Историја Русије (П. Миљуков) 19

←< 18. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

20. глава >→

ГЛАВА XIX

Александар III (1881-1894)

I. — Победа реакције

Личност Александра III. — Александар III попео се на престо у најбољим годинама свога живота. Рођен године 1845, као млађи син Александра II, он је по реду наслеђа постао престолонаследник тек 1865, после смрти свога старијег брата Николе, кога је покосила туберкулоза. Док је Никола био жив, сва пажња његових родитеља била је посвећена њему, и они су се трудили да му пруже што боље васпитање. Међутим на Александра, који је сматран само за обичног великог кнеза осредње обдареног, није се обраћала велика пажња; ни о његовом школском образовању ни о моралном васпитању нису се нарочито старали. Али када је постао царевић, уложено је доста труда да се допуни и прошири његово знање: међу његовим наставницима налазио се тада чувени историчар Соловјев и К. П. Побједоносцев, угледни правни писац.

Предавања ових угледних професора донела су нешто плода. Соловјев је нарочито успео да побуди у царевићу интересовање за руску историју. Побједоносцев пак задобио је над њим велики утицај у једној области која уосталом нема ничега заједничког са науком. Али праве студије не интересују много Александра. Он из њих извлачи утолико мање користи, што ускоро скреће своју пажњу на другу страну. Године 1866 он се венчава са ћерком данског краља Кристијана IX, Софијом-Фредериком-Дагмар, која је после преласка у православну веру добила име Марија Фјодоровна. Породични живот којим он после тога живи није нимало погодан за учење, те предавања ускоро престају. Насупрот томе, царевић почиње да се упућује у вођење државних послова. За време руско-турског рата (1877—1878), он командује једним доста јаким одредом војске, па иако не игра важну улогу у војним операцијама, он се налази на згодном месту да посматра рђаве стране рата. Последњих година владавине свога оца он присуствује конференцијама на којима се расправља о најглавнијим питањима унутрашње политике. Министри почињу да воде рачуна о његовом мишљењу; и сам гроф Лорис-Мељиков, чији је утицај међутим веома велики у 1880 години, труди се да добије његову сагласност за све законске предлоге које припрема.

Већ при ступању на престо, карактер и схватања Александрова јасно су оцртани. Скроман и једноставан у свом приватном животу, добар отац породице, он живи мирним животом, окружен својом породицом и неколицином блиских пријатеља. Он брижљиво избегава сваку параду и раскош. Он никада није мењао своје навике, и до своје смрти више је волео мање собе него раскошне одаје великих дворова. Али је исто тако до краја свога живота тој једноставности живота придружио и велику грубост у понашању, коју су неки сматрали за отвореност. Поставши цар, он и даље неће пазити на изразе и речи којима се служи. У белешкама и примедбама на актима која му се подносе на потпис наилази се сваког часа на грубе изразе не само о његовим поданицима, подразумевајући ту и његове министре, већ и о министрима страних држава, па чак понекад и о његовим најближим рођацима. То није само недостатак владања собом услед непотпуног васпитања и самовољне нарави, већ је то исто тако последица личног убеђења да му његово звање царевића или цара даје један потпуно изузетан положај.

„Цар Александар III”, писаће позније у својим успоменама гроф Вите, један од његових најодушевљенијих обожавалаца, „имао је несумњиво осредњу интелигенцију и сасвим просечне способности.” Неколицина његових сарадника, у својим успоменама, оцењују их још неповољније. И заиста, његова интелигенција је доста ограничена, и његово закаснело научно образовање није је могло довољно развити да би се његов хоризонт много проширио. Зато он природно остаје сав прожет ултра-монархистичким схватањима и убеђењима која су одувек била у традицији руске царске династије. Он не може да схвати други облик државног уређења осим апсолутне монархије; и најмање ублажење апсолутизма њему се чини као велико зло, и он је убеђен да само наивни и кратковиди људи могу пасти у погрешку да тако нешто усвоје. За време своје владавине, када је прочитао један извештај свога посланика у Токију у коме се каже да је претседник јапанске владе изјавио како устав који је проглашен у Јапану одговара потребама и степену културе јапанског народа, он дописује на томе извештају ове речи: „Јадници, наивчине, глупаци.” Он не може ни да замисли такву „глупост” у својој земљи; он не види у Русији места за „одвратни либерализам”; аутократија, коју је предвидело и коју штити Провиђење, треба да у њој остане непоколебљива. За живота свога оца он је одлучан реакционар. Побједоносцев, његов некадашњи наставник, задобија над њим велики утицај, јер повлађује његовим самовољним склоностима и убеђује га да реформе поткопавају давнашњи поредак у Русији, тај једини и једино правични ослонац самодржне власти. „Та личност сва прожета верском затуцаношћу”, како за Побједоносцева каже један савременик, „има пакосну нарав, раздражљиву ћуд и слабо здравље; то је човек који се показао као отворен противник напретка и рефорама које су заведене у Русији за владе Александра II.” Под његовим утицајем царевић се врло брзо показује као одлучан противник политичког рада свога оца. Уколико се проширује реформаторска делатност, царевићево негодовање испољава се све јасније. Установљавање једнакости у правима између разних друштвених сталежа, ма колико та једнакост била непотпуна, затим ширење и демократизација наставе, ограничавање цензуре, завођење начела јавности и независности судова, све те реформе њега огорчују: „Мужик, тврди он, треба да остане на своме месту, а нарочито не треба да покушава „да се угура у гимназију”; за штампу каже да је „шугава”, а за нове судове да су „револуционарни”. Разуме се, када цар, на иницијативу свога брата Константина, пита за савет почетком 1880 године неке поверљиве личности о једном законском предлогу о проширењу права збора и договора племства, земства и општинских одбора, као и о сазивању на саветодавну скупштину изасланика земства и општинских одбора великих градова, он одлучно устаје противу те намере. Он тврди да ће тако сазвани изасланици бити само „несносни лајавци, адвокати...”, који не само да неће помагати владу, већ ће јој још више отежавати рад. Узалуд му велики кнез Константин чини један уступак предлажући да се забрани бирање адвоката у пројектовану скупштину. „Престолонаследник”, бележи у свом дневнику један од чланова конференције, „је одлучно противан свакој органској измени постојећег стања и сматра за кобну сваку уставност”.

Иако изгледа да ова мишљења доводе понекад царевића у опозицију према његовом оцу, ипак она одговарају расположењу једног прилично великог броја руских племића, који се осећају повређени у својим правима ослобођењем мужика и другим реформама, и који сањају о томе да више или мање потпуно успоставе стари режим. Та мишљења дели нарочито високо племство, које претставља најближу околину царске породице. Мало по мало окупља се око царевића читава једна странка племића, који подржавају и развијају његова конзервативна осећања. Његови најближи пријатељи подвргавају сваки реформаторски поступак Александра II живој и оштрој критици и одлучно изјављују да треба учинити крај тим реформама које никаква стварна потреба земље не оправдава, већ које одвраћају Русију са њенога историског пута и воде је ка пропасти. Они прикривају своје кастинске тежње велом националистичких теорија и расматрањима о несагласности руске и западњачке културе. Под изговором да желе обезбедити ред у земљи, они жуде за влашћу; они уствари желе да се врате старом опробаном систему о савезу између самодржне власти и племства.

Александар III пење се дакле на престо без природне обдарености и без широких политичких погледа. Он је дубоко убеђен у оправданост аутократије и у своју спасоносну улогу. Самовољан од природе, он је готов да одлучно брани своју владарску власт. У исти мах он је расположен да се њом послужи да би успоставио кастински режим и да би учврстио повластице виших друштвених сталежа, на првом месту племства. Путем што га је сам себи обележио, решен је да иде са свом упорношћу која га карактерише.

Усамљивање царевих убица и опадање тероризма. — Присталице удружења „Народна воља” чврсто су веровале да ће убиство Александра II бити знак за народни устанак, да ће јавност потпомоћи њихове захтеве и да ће застрашена влада бити приморана ако не да капитулира, а оно бар да чини уступке. Зато 1/13 марта, одмах после атентата, централни извршни одбор тога удружења упућује, у облику писма новоме цару, један позив народу. Он тражи завођење једног режима стварне политичке слободе и сазивање једне уставотворне скупштине биране широко демократским гласањем; у замену за то, он се свечано обавезује „у име револуционара и пред лицем отаџбине и целога света” да ће прекинути свако даље насиље и да ће „убудуће радити за добро народа”.

Супротно његовом очекивању, никакав покушај побуне не прати смрт Александра II. Револуционари, чије су се скоро све снаге истрошиле за време терористичке периоде и од којих је већина најактивнијих бораца била ухапшена одмах сутрадан по атентату, немају ни довољно вођа ни довољно чланова, и одвећ их је мало да би могли сами припремити побуну. С друге стране, народне масе, на чију су спонтану побуну они рачунали, остају мирне. Како су оне остале неупућене у политичку борбу коју је водио један део образоване друштвене класе, оне нису могле увек да схвате смисао те борбе; шта више, оне понекад и не знају да та борба постоји. И поред веома тешких услова живота, народ ни из далека није био у онако узрујаном стању као што су радо веровали револуционари. У сваком случају, ако је и био незадовољан, то незадовољство није било уперено противу царске власти; јер цар се њему указује пре као могућан заштитник у борби за живот. Није дакле царево убиство могло изазвати побуну радничких и сељачких маса, лишених сваке организације. У извесним областима сељаци су чак у томе видели само освету племства противу онога који их је ослободио. Држање образованих кругова према атентату од 1/13 марта разочарало је и борце Народне воље. Либерални елементи су одвећ слабо организовани и одвећ изложени владиним строгим мерама да се не би бојали да ће се компромитовати ако се друже са револуционарима. Зато либерални покрет који су очекивали терористи нема нимало ширине. Он се своди на неколико манифестација, уосталом веома малобројних, земства и племићских скупштина, која упућују петиције влади тражећи да се сазову изасланици становништва, те да се тако сазнаду праве потребе и жалбе целе земље. Иако састављене у исправном и умереном тону, ове тако необичне петиције привлаче пажњу владе, али као ни сличне жеље што су их достављали ретки појединци, ни оне нису способне да, макар и због своје малобројности, начине на владу неки јачи утисак.

Убиство владара било је бескорисно. Не само да је револуционарна организација, која захтева укидање аутократије, потпуно усамљена, већ она и даље нагло слаби. Оне њене вође које нису биле погубљене у исто време кад и директни виновници атентата, или који нису били осуђени на дугогодишњу или вечиту робију, морали су да се склоне у иностранство. Почетком 1883 године, од свих чланова централног извршног одбора Народне воље, који је до јуче био тако опасан, једино је Вјера Фигнер остала слободна у Русији. Али када ју је проказао један револуционар, потплаћен од жандарма, ухапшена је и она после неколико месеци. Револуционари који су умакли полицији покушавају да обнове централни извршни одбор и читаву организацију Народне воље. Али Герман Лопатин, који се са неколико другова вратио из иностранства, ускоро је такође ухапшен, и убрзо полиција успева да похвата све најактивније револуционаре који су намеравали да наставе рад својих претходника. Овога пута Народна воља, која је успела да изврши неколико атентата на стубове аутократије, оборена је; она се неће више никад подићи.

Њен пораз проузроковао је застој у социјалном и политичком покрету. Напуштајући тероризам, цела земља, којој је недостајало политичко искуство и која није могла да створи никакву организацију изван завереничких кругова, престаје у исти мах да се интересује за политику. Застрашени и обесхрабрени немилосрдном реакцијом која ће беснети свуда, најнапреднији духови трудиће се да отсада воде миран живот у својим домовима и повући ће се у чисто интелектуалну активност. Они ће мирно сносити сва кињења којима ће се влада послужити да би остварила свој идеал „чврсте руке”. Једино ће у тој општој зачмалости неколико изненадних манифестација бунтовног духа потсетити да ће се прекинута борба можда наставити једнога дана. Тако су године 1887 седам завереника, од којих су шесторица били студенти Петроградског универзитета и један младић који је тек завршио школовање у Духовној академији, смислили да убију Александра III. Полиција, пошто је сазнала за њихову заверу, пустила их је да доврше своје припреме и похапсила их тек у тренутку када су снабдевени бомбама излазили на улицу да вребају пролазак царев; после суђења петорици од њих, међу којима и Уљанов, старији брат Уљанова-Лењина, будућег оснивача совјетске државе, обешени су; друга двојица затворена су у тврђаву Шлиселбург. Али су то усамљени појединци. Они се не ослањају ни на какву моћну организацију, немају никакве везе са старим револуционарима и не предају своју дужност никоме.

Сукоб између Лорис-Мељикова и Побједоносцева, и победа конзервативаца. — Нова влада не помишља ниједног тренутка да попусти пред захтевима које је Народна воља изнела у своме писму цару. Али каква ће бити њена политика? Лорис-Мељиков сматра за потребно да и даље ради по систему који је завео последњих месеца владавине Александра II: с једне стране строго угушивање револуционарног рада, а с друге стране, остварење рефорама које би могле у исти мах да задовоље хитне потребе народа и даду задовољење оном делу просвећених кругова који, ма да усвајају либералне идеје, не траже корениту промену политичког и социјалног поретка. Други чланови владе, напротив, сматрају да Лорис-Мељиков иде одвећ далеко опасним путем либералних уступака и да прогоњење револуционара, иако је успешно и враћа стварно мир земљи, треба да се допуни одлучном конзервативном или боље рећи реакционарном политиком. Њих предводи Побједоносцев, који је на кратко време пред смрт Александра II постао главни правозаступник Светог Синода, те као такав и члан Министарског савета. За време покојнога цара он се ограничио на то да само негодује противу политике Лориса-Мељикова, али је од првих дана новога режима почео отворено да се бори противу ње.

Уочи своје смрти, Александар II био је пристао да у један нарочити одбор сакупи известан број изасланика покрајинских скупштина да пре подношења Царевинском Већу испита неколико законских предлога које је, влада предложила. Лорис-Мељиков подвлачи потребу да се усвоји и одмах обнародује ова одлука. Александар III не противи се томе, али он хоће да најпре достави ту одлуку на испитивање једној посебној комисији састављеној од министара, начелника одељења у Царевинском Већу, неколико великих кнежева и старога грофа С. Г. Строганова, некадашњег првог гувернера синова Александра II. Седница те комисије, сазване 6/18 марта, на пет дана по смрти Александра II, пружила је прилику противницима Лориса-Мељикова да снажно нападну тога министра. Први је отпочео напад гроф Строганов. Он каже за пројект реформе да је кобан, јер када би он био усвојен, „власт би прешла из руку апсолутног владара, који је сада неопходно потребан Русији, у руке разних пропалица који нимало не мисле на опште добро, већ само на своју личну корист”. Затим, окренувши се цару, додао је: „Овај пут води право ка Уставу, који ја не желим ни вама ни Русији.” Министар пошта Маков изражава се у истом смислу: тај пројект по његовом мишљењу значи само „ограничавање апсолутне власти”; „његово остварење одвело би: Русију у пропаст... ; у мутним данима које земља преживљује треба мислити једино да се учврсти власт и угуши побуна”. Што се тиче Побједоносцева, он држи један необично дирљив говор. И он тврди да би „Комисија за редакцију” коју је предложио Лорис-Мељиков довела до ограничења апсолутне власти. „Хоће се да се заведе устав у Русији”? узвикује он, „или бар да се начини први корак на томе путу ... Међутим, шта је устав? Западна Европа даје нам одговор на то питање. Устави који тамо постоје служе као оруђе свакој неправди, сваком подземном раду. Изабрани посланици не изражавају никад мишљење народа. И сада се хоће, за нашу несрећу, за нашу пропаст, да се заведе код нас та шарена лаж туђинског порекла, која нам ништа не треба. Русија је била моћна захваљујући аутократији, захваљујући узајамном и безграничном поверењу, захваљујући тесним везама које постоје између народа и његовога цара... Они које називају посланицима земства само копају јаз између цара и народа”. Кривицом „празноглавих брбљиваца”, наставља он, „руски политички живот пошао је погрешним путем. Када су ослобођени мужици, није створена јака власт без које не могу бити необразоване масе”. Насупрот томе, основане су покрајинске и општинске установе, те некорисне „ћеретаонице”; заведене су нове судске установе, „адвокатске ћеретаонице”; најзад, дата је слобода штампи, тој „најопаснијој ћеретаоници” која „куди и критикује власти”. А сада се предлаже да се по страном узору установи „једна врховна ћеретаоница”, и то у тренутку „када земни остаци великодушнога цара, кога су усред бела дана убили Руси, нису још смештени у гробницу”.

У својим одговорима, Лорис-Мељиков, претседник министарског одбора Валујев, затим министри војни Миљутин, финансија Абаза, народне просвете Сабуров и правде Набоков, државни контролор Солски и велики кнез Константин Николајевич труде се да докажу како тај пројект „не садржи ни сенку Устава”, да је „Комисија за редакцију која се предлаже само једна саветодавна установа, која не би могла спутавати моћ одлучивања владе, и да би њено стварање било веома корисно, јер би она донела умирење широкој јавности која је остала одана и да би се помоћу ње сазнале народне потребе.”

Предлог Лориса-Мељикова није ни одбачен ни усвојен: он је просто упућен једној новој комисији. Али се мишљење Александра III јасно оцртало. Оно је отворено неповољно по министре који су показали да су присталице тога предлога. Побједоносцев се труди свим силама да одржи цара у том осећању. Он у томе потпуно успева. После неколико недеља Александар III му пише: „Данашња конференција оставила је на мене мучан утисак. Лорис, Миљутин и Абаза воде несумњиво исту политику и хоће на сваки начин да нас доведу до претставничке владе. Али, све док не будем убеђен да ће од тога зависити срећа Русије, јасно је да се то неће догодити. Уосталом, нема изгледа да ћу ја једнога дана бити убеђен у корисност такве мере; ја сам исувише уверен да је она штетна... Све више долазим до убеђења да се од тих министара не може више очекивати ништа добро.” Побједоносцев, који потстиче свога некадашњег ученика противу Лориса-Мељикова и министара који га подржавају, не штеди ни царевог стрица, великог кнеза Константина. Он га претставља не само као присталицу ограничавања апсолутне власти, већ и као претендента на круну; он га сумњичи чак да је био умешан у револуционарну заверу која је проузроковала смрт Александра II. Осим тога, он ревносно препоручује цару да у свакој прилици показује своју чврсту вољу и труди се да га убеди како се друштво неће умирити „све док влада не покаже своју снагу поступцима довољно јасним да не оставе никога у сумњи”. Он га уверава како је потребно да упути народу један проглас лишен „сваке двосмислености”, и нуди се да он састави предлог за њега. Он хита да му преда приватна писма и извештаје, чији писци такође желе да докажу потребу да се сачува угрожена аутократија и претстављају Лориса-Мељикова као једног опасног славољупца који, занесен својим либералним илузијама, није умео да сачува живот Александра II. Његова подметања и савети доносе ускоро плод. „Министри”, пише Александар III своме брату Владимиру 27 априла/9 маја, „обећавају ми непрестано да ће предузети мере које би замениле мој проглас, али пошто ја не успевам да добијем од њих ниједан одлучан поступак, а међутим узрујаност духова и даље постоји и многи људи очекују нешто изванредно, одлучио сам да се обратим К. П. Побједоносцеву и да му ставим у дужност да састави за мене нацрт једног прогласа. У томе прогласу, правац који ја желим дати државним пословима треба да буде јасно оцртан, као и моја намера да никад нећу пристати на ограничење апсолутне власти, коју сматрам као корисну и потребну Русији.”

Ниједан министар није обавештен о задатку што га је добио или боље рећи за који је замољен Побједоносцев. Они су за њега сазнали тек када је текст прогласа, у коме владар исповеда своју веру „у снагу и праведност апсолутне власти” и објављује своју вољу „да је учврсти и да је заштити за добро народа од сваког оштећења”, био већ коначно усвојен и његово објављивање одлучено. Не може више бити сумње да је цар изгубио веру у своје главне саветнике. Зато, када је 29 априла/11 маја објављен тај проглас, Лорис-Мељиков, Миљутин и Абаза подносе оставке. Министар просвете Сабуров био се већ ослободио своје дужности из другог једног разлога, и њега је заменио барон Николај. Александар III очекивао је исто тако и оставку великога кнеза Константина на положај главног адмирала. Али како је велики кнез био решио да је не подноси, његов царски братанац, који није могао да га трпи у својој влади, сменио га је сам са његовог положаја. Побједоносцев може сада да слави своју победу, јер су најугледнији либерални министри са краја владавине Александра II уклоњени из нове владе.

Последњи либерални отпори и рад Бунгеа и Игњатијева. — Победа конзервативаца још није коначна, јер избор нових министара не одговара потпуно идејама и жељама Побједоносцева и његових присталица. Гроф Игњатијев заменио је Лориса-Мељикова у министарству унутрашњих послова, а Бунге, ранији потсекретар Абазе заменио је овога у министарству финансија. Обојица, као и барон Николај, министар просвете, нису вољни да се сасвим одрекну политике коју је водила пређашња влада. Разуме се, није више у питању да се пусте изабрани посланици да учествују у изради законских предлога, али планови за реформе који су припремљени за време министровања Лориса-Мељикова са циљем да се побољша економско стање народних маса и даље привлаче пажњу нових министара, а нарочито министра финансија Бунгеа, који је био члан и раније владе.

Бунге предузима читав низ мера, од којих је неке припремио његов претходник, а неке је он сам замислио.

Пре свега, он олакшава пореско оптерећење сељака. Он заводи, под условима које одређује влада, откупљивање сељачких парцела земље у свим случајевима када то откупљивање није још закључено пријатељским споразумом између спахија и њихових некадањих мужика. С друге стране, како је тај посао откупљивања био већ врло уносан за државу, али како је платежна моћ сељачког становништва јако опала, влада унеколико снижује откупну цену. Из истих разлога, а осим тога из правних побуда, она је обнародовала један закон којим се најпре смањује, а касније сасвим укида лични порез, који је притискивао једино ниже слојеве друштва. Ипак, да би се накнадила штета коју ће ова мера проузроковати државној благајни, влада предузима одмах другу једну меру која се не слаже много са начелима социјалне правде. Јер, прописујући да се обавеза откупљивања прошири и на земљишта државних сељака, она приморава ове да за отплаћивање свога дуга полажу државној благајни отплате које су за њих већи терет него што је била закупнина коју су јој раније плаћали. На тај начин један велики део пореских терета, којих је цео сељачки сталеж био ослобођен, пада сад на једну категорију сељака који се, истина, у односу на све остале налазе у повлашћеном економском положају. Осим ових делимичних измена финансиског система, Бунге је смањио дотле искључиву улогу полиције у прикупљању пореза. Он је установио звање финансиских инспектора, који су имали у исти мах дужност да контролишу прикупљање пореза и да испитују платежну моћ пореских обвезника.

У исто време када је олакшао пореске терете већине сељака, трудио се и да им обезбеди јачу државну помоћ и да унапреди пољопривреду. Од године 1880 било је јасно да недостатак земље, до чега је довела примена реформе из 1861 године претставља, заједно са тежином пореза, основну препреку побољшању сељачког стања. Први лек који се намеће јесте у томе, да се повећа површина земљишта које обрађују сељаци. Бунге се залаже да реши тај проблем. Уз припомоћ Игњатијева он успева да оснује Државну земљорадничку банку, која би помоћу зајмова помагала најоскуднијим сељацима да купе земљу и којој држава у почетку додељује годишњу помоћ од пет милиона рубаља за те послове.

Он се исто тако стара да радницима побољша услове рада. Руско законодавство није се у правом смислу никад интересовало за то питање и није покушавало да га регулише. Унутрашња организација фабрика и индустриских предузећа, и односи између послодавца и радника уређивали су се слободно између обеју страна, или тачније речено били су остављени на вољу послодаваца. Експлоатисање рада није знало за границе. Године 1880, у Московској губернији на пример, радни дан је врло ретко био испод 12 часова; обично је био 13 или 13 и по, а понекад је достизао или прелазио чак и 15 часова; у другим индустриским областима, дневни рад од 14 или 15 часова па чак и више није био редак изузетак. С друге стране, рад жена и младежи није био регулисан никаквим правилницима, те су га индустријалци страховито злоупотребљавали. Најзад, многи фабриканти приморавали су своје раднике да купују све најпрече животне потребе у њиховој кантини; продајући им веома скупо те производе, они су остваривали двоструку или троструку добит на њихову штету. Бунге се трудио да пружи законску заштиту бар женама и деци запосленим у индустрији. Од године 1882 читавим низом закона ограничава се трајање њиховог дневног рада и организује се државна контрола услова тога рада. Држава је поставила своје надзорнике по фабрикама да пазе на поштовање министарских одлука и да се обавештавају о условима живота радника.

Ово радничко законодавство је само површна мера чија се битна недовољност истиче услед његовог непотпуног примењивања. Законска заштита односи се само на рад жена и деце, а влада поставља тако мало надзорника по фабрикама, да већина индустриских предузећа и нису подложна никаквој контроли.. Исто тако, слаба средства којима располаже Земљорадничка банка не допуштају јој да развије своје деловање у великом обиму. Уосталом, с обзиром на економско стање оскуднијих сељака, њени кредитни услови су одвећ тешки. Отуда произилази да после три године има много неплаћених отплата, те забринута управа Банке почиње да продаје журно земљишта својих дужника, па мењајући политику, труди се отсада да за своје дужнике узима првенствено имућније сељаке. Најзад, смањење пореског оптерећења сељака, иако је било знатно, ипак је још недовољно. Но и поред свега тога, рад Бунгеов значи побољшање стања народних маса, нарочито сељака. Ублажујуће тешкоће — већ доста видне при крају владавине Александра II — које је проузроковала реформа из 1861 године, тај рад је био наставак задатка који је себи био поставио Лорис-Мељиков.

Гроф Игњатијев, директни последник Лориса-Мељикова у министарству унутрашњих послова, сложио се са Бунгеом. Иако се он није одрекао идеје свога претходника да се и становништву пружи могућност учествовања у државним пословима, ипак је он за постигнуће тога циља прибегао бојажљивијим начинима. Уместо да сазове посланике земства и градова, као што је хтео учинити Лорис-Мељиков, он је сам изабрао међу људима из унутрашњости који су се истакли као јавни радници „стручњаке”, да са њима расправља о мерама које је влада намеравала да предузме. У два маха, године 1881, примењује он тај начин и доставља више питања којима се бавила влада на претрес „стручњацима”. Он иде и даље. У сагласности са славенофилским круговима, под чијим је утицајем био, он смишља да успостави некадашњи 3емски Собор „да би се цару дала могућност да сазна жеље целе земље”. Он жели да у тој скупштини, која треба да буде чисто саветодавна, окупи православне црквене великодостојнике, чланове Царевинског Већа и Сената, министре, маршале племства из сваке губерније, претседнике главних губерниских градова и некојих главних окружних градова, као и претставнике свих друштвених сталежа из свих области Русије. Он намерава да удеси да се прво заседање тога сабора одржи на дан крунисања Александра III, те у том циљу припрема маја 1882 године нацрт прогласа који намерава да поднесе цару на потпис.

Тај предлог био је узрок његовог пада. Конзервативци нису оборили Лориса-Мељикова зато да би трпели да његова политика и даље живи, чак и у онако ублаженом облику какав јој је дао Игњатијев. С друге стране, старинско обележје предлога министра унутрашњих послова одузело му је такође наклоност либерала. Зато Побједоносцев, снажно потпомогнут од Каткова, нема много муке да издејствује одбацивање тих предлога и да потпуно оцрни њиховога творца у очима цара. Игњатијев је смењен са свога положаја.

Победа реакције и постављање Толстоја за министра унутрашњих послова. — По савету Побједоносцева, Александар III поставио је на место Игњатијева грофа Д. А. Толстоја, некадашњег министра просвете Александра II, који га је био уклонио са положаја на захтев Лориса-Мељикова. Ово постављање означава потпуну победу реакционарне групе којим управља Побједоносцев. Отсада је власт у рукама једног претставника племића-спахија, једног браниоца реакције решеног да истрајно и систематски оствари главну идеју племства, коју један савремени спис овако обележава: „Треба да на челу сваког среза буде по један господар племићског порекла.” Већ на првом састанку са Александром III, који га је позвао да са њим разговара о његовом постављењу. Толстој му изјављује да он „не зна за сељачку Русију”. Ако и постоји нека сељачка Русија, она је за њега само једна безоблична материја коју има да меси племићска Русија: „Ваши претци”, каже он цару, „створили су Русију, али су је створили нашим рукама.” Улогу коју он приписује племству у прошлости жели он да му сачува и у садашњости и у будућности. Он је дакле огорчени противник свих рефорама Александра II које су оштетиле повластице племића, и он себи ставља у задатак да ради на успостављању тих повластица, па макар и мењао установе и методе претходне владавине које не слажу са његовим схватањима. Вратити племству политичку превагу, штитити свим средствима његове економске интересе и обезбедити му у друштвеној хијерархији што је могуће повлашћеније место, то је Толстојев програм, који и влада усваја. Одмах после крунисања 1882 године, у говору који је одржао среским поглаварима који су били позвани на ту свечаност као изасланици сељака, Александар III их позива да не поклањају веру намерно раширеним гласовима о могућности нове поделе земље и препоручује им одлучно да се у свакој прилици покоравају „својим” маршалима племства. То значи да он сматра маршале племства као природне и законите, ако не и директне, старешине сељачког сталежа. После три године, 1885, у прогласу који је објавио приликом стогодишњице Повеље коју је Катарина II подарила 1785 године племству, он изражава жељу да види, и у будуће као и у прошлости, „да руски племићи задрже превагу у командовању војском, у покрајинској управи и у судству, у ширењу, на пример, прописа вере и верности, као и здравих начела народног просвећивања”.

Установљавање „земљорадничких начелника” и судска реакција. — Убеђен да је заиста потребно организовати „једну управну власт која би била чврсте руке и блиска народу”, и која би се заснивала на начелу одељености појединих сталежа, гроф Толстој предлаже да се створи једна нова судска и управна установа, а то је звање земљорадничких начелника (земскиј началњик). Његов план је толико противан свим постојећим судским и управним обичајима и уноси у њих толику забуну, да је Царевинско Веће, које је међутим конзервативно, у већини њему противно. Али се Александар III сложио с њим и године 1889 дао му законску снагу.

Новим законом укидају се свуда, осим у неколико великих вароши, изабране примирителне судије, које је био установио Александар II. У варошима су њих замениле градске судије, које поставља министар правде и од кога оне делимично зависе, а у окрузима „земљораднички начелници”, које бира министар унутрашњих послова, на препоруку маршала племства, из редова племића дотичне области. Земљораднички начелници имају многоструке надлежности. Поред дужности судија над целокупним становништвом њиховога подручја и контролора сељачког среског суда, они врше и дужност администратора и располажу у односу на сељачко становништво и његове изабранике веома великом влашћу, која иде дотле да им даје право да изричу и дисциплинске казне. Да би неко постао земљораднички начелник, није потребно да буде много школован: племић који има известан одређен број десјатина у томе месту може то постати, и то не само без правних студија, већ и без завршеног средњошколског образовања. Тако сељачки сталеж добија свемоћне племићске туторе, код којих рођење може потпуно да накнади недостатак правних знања и који се одређују уз сарадњу племства, али потпуно зависе од губернатора. Јасно је да ће при вршењу својих дужности ови тутори, у којима Толстој оличава „власт чврсте руке и која је блиска народу”, бити у многоме подложни класним предрасудама и да ће самовољом и својом ћуди заменити законитост. Али овакав изглед не може да застраши министра, јер га је он, уствари, када је стварао земљорадничке начелнике, био предвидео и он одговара његовим жељама.

Реакција у области судства не ограничава се само на скоро потпуно укидање примирителних судија. Године 1885, начело о независности и некретности судија стварно је укинуто: министар правде добија право да од свих судија тражи објашњења и да на њих примењује, у извесним случајевима, дисциплинарне мере као што су премештање или смењивање са положаја. Године 1887, јавност на судским претресима је такође ограничена. Године 1889, поротни судови губе надлежност за парнице чији исход посебно интересује владу.

Режим самовоље. — Са доласком на власт Толстоја, самовоља је добила слободно поље, нарочито у администрацији, где она одговара старим традицијама руске бирократије и где више старешине располажу довољним средствима да утичу на своје потчињене. Одмах по свом постављању, министар унутрашњих послова поставља и храбри радије оне губернаторе који су решени да подржавају племство и да се не осврћу много на законитост када треба применити схватање о „чврстој руци”, нарочито када су у питању сељаци. Губернатори убрзо усвајају министрово гледиште и намећу га и својим потчињенима. Административна самовоља, коју се ранији режим трудио да ограничи, сада је свуда поново процветала. Њени главни претставници завршавају своју каријеру у Царевинском Већу и у Сенату, тим највишим државним установама. Они који се тако награђују понекад су толико озлоглашени, да године 1890 Манасеин, министар правде, који је међутим био веома прилагодљив човек, преклиње Александра III „да има милости према Сенату и да га не унижава постављањем сумњивих личности”, и да не уводи у њега извесне почасне губернаторе чије би наименовање могло „претстављати увреду у очима осталих сенатора”. Таква тражења, разуме се, ниуколико не мењају утврђени поредак.

Ограничавање покрајинске и општинске самоуправе. — Режим самовоље не може се прилагодити месној самоуправи, па чак и када је она релативна. Зато Толстој смишља план да из основа измени земства и општинске установе и да на њих примени, као и на остале гране администрације, начела бирократске управе. Он умире пре него што је стигао да оствари своју намеру. Али његов наследник, И. Н. Дурново, води исту политику, прихвата ту намеру и помоћу закона из 1890 и 1892 године мења из основа статуте земства и градова.

Закон из 1890 године о земствима заводи начело старешинства друштвених сталежа при избору посланика за покрајинске скупштине и повећава проценат племићских посланика на рачун свих осталих претставника који нису племићи. Пре године 1890, у 30 губернија, племићи и чиновници имали су од 42 до 43 од сто, а сељаци од 38 до 39 од сто свих посланика у окружним земствима. Отсада ће у овим губернијама удео племића бити 57,1 од сто, варошког и земљорадничког грађанства 13,3 од сто, а сељака 29,6 од сто. Осим тога, сељаци уместо да непосредно бирају своје посланике, одређују сада само кандидате, од којих губернатор бира њихове претставнике. Али и саме те кандидате именују земљораднички начелници. Тако састављеним земствима потпуно господаре племство и претставници власти. Они су осим тога потчињени контроли државне управе. И не само о законитости, већ и о умесности њихових одлука може да се изјашњава губернатор; он има право да им се супротстави кад год сматра да су оне у супротности са општим потребама државе или су очевидно штетне по месне интересе. Најзад, у извесним случајевима, влада задржава за себе чак и право да именује и чланове сталних претставништава земстава.

Закон из 1892 године, којим се мења „статут градова”, прожет је истим духом. Уместо некадашњег изборног система „трију сталежа”, он заводи бирање по окрузима, али подижући бирачки цензус, он знатно смањује број бирача: он спада од 21.000 на 8.000 у Петрограду, од 20.000 на 7.000 у Москви, и приближно у истим размерама у свим осталим варошима. Тај закон смањује исто тако и број општинских одборника који је био утврђен „Статутом” из 1870 године. На тај начин управљање општинским пословима постаје искључиво право једног веома малог броја људи, који претстављају део становништва који је најбогатији и најмање заинтересован добрим вођењем општинских послова. У исто време зависност општинских одбора од централне државне управе постаје све тешња .Све одлуке општинских одбора мора да потврди државна управа, која и овде не контролише само њихову законитост, већ и умесност. Претседнике и чланове извршних надлештава које бирају општински одбори морају да потврде државне власти. Целокупну њихову делатност строго контролише осим тога државна администрација, од које они стварно више зависе него од општинског одбора који их је изабрао. И поред њиховог изборног обележја, они су сада само нека врста чиновника централне државне управе. Једном речју, општинске установе су, можда још више него земства, стављене под строго бирократско туторство са циљем да се сачува политички режим и да се бране интереси повлашћених сталежа.

Порусавање граничних покрајина. — Од пољског устанка 1863 године, крајњи конзерватизам изједначио се са руским национализмом. Сваки напад на политички режим сматран је као атентат, извршен или потстакнут од инородаца, на старе руске традиције. Зато националисти истичу потребу да се у свему и свуда обезбеди апсолутна превага руског елемента над инородцима. Пошавши путем реакције, влада је усвојила националистички програм и једну политику која је била отворено непријатељска према областима са неруским становништвом, као и уопште према инородцима.

Политика порусавања је нарочито жива у великој кнежевини Финској и у Пољској.

Александар II сматрао је Финску као државу која је прикључена Русији и која има своје нарочито уређење зајемчено њеним уставом. Он јој је коначно био признао посебан војни статут. Александар је испрва наставио политику свога оца. Почев од 1881 године он је почео да ствара финске војне јединице. Године 1886 подарио је финској Дијети право законодавне иницијативе. Али, уколико се његова реакционарна политика појачава, он све више сматра Финску као једну просту покрајину присаједињену Русији, чији режим и сопствене установе могу бити мењане по једностраној вољи руског самодржног владара, и он се труди да је разним начинима што тешње споји са Русијом. Године 1890 он ставља финску поштанску и телеграфску службу под руско министарство унутрашњих послова. Исте године, под изговором да се не слаже са руским законима, он обуставља примену финског казненог Законика, који је Дијета изгласала а он лично потврдио годину дана раније. Измењен и тако поднесен Дијети која га усваја, овај Законик је потврђен 1892 године, а стављање на снагу одређено за 1894 годину. Ове мере, а нарочито коментари које оне изазивају у управним круговима, чија је жеља да не воде рачуна о финском уставу очевидна, имају дубок одјек у Финској. Јавно мишљење те велике кнежевине, која је скоро цела увек давала доказа о савршеној лојалности, почиње да се мења, те мисао о борби противу царске власти за одбрану народних слобода постаје у њој све популарнија.

У Пољској Александар III и даље строго примењује оштри режим заведен после устанка из 1863 године. Он се нада да ће на тај начин одузети Пољацима сваку наду у независност њихове земље и да ће тешње везати пољске покрајине за Русију. У званичним актима и само име Краљевине Пољске, које изазива помисао на једну засебну и одвојену земљу, уступа место једном новом називу, Области Висле. Да би се што више порусила целокупна управа те земље, Пољаци су искључени из државне службе у самој Пољској и у граничним губернијама западне Русије; државни чиновници пољскога порекла и католичке вере могу бити само у средишним областима царевине. Године 1885 употреба руског језика, изузев за наставу веронауке и ученичког матерњег језика, наметнута је основним и средњим школама. Године 1892 проширена је употреба руског језика и на саму наставу католичке вере. У исто време, „услед потпуне немогућности да се заведе општи надзор у борби противу извесних потајних роварења пољско-католичке пропаганде, а нарочито противу потајне наставе”, објављен је један „привремени правилник о мерама за сузбијање потајне наставе у северозападним и југозападним губернијама”, који је необично строг: васпитавати децу на њиховом матерњем језику постаје злочин који власти строго кажњавају. Разуме се, оваквом политиком не само да се није постигао жељени резултат, већ је ојачало непријатељско расположење пољскога становништва противу аутократије и његову одвратност према руском језику и руској култури које су му хтели наметнути.

Године 1887 помишљало се да се заведе обавезно учење руског језика у вишим исламским школама; али се ограничило, године 1890 — из страха од њиховог противљења, на то да се од муслиманског свештенства захтева да зна руски језик. Иако умереније, порусавање је и на Кавказу имало за последицу да огорчи месно становништво противу рускога господарства и да припреми повољно земљиште за сепаратистичке покрете.

Антисемитска политика. — Непријатељско расположење и неповерење владе према инородцима испољава се нарочито противу Јевреја, чија се права, која су међутим већ доста ограничена, за време целе владавине Александра III и даље смањују.

Пре свега, територија на којој им је допуштено да станују, чувена „завичајна зона”, знатно је стешњена. Од године 1882 забрањено им је да станују у сеоским насељима чак и у самој „зони”, а тако исто — под изговором да се заштите сељаци од могућног искоришћавања од њихове стране — да ту купују непокретна имања. Године 1887 приступ у вароши Ростов на Дону и Таганрог забрањен им је, изузев неколико повлашћених и малобројних категорија. Године 1891 долази ново ограничење, које погађа велики број Јевреја. Јеврејским занатлијама, који имају потребне стручне исправе и који су дотада имали право да се настањују и изван „завичајне зоне”, затворен је приступ у Москву и Московску губернију. Последице ове одлуке су утолико теже, што је она имала повратну снагу: 17.000 лица истерани су из својих домова, а веома велики број претрпео је врло тешке материјалне штете, које су ишле чак и до потпуне пропасти.

С друге стране трудило се да се Јевреји уклоне из слободних професија. Године 1887, завођењем numerus clausus-а ограничен је број оних који могу бити примљени у средње и више школе. Да би се „успоставила нормалнија сразмера између броја јеврејских и хришћанских ученика”, једним министарским расписом утврђен је проценат јеврејских ученика од 10 од сто од броја свих ученика у местима „завичајне зоне”, 5 од сто изван те зоне, а 3 од сто за Петроград и Москву. Иако имућни Јевреји, у крајњем случају, могу да избегну ту тешкоћу узимајући својој деци домаће учитеље или шиљући их у иностранство, ипак су они оскуднији, којих је највише, доведени на тај начин у немогућност да својој деци пруже мало шире образовање. Године 1889, они који су студирали правне науке губе један део својих права, јер не могу да буду адвокати, те чак и после завршене приправничке службе остају и даље приправници. Ова неправда осудила је сјајне адвокате, од којих су неки били понос руског правобранилаштва, на бедно стање.

Најзад влада, која и даље у свим Јеврејима види само неку врсту грађана нижега реда, брише их потпуно, „Статутом градова” из 1892 године, из спискова општинских бирача. За градове у „завичајној зони” оставља државној управи бригу да међу Јеврејима који имају бирачко право на основу цензуса изабере известан број општинских одборника, но тај број не сме да пређе десети део од укупног броја општинских часника.

Верска реакција. — Антисемитска политика, која није управљена само противу јеврејске вере, већ и противу јеврејске расе, праћена је једним чисто верском реакцијом. Влада, која проповеда враћање „вековним руским традицијама”, а посебно тесној вези између престола и олтара, хоће да подржава државну религију. Она се у том циљу служи свим средствима, па чак и прогоњењем.

У исти мах када забрањује Калмуцима и Буријатима, који су били ламајске (будистичке) вере, да подижу храмове и да врше своје обреде, она се труди да их снажном пропагандом придобије за православље; власти грубо прогоне оне који, пошто су се покрстили, макар само форме ради, хоће да се после тога врате својој првобитној вери.

Католици и лутерани су такође изложени кињењу. Али се најгрубље поступа са онима који су се одвојили од православне Цркве, а нарочито рационалистичке секте пнеуматомака (духо-бораца) и Стунде (секта немачког порекла), које су у то време јако раширене међу сељацима. Православно свештенство, које упућује и храбри Побједоносцев, шаље у борбу противу њих нарочите мисионаре, којима државне власти пружају стварну помоћ. Опет на наваљивање Побједоносцева организују се противу њих права хајка. Њихове обредне скупове забрањује и растура полиција, а њихови проповедници и најватреније и најистрајније присталице шаљу се у прогонство. Понекад се иде дотле, да се силом одузимају деца секташа, да би се уклонила од утицаја њихових родитеља.

У овом званичном савезу између престола и олтара, чији поступци потсећају на Средњи век, има више фанатизма него искрене вере. Али оно што влада штити у главној и повлашћеној цркви, коју је потчинила и претворила у оруђе једне одређене политичке доктрине, то је једино бранилац те доктрине. Зато један део православног свештенства, најсавеснији и најискренији, изгледа да се тешко прилагођава положају који му је дат, али он нема храбрости да му се отворено успротиви, те се ограничава на немо и прикривено незадовољство.

II. — Школска и духовна реакција

Народна просвета није могла бити поштеђена опште реакције. Не само да су конзервативци хтели да успоре развитак земље, већ су желели чак да је врате уназад. За остварење тога циља они виде само једно средство, зауставити духовни напредак народа. Томе циљу теже све владине мере од почетка 1882 године па надаље. У то време је Дељанов, на препоруку Побједоносцева, постао министар народне просвете. И он је постао, као и гроф Д. Тодстој у министарству унутрашњих послова, послушан и вредан извршилац политике државног тужиоца.

Борба против основне школе. — Године 1884 Побједоносцев успева, уз припомоћ Дељанова, да се обнародује један закон који потчињава контроли Светога Синода све сеоске основне школе најпростијега типа, зване „А. Б. В.” Али му ни ова мера није довољна. Он би хтео да преда у руке свештенства све народне школе намењене сељацима, да би исправио њихове заблуде и да би их упутио „правим руским” путем. За време Александра II, каже он, „црквени идеал опште наставе изопачила је погрешна и фантастична замисао о стварању народних школа, која је пронађена као средство да се проширују у народу позитивна знања помоћу вештачких наставних метода позајмљених од туђинског искуства”; али пошто је прави циљ народне школе да у народу гаји побожност, то једино црквена школа може да испуни тај задатак како треба. Али овај обимни план наилази на тешкоће које је тешко пребродити. Пре свега, влада не може да тражи од државне благајне да она поднесе све трошкове основне наставе. С друге стране, земства немају нимало поверења у црквене школе, те упорно одбијају да предаду свештенству своје школске установе и новчана средства која су им намењена. Чак и када је на основу закона из 1890 године у покрајинским скупштинама повећан број племићских претставника, а број сељачких скоро сведен на нулу, земства су остала верна својој школској политици. Приморан да се одрекне потпуног остварења свога програма, Побједоносцев се задовољава тиме што, поред основних школа земстава, ствара под називом парохиских школа сличне школе којима управља месно свештенство. За њихово оснивање и издржавање влада додељује сваке године буџету Светога Синода знатне кредите. Осим тога, она их штити од супарништва земстава забрањујући овима да отварају школе не само у селима где је већ организована парохиска школа, већ и у онима где је таква школа само у пројекту. Под оваквим околностима, парохиске школе умножавају се брзо: од 4.500 у 1882 години, оне се пењу на близу 32.000 у 1894 години. Али ниво њихове наставе остаје веома низак. Огромна већина њих, а утолико пре некадашње школе „А. Б. В.” не могу ни да се пореде са школама земства. Православно парохиско свештенство, које је углавном остало сасвим ван политичке борбе и које је нарочито заузето својим материјалним бригама, просто напросто занемарује школски рад који му је поверен. Уствари, умножавање парохиских школа значи пре назадак него напредак. Подржавајући енергично ове школе, од којих већина једва животари, а често пута постоји само на хартији, и трудећи се да насупрот томе омета рад школама земстава, којима намерно прави сметње приликом прибављања наставног особља и којима не допушта да прошире свој школски програм, влада зауставља развитак народног просвећивања. Она га систематски своди на најосновније потребе сељака: да науче читати и писати, то је циљ који она поставља основној настави по селима.

Овакво схватање школе доводи је логично до тога да ограничава после-школско образовање помоћу књиге, допуштајући да до народа допре само један мали део књига које је цензура одобрила. Године 1882, једним веома строгим правилником регулисано је оснивање и рад књижница за бесплатно позајмљивање и читаоница. Године 1889, под изговором да су се „дела која не одговарају духовном нивоу и домашају главних читалаца бесплатних књижница” могла у њих увући, научни одбор при министарству просвете добио је задатак да прегледа њихове каталоге. Године 1890, један посебан правилник подвргава их веома строгој контроли и допушта им да имају само дела која је изрично одобрио научни одбор. Од 12.000 дела која су око 1890 године постојала у књижарској продаји у Русији, само 1.150, поред 450 уџбеника, одобрено је за књижнице. Па и овај број изгледа властима одвећ велики, те министарство намерава да га смањи.

Реакција у средњој настави. — Дељанов је поставио као начело да средње школе, а нарочито класичне гимназије, које отварају приступ на универзитете, треба да буду искључиво резервисане за једну елиту састављену из виших друштвених редова. То схватање трудио се он да оствари.

Године 1887 изјављује он да је потребно „одвратити од средњих школа оне ученике које имовно стање њихових родитеља не би требало да упућује ка гимназијама, а касније ка универзитетима,,. Према томе, да би затворио приступ у гимназије сиромашној деци, чији родитељи немају средстава да их код куће припреме за пријемни испит за средњу школу, он наређује да се укину сви припремни разреди који постоје по гимназијама. Исте године, пошто им се та мера учинила недовољна, неколико министара, међу којима Побједоносцев, Толстој и Дељанов, намеравају да законским путем забране ступање у гимназију свој деци чији би родитељи припадали неком друштвеном сталежу који је испод трговачког сталежа друге гилде. Пошто је њихов пројект, чије остварење изгледа „неумесно и незгодно”, био одбачен, они се труде да постигну свој циљ помоћу министарских расписа. Дељанов наређује године 1887 окружним школским надзорницима да убудуће допуштају упис у средње школе само деци „повереној извесним особама” за које би се најпре комисиски утврдило да су способна да над њима воде правилан домаћи надзор и да им обезбеде „услове угодности која је потребна за њихов школски рад”, и да „одлучно одбију” све остале, упућујући их у „школске заводе чији програм изискује краће време школовања и који више одговарају њиховој средини”. У исто време повећава он школарину у гимназијама. На тај начин биће могућно „уклонити из гимназија децу кочијаша, лакеја, кувара, праљи, ситних трговаца и других људи исте врсте”, да се „не би та деца отрзала — изузев можда неколицину која би била обдарена изузетним способностима — из средине којој припадају, и да се не би на тај начин довела дотле, као што је давнашње искуство показало, да презиру своје родитеље, да буду незадовољни својим друштвеним положајем и да се буне противу друштвених неједнакости које постоје и које су неизбежне већ по самој сили прилика”. Ово је сасвим јасно враћање на начела из времена Николе I; средња школа тежи да поново постане, ако не искључиво племићска школа, а оно бар школа виших друштвених сталежа. Организација средњошколске наставе није претрпела знатних измена. Истина, програм класичних гимназија ревидиран је 1890 године, али се та ревизија, која не дира у начела, ограничава на то да донекле смањи обим класичне наставе, која је нарочито граматичка, да повећа број часова посвећених верској настави и да, што се тиче руског језика, развија проучавање језика на рачун књижевности. Што се тиче моралног васпитања, школска управа труди се скоро искључиво да одржи међу ученицима спољну дисциплину и да их сачува од сваке „слободне мисли”. И заиста, њој је наређено да их одржава у незнању сваке идеје и сваког схватања које влада сматра као превратничко. Стављајући у дужност наставницима да будно мотре на ученике не само у разреду, већ и ван школе, у њиховим породицама, министар просвете непрестано понавља у својим расписима да „наставници, директори и инспектори биће одговорни ако се у њиховим разредима открије кобни утицај бунтовничких идеја које би сејале злонамерне особе”. Најчешћа последица овога је да узајамно неповерење раздваја наставнике и ученике и да један суморан и мучан формализам притискује спољни живот школе.

Разуме се да влада примењује исту политику и на женске школе. Дељанов замера женским гимназијама да оне привлаче девојчице којима би боље пристајала основна настава. „Осим тога”, напомиње он у једном свом извештају цару, „девојке, пошто заврше своје средњошколско образовање, траже да буду примљене у разне више школе како у Русији тако и у иностранству; међутим, већина од њих чини то не толико из жеље за учењем, већ више из погрешне тежње и жеље да се одвоје од своје породице и своје средине, и да напусте своју свакидању дужност да би стекле права која не изгледа да одговарају њиховом женском позиву”. Зато он жели да оснује женске школе са програмима знатно мањим него што су гимназиски. Његова намера се не остварује; овакве школе основане су само у неколико граничних области царевине, као и у области Дона; али се министарство просвете и одељење царице Марије које издржава известан број потпуних женских гимназија, не старају много, све до свршетка владавине Александра III, да повећају њихов број.

Потчињавање универзитета. — У почетку владавине Александра III, универзитетски статут из 1863 године, и поред многих ограничења, још је био у важности. Дељанов га замењује статутом из 1884 године, који великим делом остварује у вишој настави жеље реакционарне штампе којој даје правац Катков.

Овај нови статут укида аутономију универзитетских већа и потчињава потпуно наставно особље министру. Отсада ректоре, декане и професоре неће више бирати универзитетски савет, него ће их постављати министри. С друге стране, статут одваја професоре од студената. Инспектори који имају дужност да мотре на студенте у самом универзитету, независни су од професорског савета и директно потчињени окружним школским надзорницима. „Државни испити” не полажу се више на факултетима, већ пред нарочитим комисијама које именује влада. За време свога бављења на универзитету студенти се сматрају као „усамљени посетиоци” који не могу бити чланови корпоративних организација. Они морају при ступању на универзитет да даду обавезу да неће приступати ниједном тајном удружењу, чак и када би оно било лишено сваке „злочине намере”; а како не постоје удружења или студентски клубови законски састављени, и пошто се никад не одобрава њихово оснивање па ма како скроман био њихов циљ, постаје немогућно студентима да одржавају сталан међусобан додир. Најзад, да би се са универзитета уклонила лица сиромашног стања, тај статут скоро утростручује стварно дотадању школарину, додајући јој и једну посебну таксу у корист професора. После три године, 1887, школарина у правом смислу речи повишена је на 50 рубаља, а то ће рећи да је упетостручена.

Примена статута из 1884 године омогућава влади да обезбеди себи послушност административног и наставног особља. Професори који су уживали веома велики углед, но који су били одвећ независна духа, приморани су да поднесу оставке. Млађи научници који се не повинују довољно гледиштима министарства или чија политичка мишљења не изгледају довољно „поуздана” често пута не могу да добију катедру. Једна нездрава атмосфера, мало погодна за процват праве науке, захвата универзитет.

Студенти, који су изложени опасности да за најбезначајнији повод искусе строге административне казне, остају испрва потпуно пасивни, те влада може веровати да ће статут из 1884 године бити довољан да успостави у њиховим редовима мир и да их врати на прави пут. Али, године 1887, озбиљни нереди избијају на универзитетима у Москви, Казању и Петрограду. Студенти који у њима учествују у веома великом броју траже одлучно укидање унутрашње контроле која понижава, успостављање судске власти професорског савета за све што се тиче студената, као и враћање аутономије савету и права удруживања студентима. Влада на то одговара оштрим казнама: стотине младих људи искључени су са универзитета и велики број њих је без суђења прогнан у удаљене покрајине за више година. Ипак, после три године немири поново отпочињу на Петроградском универзитету, и студенти подносе исте захтеве. Узалуд управна власт строго поступа, она не успева да потпуно угуши тај покрет негодовања, који се у више махова јавља на разним универзитетима.

Немоћ штампе. — У почетку владавине Александра III, либерална штампа покушава да се изражава отворено и одлучно. Одмах по атентату од 1/13 марта 1881 године, један либерални петроградски лист, Страна (Земља), изјављује да треба из основа изменити постојећи режим, да царева личност треба убудуће да буде само оличење „народнога јединства” и да „претставници земље треба да одређују правац унутрашње политике и да према томе буду одговорни за њу”. Други један либерални лист, Голос (Глас), придружио се овоме мишљењу. Оба листа добивају одмах опомену од министра унутрашњих послова Лориса-Мељикова, који сматра да „таква савршено погрешна расматрања” могу да врше кобан утицај.

Наследник Лориса-Мељикова, гроф Игњатијев, показује се још строжи у погледу штампе. Он се не ограничава само на упућивање опомена листовима, већ их обуставља за много месеци кад они немају ту срећу да му се свиде. Његова строгост натерала је Порјадок (Поредак), најозбиљнији и најтрезвенији либерални орган, да својевољно прекине своје излажење почетком 1882 године.

Гроф Д. Толстој био је још строжи од Игњатијева. Одмах по своме доласку у министарство унутрашњих послова, он појачава ограничења која већ спутавају повремену штампу. „Привременим правилима” из августа 1882 године он одлучује да часописи који су привремено обустављени после три опомене морају, ако желе да поново излазе, да се подвргну једној претходној цензури. А ова је тако организована, да ставља листове у немогућност да пружају својим читаоцима вести које нису застареле; одузимајући им могућност да интересују своје читаоце, она их практично спречава да се одрже. „Привремена правила” додељују осим тога једном нарочитом одбору састављеном од министара унутрашњих послова, правде и просвете, и од главног правозаступника Светога Синода, право да потпуно забране излажење сваком листу чије би намере биле оцењене као „опасне”, и да се одговорном уреднику забрани свако даље издавање листова. Примењујући обилно нове казне, Толстој убрзо онемогућава скоро сасвим опстанак либералној штампи. Скоро сви либерални листови у Петрограду и Москви морају да обуставе своје излажење, а у унутрашњости, где се самовоља месних управних власти придружује јарму цензуре, нема за иоле важнији либерални лист нимало изгледа да може излазити. Часописи имају исту судбину коју и дневни листови. Почетком 1884 године часопис Отечественија Записки, који уређују чувени сатиричар Салтиков и значајни новинар, критичар и социолог Михајловски, и који у своје сараднике убраја неколико великих писаца и који је веома раширен у образованим срединама, обустављен је. Овај часопис ширио је кроз своју социјалну рубрику мишљења радикала и народних социјалиста, који на тај начин губе свој најутицајнији орган. Неколико других радикалних органа постиже ускоро иста судбина. Напослетку, либерална штампа двеју престоница броји још само три органа, и то часопис Вјестњик Јевропи, у Петрограду, и Руски Вједомосћи (Руске Вести) и часопис Рускаја Мисљ (Руска Мисао), у Москви; па и они живе под сталном претњом да буду забрањени. Насупрот томе, влада одлучно потпомаже реакционарну штампу, која под управом Каткова и Суворина напада огорчено све установе створене за време Александра II и неуморно понавља формуле крајњега национализма.

У исто време када се број листова смањује, предмет њихових дискусија видно осиромашује под двоструким утицајем строгих владиних мера и опште обесхрабрености која је обузела јавност. Либерални листови који још излазе труде се скоро искључиво да бране још остатке месне самоуправе. Они проповедају посебну доктрину „скромних дела”, чије присталице, којих има много међу разочараним политичарима, теже сада само лаганом и постепеном усавршавању друштва. Ово духовно стање повољно је за распростирање идеја Лава Толстоја, који позива интелектуалце да себе „упросте”, истиче потребу моралног уздизања које је једини покретач напретка, и проглашава начело — које је битна догма његове теорије — „не одупирати се злу силом”. Узалуд православно свештенство, које предводи Побједоносцев, и грађанске власти устају одлучно противу тога учења које је, и поред својих верских основа, ипак у очигледној супротности са званичном религијом. Као што се у претходној деценији тајна револуционарна литература обилно ширила међу образованом омладином, тако су и списи Лава Толстоја, иако их је цензура већином забрањивала, потајно штампани и ширени. Знатан део омладине подлеже утицају „толстојизма”, који је удаљује од револуционарних сањарија и у исти мах скрива јој суморну стварност.

Социјализам се и даље шири, али у измењеном облику. Социјалисти, који су били одбили да се придруже Народној вољи и осуђивали терористичку акцију, основали су године 1880 удружење Черниј Передјел (Црна подела, а то ће рећи Општа подела). Ово удружење убрзо се растурило, али његове присталице, које су са Плахановом и Акселродом потпуно усвојиле социјалну теорију Карла Маркса, не само да се нису придружиле Народној вољи, већ се још више удаљују од ње и воде са њом жестоку полемику. Из иностранства, где они бораве и штампају своје пропагандистичке списе, труде се они да створе у Русији социјално-демократску странку. Око 1890 године почињу да се стварају у интелектуалним руским круговима, а нарочито међу школском омладином, социјал-демократски клубови који се одлучно одричу политичког тероризма и намеравају да организују економску борбу фабричких радника противу послодаваца. Социјал-демократија развија се утолико лакше што у свом првобитном облику економске доктрине релативно мирољубиве она одговара више него револуционарна теорија и пракса Народне воље моралној обесхрабрености тога доба.

Ова обесхрабреност ублажава се при крају владавине. Мало по мало расте једно ново поколење које није упознало ни револуционарно одушевљење ни разочарења својих старијих другова, и оно почиње да се меша у јавни живот. С друге стране, владина политика, која тежи само да учврсти кастинске повластице, да угњетава народне масе и да прогони сваку јавну активност и сваку слободну мисао, има дубоког одјека на економски живот становништва, чије се незадовољство појачава. Око 1890 године њене последице постају очигледне, и глад из 1891 године, отварајући коначно очи образованим људима, показује колико је та политика опасна. Отада се јасно испољава други један покрет социјалног незадовољства. Тон руске штампе постаје оштрији. Оснивају се нови либерални часописи. Број научних социолошких дела посвећених актуелним питањима повећава, а књижевна производња постаје све разноликија. Али ће владавини Александра III доћи крај пре него што штампа буде могла знатно да увећа поље свога рада.

III. — Економска политика

Економска политика владе има за циљ искључиво, као и њена унутрашња политика, да брани интересе виших сталежа, а првенствено земљопоседничког племства. Када им не жртвује интересе осталог становништва, она их просто напросто занемарује.

Аграрна политика. — Да би се потпомогла експлоатација племићских имања обезбеђујући им потребну радну снагу, једним посебним законом из 1886 године прописани су услови рада и награде пољопривредних радника: сваки пољопривредни најамник који се обавезао да ће радити извесно одређено време моћи ће да буде кривично прогоњен и приморан да се врати своме послодавцу, ако напусти рад пре истека свога уговора. У ствари спахије, да би себи обезбедиле јевтину радну снагу, радије прибегавају привидно мање грубим начинима: дајући зајмове суседним сељацима или изнајмљујући им један део свога земљишта, они им намећу обавезу да врше за њих извесне радове. Али, иако закон о изнајмљивању пољопривредних радника остаје мртво слово на хартији, он ипак доказује да влада не преза ни од какве мере, па ма како строга била, када треба заштитити племићске поседе.

Насупрот, томе она тежи да ограничи право сопствености сељака. Године 1886, да би спречила деобу породичног имања сељака, једним законом се одређује да ту деобу морају да одобре надлежне управне власти. После 1889 године, то одобрење зависи уствари скоро искључиво од „земљорадничких начелника”; а како већина њих, држећи се послушно упутстава централних власти, не одобравају ту деобу, труде се да силом одрже недељивост сељачких имања. Године 1893, други један закон — чије обнародовање добива необичан значај услед тога што је откупљивање сељачких земљишта од спахија већ при крају — забрањује сељацима да уступају лицима која не спадају у сељачку заједницу парцеле које су добили после реформе из 1861 године. Неки теоретичари то одобравају, јер сматрају за потребно, баш у интересу земљорадничког сталежа, да се заштити и одржи сељачка заједница. Али циљ овога закона није да се спречи да сељаци, отуђујући своју земљу, не постану пролетери. Њему је циљ једино да им одрекне право потпуне својине над њиховим парцелама и да их на њима задржи, како би обезбедио велепоседницима јевтину радну снагу.

Финансиска и индустриска политика. — У првој половини владавине, све док је Бунге управљао министарством финансија, влада се још стара да олакша тежак положај народних маса уносећи знатне измене у систем опорезивања и ограничавајући донекле претерано експлоатисање фабричких радника. Али ова политика изазива негодовање индустриских и трговачких кругова, који јој замерају да занемарује интересе руске индустрије и не устручавају се да је нападају. Под њиховим притиском Бунге је приморан да напусти то министарство године 1887. Његов последник Вишњеградски је у многом претставник индустриских и финансиских кругова. За његова министровања, као и за министровања Витеа, који га је заменио 1892 године и који се углавном повиновао истим утицајима,финансиска и индустриска политика дубоко се мења.

У области финансија, Вишњеградски се труди да подигне курс руског новца заводећи учествовање државне благајне у берзанским операцијама у иностранству. Да би те операције могао водити у великом обиму, он је усредсредио све своје напоре у то да прикупи и стави на расположење министарству финансија знатне резерве металног новца. С друге стране, он се труди да олакша државној благајни смањујући спољне државне зајмове: исплаћује неке старе зајмове и закључује нове са повољнијим интересом и дужим роком. Руско-француско зближење омогућује да се знатан део државног дуга пласира на француском тржишту. Све ове операције, толико различите од опрезнијих метода Бунгеових, не успевају међутим да истински среде руске финансије, и њихов успех је више привидан него стваран.

Вишњеградски чак заводи једну нову индустриску политику. Одмах по његовом наименовању, индустријалци су похитали да му докажу како је руска индустрија имала недовољну подршку у његовом претходнику. Он прихвата њихово гледиште и усваја њихове жеље. Пре свега, он се труди, и то много више путем министарских расписа него путем закона, да смањи улогу и обим индустриске контроле. Осим тога, враћајући фабрикантима право да тако рећи по својој вољи употребљавају жене и децу за рад у њиховим фабрикама, он скоро поништава мере које је био предузео Бунге у циљу да се ограничи експлоатисање њиховог рада. Најзад, тарифом из 1891 године појачава царинску заштиту. Од 372 артикла из те тарифе, само 15 уживају смањену увозну царину, 178 остају таксирани као и раније, 15 артикала који су дотада били ослобођени царине сада су таксирани, а за 164 повећана је царина. Како ова повећања, која су примењена углавном на предмете велике потрошње, достижу и чак премашају 20 од сто некадањих царинских такса, излази да је ова тарифа била очевидно заштитна и имала за циљ да спречи увоз у Русију многим производима стране индустрије. Њено примењивање приморава Витеа, последника Вишњеградског, да издржи, са доста среће, један царински рат са Немачком, која одговара отежавањем приступа на њене пијаце руским пољопривредним производима.

Индустрија, коју већ потпомаже заштитна царина, користи се обилно и грађењем железница које се нагло развија. У току владавине Александра III, железничка мрежа пење се од 22.000 врста на 36.500. Акција државе је овде превасходна. Она првенствено гради нове пруге. Она се осим тога труди да откупи дотадашње пруге које су припадале приватним друштвима. Од 1881 до 1894 године откупила их је 24, које су биле својина 15 друштава и чија је дужина износила 12.500 врста. Напослетку, државна железничка мрежа повећана је за 22.000 врста, док се мрежа приватних друштава смањила за око 7.500. Ова огромна мрежа, захваљујући заштитној царини, пружила је нове одушке угљарској и металургиској индустрији које, моћно потстрекнуте, почињу да се брзо развијају на југу Русије, уз припомоћ страног капитала, нарочито француског и белгиског. Но грађењем железница држава жели да потпомогне и другу једну грану народне индустрије, текстилну индустрију чија унутрашње, одвећ сиромашно тржиште, није довољно да утроши њену производњу. Да би јој отворила излазе у средишну Азију, где је недавно стекла простране области, као и на крајњем Истоку, држава отпочиње године 1891 грађење Сибирске железнице, огромне пруге која треба да пређе преко читавог Сибира и да споји Москву са Владивостоком.

Индустријализација земље и осиромашење радничког и сељачког сталежа. — Политика министарства финансија знатно је допринела индустријализацији земље. Многа стара индустриска и трговачка предузећа развијају се, нова се стварају у великом броју, а многе вароши које су дотада биле само безначајна насеља, претварају се у велике индустриске центре. Привлачећи непрестано све више радника, индустрија се у исти мах концентрише. Од 1881 до 1893 године број фабрика и индустриских предузећа спао је од преко 31.000 на 22.560, али се број њихових радника попео од 770.000 на 1,400.000. Тако је за дванаест година индустрија скоро удвостручила број својих радника и скоро утростручила средњу величину својих предузећа. Нарочито је у јужним покрајинама, прибрежним Црноме Мору, њен развитак био највиднији; она се ту развијала скоро истом брзином као и у Америци.

Економски напредак који је био последица те индустријализације више је привидан него стваран. Пре свега, овај развој индустрије има у себи нечега вештачког, јер он проистиче мање из потреба слободнога тржишта, а више из поруџбина и сваковрсних премија које даје држава. Затим, он почива само на искоришћавању радничке класе и на осиромашењу сељачких маса.

И поред наглог увећања радничке класе, влада се нимало не стара о њеним потребама. Она се напротив труди само да обезбеди индустријалцииа све користи које они извлаче из полета индустрије. И не само да не жели да се успротиви искоришћавању радника, већ се стално ставља на страну послодавца у свим сукобима између фабриканата и радника. Зато је материјално стање већине индустриских радника необично тешко и њихово незадовољство веома живо. Уколико радничка класа стиче све више свест о својој снази и својој важности, утолико су спољне манифестације њеног незадовољства све чешће и све жешће.

Али оно што је још озбиљније, то је чињеница да је индустриски процват постигнут тек по цену осиромашења земљорадничког становништва, које претставља огромну већину народа. Опасни предзнаци тога осиромашења показују се јасно 1891 год. када је, после рђаве жетве у двадесет најплоднијих руских губернија, завладала ужасна глад у целој земљи. И поред ове страшне опомене, влада Александра III није се одрекла своје сталешке политике; она је наставила, не осврћући се на опасност, да потпуно жртвује интересе народних маса интересима великих земљопоседника и индустријалаца.

IV. — Спољна политика

Немачко-руски односи у почетку владавине. — Одлучно конзервативан у унутрашњој политици, Александар III се у области међународних односа знатно удаљује од политике коју је руска аутократија водила почетком XIX столећа.

При његовом ступању на престо Русија је скоро сасвим усамљена. После Берлинског Конгреса, оно присно пријатељство које је везивало немачке и руске дворске кругове јако је пољуљано. Александар III, који је као царевић осећао заједно са руским националистима оштро незадовољство према Бизмарку, и даље осећа дубоко неповерење према немачкој политици и њеном главном покретачу. Али Н. К. Гирс, коме је после повлачења кнеза Горчакова године 1882 поверио министарство спољних послова, труди се да одржи старе пријатељске и савезничке односе са Немачком. Иако Александар радо понавља како је он сам „свој министар спољних послова” и да по речима Витеа он „сматра Гирса за свог секретара за спољне послове”, ипак он понекад слуша тога министра који, иако нема велики таленат, бар је савестан и вредан чиновник. Ма да Гирсови савети и напори министарства спољних послова успевају да се за неко време избегне раскид са Немачком, ипак немачко-руски односи остају прилично затегнути. Докле год је живео стари цар Виљем I и док се није појавило никакво размимоилажење између руске и немачке политике, та затегнутост се није појачала.

Експанзија у Азији и енглеско-руски односи. — Русија је још за владавине Александра II била почела да тражи у централној Азији накнаду за смањење свога утицаја на Балкану. Она је тамо наставила своја освајања и за владавине Александра III. Већ у првим годинама његове владавине она успева да коначно покори Текес. Закасписки, Туркестан и његова престоница Мерв признају такође њену власт. Њена граница пружа се у то време до Авганистана. Авганистанце је то узнемирило. Рачунајући на енглеску помоћ, коју им британске власти из Индије стављају у изглед, они нападају године 1885 одред генерала Комарова који се био улогорио поред реке Кучка. Али не само да су тада претрпели тежак пораз, већ их је разочарало и држање Гледстонове владе, која није желела да дође у отворен сукоб са Русијом и задовољила се објашњењима које јој је дала руска влада. Зато је нова руска граница и даље остала између река Мургхаба и Аму-Дарија, у непосредној близини Авганистана, који ју је и признао године 1887. После пет година, приликом једног новог сукоба у Памиру, руске трупе побеђују један авганистански одред. Тај догађај није изазвао озбиљне заплете, те су се Русија, Енглеска, Авганистан и Кина споразумели да поделе област Памир.

Ако поседовање једнога дела Памира, који је само једна пустиња, и није донело велике користи Русији, није исти случај са поседовањем Туркестана, који је плодан и богат. Руски индустријалци виде у томе могућност да се ослободе увоза енглеског памука. Зато они тамо ускоро отпочињу да гаје у великим размерама памуково дрво. Њихова активност и напредак су утолико бржи, што им у томе помаже грађење, о државном трошку, једне железничке пруге која спаја Самарканд и Аму-Дарију са источном обалом Касписког Мора.

Експанзија у централну Азију, која је од велике користи руским индустријалцима те је услед тога они радо прихватају, не иде ипак без извесних незгода. Поред тога што она намеће државној благајни знатне издатке, она узнемирује Енглеску и побуђује код ње све веће неповерење према Русији. Немачка, напротив, као непосредна сусетка Русије у Европи, гледа са задовољством њено ширење у правцу Азије.

Бадканска нолитика и односи са централним царевинама. — Не само да Александар III није хтео да се одрекне руске надмоћности на Балкану, већ је намеравао и да је још ојача. Пошто је Сан-Стефански уговор удаљио Србију и Румунију од Русије и приближио их Аустро-Угарској, окренуо је он своју пажњу ка Бугарској, која је за своју обнову и своју независност имала да захвали Русији. Он је намеравао да од ње начини послушно оруђе своје политике. Али је његова намера наишла на непредвиђене препреке. Пре свега, и поред све важности коју је имала руска помоћ, владајући кнез Бугарске, Александар Батенберг, није нимало желео да постане нека врста руског генерал-губернатора, те га је његово лично самољубље, као и интереси земље која га је изабрала за кнеза, нагнало да се одлучно одупре тој претњи. С друге стране, бугарске политичке странке, у којима су били окупљени најобразованији елементи земље, нису биле много расположене да приме туторство Петрограда и да слепо служе плановима Русије. Зато политика Александра III изазива у Бугарској читав низ озбиљних сукоба, који се завршавају веома повољно по Русију.

Већ у априлу 1881 године, убрзо по смрти Александра II, коме је имао да захвали за власт, кнез Александар Батенберг, уз активну помоћ својих руских саветника, извршио је државни удар: укинуо је демократски-трновски устав, који је Бугарска добила када је проглашена за независну кнежевину, и успео је да му се за време од седам година даду веома обимна права, која су му стварно обезбеђивала скоро потпуну диктатуру. Петроградска влада, која је желела да сачува своје заштитништво над Бугарском, не само да није протествовала противу овог државног удара, већ је похитала да тамо пошаље два своја генерала, Соболева и Каулбарса. Ова два генерала, од којих је први постао претседник а други министар војни у влади коју је образовао кнез Александар, имали су задатак да очувају и повећају руски утицај у Бугарској. Но они у томе нису успели. Бугарски либерали окренули су се од Русије зато што је она одобрила државни удар. Иако су конзервативци ушли у нову владу, они су ипак одлучно бранили своју независност у односу на претставнике Петрограда, те убрзо отпочиње упорна борба између ових и њихових бугарских колега. Кнез Александар са своје стране не намерава да послушно усваја савете руских генерала који желе да му буду тутори или учитељи; он час прибегава њиховој помоћи и заклања се за њихов ауторитет, а час им, напротив, вешто супротставља своје бугарске министре. Уколико тон двају генерала постаје одлучнији и њихови захтеви већи и одређенији, утолико држање кнеза и његових бугарских министара постаје јасније. Противу претераних намера Русије, траже они да себи обезбеде помоћ Аустро-Угарске, која се радује неуспеху руске политике и труди се да га искористи.

Када је увидео да не може да утиче на кнеза Александра и његову конзервативну владу, Соболев помишља да обнови уставни поредак у Бугарској. Али га кнез претиче и успоставља Трновски устав. После две године, да би учврстио своју популарност, он предузима нову иницијативу. Када су у Источној Румелији, коју је Берлински Конгрес одвојио од Бугарске и ставио под управу једног гувернера кога је именовала Турска, избили озбиљни нереди, он то искоришћује да уђе у њу на челу својих трупа и да прогласи њено уједињење са његовом кнежевином. Ово уједињење, које је Русија недавно хтела да оствари Сан~ Стефанским уговором, Александар III, гневан због самосталности коју је кнез показао, одлучно је одбио да потврди. Тако Русија постаје ватрен бранилац Берлинског уговора који су јој силе некада наметнуле; ово држање изненађује утолико више, што се ниједна друга сила потписница тога уговора није придружила његовом протесту и што се и сама Турска помирила најзад са свршеном чињеницом; она се, да би спасла част, задовољила једном привидношћу, именујући кнеза Александра за гувернера Источне Румелије. Једино је Србија напала Бугарску, али пошто је претрпела озбиљан пораз, морала је и она да призна бугарско јединство.

Ипак, Русија и даље ужива у Бугарској такво уважење, да држање Александра III, који је прекинуо све везе са кнезом Александром, изазива пад кнежев. У јесен 1886 године, после једне завере коју је организовало неколико бугарских официра уз припомоћ руских званичних претставника, кнез је ухапшен у своме двору, приморан да се одрекне престола и спроведен до границе. Власт је прешла у руке једног Намесничког савета. Да би помогао Бугарима да изиђу из хаоса који је настао после државног удара, Александар III послао им је поново генерала Каулбарса. Овај нема нимало такта, скоро и не води рачуна о Уставу и заузима тако осорно држање према бугарским државним властима и становништву, да његов задатак доживљује потпун неуспех. Врло брзо изазива он толики гнев противу себе и своје владе, да је приморан да журно отпутује натраг. Званични односи између Русије и Бугарске поново су прекинути, и то за дуже време.

Али Петроградска влада нема намеру да се помири са овим неуспехом. Александар III, нарочито, дуго времена не признаје га. По његовом мишљењу, све незгоде биле су последица случајних околности и личних сплетака, те се он не одриче мешања у бугарске послове. Он сања да на бугарски престо постави једнога свог кандидата који би му био потпуно одан, и покушава неколико пута да наметне свог кандидата. Да би остварио свој сан, он се не устеже да води једну чисто личну политику. Без знања свога министра спољних послова и не осврћући се на његово мишљење, он ступа у везу, посредством Каткова, са бугарским емигрантима, који снују завере противу Намесничког савета у Бугарској, одобрава њихове намере и пружа им новчану потпору. Када му је Гирс скренуо пажњу на опасности које би проистекле из тако припремљене бугарске револуције, он одговара са исто толико наивности колико и самоуверења: „Није овде у питању револуција, већ успостављање реда; то би требало да знате.” Његова страст и заслепљеност су толике, да он не само што узима у обзир могућност да окупира Бугарску, већ сматра да би та окупација била безопасна, „пошто нико не би смео ништа да учини”. Његов министар спољних послова имао је муку да га убеди да би Русија при таквој авантури могла да наиђе на отпор једне велике коалиције европских сила и да би у сваком случају Бугарска могла поуздано рачунати на помоћ Аустро-Угарске, а ова на помоћ своје савезнице Немачке. И заиста, и поред уговора о пријатељству који Немачку везују исто тако и са Русијом и који треба да истекне 1887 године, она одлучно подржава балканску политику Аустро-Угарске. Крајем 1886 године Русија дакле не може да рачуна ни на једног савезника; она је стварно потпуно усамљена у Европи.

Француско-руски савез. — Аустро-немачки савез је још опаснији за Француску него за Русију. После узбуне из 1875 године, када је интервенција Александра II спречила Немачку да нападне Француску, ова је живела у страху од немачког напада. Једино је Русија могла да јој обезбеди одбранбени савез који је желела. Зато, и поред разлике у политичком режиму која је раздвајала те две земље, она помишља све више на француско-руско зближење.

Када се руска влада нашла усамљена услед своје балканске политике, Француска је похитала да јој посведочи своје пријатељство. Када је почетком 1887 године њен министар спољних послова Флуран пристао да прими делегацију којој је бугарско Народно Собрање ставило у дужност да затражи помоћ европских сила противу Русије која је имала намеру да одлучује о судбини Бугарске, учинио је то зато да би је потсетио на захвалност коју Бугари дугују Русији и да би их посаветовао да буду послушни према Петрограду. Ово држање је утолико пријатније Русији, што остале силе нису дале бугарским делегатима исте такве савете. Оно је годило нарочито Александру III, коме се скоро одмах указала прилика да покаже своје задовољство француској влади. Када је Бизмарк, који је оптуживао француског министра војног генерала Буланжеа да хоће и да припрема осветнички рат, запитао у Петрограду да ли би Русија, у случају да дође до француско-немачког рата, остала благонаклоно неутрална према Немачкој, он је одговорио да у интересу европске равнотеже Русија не би могла пристати да Немачка још једном порази Француску, и да не само она неће да помаже противу француске једну савезницу Аустро-Угарске, која води на Балкану против-руску политику, већ да се не може обавезати ни да ће остати неутрална у случају француско-немачког рата. Но како Бизмарк, који увек рачуна на чврстину руско-пруског пријатељства, покушава ипак да изазове Француску, он му веома, одлучно понавља своје опомене. И тако је немачки канцелар приморан да се одрекне својих ратничких планова, те је отклоњена опасност која је претила Француској.

Тако се припрема француско-руско зближење. Но то је засада још само „зближење”, један споразум поникао из заједнице извесних интереса, али који још није потврђен никаквим уговором. Александар III није се још одлучио за стварни савез са земљом чији је републикански режим, и поред наклоности његове владе према Русији, њему дубоко антипатичан. Зато се он, иако му савез са Немачком улива само осредњу симпатију и поверење, устеже да раскине са Немачком. Он је у исти мах и под утицајем свога министра спољних послова, који сматра да је савез са Немачком неопходно потребан Русији услед већ давнашње традиције и услед личног пријатељства које га везује за цара Виљема. Са своје стране Бизмарк, у сталном страху од једне против-немачке коалиције, не хита — и поред разочарења што га је недавно доживео — да раскине са Русијом. Иако је Немачка већ тесно везана са Аустро-Угарском, противницом Русије, он се не устеже, уверен у своју дипломатску вештину, да продужи за три године уговор о немачко-руским узајамним гарантијама који је истицао те исте 1887 године.

Па ипак, односи измећу Немачке и Русије постају све затегнутији. Њиховом политичком неслагању придружује се и један економски сукоб. Заштитна царина коју све више примењује руска влада у другој половини владавине Александра III дубоко штети немачке индустриске интересе. Бизмарк одговара на руску царинску тарифу из 1887 године знатним повећањем увозне царине на руске сировине. У исти мах он се труди да затвори немачко финансиско тржиште зајмовима које је Русија дотада лако на њима пласирала. Ово му је утолико лакше, што немачка индустрија, која се у то време нагло развија, може сама да запосли немачки капитал. Али Русија, и поред царинског рата, задржава своју царинску тарифу и налази у Француској капитале који су јој потребни; министар финансија Вишњеградски успева без много муке да од 1888 године пребаци руске државне зајмове на француско тржиште, које је управо тада тражило да уложи своје капитале у иностранству. И тако се ствара нова једна веза између Русије и Француске. Ново пријатељство између двеју земаља тиме се учвршћује, док узајамна нетрпељивост удаљује све више Русију од Немачке.

Смрт Виљема I, слабећи личне везе које су постојале између цара и Хоенцолерна, убрзала је немачко-руски раскид. Александар III нема према Виљему II, који је после три месеца наследио свога оца Фридриха III, иста осећања као према његовом деди. Исто тако и нови немачки цар, плаховите нарави, мање је склон него што је био његов деда, да поштује традиционално руско-пруско пријатељство. Истина, он је своју прву посету учинио Александру III. У два маха, приликом те посете и приликом смењивања Бизмарка у марту 1890, он је према жељи свога деде изразио своју жарку оданост и непоколебљиво пријатељство према цару, али ипак одлучно одбија, на велико разочарење руског министра иностраних послова, да обнови уговор о узајамним гарантијама који истиче те 1890 године. Заједно са својим новим канцеларом Каприви, он води политику зближења са Енглеском. Сада им савез са Русијом изгледа излишан па чак и незгодан. Осим тога, после стварања 1882 године Тројног савеза између ње, Аустро-Угарске и Италије, Немачка се осећа довољно јака да не мора зазирати од Русије.

Узајамна усамљеност Француске и Русије налаже им да се споразумеју. Зато француско-руско зближење брзо напредује, о чему сведоче посете француске ескадре Кронштату године 1891 и руске ескадре Тулону 1893 године. У августу 1891 године Француска и Русија се међусобно обавезују изменом писаних нота да ће се узајамно помагати у случају да их нападне нека трећа сила. Затим, на иницијативу француске владе, једна војна конвенција, коју су 5/17 августа 1892 године потписали шефови француског и руског ђенералштаба генерали де Боадефр и Обручев, изричито каже да ће се обе земље узајамно помагати свим својим силама у случају рата са једном или двема силама Тројног савеза. Најзад, 18/30 децембра 1893 године, руска влада, а 23 децембра 1893/4 јануара 1894 године француска влада, званично потврђују војну конвенцију. Тако је коначно запечаћен чисто одбранбени француско-руски савез, који је успоставио европску равнотежу поремећену Тројним савезом.

Руске намере на крајњем Истоку и грађење Сибирске железнице. — Иако француско-руски савез штити оба савезника од могућног напада Немачке, ипак он није довољан да омогући Русији да брзо поврати своју некадашњу премоћ на Балкану. Руска влада то увиђа. Зато она, за последњих година владавине Александра III управља целокупну активност своје политике ка крајњем Истоку.

Још 1887 године је генерал-губернатор Иркутска указао на корист која би се имала када би се саградила железничка пруга у источном Сибиру. Једна нарочита комисија коју је влада одредила да проучи тај предлог сложила се с њим; она је једногласно закључила „да у националном погледу, а нарочито у стратегиском погледу, убрзавање промета између европске Русије и крајњег Истока постаје из године у годину све хитнија потреба, иако грађење железничке пруге преко Сибира, с обзиром на примитивно стање сибирске трговине, не може обећавати видљивих користи у блиској будућности и да се она може амортизовати тек у току времена”. Са извесним задоцњењем, извршење овога плана отпочиње 1891 године. У мају, ускоро по постављењу Витеа за министра саобраћаја, царевић Никола полаже свечано у Владивостоку први праг Сибирске железнице. Поставши министар финансија, Вите се и даље интересује за ову железничку пругу у коју и он полаже велике наде: „Сибирска железница”, пише он крајем 1892 године, „отвара нов пут и нове видике светској трговини; у том погледу ово грађење долази у ред догађаја светскога значаја, који означавају ново доба у историји народа и често пута изазивају корените промене у економским односима који постоје међу разним државама”.

Сибирска железница, која ће бити завршена тек за владавине Николе II, неће изазвати „корените промене” на економском пољу, али ће играти веома важну улогу у историји Русије.