама Валишевског, од Нисбета Беина; потом у Тhе Cambridge Modern History (св. XI—XII), Rеасtiоn and Revolution in Russia (1861—1909) од Cep. Б. Пејрса. A History of Russia, од овога писца, претставља извод из његових предавања на Лондонском универзитету и даје библиографију. За XIX век, Скрајнова књижица The expansion of Russia, 1915 (Кембриџ, историска серија), која садржи библиографски списак, заслужује такође да се спомене.