Историја Русије (П. Миљуков) 20

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков

ГЛАВА XX

Никола II (1894-1917)

I. — Одржавање реакције

Када је Никола II ступио на престо после смрти свога оца, који је умро од запаљења бубрега у Ливадији на Криму 20 октобра/1 новембра 1894 године, имао је двадесет и шест година. Александар III трудио се да га припреми за владарски позив, али су га с једне стране слабост његовог карактера и несталност нарави, а с друге стране утицај средине у којој је одрастао и живео пре ступања на престо учинили потпуно неспособним да влада својом огромном царевином.

Васпитање Николе II. — У својој младости Никола II је нарочито био под јаким упливом свога оца, према коме је осећао дубоко поштовање помешано са страхом и коме се слепо покоравао. Александар III, који је био господар и деспот у својој породици, где су његова воља и свака његова најмања жеља важили као закон и где су сви стрепели када би се он разгневио, био је ставио у дужност главном правозаступнику Светога Синода, Побједоносцеву и генералу Даниловићу да према његовим назорима управљају васпитавањем царевића. Недовољно образован и одвећ мало интелигентан да би могао осетити празнине у своме сопственом научном образовању, он је сматрао, као и његови дворани који су придавали много више важности лепом држању и етикецији него обимној култури, да ће његов син бити довољно научно образован кад буде знао колико он. Од свога домаћег учитеља, Енглеза М. Хитса, Никола је научио енглески језик савршено — знао је такође врло добро француски и немачки; од њега је научио јахање и спортске вежбе, као и сва правила лепог понашања. Њему има да захвали што је био, како га Вите често назива у својим Успоменама, „лепо васпитан човек”. Побједоносцев га учи да је аутократија најбољи начин управљања који може да има Руска царевина. Али његова недовољна способност и слабо интересовање да стекне оно мршаво интелектуално образовање за које се сматрало да му је неопходно, често су обесхрабривале његове наставнике и његовога оца. Када се попео на престо, он је знао таман колико и највећи број официра гарде, у којој је и он, ради допуњавања своје теориске спреме из војне вештине, служио као пешадиски, коњички и артилериски официр. Он је уосталом показивао много више наклоности за живот у пуку него за изучавање историских, правних и социјалних наука. Са својим друговима из Преображенског пука, хусарима или артилерцима из гарде, он је живео као млад и весео официр. Са њима је, када су били ван војне службе, вечеравао, веселио се, ишао на разне претставе, удварао се љупким младим женама, као на пример играчици Кшесинској у коју се заљубио и једно време је узео за пријатељицу, те су ова уживања за њега била много привлачнија него умни рад.

Године 1891, са својим братом Георгијем и многобројном пратњом, у којој је био и његов рођак грчки принц Ђорђе, пошао је на дуго научно путовање по Грчкој, Египту, Индији, Кини и Јапану, са повратком преко Сибира. У Јапану, за време посете једном храму, један јапански полицијац, Санцо Цуда, задао му је снажан ударац сабљом по глави; и да није грчки принц Ђорђе успео да спречи други ударац, он би извесно био убијен. Од те ране остала му је склероза коштаног ткива, која му је притискивала мозак и изазивала честе и јаке главобоље.

Карактер Николе II. — Никола II нема природних способности које би могле надокнадити недовољност његовог школског образовања. Слабе воље и благ, он је лако подлегао утицају своје околине: пре свега утицају свога оца — а његови саветници, на пример Побједоносцев, умеће да искористе очев углед да би утицали на одлуке сина, — затим, у самом почетку његове владавине, супарничком утицају своје мајке, царице Марије Фјодоровне и великих кнежева, нарочито Александра Михајловича, мужа његове сестре, и свога пашенога Сергеја Александровича, генерал-губернатора Москве. Затим пада под утицај двеју „Црногорки”, кћери црногорског кнеза Николе. Ове две кнегиње, васпитане у Петрограду и удате за два брата, велике кнежеве Петра и Николу Николајевиче, задобијају поверење младе царице — која ће их касније омрзнути и звати само „црне жене” — чинећи јој ситне личне услуге. Оне су завеле моду спиритизма и дружења са разним „светим људима”, као што је био „доктор” Филип, кога су оне довеле из Француске и који искоришћује лаковерност цара и царице обећавајући им сина, делећи им амајлије и ојачавајући њихово веровање у божанско порекло царске власти.

Али сви ови утицаји ишчезавају постепено пред све већим упливом што га над њим врши царица. Ћерка хесенског великог кнеза Лудвига IV, Аликс од Хесена, рођена 1872 године, била је по својој мајци унука енглеске краљице Викторије. Васпитана на енглески начин, она зна добро енглески, и на томе језику дописује се са својим мужем. Са Николом се упознала на двору Александра III, док се бавила у Русији код своје сестре Јелисавете, жене великога кнеза Сергија Александровича. Верила се у пролеће 1894 године, а постала му је жена под именом Александра Фјодоровна на непун месец дана по његовом ступању на престо 14/26 новембра исте године. По својој спољашности више је личила на Енглескињу него на Немицу. Висока, лепа стаса и правилних црта, она даје утисак једне хладне, затворене и веома самовољне природе. Својом чврстином и одлучношћу она је у духовном погледу снажнија од Николе. Лако је задобила љубав и оданост свога мужа. У почетку се не меша у политику, али у другом делу његове владавине она се све више меша у управне послове царевине и непрестано бодри цареву наклоност ка реакционарству.

Иако лако подлеже туђем утицају, Никола II, као што се често догађа људима слабе воље, може понекад да буде и необично упоран, када се тиче питања којима он услед личне склоности или туђег мишљења придаје нарочиту важност. Он је нарочито непопустљив у свему што се тиче апсолутне и искључиве власти која му припада по праву наслеђа. Он је крајње неповерељив према онима у које понекад и с разлогом сумња да хоће да ограниче потпуност његове самодржне власти. Био министар или царев лични пријатељ, сваки ко му се учини да крњи његова права може бити уверен да ће пасти у немилост. Таква ће бити судбина Витеа кога он не мари много и коме никад неће опростити што је учествовао у уставној реформи из 1905—1906; исту ће судбину доживети и неколико министара који ће за време Светскога рата покушавати да га одврате од преузимања врховног командовања војском.

Његово убеђење да му је власт подарило само Провиђење и упорно захтевање да се поштују сва његова права самодржног владара не сметају му да увек буде љубазан са непокорним министрима, чак и када је одлучио да их смени, а понекад и пошто је већ потписао њихово смењивање. Уколико се дан њиховог падања у немилост приближава, утолико његово опхођење са њима постаје све љубазније и пријатељскије. Више пута су министри, после аудијенције при којој их је Никола веома срдачно дочекао, нашли по повратку својој кући обавештење да су смењени. Према знацима особите благонаклоности коју ће им цар указати, искусни дворани моћи ће да претскажу скори пад некога од његових саветника.

Веома скроман и бојажљив, Никола II се осећа веома непријатно услед свога неискуства у државним пословима. Ако се њима савесно бави, он то чини из осећања дужности, али преко воље. Више него њих и више него дворски живот, воли он породичне радости. Он је задовољан само када је у друштву своје жене и своје деце. Царица, веома охола, осетила се увређена што није довољно срдачно дочекана при свом доласку на двор — али је томе крив пре њен затворени карактер. Зато су укинута примања на двору, и царски пар, смештивши се у Царском Селу, коначно се повукао у уски и једноставни породични живот. Првом приликом, пошто је сменио команданта дворске гарде Черевина, једног грубог алкохоличара, и на његово место поставио генерала Гесеа, једног ништавног човека спремног на сваку нискост, Никола II одузима звање министра двора грофу Воронцову, љубимцу царице мајке, који му се чини одвећ горд, да би га дао барону Фредериксу, доброћудном старчићу, који нимало не смета његовом породичном животу и који му је дубоко одан. И тако се двор усамљује и одваја не само од народа, већ и од највишег руског друштва.

Одржавање аутократије и реакције. — У јавности, која није довољно обавештена о личности новога цара, већ сама чињеница да је један млад цар, ожењен немачком принцезом запојеном енглеским схватањима, дошао на место једног назадњачког владара, побудила је наду у ублажење режима што га је завео Александар III. Радо се верује да ће нови владар пригрлити либералније идеје и да ће се показати наклоњен уставној реформи коју сви тако жарко желе. Нада која бодри све редове становништва испољава се у многобројним резолуцијама у којима губерниска земства и општински одбори поздрављају ступање на престоновога цара. Веома умерене у основи и форми, оне тврде да је неопходно потребно вратити се либералним реформама из 1860—1870 године и изражавају наду да ће нова владавина значити доба економског и политичког напретка за Русију. Неке од њих, нарочито резолуција земства Тверске губерније, говоре о потреби да се створе законодавне установе за целу царевину. Реч Устав још није споменута, али се уставне идеје буде у руском друштву.

Посланици које су изабрала земства, племићске скупштине и општински одбори да би отишли да поздраве младога цара и да му поднесу жеље оних који су их послали, требало је да буду примљени 17/29 јануара 1895 године. Уочи тога дана сазнало се да се Никола II, под утицајем Побједоносцева и неколицине саветника његовога оца, показао веома незадовољан посланицом земства Тверске губерније. Приликом аудијенције, на коју није примљен један од посланика Твера, Ф. И. Родичев, цар је кратко рекао: „Срећан сам што видим изасланике свих друштвених сталежа окупљене овде да ми потврде своја осећања верности. Ја верујем у искреност тих осећања којима су се Руси вазда одликовали, али сам сазнао да су се ту скоро у земствима чули гласови оних који су допустили да их обузме безумни сан о учествовању посланика земства у унутрашњој државној управи. Нека свако зна да ћу ја, посвећујући све своје снаге срећи свога народа, бранити начела аутократије исто тако непоколебљиво као и мој покојни отац. Ја то отворено објављујем.”

Није се могло јасније рећи да ништа није измењено, да се ништа неће изменити и да помишљати на Устав значи заносити се „безумним сном”. Овај говор, чији је текст био унапред састављен и који је цар прочитао, личио је на програм владавине. Он је проузроковао дубоко разочарење код окупљених изасланика и јавности. После тога предузете су казнене мере противу целог земства Тверске губерније и противу двојице његових изасланика, Родичева и Головачева: они су лишени права да учествују у изборима за земства, општине и скупштине племства; унесена су ограничења у рад земства уопште. На тај начин јавност је коначно могла да се увери у узалудност својих нада. Нови цар је грубо одгурнуо прву прилику која му је била понуђена да измири друштво са влашћу и да му улије поверење.

Никола II не само да није намеравао да напусти политику свога оца, већ је хтео још да је појача. Он је најпре задржао на дотадањим положајима све министре Александра III, Побједоносцева, Витеа и Дељанова. Када је требало изабрати нове министре, иако је у почетку слушао савете својих пријатеља, он убрзо почиње да ради само по својим личним склоностима, услед којих му се чине неподношљиви независни карактери и либералне тежње. Када је сменио министра унутрашњих послова Ивана Дурново, који се није свиђао његовој мајци, предложили су му уместо њега Плевеа или Сипјагина. Али по савету Побједоносцева, који изјављује „да је Плеве нитков, а Сипјагин глупак”, он поставља 3/15 априла 1895 године Горемикина, који је испрва уживао глас либерала, па се затим лако прилагодио идејама владе. Али му он не може да опрости његову либералну прошлост, те 21 октобра/2 новембра 1899 године Горемикин са изненађењем сазнаје, док се налазио на путу, да га је заменио његов некадашњи супарник Сипјагин. Цару је мало стало да ли је Сипјагин „глупак”, како каже Побједоносцев, или пак човек осредње интелигенције и ограничена знања, како га је оценио Вите 1895 године. Он му се свиђа зато што је, као што је опет казао Вите, „чврсто одан племству”, дубоко привржен аутократском начелу и убеђени присталица патријархалног поретка у покрајинској управи. Док је министар саобраћаја Кривошејин смењен зато што је осумњичен за утаје и замењен, у недостатку других кандидата, једним штићеником царице мајке, насупрот томе, због своје релативне независности смењен је министар војни, генерал Вановски; а његов последник, генерал Куропаткин, који ће умети да се додвори својом покорношћу, својом способношћу да разоноди цара својим извештајима и да забавља царски пар за време ручка на који ће он имати изузетну част да буде увек позиван, наименован је по личном избору Николе II.

II. — Економски и финансиски рад Витеа (1894—1903)

Поред саветника који су у првом делу владавине Николе II нагињали реакцији, министар финансија Сергеј Вите заузима посебно место. Он остаје веран либералним традицијама Бунгеа, који се за владавине Александра III трудио да води савремену и рационалну економску политику.

Он не припада високој бирократији и високом племству које сачињава цареву околину.^[1] Он је дошао из железничке службе, где је почео каријеру као скроман чиновник на железницама у југозападној Русији и прешао постепено кроз све положаје почев од шефа станице до директора. За време руско-турског рата 1877—1878 године већ је стекао глас изванредно способног старешине, али је нарочито као директор железница могао испољити све своје способности, све до онога дана када га је Александар III поставио за министра саобраћаја, а затим за министра финансија. За време читаве своје министарске каријере остаје он нов човек. Он се никако није могао навикнути ни на бирократску атмосферу, ни на кастински дух који је владао на двору. У дну душе, као што доказују његове Успомене, он презире већину министара Николе II и не придаје велику важност ни самоме цару. Уосталом, ни његове колеге ни цар не воле га много, иако одају част његовом смислу за вођење државних послова, његовој вештини и предузимљивом духу; они га трпе стога што не могу да му нађу заменика који је дорастао задатку.

Дошавши за министра финансија 1892 године, Вите је остао на томе положају све до 1903 године. За тих једанаест година извршио је значајно дело. С једне стране потпомагао је свим силама економски преображај Русије, убрзавајући развитак индустрије, нарочито металургије и текстилне индустрије. С друге стране, труди се да побољша финансиски систем, да створи стабилну монету и да уравнотежи државни буџет.

Грађење железница. — Од 1894 до 1905 године, железничка мрежа удвостручила је своју дужину, пењући се од 29.394 на 59.718 врста. Нове пруге граде делом држава, делом акционарска друштва. Али држава откупљује многе приватне пруге које су прворазредне важности: године 1894 пруге Петроград—Москва, Петроград—Варшава и Москва—Нижњи Новгород, које је експлоатисало Генерално Друштво руских железница; године 1895 све пруге југозападне железничке мреже, у дужини од 3.296 врста; године 1896 пругу Москва—Брест Листовск; укупно за шест година, од 1891 до 1897, 14.201 врста железничке пруге. На тај начин држава не само да узима у своје руке управу над железничком политиком, већ сама експлоатише главне пруге и држи три четвртине целокупне железничке мреже у земљи.

Развитак железничке мреже и тарифна политика много су допринели да се потстакну производне снаге Русије. Они су нарочито убрзали њен индустриски преображај, јер су учинили крај економској издвојености многих места и омогућили да се капитали употребе за искоришћавање природних богатстава земље и за оснивање нових фабрика и индустриских предузећа. С друге стране, грађење железница изискује сарадњу многих помоћних индустрија, нарочито металургиске, као што је израда шина, локомотива, вагона, итд., које влада потпомаже свим средствима, Насупрот томе, експлоатација железничке мреже намеће држави прилично тешке жртве. Бруто приходи не могу да покрију ни трошкове експлоатације, ни амортизацију капитала уложених у грађење нових пруга. Од године 1900 држава је приморана да издаје знатне суме да би обезбедила ту амортизацију. Ти дефицити, које је имала да испита једна комисија образована 1903 године под претседништвом Ивашченкова, члана Царевинског Већа, потичу нарочито из установљавања релативно ниске диференцијалне тарифе и из грађења пруга, посебице пруге Бологое-Колоцк, које су сасвим нерентабилне, али имају неоспорно велику стратегиску важност.

Најважнија железничка пруга саграђена у томе периоду је неоспорно Сибирска пруга која, настављајући се пругом источне Кине, спаја Петроград са Владивостоком, прелазећи цео Сибир и северну Манџурију. Дугачка 8.731 врсту, она је наишла на веома велике тешкоће при грађењу у многим областима, нарочито у областима тајга, пространих и баровитих сибирских шума, затим у пустињама и планинама које леже на јужној обали Бајкалског Језера. Она је прогутала велике капитале, 375 милиона рубаља; свака врста стала је државну благајну 70.000 рубаља. Пруга источне Кине, коју је саградило једно приватно акционарско друштво, била је још скупља: она је захтевала 375 милиона рубаља, што чини 150.000 рубаља од једне врсте, док је у то време нормална цена једне врсте железничке пруге у европској Русији стајала само 45.000 рубаља. Али су ове пруге, осим своје војне и политичке важности, које ћемо касније видети, отвориле руско па чак и светско тржиште сибирским производима.

Индустриски развитак. — Русија има огромна природна богатства, већином још неискоришћена: петролеј на северном Кавказу и у закарпатским областима, манган на Кавказу, камени угаљ у сливу Донеца, гвожђе на Уралу и у области Јекатеринослава, а злато и платину у Сибиру. Руској рударској индустрији недостајали су капитали да би га могла заузети важно место у европском па чак и у светском индустриском животу. Ове капитале нашао је Вите у иностранству, било закључујући државне зајмове, било потпомажући стварање акционарских друштава у којима преовлађују страни акционари. Од Француске, своје савезнице, затражила је пре свега Русија финансиску помоћ: од 1888 до 1896 године узајмила је од ње, у 13 махова, 5.519 милиона, а од 1901 до 1906, 2,424 милиона златних франака. Док удео страног капитала не прелази годишње суму од 1,500.000 рубаља између 1831 и 1888 године, а 5,000.000 између 1889 и 1894, они се пењу на 21 милион у 1895, а на 52 милиона у 1896, на 38 у 1897, на 98 у 1898 и на 93 у 1899 години.

Захваљујући страном новцу, Вите учвршћује у Русији индустрије скорашњег порекла и потпомаже стварање нових. Од 1894 до 1899 године већ створена акционарска друштва развијају знатно своју делатност повећавајући своја средства новим емисијама акција и облигација, док се у исто време оснивају 927 нових друштава са номиналним капиталом од 1.420 милиона рубаља. Годишње повећање индустриског капитала пење се од 26 милиона рубаља између 1878 и 1887, и од 42 милиона између 1888 и 1892, на 161 милион између 1894 и 1897 године. Француска и белгиска акционарска друштва стварају многа предузећа којима дају велики полет. Нарочито се слив реке Донеца из основа преображава: степа се брзо покрива рудницима и фабрикама; паланке, као на пример Бахмут и Луганск, постају вароши; безначајне вароши, као што су Јекатеринослав, Ростов и Таганрог, постају велики индустриски центри. У свима индустриским областима становништво се повећава, а по варошима ничу нови квартови насељени скоро искључиво радницима.

Радничко законодавство. — Развитак индустрије повлачи за собом и стварање све многобројнијег радничког сталежа, те се ускоро испољавају и предзнаци организованог радничког покрета.

Штрајк, то главно средство радника за одбрану њихових интереса, крајем XIX века у Русији је не само забрањен, већ је сматран као јавни злочин; већ само учествовање у штрајку је кажњиво дело. При свем том, у току последњих десет година XIX века штрајкови се умножавају. Њихова учесталост забрињује владу, те се она решава да се позабави положајем радника и труди се да створи радничко законодавство. За време претходне владавине било је установљено звање инспектора рада са задатком да надгледају производњу и услове живота фабричких радника. Њихов број је повећан, те су крајем ХIХ столећа сва индустриска предузећа, велика и мала, подвргнута њиховој контроли. После неколико бојажљивих покушаја да се заштите жене, деца и младићи који раде у фабрикама и индустриским предузећима, влада објављује закон од 2/14 јуна 1897 године. Жестоки штрајкови, који су почели да избијају у разним крајевима земље, нагнали су владу да и поред оштрог негодовања индустријалаца, који су се опирали и самом регулисању услова рада, убрза обнародовање тога закона.

Овај закон значи први покушај да се у Русији ограничи трајање дневног радног времена. Он га утврђује на 11½ часова за одрасле. Ипак, надлежни министри могу да одобре послодавцима да га продуже, када услови рада некога предузећа то захтевају, као што обратно могу да га смање у предузећима где је рад нарочито штетан по здравље. За раднике који раде ноћу, макар само делимично, максимум је десет часова. Тај закон такође тежи да обезбеди раднику одмор недељом и празником. Он ставља послодавцу и раднику бригу да се непосредно споразумеју о прековременим часовима рада, али ниједан радник не може се приморати да ради прековремено, осим у индустријама које то неминовно захтевају, као на пример у хемијској индустрији и сезонским индустријама, које морају непрекидно радити за извесно одређено и обично кратко време.

Иако инспектори рада имају дужност да пазе на строго примењивање закона, ипак он не предвиђа казне; зато се у пракси кривице послодаваца ретко кажњавају. С друге стране, обраћање за помоћ инспектору, који може да игра улогу судије у споровима између послодаваца и радника, остаје као једино средство да се спрече сукоби при раду; не постоје ни примирителни ни изборни судови. Зато Вите још увек опрезно заводи мешање државе у односе између послодаваца и радника.

Новчана реформа. — Читавим низом мера, које је предузимао између 1895 и 1897 године, Вите устаљује курс рубље, ствара златну резерву и заводи златно важење.

Новчани систем, пољуљан емисијама новчаница са принудним курсом за време руско-турског рата 1877—1878 године, није се могао усталити за време целе владавине Александра III. Новчанице су се замењивале за злато само са ажијом од преко 30 од сто. Услед тога је рубља у иностранству била постала предмет спекулације, а нарочито на Берлинској берзи. Да би усталио њен курс и заштитио је од флуктуација које су биле последица спекулација на европским тржиштима, Вите се решио да изврши њену девалоризацију. Пошто је најпре допустио истовремени оптицај папирног новца, који је приман по дневном курсу, и златног новца, трудио се да на основу приближне вредности рубље утврди непроменљив курс замене новчаница за злато. Царским указом од 29 августа/10 септембра 1897 године устаљена је вредност папирне рубље на две трећине златне рубље и одлучено да ће нове емисије новчаница, које ће се одобравати само „у границама које буду строго наметале хитне потребе новчаног оптицаја”, морати бити гарантоване златном подлогом. Ова подлога утврђена је на половину износа емитованих новчаница, све док он не пређе 600 милиона рубаља; преко те суме, новчанице ће морати бити у потпуности загарантоване златом, по устаљеном курсу; другим речима, свака новчаница од 15 рубаља биће гарантована једним царским златником, који сада не вреди 10 златних рубаља, као што је вредео раније, већ 15 папирних рубаља. Нове новчанице, емитоване почев од 14/26 новембра 1897 године, носе следећу напомену: „Државна Банка замењује новчанице за злато без ограничене суме, по курсу 1 рубља за 1/15 златника.” После папирног новца, и златном новцу смањена је вредност. Нов метални новац од 5 и 10 рубаља искован је, али он садржи само једну односно две трећине златне тежине ранијега златника. Он је присподобљен новчаницама, те нова златна рубља вреди само две трећине некадашње рубље.

Да би остварио ову новчану реформу, Вите је био приморан да створи јаку металну подлогу, способну да гарантује старе новчанице заостале у оптицају, а тако исто и нове. Он је то извео постепено, делом помоћу зајмова, а делом помоћу буџетских вишкова. Државна благајна је са своје стране извршила откуп раније искованог новца и куповала злато у полугама. У време реформе, онда када је номинална вредност новчаница у оптицају достигла 1.121 милион рубаља, златна подлога претстављала је вредност од 900 милиона рубаља, што је била сасвим довољна гарантија.

Стварање једног сталног новчаног важења, нове златне рубље, до чега је довела Витеова реформа, омогућиће да се без препрека преброди период финансиских тешкоћа које је изазвао руско-јапански рат.

Монопол алкохола. — Поред посредних пореза и царинских такса, главни извор буџетских прихода крајем XIX века јесте монопол алкохола који је Вите завео.

Произвођачи алкохола и винарски трговци на велико из источних покрајина трудили су се да добију монопол продаје вотке. Како су општине имале право да одобравају или забрањују трговину алкохолним пићима на своме подручју, они су приграбљивали све дозволе купујући их, а у градовима су придобијали наклоност општинске управе поклањајући знатне суме новца за „добротворна дела”. Господарећи том трговином, они су се споразумевали на својим редовним конгресима о утврђивању цена, које су могли по својој вољи подизати, снижавајући у исти мах квалитет вотке.

Њихове злоупотребе потстакле су Витеа да њихов монопол замени државним. Он у томе види начин да заштити становништво од превара, контролишући квалитет вотке, и да обезбеди државној благајни један важан извор прихода. Законом од 6/18 јуна 1894 године монопол продаје алкохолних пића заведен је у четири губерније, Пермској, Уфској, Оренбуршкој и Самарској. Затим је постепено прошираван и на јужне губерније, па на западне, и најзад на средишну Русију. Отада држава контролише производњу алкохолних пића, које она једино има право да продаје потрошачима; она постаје једини купац пецара и фабрика алкохола; она утврђује цену и врши расподелу поруџбина. Читава једна грана народне производње, утолико важније што је земља претежно земљорадничка, долази под тесну зависност од државе, која јој обезбеђује стални откуп и релативно високе цене, те јој ствара прилично повлашћен положај.

Као што је Вите био предвидео, овај нови монопол, насупрот експлоатацији државних железница, постао је извор великих прихода за државну благајну. Године 1904 бруто приходи од овога монопола достижу суму од 543 милиона рубаља, а чиста добит 376 милиона. Али јавност и штампа, изузев неколико листова оданих влади, дочекују га неповољно, а како он претставља главни одељак прихода, називају државни буџет „буџетом пијанства”.

Буџетска равнотежа. — Када је наследио Вишњеградског, Вите је затекао прилично тешко финансиско стање, али је он истрајним напором успео да успостави равнотежу буџета и да је одржи за све време свога министровања.

С једне стране он дели буџет на два одвојена дела, на редован и ванредан буџет: према закону од 4/16 јуна 1894 године, као ванредни издаци имају се сматрати грађење нових железничких пруга, откупљивање од стране државне благајне приватних железничких пруга, превремена исплата државних дугова, трошкови проузроковани ратом или општим недаћама, као што су неплодне године, епидемије, итд. С друге стране повећава он државне приходе повећавајући износ постојећих пореза, посебице посредних пореза, а нарочито заводећи, као што смо видели, монопол продаје алкохолних пића. Он убрзо располаже вишком прихода који употребљава било за превремену исплату државних дугова, било за резервни фонд државне благајне. На тај начин успева он да, конвертовањем многих зајмова, да смањи терет интереса државних дугова.

Погоршање пољопривредне кризе. — И поред све своје обимности, економска политика Витеа има један велики недостатак. Потпомажући првенствено брзу индустријализацију земље, влада занемарује или штети интересе земљорадничких маса, а то је утолико веће зло, што је пољопривреда у Русији главни извор народног благостања, те је услед тога она темељ целокупне националне привреде.

Међутим, пољопривредна криза стално се погоршавала од ослобођења сељака. Она је нарочито оштра на југу, где се највише производи жито за трговину. Године 1900 број сељачких парцела спао је између 51 и 36 од сто од броја из 1861 године, жетвени принос између 88 и 62 од сто, број стоке између 83 и 51 од сто, потрошња ракије између 63 и 37 од сто, док се цифра неплаћене порезе повећава између 782 и 2.015 од сто, а пресељавање сељака по унутрашњости земље повећава се између 708 и 2.023 од сто. Беда сељака повећава се повишавањем пореза који постају све тежи: од 1883 до 1892 године пореске дажбине повећавају се за 29 од сто, а од 1893 до 1902 за 49 од сто, док се број становништва за то време повећава само за 16 односно за 13 од сто. Иако је Вите успео да за осам година, од 1893 до 1900 године, створи златну резерву од једне милијарде рубаља, ипак сума неплаћене порезе повећава се за 314 милиона рубаља, коју сељаци не могу да плате, и државна благајна мора да утроши 275 милиона да би помогла онима који пате од оскудице. Један званични извештај, поднесен Царевинском Већу у децембру 1902 године, мора да призна да „пореска способност становништва има граница” и да би „свако повећавање пореза било некорисна и чак неиздржљива мера у садашњем економском стању”. Куповна моћ сеоског становништва, које углавном сачињава унутрашње тржиште, тако је слаба, а фабричка производња коју се Вите трудио да развије повећала се тако брзо, да је потребно извозити у иностранство, испод цене коштања, један део фабричких производа, на пример шећер и гвожђе, и наплаћивати их руском сељаку два или три пута скупље него иностраном купцу.

Индустриска политика Витеова допринела је дакле да се погорша пољопривредна криза. Зато је она нашла својих противника међу земљорадничким племством, које тражи унапређивање пољопривреде и мање се брине да има златно важење, а више да има „јевтин” новац, па био он металан или папирни. Уосталом, и сам Вите најзад увиђа тешкоће са којима се бори пољопривреда. При крају свога министровања он увиђа да у Русији интереси пољопривреде заслужују бар толико исто пажње колико и интереси индустрије. Зато 4/16 априла 1902 године, са одобрењем царевим, образује један одбор који ће под његовим претседништвом проучавати потребе пољопривреде. Да би прикупио податке потребне за свој рад, овај одбор организује у унутрашњости земље губерниске и окружне одборе састављене од чланова земстава и пољопривредних стручњака, укупно 11.000 одборника. Али године 1903 Вите пада у немилост, напушта министарство финансија, и 1904 године рат са Јапаном прекида рад тога одбора.

III. — Пораст опозиције и припрема револуције (1894—1904)

Негодовање које изазива реакционарна политика владе добива сасвим нов обим. Оно се више не ограничава само на просвећене кругове. Разуме се да још увек екстремни радикали или социјалисти и школска омладина сачињавају кадар револуционарних бораца, али они мењају тактику, организују се и обезбеђују себи потпору народа, нарочито варошких радника. Незадовољство, појачано грубом политиком Плевеа, не шири се само у свим сталежима рускога друштва, већ обузима и све инородне народе. Узалуд Плеве рачуна на рат са Јапаном да би сломио унутрашњу опозицију; спољни порази само убрзавају револуцију.

Организовање и рад социјалистичких странака. — Економске прилике потпомажу ширење социјалистичких идеја међу сељацима и радницима. На селу, сељаци су увек одвећ непросвећени и сиромашни да би тежили да појачавањем пољопривредног рада уклоне незгоде релативне пренасељености. Зато се они жале да је недостатак земље извор свих недаћа. Најбољи начин да се на њих утиче јесте тврдити како је потребно повећати површину њихових парцела, и то повећање биће сврха свих радикалних планова за аграрну реформу. У градовима, где је нагли развитак индустрије увећао њихове редове, фабрички радници пате исто колико и сељаци; рђаво плаћени, незаштићени и поред закона из 1897 године од експлоатисања од стране послодаваца, они ће револуционарима давати трупе које су им дотада недостајале. После прекида од десет година, револуционарни покрет оживљује. Али нова генерација револуционара, која је одрасла под владавином Александра III, разликује се од претходних. Она нема њихов идеализам. Насупрот томе, она је много способнија за „научну анализу”. Прожета идејама Карла Маркса, она предвиђа да ће развој индустриског капитализма сам од себе и механички довести до социјализма, и она налази у „економском материјализму” философску и историску основу свога „научног” социјализма.

Млади руски „економистички” марксисти критикују оштро своје претходнике „популисте”, који и даље тврде да у Русији, чак и у недостатку сваког капитализма, режим аграрне заједнице сељака мора довести до економског колективизма. Оружје које они проповедају је чисто професионално, а то је раднички штрајк ради чисто економских циљева. Они су славили победу када су 1896 године, без икакве видне помоћи интелектуалаца, радници из двадесет и две фабрике памучних тканина организовали у Петрограду један грандиозан штрајк, какав се још никад није видео у Русији и за време кога се преко 30.000 радника служе само мирољубивим средствима да би постигли радно време од десет и по часова дневно. Њихова пропаганда је толико мирољубива, да и поред строгости цензуре могу да излажу написмено своје идеје и да критикују популисте у формама које закон допушта.

Али ускоро старе вође социјал-демократа које су избегле у иностранство, Плеханов и Акселрод, устају противу њиховог опортунистичког тумачења и бране „прави” марксизам од „економизма” и „ревизионизма”. Године 1894—1895 једна тајна организација, „Савез за постигнуће ослобођења радничке класе”, ствара се у Петрограду. Он убраја у своје чланове Лењина и Мартова и одваја се од „јавних марксиста”. Стављајући револуционарну акцију у први ред, он јој поставља као непосредну сврху један политички циљ: оборити аутократију и задобити политичку слободу придружујући се „сваком друштвеном покрету који би устајао противу остатака ропства и даљег постојања кастинске поделе”. 1/13 марта 1898 године оснива се у Минску, на првом конгресу коме присуствују само десет делегата разних група, „Руска социјал-демократска странка”. Крајем 1900 године њен орган Искра почиње да излази у иностранству, под уредништвом Лењина, и одлучно је упућује ка револуционарној акцији. Други социјал-демократски конгрес, одржан у Брислу и Лондону у јулу и августу 1903 године, потврђује напредовање те тежње. Он успоставља јединство странке десетковане полициским прогонима, и на захтев Лењина, кога је тада подржавао Плеханов, заводи у њој најстрожију централизацију. Али противу ове централизације, коју је наметнула партиска већина, боре се националне групе, а нарочито јеврејски Bund. Она ће изазвати дугу и оштру борбу између „већине” или болшинства које иде за Лењином — и чији ће чланови касније узети назив бољшевици — и „мањине” — будућих мењшевика — које предводе Мартов и Акселрод. За пет година, од 1895 до 1900, социјал-демократска странка организовала је 220 радничких штрајкова, у којима је учествовало укупно 200.000 штрајкача, објавила 30 бројева једног тајног листа, штампаног на шест разних места, а њених 5.942 члана ухапшено је.

Крајем 1900 године, некадашња популистичка револуционарна странка „социјалиста-револуционара” реорганизује се и отпочиње издавање свога листа Револуционнаја Россија. Године 1901—1902 она уједињује све месне групе у Русији, чији број достиже убрзо 49. Она управља своју акцију на две тачке у којима су социјал-демократи нарочито слаби. С једне стране, док се социјал-демократија, чији је аграрни програм једва оцртан и недовољан, брине само о радничкој класи и проповеда организоване манифестације радника, дотле се она јасно изјашњава за подржавање земље и њену раздеобу онима који је обрађују, и ствара један „аграрни савез” за ширење својих идеја по селима. С друге стране, да би водила појединачну борбу са владом и вратила се својим некадашњим терористичким методама, она организује један „борбени батаљон” састављен од најодушевљенијих претставника омладине. Узрујаност која непрестано влада међу студентима свих универзитета и коју влада немилосрдно сузбија — тако на пример козаци грубо растурају једну манифестацију која је била приређена близу цркве Казањске Богородице у Петрограду — повољна је за враћање тероризму. „Привремена правила” која допуштају да се као дисциплинска мера примењује узимање у војску студената, навела су бившег студента Карповича да једним метком из револвера убије 14/27 фебруара 1901 године реакционарног министра просвете Богољепова. Узалуд нови министар, генерал Вановски, који је за време Горемикинове владе вршио прилично непристрасну истрагу међу студентима, замењује „привремена правила” једним „срдачним надзором” и труди се да утиша сиромашне студенте организујући за њих интернате, као и просвећену јавност скраћујући програме из латинског и грчког језика, који су оличавали школску реакцију. Нереди и даље трају, и 11/24 априла Вановски мора да уступи место Сенгеру, присталици класичних студија, који исто тако безуспешно покушава да успостави мир стварајући дисциплинска већа састављена од професора. Али студенти не само да остају и даље при својим универзитетским захтевима, већ њихово комешање добија све јаче политичко обележје: „Ми тражимо не реформе, него реформу” — а то значи Устав, — то је лозинка која се шири у јавности. Други терористички атентат доказује напредовање тога духовног стања: 2/15 априла 1902 године, Балмашев убија министра унутрашњих послова Сипјагина.

Незадовољство сељака, земства и инородаца за време борбене владе Плевеа (1902—1904). — После Сипјагиновог убиства, Никола II се не колеба при избору његовог наследника. По савету једног реакционарног новинара, кнеза Мешчерског који има над њим велики утицај, он поставља Плевеа, тога „ниткова” како га је називао Побједоносцев. Интелигентан чиновник, али каријериста без начела и ренегат који је двапут мењао своју веру, Плеве започиње своју министарску каријеру једним поклоњењем манастиру Тројица-Сергејево; у нади да ће придобити наклоност дворских побожњака, он одлази да клекне пред моштима светога Сергеја. Његово министровање је кобно по Русију и аутократију. Својом крајње реакционарном политиком он гура у револуцију онај део становништва који је дотада био остао изван друштвеног комешања: сељаке, земство и народне мањине.

Он одмах почиње да сузбија аграрни покрет који се јавио у марту 1902 године међу сељацима у Полтавској и Харковској губернији. Он је сменио полтавског губернатора Белгарда, који није уложио довољно енергије да оружјем угуши побуне, а обасипа почастима харковског губернатора, кнеза Оболенског, који изазива огорчење у целој Русији због свирепог батинања сељака. Затим кажњава тешком новчаном казном све сељаке, не трудећи се да разликује невине од криваца. Његово грубо поступање доводи до очајања опозицију, и када је Оболенски постао жртва једног атентата, министрова околина стиче убеђење да ће и он зацело бити убијен и поред свих предострожности којима се окружује.

Стварајући одбор за проучавање потреба пољопривреде и организујући по окрузима одборе за прикупљање података за његов рад, Вите се надао да ће утицати на умерене елементе земстава, те да тако сузбије последице Плевеове политике. Али, као што је и требало очекивати, окружни одбори нису се ограничили на уски задатак који им је био додељен. Они спајају пољопривредни проблем за општији проблем стварања једног уставног и законског поретка у Русији: њихови либерални чланови мисле, према Монтескјеовим речима које је навео један од њих, „да сељаци не стичу образовање уколико више производе, већ уколико имају већу слободу”. Плеве искоришћује овакво духовно стање противу Витеа. Пошто је успео да стави под своју власт месне одборе, почео је да прогони њихове либералне чланове, забранио им да проучавају „опште проблеме”, као на пример питање народног просвећивања, самоуправу земстава, законски положај сељака, итд... Али је успео само да појача опозициони дух у земствима; а нарочито су кињења којима је тлачио њихове статистичаре, у којима је назирао револуционаре, само још више зближила њихове умерене елементе са напреднијим.

Пошто су јавни скупови били забрањени, претставници земстава из разних губернија били су уобичајили, почев од 1900 године, да се повремено састају у Москви на приватне „разговоре”. Они су ту доносили одлуке о заједничкој акцији: тако су године 1901 тражили обавезну основну наставу, проширење програма основних школа, укидање телесних казни. У јуну 1902 године, саобразно жељи збора одржаног у марту месецу у Петрограду, стварају они један тајно свој орган у иностранству, лист Освобожденије, који је најпре излазио у Штутгарту, а затим у Паризу и чији је уредник био П. Струве, који је био напустио социјализам ради либералних идеја. У лето 1903 године, уз сарадњу интелектуалаца и универзитетских професора, они оснивају у Русији једно тајно удружење, Сојуз Освобожденија, који је одбијао „борбу класа и револуционарну борбу”, а намеравао да оствари јединство јавног мишљења на терену једног демократског устава — и из овог Савеза произићи ће 1905 године Конституционо-демократическаја странка или „кадети”^[2].

Разуме се да је Плеве убрзо сазнао за те тајне састанке делегата земстава. Деветнаест маршала племства, зато што су на њима учествовали, добили су укор од цара, али су га примили равнодушно. Ни строжије казне, на пример смењивање кнеза Петра Долгорукова са положаја претседника сталне делегације једнога окружног земства, нису имале већег утицаја. Либерална странка правога племства, кнежева и грофова, прелази отворено у опозицију. Плеве чак почиње да рачуна на неки спољни рат да би свршио са унутрашњим опозиционарима: „Да би се спречила револуција”, каже он генералу Куропаткину, „потребан нам је један мали победнички рат”. Уверен да ће лако победити мали Јапан, „те мајмуне” како он радо каже, цар се није устезао да започне рат који је Плеве желео. Тај рат ће га, напослетку, приморати да се покори народним захтевима које је желео да угуши.

Најзад, Плеве је изазвао и огорчио националне мањине, Финце, Пољаке, Јермене и Јевреје.

Као министар за Финску од августа 1899 године, он је тамо спроводио политику генерала Бобрикова, који се прославио својим радом на порусавању балтичких покрајина. Финци су сматрали велику кнежевину Финску за засебну државу, у којој је цар само велики кнез, ограничен у својој власти основним законима које су признавали сви руски цареви, и народним претставништвом, Дијетом. Бобриков, напротив, саобразно схватањима руских националиста који су успели 1898 године да он буде постављен за генерал-губернатора Финске, сматрао је ову земљу за обичну покрајину рускога царства, која се разликовала од других једино својим посебним месним установама. Његово гледиште, са којим се слагао и министар војни Куропаткин, потврђено је прогласом од 3/15 фебруара 1899 године,којим се наређује стапање финске војске са руском војском, неколиким указима којима се између 1900 и 1904 године проширују права руског језика и руских поданика у Финској, повећава власт генерал-губернатора, ограничава слобода штампе и збора, итд... Одмах по објављивању прогласа, финска опозиција показује се једнодушна; једном петицијом, коју је потписало преко 500.000 лица, протествује се одмах противу гажења Устава. Али се на то није обратила никаква пажња. Цар одбија да прими једну депутацију од 500 лица послану у Петроград да му преда ту петицију, па да би применио своје одлуке, мења састав финских управних власти и Сената. Али народна опозиција, не само да није обесхрабрена, већ се појачала после обнародовања у јулу 1901 године једнога новог војног закона. Свештенство одбија да прочита текст тога закона у црквама. Другу једну петицију, још оштрију од оне из 1899 године, потписало је 473.000 лица, међу којима и многи државни чиновници, који се нису бојали да се изложе гоњењу. Становништво умножава препреке позивању под оружје класе 1902 и организује „штрајк војне службе”: 59 од сто регрута није се пријавило. Општи гњев наводи најзад 5/18 јуна 1904 године једног младог чиновника Сената, Еугена Шаумана, да убије Бобрикова, и јавност одобрава то убиство. После руске револуције, цар ће бити приморан да осуди рад Бобрикова и да прогласом од 23 октобра/5 новембра 1905 године опозове све мере супротне финском Уставу.

У Пољској, где је у младости Плеве извршио једно од најодвратнијих дела издавши свога добротвора, једног пољског властелина, последице политике порусавања показују се. Генерал-губернатор, кнез Имеретински, један умерени политичар, констатује „да је незадовољство опште” и да се „револуционарни покрет шири и по оним друштвеним слојевима које још није био захватио”, да су руски чиновници „незналице и грубијани” и да је потребно учинити крај прогоњењу пољског језика и католицизма „ако се жели да се земља умири”. Али ови савети за умереност нису послушани.

На Кавказу се народни отпор, поникао за владавине Александра III, још појачао, нарочито откако је за генерал-губернатора био постављен кнез Голицин 1897 године. Овај се није задовољио само затварањем јерменских школа, као што је почео да чини за време претходне владавине. Године 1902 он предлаже да се конфискују имања јерменске цркве, чији приходи служе издржавању народних школа. Овај предлог је толико безмислен, да му се већина министара успротивила. Али Плеве потпомаже тај предлог, те се и цар изјашњава за конфискацију. Јерменски народ, дубоко повређен у свом верском осећању, брани оружјем имања своје цркве, и у неколико вароши долази до крвавих сукоба са руским трупама. Руска државна управа ићи ће касније дотле, да ће потстицати Татаре противу Јермена и ствараће као неку атмосферу погрома.

Али се Плеве нарочито жучно обара на Јевреје, уз подршку једног дела дворана, нарочито великога кнеза Сергија Александровича, који је одмах по свом наименовању за генерал-губернатора Москве извршио оно чувено протеривање 20.000 московских Јевреја 1891—1892 године. Он одлучује да се „револуција удави у јеврејској крви”; у исти мах се он нада, раздражујући до врхунца националне мржње, да ће на тај начин одвратити народ од револуционарних идеја. Под непосредним воћством једног полициског агента и уз сарадњу реакционарних монархистичких кругова, он припрема у Кишињеву један погром, који избија на Ускрс 8/21 априла 1903 године, траје два дана и завршава се нагло, када је из Петрограда наређено да престане. Охрабрена подршком власти, пијана гомила уништава јеврејске домове, јурише на њихове становнике, коље их без обзира на узраст, пљачка њихова имања: 500 кућа и станова је опљачкано и разорено, 131 лице убијено или тешко рањено, 500 лако рањено. Забрањено је штампи да спомиње овај погром, али Тајмс објављује писмо у коме Плеве наређује гувернеру Бесарабије да не прибегава оружаној сили у случају погрома да се не би „побудила озлојеђеност руског становништва према влади”. 29 августа/12 септембра исте године други један погром, потпомаган директно од трупа, избија у Гомелу. Мохилевски губернатор изјављује Јеврејима: „Сами сте криви, јер рђаво васпитавате своју децу.” Плеве им отворено каже: „Престаните са револуцијом, па ћу и ја престати са погромима”. Али не само да их тиме није уплашио, већ је још више развио у њима револуционарне тежње и националистички дух.

Ни његова радничка политика није ништа срећнија. Пре његовог доласка на власт, полиција је била прихватила услуге једног московског студента, Зубатова, који јој је предложио, у циљу да се обузда раднички покрет, да организује радничке зборове уз припомоћ владе. Око 1900 године Зубатов је на тај начин основао у Москви, Петрограду, Одеси и неким другим варошима „радничке савезе”, према којима је влада била толико попустљива, да су у случају штрајка њихови претставници приморавали индустријалце да задовоље радничке захтеве. Плевеу се рад Зубатова учинио опасан, те га је отпустио, али се није одрекао његове методе, зубатовштине. Али, иако је веровао да контролише раднички покрет, он га је на тај начин само појачавао.

Његова политика грубог угушивања и кажњавања имала је завршетак какав се и могао очекивати. 15/28 јула 1904 године, док се колима возио ка железничкој станици да оде у Петерхоф да цару поднесе извештај, њега је разнела бомба социјалисте-револуционара Сазонова.

Опозиција у почетку владе попуштања Свјатополк-Мирскога (1904). — Убиство Плеве, које пада у исто време кад и руски пораз у Манџурији, изазива код цара много дубљи утисак него претходни атентати. Овога пута, у место да изабере за министра унутрашњих дела једног кандидата са деснице, цар именује кнеза Свјатополк-Мирског. Поштен и правичан, али слабог карактера и без икаквог искуства велике политике, нови министар није на висини своје дужности. Ипак може да умири опозицију одговарајући жељама целе земље. Пре његовог наименовања, он је изложио цару свој план: помирити руско друштво са владом, задовољивши га у његовим легитимним правима којима је време да се остваре, као и националне мањине испуњујући им њихове оправдане захтеве. Верујући у одговор цара, који му је изјавио да је његовог мишљења, Свјатополк-Мирскиј обећава претставницима штампе да ће радити у томе смислу.

Његово именовање храбри одмах опозицију умерених, земства и интелектуалаца, чији су претставници, протерани од Плевеа, позвани да се врате из изгнанства. У августу 1904 земства решавају да одрже конгрес за састављање петиције цару и да њему поднесу уставне реформе. У исто време, Савез за ослобођење, који претставља елеменат напреднијег мњења, решава да организује, у јесен, једну серију банкета у разним градовима Русије на којима би донео резолуције уставног и демократског духа, да би помогле тражењу реформних права конгреса земства. Обавештен о сазивању тога конгреса, Свјатополк-Мирскиј предлаже делегатима земства да се окупе у Петрограду, а не у Москви, као што је била њихова намера. Они пристају, али 1/14 новембра, кад су већ делегати стигли у Петроград, конгрес је забрањен. Могу да држе само приватне састанке. Од 6/19 до 8/21 новембра, на њима они дискутују и примају једанаест параграфа знаменитог документа који је као „Тражење права” рускога либерализма. У току дебате, главна размимоилажења појавила су се између већине (108), која је уставотворна и мањине (27) која, под воћством Шипова, противи се ограничењу независних права царевих. И ако су сви посланици баш једнодушни у тражењу неповредивости дома, личне слободе, слободе савести и вере, слободе речи, штампе, збора и удруживања, једнакости грађанске и политичке за све, за сељаке као и друге социјалне класе, за демократизацију земства и проширење њихове надлежности, на супрот томе, већина, сама изјаснила се за додељивање народном претставништву изборних права, права да гласа буџет и да контролише администрацију. Тражена политика права конгреса у Петрограду, који у исто време даје облик будућим конгресима 3емства, призната су у читавој серији локалних састанака, одржаних крајем 1904 и у почетку 1905. Јавни банкети, организовани од Савеза за ослобођење, развијају их у још радикалнијем значењу. У децембру 1904, претставници Савеза за ослобођење састају се у Паризу са неколико група социјалиста-револуционара и мањинских патриота, да би се договорили како да се боре против аутократије. Ако поједини савезници резервишу право да изаберу своју одговарајућу тактику, они одређују заједнички циљ: постављања једног демократског режима, основаног на општем праву гласа и на праву датом свакој народности да управља сама собом.

Указ од 12/25 децембра 1904 и објављивање реформи. — 3емства нису могла лично давати своје жеље цару, као што су желела да чине. Ипак, Свјатополк-Мирскиј суди да је потребно да води рачуна о тражењу које су изразили на једном приватном скупу, али дат са њиховом прећутном потврдом. Он подноси пару пројект указа који даје руским поданицима неке слободе и објављује увођење изабраних чланова у Царски савет.

Цар сазива министре и поставља им ово питање: треба ли наставити политику Плевеа, или с обзиром на ширење револуционарног покрета да се задовоље жеље умерених елемената друштва? Побједоносцев сматра да вера забрањује цару да измени политички режим. Вите, напротив, изјављује да ће настављање реакције одвести све у пропаст, да постојећи режим наилази на негодовање свију друштвених класа, али да се не може изменити, а да се „не иде неминовно ономе што се зове Устав”. По царевом налогу, он саставља пројект указа који потписују сви чланови конференције. Али уочи обнародовања овог указа Никола Други дозива Витеа, и у присуству великог-кнеза Сергија Александровича изражава му своју сумњу у опортуност да се неки од изабраних чланова приме у Царски савет. Вите примећује да „по његовој души и савести” ово примање чланова биће стварно први корак према ограничењу апсолутне власти, и да према томе „ако је Њ. Величанство дошло до искреног и неопозивог убеђења да се не може спречити општи историјски ток, треба да задржи овај параграф у указу, али ако Оно налази да је такав облик владавине прихватљив, било би паметније да се брише овај параграф”. Цар у споразуму са великим кнезом Александровичем, одговара да никада, ни у ком случају, он неће да допусти да дође до парламентарног режима, јер га сматра као „штетног по народ, који је Бог њему поверио, ”и тако, параграф који се односи на народно претставништво брисан је. Ипак, када у указу од 12/25 децембра 1904 цар прокламује да му припада у дужност да чини „добро држави, коју му је Бог поверио”, и да мисли задржати „неприкосновене основне законе царства”, он додаје у противречности са горњим изјавама: „Али ако се јако осети потреба за неком изменом, верујемо да је неопходно да се она учини, чак и ако би та реформа увела у законодавство неку значајну новину. „Указ који не чини никакву алузију на политичка права и слободе - као да се „потреба” већ није „живо осетила”- позива, у опрезним изразима, министарски савет да проучи следеће тачке: претварање сељака у слободне сеоске грађане, који уживају сва своја права; додељивање радницима благодети социјалног осигурања; појачања независности земства и општина; обезбеђења „толеранције” разним верама; ревизија „несносних” закона за стране народности, укидање „претераних ограничења” слободи штампе, васпостављање „потребне независности” судова,, „одржање закона у свој његовој сили” и ограничење „дискреционог права административних власти” у сузбијању изгреда. У исто време појављује се објава владе, која забрањује, под претњом казне, свима установама и удружењима, ма каква била, да се баве питањима, чије им испитивање закон не допушта, и тражи од штампе „да учини што је потребно да се умири јавно мнење.” Наравно, указ Од 12/25 децембра 1904 није задовољио никога, Неслагање између жеља јавности и намера власти, сувише је велико.

IV. — Спољна политика од 1894 до 1905

Спољна политика првог дела владе Николе Другог мирољубива је у Европи, а освајачка на крајњем Истоку. С једне стране, она ради на утврђивању француско-руског савеза, да осигура. Аустро-руски споразум на Балкану, и да сазове Прву Хашку конференцију. С друге стране, поседање Манџурије и њене аспирације на Кореју доводе је у сукоб са Јапаном и проузрокују Руско-јапански рат.

Појачање француско-руског савеза. — Никола Други остаје веран савезу, који је склопио његов отац. У октобру 1896 он долази у Француску, где му је приређен одушевљени пријем, Идуће године, у августу 1897. претседник Феликс Фор враћа му посету и присуствује великим свечаностима у Петрограду и Петерхофу. У августу 1899, француски министар спољних послова Делкасе преговара у Петрограду о једном новом споразуму: измена тајних писама између њега и његовог руског колеге Муравјева (9 август) везује трајање војног споразума од 1891. Француско-руски савез тиме је појачан.

Аустро-руски споразум 1897 и програм у Мирцштегу 1903. — Аустро-руско супарништво на Балкану слаби. Русија све више гледа према крајњем Истоку, куда Виљем II стара се да је што више упути. С друге стране Аустро-Угарски министар спољних послова Голуховски показује се помирљив.

У априлу 1897 Аустро-Угарска и Русија склапају Петроградски споразум. Оне објављују да су „решене да одрже општи мир, начело реда и Status quo” а тајно се споразумевају да ако status quo не би могао бити одржан, одбаце унапред сваки завојевачки дух” на Балкану, и то да то начело буде поштовано од сваке друге силе, која би показала противне намере. Поред тога, израђују програм реформи у Македонији. Порта као обично, предухитри страну интервенцију објављујући свој сопствени пројект реформи (новембар 1902) и именује Хилми-пашу за генералног инспектора. Али Русија и Аустро-Угарска не попуштају и 22 фебруара 1903, у заједничком меморандуму траже од Порте озбиљнију реформу администрације полиције и финансија, као и учествовање страних стручњака у реорганизовању жандармерије.

Русија се лојално придржава политике status quo. 1903, када се Македонски устанак проширује, министар спољних послова Ламсдорф изјављује да цар никад неће помагати „револуционарне покрете у Македонији”. У фебруару 1903, званични „Руски весник” изјављује да и ако Русија жели да штити „животне потребе и нормалне интересе хришћанских народности у Турској”, она неће да жртвује „ни једну кап крви својих синова, ни најмањи делић руске народне имовине, ако славенске државе, у пркос мудрим саветима који су им давали, траже да измене насилним и бунтовничким сретствима стање ствари утврђено на Балканском полуострву”. 9 октобра 1903 год. у Мирцштегу у Штајерској, цареви Аустро-Угарске и Русије и њихови министри спољних послова утврђују нов програм реформи намењених обезбеђењу хришћанских народности у Македонији и два „цивилна агента,” Аустро-Угарски и Руски, додељени су генералном инспектору да би контролисали извршење тога програма. 1905 преставници Енглеске, Француске, Немачке и Италије постављени су да помогну „цивилне агенте”; Порта се помирила са овим надзором тек кад су се појавиле лађе страних сила пред Дарданелима.

Мирцштешки програм као да је утврдио дефинитивно измирење између два главна такмаца на Балкану. Неки новинари и политичари у њему виде почетак нове ере. У ствари, он је само примирје. Пре свега, Аустро-Угарска искрено се не одриче превласти на Балкану, где ће Ерентал, који наслеђује Голуховског 1906, да продужи стару политику Хабсбурговаца. С друге стране, програми реформи нису у стању да поврате мир у Македонији, где македонска тајна организација истраје у борби против турске власти.

Прва Хашка конференција 1899. — 12/24 августа 1898 године министар спољних послова Муравјев објављује, да Никола Други жели сазив једне међународне конференције, која би се бавила смањењем наоружања, ублажавањем ратних поступака, и мирним решењем међународних сукоба: „одржање општег мира, и по могућству смањење наоружања које притискује све народе, „пише он,” показује се у садашњем стању целога света као идеал, коме би требало да теже напори свију влада.

„У убеђењу да овај узвишени циљ одговара најосновнијим интересима и легитимним жељама свију сила, царска влада верује да би садашњи тренутак био врло згодан за тражење, путем међународне дискусије, најефикаснијег сретстава да се свима народима обезбеди благодет једног стварног и трајног мира, и пре свега учини крај прогресивном развијању садашњег наоружања...

„Обузети тим осећањем Њ. Величанство благоизволело је наредити ми да предложим свима владама, чији су претставници акредитовани при царском двору, сазив једне конференције која би се бавила овим озбиљним проблемом.

„Ова би конференција била Божјом помоћу, једно срећно претказивање за век који има да отпочне; она би сакупила у моћни сноп напоре свију држава, које искрено теже да допринесу триумфу велике концепције општег мира на елементима побуне и неслагања. Она би учврстила у исто време њихове споразуме солидарним признањем принципа привлачности и права, на којима се заснивају безбедност држава и срећа народа.”

Својим циркуларом од 18/30 децембра 1898 Муравјев скицира конкретни програм конференције:

1) споразум који би утврдио неповећање за време, које се има одредити, садашње војне снаге на земљи и мору, као и ратне буџете у вези са њима; претходно проучавање путева којима би било у будућности могуће смањивање горе поменутих снага и буџета;

2) забрана употребе у армијама и флотама ма којег новог ватреног оружја и нових експлозива, као и барута моћнијег од оног који је сада у употреби колико за пушке, толико за топове;

3) ограничење употребе у сувоземној борби нарочито моћних експлозива који већ постоје и забрана бацања ма каквих пројектила или експлозива са балона или сличних сретстава;

4) забрана употребе у рату на мору подводних торпиљера (подморница) или других сретстава за уништавање исте природе; обавеза да се не граде у будућности ратне лађе са „шиљатим кљуном”;

„5) прилагођење одредаба Женевске конференције од 1864, поморском рату, узевши за основу допунске параграфе од 1868;

„6) Неутрализација на основу горњега, лађа или барки, одређених за спасавање дављеника, за време или после поморских битака;

„7) Ревизија декларације која се односи на ратне законе и обичаје, израђене 1874 на бриселској конференцији, а која још није ратификована;

„8) прихватање у принципу обичаја посредовања и добровољне арбитраже у случајевима зато погодним, да би се спречили наоружани сукоби, између народа; споразум о начину њихове примене и успостављање једнообразне праксе у њиховој примени.”

18 маја 1899 претставници 26 сила састају се у Хагу да одрже Прву конференцију мира. Без сумње, она не успева да олакша терет оружаног мира, који притискује Европу. Она ипак преставља једну главну етапу у развитку међународног права. Руска иницијатива, са француском помоћу водила је серију споразума од највеће важности.

Грађење источно-кинеске железнице и закуп полуострва Лиао-тунг. — Јануара 1895, после смрти Жиера, који је за све време владавине Александра Трећег водио руску спољну политику, портфељ спољних послова поверен је руском амбасадору у Бечу, кнезу Лобанову-Ростовском. Нови министар, у пуном споразуму с Николом Другим^[3] и његовим саветницима, обраћа сву своју пажњу крајњем Истоку.

У пролеће 1895 Кинеско-јапански рат завршава се победом Јапана. Уговор о миру, закључен у Шимоносаки, додељује Јапану острво Формозу, полуострво Лиао-тунг, са тврђавом Порт-Артур, као и пристаниште Ниу-Чуанг у јужној Манџурији. Поред тога, овај уговор чини Кореју потпуно независном од Кине. Русија, Немачка и Француска протествују против територијалних присвајања на азијском континенту и у исто време када траже враћање Кини полуострва Лиао-тунг, Порт-Артура и Ниу-Чуанга, оне концентришу знатне поморске снаге у заливу Чили. Јапан је приморан да попусти, и ако добија, као оштету, повећање ратне штете коју има Кина да му плати, он је ипак лишен главног плода своје победе.

Русија се жури да извуче користи, за своју интервенцију, у корист Кине. Она види могућност да измени трасу, са Транс-сибирске пруге. Пуштајући линију кроз северну Манџурију она не би само смањила за 514 врсти растојање од Иркутска до Владивостока, већ би уштедила већом лакоћом радова велике трошкове за грађење. Зато јој треба пристанак. Да би стекао пријатељство Пекинга, Вите помаже Кину да у Француској позајми новац који јој је потребан да плати ратни дуг Јапану. Затим ствара Руско-кинеску банку и издејствује за Француску и Русију веће учествовање у администрацији кинеских царина. 1896 кинески цар шаље Ли-ху-Чанг, вице краља Пе-чили-а, који води кинеску политику да га престави на крунисању Николе Другог. Руска влада то искоришћује да би са Кином уговорила одбранбени савез против Јапана, и да би се Руско-кинеској банци дала концесија за грађење Транс-манџурске или Источно-кинеске железнице. Конвенција од септембра 1896, коју је потписао кинески посланик у Петрограду и директоријум Руско-кинеске банке, овлашћује банку да изгради и искоришћује Транс-манџурску пругу, чију је трасу Чита-Карбин—Владивосток, одредио Вите. Убрзо је основана приватна компанија Источно-кинеске железнице: њено седиште је у Петрограду. Претседник њеног управног одбора именован је од стране Кинеске владе, а чланови управног одбора од стране акционара. У ствари, контролу над компанијом Источно-кинеске железнице и над Руско-кинеском банком има руски министар финансија. Иза та два приватна предузећа стоји руска држава и спроводи, сазнањем свију, политичко дело највећег замаха, постепено продирање Руса у северну Манџурију.

Следеће године, у децембру, после заузећа Кијау-чеу-а од стране Немаца, руска ескадра на наваљивање новог министра спољних послова Муравјева, заузима Порт-Артур. Кинеско-руском конвенцијом од 27 марта 1898, Русија узима под закуп, за период од 25 година и који се може поновити, јужни део полуострва Лиао-тунг са Порт-Артуром и Та-лиен-Уан-ом; добија право да подигне у Порт-Артуру и на полуострву једно ратно и трговачко пристаниште, и да повеже Порт-Артур са Манџурском линијом источно-кинеске железнице. Према томе, компанија источно-кинеске железнице добија концесију једне нове линије, Харбин—Порт-Артур преко Мугдена и Лиао-јанг-а са краком ка кинеском пристаништу Ин-ку, на северној обали залива Лиао-тунг, што отвара целу јужну Манџурију и полуострво Лиао-тунг руском политичком утицају. Она тиме добија и мисију да организује поморску пловидбу у водама Тихог океана и да подигне у заливу Та-лиен-уан, руско трговачко пристаниште названо „Далњи”. Грађење Далњег стаје руске финансије знатне суме, али се оне троше без оклевања у пркос критикама штампе, а нарочито сибирских новина, које тврде руско-јапански рат потврдиће та предвиђања да у случају искрцавања непријатељске војске на полуострво Лиао-тунг, нови град има свакако да служи као главна база за војне операције према Порт-Артуру.

Супарништво руско-јапанско у Кореји. — У исто време кад Русија ступа у Јужну Манџурију и док се утврђује на полуострву Лиао-тунг, она тежи да свој утицај распростре на Кореју, која је по уговору у Шимонасаки постала, у начелу, независна. Ту она долази у сукоб са Јапаном, који је тражио да Корејско краљевство постане независно, да би га у ствари ставио под свој протекторат.

Краљ Кореје, Ли-куј, спочетка мирно прима утицај јапанског министра који му намеће низ реформи, и даје му техничке саветнике да их оствари. С друге стране, наклоност краљице као и наклоност њене странке Мин, непријатељски расположене према реформама, на страни су Русије; захваљујући њој, долази до извесног преокрета на двору у корист Руса, и министри који су присталице Јапана, опозвани су. — Међутим избија народна буна у октобру 1895; бунтовници нападају краљевски двор, убијају краљицу и њене присталице. Краљ поново долази под туторство Јапана до фебруара 1896. У то време, поморске трупе које је руска ратна лађа „адмирал Корнилов,” искрцала у Шемулпо-у, растурају вође јапанске странке и прихватају краља који се после свог бекства из краљевског двора ставља под руску заштиту, где живи до фебруара 1897, чуван од руских поморских стрелаца. Кад се Ли-куј вратио у двор он поверу руским официрима команду своје личне гарде, као и гарде краљевског двора. Русија и Јапан обавезују се уговором у Сеулу (14 маја до 29 јула) да ће поштовати независност Кореје, чији краљ добија титулу цара, али њихово се супарништво и даље наставља.

Руско супарништво на Кореји све више изазива Јапан, тим пре што се Руси утврђују у Манџурији коју су они, присиљени од стране европских сила, морали да врате Кини. Посредовањем барона Розена, рускога амбасадора у Токију, руској влади је предложено да јасно одреди зоне јапанског и руског утицаја на крајњем истоку. Јапан је спреман да Русима препусти Манџурију и полуострво Лиао-тунг, ако се његов утицај призна у Кореји и пристао би да од реке Јалу направи границу између два супротна утицаја. 1898 године после окупације Порт-Артура, Русија при-стаје на извесне концесије. Један руско-јапански уговор од 25 априла 1898 год. поново гарантује независност Кореје, где две уговорне странке међу собом деле концесије и трговачке користи. Из страха од интервенције Енглеске, која је послала један део своје ескадре у Шемулпо, Русија оставља Јапану слободу и опозива из Сеула свог финансијског саветника и војне инструкторе. Да се умири Јапан, који је већ од 1897 почео да повећава своју војску и морнарицу и утврђује мореуз Цишума да пресече руске везе између Порт-Артура и Владивостока — што је Русе потстакло да покушају да се утврђују са Корејске стране, у близини луке Ма-сан-по, — било је потребно да Русија у најмању руку поштује уговор од 1898. Напротив, цар се упркос Витеу и Куропаткину, поводи за политиком освајања и материјалног профита на Крајњем Истоку, која ће Русију и Јапан још више да раздвоји. Два су утицаја који нарочито дејствују на Николу Другог.

Најпре утицај Виљема Другог који жели да сломије европску равнотежу, успостављену француско-руским савезом. Да скрене пажњу Русије са Европе, да је истисне са Балкана у корист Немачке и Аустро-Угарске, немачки цар стално је упућује ка крајњем Истоку. У преписци са Николом Другим, он воли да га назива „царем Пацифика, док себе назива „Царем Атлантика. Он се нада да ће руска експанзија довести до сукоба са Енглеском. и да ће, доводећи Француску, која тежи да се приближи Британском царству, у тежак положај, у исто време ослабити и француско-руски савез.

Затим је Никола Други под утицајем Једне војне странке, која је напросто једна пословна странка, а чије је седиште у самом двору. Већ од 1898 предузимљиви пословни човек Вонлјалжарски предлаже образовање друштва за експлоатацију природних богатстава Кореје, богате гвожђем, угљем, шумама, златом. Његова намера је да од Корејске владе добије концесију и да узимајући мало по мало у своје руке целу Кореју, припреми њену анексију Русији. Пошто је велики војвода Александар Михаилович приказао овај план, цар га одобрава као статуте објављене у „Листу закона” 1899; друштво, захваљујући подршци руске дипломатије, добија неке концесије шума. Боксерски устанак одлаже предузеће, на чије чело је дошао некадањи официр Безобразов, који купује концесије за отприлике 80.000 рубаља и гради један млин на левој обали Јалуа, у јапанској утицајној зони. Али ове концесије, супротне обавезама којима се Русија обавезала према Јапану, подижу протесте владе у Токиу.

Војна окупација Манџурије од стране Русије. — Боксерски устанак 1900 није само управљен противу пропаганде страних министара, већ такође и противу давања територијалних закупа странцима, као и противу грађења железница. То је прилика да Русија војнички окупира Манџурију. Док један део трупа маршира на Пекинг, где има да се састане са војним контингентима других сила, остатак осигурава заштиту Трансманџурске железнице. Пошто је завршен боксерски устанак, и поред жалбе Кине која тражи да се евакуише њена територија, Русија задржава своје трупе у Манџурији, под изговором да сигурност жељезница у грађењу захтева још њихово присуство.

То држање приближава два супарника Русије, Јапан и Енглеску. Енглеско-јапански уговор од 20 јануара 1902 гарантује независност Кине и Кореје, признавајући ипак нарочите предности Јапану у Кореји. Он осигурава Јапану, у случају рата са Русијом, неутралност Енглеске, и њено војно мешање у случају да нека друга сила — на Француску се мисли — стане на страну Русије. Уговор важи за пет година и аутоматски се обнавља, осим отказа једне уговорачке стране годину дана раније, пре истека рока.

Русија одмах гледа да закључи француско-руски уговор. Али Француска се колеба да ли да узме тачно одређену обавезу подржавања руске активне политике на Крајњем Истоку. Према изјави од 20 марта 1902, два савезника, пошто су потврдили принцип неприкосновености Кине и Кореје, обећавају да ће „се старати према расположивим сретствима” да чувају своје нарочите интересе на Крајњем Истоку, противу „нападачких намера трећих сила”... На наваљивање Француске, којој је обећала да ће евакуисати Манџурију, Русија се обавезује, руско-кинеским уговором од 9 априла, да оствари евакуацију у три етапе, сваку од шест месеци пре 8 октобра 1903, под условом да контролише споразум потписан између Кине и Руско-кинеске банке 1896, да би се штитиле жељезнице у Манџурији.

Прекид руско-јапанских односа. — Тек што је почело извршење руско-кинеског уговора, када се Безобразов и његови ортаци појављују на сцени. Безобразов који је постао државни секретар, придодат лично императору, одлази на Крајњи Исток, где не само да преговара о новим концесијама са обе стране обале Јалуа, већ се договара и са адмиралом Анексејевим, главним командантом Порт-Артура, како би задржао евакуацију. Када други рок евакуације долази, 8 априла, руске трупе се не крећу; само је Мугден евакуисан. Вите и Куропаткин узалуд се противе тој политици, која ће одвести у рат. Котерија, која окружава Безобразова, моћна је. Компанију, која је образована да експлоатише концесије Јалуа, чине људи као адмирал Абаца, секретар императора за ствари Истока, гроф Игњатијев, члан Царскога савета, гроф Хандриков, краљичин велики дворанин, кнез Јусупов; извесни концесионари имали су доста утицаја да провуку, на експлоатисане територије, руске војнике, преобучене у раднике. Ова банда „авантуриста најгоре врсте” како их зове Куропаткин, „лопова” како их зове Вите, налази на самом двору највишу подршку министра унутрашњих дела, свемоћнога Плевеа, кога они убеђују да револуционари стоје иза Јапанаца, и да ће један брзи и победнички рат омогућити влади да заврши за увек са револуционарним покретом.

Далеко од тога да позове на одговорност одговорне за обустављање евакуације, Никола Други наређује Алексијеву да преда Кини 18 априла листу услова којима подређује примену уговора од 1902 Тако, он тражи да Кина призна само Русији нарочита права у Манџурији, и да тамо не могу бити други странци осим Руси. Овај захтев изазваће живе протесте не само Јапана и Енглеске, већ и Северних Америчких Сједињених држава, које нуде своју материјалну помоћ Кини. Спремајући се грозничаво за рат, Јапан покушава још да преговара. 12 августа 1903 он предаје Русији, која пристаје да преговара, пројект уговора међусобне обавезе поштовања независности и интегритета Кине и Кореје, признање интереса Јапана у Кореји, и нарочитих интереса Русије за предузимање жељезнице у Манџурији, међусобно осигурање да уговорачи неће сметати једни другима у њиховом индустријском и трговачком развијању, признање Русије искључивог права Јапанаца да посредују, у интересу напретка и добре управе, у Кореји. И сутрадан по предаји тога пројекта, Никола Други, декретом, именује адмирала Алексејева намесником на Крајњем Истоку, и решава да дипломатски преговори између Токиа и Петрограда буду вођени од Алексејева, који ће их предати „нарочитом комитету Крајњег Истока”, коме претседава цар. Нови „вице-краљ” отишао је везан за Безобразова, који долази код њега као његов министар спољних послова. Вите, који ради за умереност и мир, и који је у сукобу са великим кнезом Александром, претседником финансијског комитета, позван је да дâ оставку и уклони са почасних дужности претседника министарског комитета. То је триумф компаније са Јалуа. Како непромишљено објављују „Званичне новине” вице-краља, именовање адмирала Алексејева има за циљ да осигура руску надмоћност на Тихом Океану.

Узалуд барон Розен, амбасадор Русије у Токиу, обавештава Петроград да, ако се Русија не одрекне Кореје, рат је неизбежан. Безобразов и његова банда, који виде у освајању Кореје средство да се брзо богате, баш хоће рат. Сам Безобразов с почетка саставља или бар прегледа више руских нота послатих из Петрограда Јапанцима; он сам доцније управља преговорима кад су они били одузети од министра спољних послова, па предати вице-краљу и пренети у Токио. Кад Јапан предлаже да се васпостави око Јалуа неутрална зона 50 км. широка, он одбија. Он гледа само да добије у времену да би појачао руске трупе у Манџурији, и пренос преговора на Крајњи Исток развлачи решење. Тек месец дана доцније, 3 октобра, Јапан добија први одговор, у коме Русија изјављује да жели да сачува Манџурију за себе, не обећавајући реципроцитет Јапану у Кореји. Јапан одговара 30 октобра, али треба да чека до 21 децембра да би добио руски одговор, који одбацује његове противпредлоге. Та израчуната спорост траје до краја. Токио захтева одговор по питању евакуације руских трупа; одговара се да је император отпутовао за Дармштат, а да је краљица болесна. 13 јануара 1904 Јапан упућује нове услове Петрограду, који не одговара. 27 јануара тражи завршни одговор за крај јануара или почетак фебруара. Не добивши га и видећи руске трупе да се концентришу дуж Јалуа, Јапан прекида дипломатске преговоре 5 фебруара, а у ноћи између 8 и 9 фебруара, без претходне објаве рата, јапански торпиљери нападају руску флоту у пристаништу Порт-Артура и седам руских великих јединица онеспособљују за борбу.

Руско-јапански рат (1904—1905). — Дубоко уверена у свој престиж, Русија није веровала у могућност јапанског напада. С друге стране, она тек што је била изишла из периода велике финансиске кризе. А кад почиње рат, она није ни сасвим спремна. У Азији она има само 120 батаљона, и још растурених по огромној површини Сибира, у крајевима око Амура и у Манџурији, а да се оне ставе у ратно стање, потребно им је 40 до 50 дана. План мобилизације предвиђа прву партију из Европе од две армије и четири резервна дивизиона, свега 128 батаљона. Али због огромног растојања — више од 7.500 врсти, — и врло слабог капацитета жељезница са само једном пругом кроз Сибир и Источну Кину, потребе за сталним слањем трупа и материјала, иначе кабастог, а због недовршености Транссибирске пруге војска је приморана да пролази 60 врсти пешице по леду, преко Бајкалског језера, концентрација појачања трупа захтева више месеци. Још нешто, Порт-Артур, главно пристаниште руске флоте у Тихом океану, био је само делимично утврђен; уочи прекида односа, министар војске Куропаткин, приликом своје посете, оценио га је да је неспособан да издржи напад Јапанаца.

На супрот томе, благодарећи моћној ратној флоти и многобројној трговачкој флоти, јапанска војска, која је уређена по европском начину и обухвата пре свега 13 дивизија, односно 156 батаљона, у ратном стању, биће допуњена у току непријатељстава са 20 бригада резерве; дакле са 160 батаљона, може бити пренета врло брзо на континент, и према томе, одмах узети учешћа у борбама.

Јапан има и морални престиж. Он се припремао већ одавно и са тврдоглавошћу за борбу противу свог моћног суседа, и он је свестан да од те борбе зависи његова будућност. За Русију, то је само један колонијални рат. Ако су важни интереси у питању, они немају ничега виталног за народ. Народ се чак управо не осећа ни угрожен; не може да схвати због чега га одвајају од његове земље и шаљу у далеку Манџурију, да се бије са Јапанцима, о којима није никада ни чуо.

Осуђена за дуго времена да води дефанзиван рат, Русија концентрише своје главне трупе између Лиао-Јанга и Кинг-Чеуа. Јапан, коме је његов нагли напад на руску флоту дао надмоћност на мору, решава да искрца своје претходнице у Кореји, да их баци брзо на Јалу и претећи да пресече жељезничку пругу од Мугдена за Лиао-Јанг, да учини Русе непокретнима, и да искрца остатак својих армија на полуострво Лиао-Тунг. У пркос озбиљних губитака, нанесених од јапанских торпиљера руској флоти, у ноћи између 8 и 9 фебруара, непријатељски адмиралисим Того, који је добио у дужност тешки задатак да брани искрцавање свих јапанских трупа, бива узнемириван од руске флоте у Тихом океану, којом командује одлични адмирал Макаров. Тек после његове смрти, када се потопио на крстарици „Петропавловск”, потонулој од експлозије непријатељске мине 31 марта/13 априла, Того је био сигуран од изненадне опасности.

Прва озбиљна битка на суву била је 18 априла/1 маја, на Јалу, између првих јапанских армија ђенерала Курокиа и источне руске војске, која је била на граници Манџурије. То је веома болан пораз за руско национално самољубље. Јапанци су били заокренули своје лево крило и приморали Русе да се повуку до огранака Фен-Чунг-Лина, и заузимају Фин-Кулн-Чен.

Неколико дана доцније јапански транспорти прилазе Елиотским острвима, близу полуострва Лиао-Тунга, и искрцавају трупе у Пи-Це-Ву. Ове трупе предузимају офанзиву ка југу, и 13/26 маја заузимају позиције X' цинг-Јоа, сматраног за кључ Порт-Артура и Далњег. Од тога тренутка су Порт-Артур и његов гарнизон, јак два дивизиона пешадије, отсечени од осталог дела руске војске, зване Манџурске армије, која под командом Куропаткина наставља још увек своју концентрацију у околини Лиао-Јанга на 148 до 198 врсти од бојнога поља. После битке код Х'цинг-Јоа, Јапанци, који настављају да се искрцавају, прво у Пи-Це-Ву-у, затим у Та-Ку-Шану, поверавају дужност да освоји Порт-Артур засебном кору четири дивизиона армије ђенерала Ногиа, и управљају две армије ђенерала Оку и Нодзу против руске армије Куропаткина.

Овај последњи одупире се спајању непријатељских снага, које иду на њега, армије Курокиа и армије Окуа и Нодзу, и покушава да их туче док су још одвојене. На бирање му је или да напусти одмах армију Курокиа који прети Мугдену, руској најближој бази, или да удари на јужну јапанску армију, које воде Оку и Ногзу, да би дошао опет у везу са Порт-Артуром. У оба случаја треба да напусти став ишчекивања и да пређе у офанзиву. Али он се не усуђује. И поред наваљивања вице-краља Алексејева, који тражи да се брзо ослободи блокаде Порт-Артур, где је руска флота Тихог океана непомично затворена, он ипак сматра да треба да и даље гомила трупе које му стално долазе из Европе. Ова тактика доводи до низа неодређених борби, обустављених пре завршетка, у Ва-Фанг-Чоу, Да-Ши-Чаоу, Кан-Чену и на висовима Фен-Шунг-Лина али оне одузимају мало по мало руској армији наду у победу и дозвољавају да се три јапанске армије споје у околини Лиао-Јанга.

Овога пута Куропаткин, који је добио појачања,^[4] приморан је да прими велику битку коју траже Јапанци, под командом маршала Ојама. Руси, који имају 200 батаљона, имају бројну надмоћност; али организација много боља јапанских резервних трупа чини снагу противника готово једнаким. После серије покушаја, који од 11/24 до 16/29 августа доводе у везу претходнице, велика битка почиње 17/30 августа на обалама Лиао-Јунга, где су се Руси утврдили. Они се бију са изненађујућом отпорношћу, и у пркос жестоких напада, Јапанци не могу да их помакну са позиције. Али од вечера 17/30 августа, после свих одбијања фронталних напада, Ојама наређује армији Курокиа да почне са прелазом реке Тапуси-Хе, да би заобишао лево крило Куропаткина. Овај маневар решава судбину целе битке на Лиао-Јангу. Куропаткин, истина наређује једном делу својих трупа да помогну крило у опасности, али тај његов маневар не успева, и од вечера 20 августа/2 септембар он је приморан да се повлачи ка Мугдену, што чини уосталом у највећем реду. И овога пута није водио битку до краја. Обазривост, оклевање и немање поверења у своје трупе биће карактеристика руске команде за све време рата.

У току септембра, Манџурска армија^[5] добија помоћ, за којом има велику потребу. Поред осталог адмирал Алексејев додаје јој и шесту сибирску армију, која је била под његовом заповешћу. Куропаткин располаже сада са 260 батаљона, и сматра да има довољно ефектива да пређе у офанзиву, коју Порт-Артур, опкољен са свих страна од Јапанаца, очекује више него икад. Његов план је да заобиђе десно крило јапанске армије, укопане на истоку, у планинама, док се његове главне снаге налазе такође у планинама, на северу Лиао-јанга. Али недостатак брдске артиљерије и теглеће стоке отежава овај маневар, и чим је наредба пала кинеским набављачима стоке, они одају Јапанцима руски план. Ови одмах припремају контра маневар: да остану у дефанзиви у планинама, а да ударе у долину, не би ли Русе окренули ка западу. Руси ступају у офанзиву 21 септембра/4 октобра, али неколико дана доцније они су приморани да се зауставе, јер су планине неосвојиве, а Јапанци одговарају контра-офанзивом на њихов центар и њихово десно крило. Куропаткин брзо напушта тај офанзивни план и утврђује се дефанзивно дуж реке Ша-хо. На целом том фронту нижу се огорчене битке, које трају до јутра 4/17 октобра. У ноћи 3/16 Јапанци заузимају положај „Пошумљени вис”, који доминира руским положајима, и тамо постављају топове и митраљезе. Али следеће ноћи, једним смелим нападом Руси заузимају поново тај вис и крсте га „Путиловскаја”, по имену ђенерала Путилова, који га је ослободио. Овим сјајним успехом завршава се битка звана код Ша-хоа, која је трајала више дана, али није дала дефинитивни резултат. За време ове офанзиве, Руси су напредовали само 19 врста у јужној околини Мугдена. Оба противника, исцрпљена остају на својим позицијама и дуж Ша-хоа операције престају, за време од четири и по месеца. Они се укопавају, праве бранике од бодљикаве жице и скупљају што више огњених грла. То је почетак рововске борбе, која се толико развила за време светског рата.

Док су се армије Куропаткина и Ојаме укопавале у Манџурији, армија Ногија настављала је опсаду Порт-Артура. У јуну, гарнизон је морао да напусти предње одбранбене линије и повукао се на саме бедеме утврђења. Ово повлачење изложило је варош и унутрашње пристаниште, где је била укотвљена руска флота, бомбардовању јапанске опсадне артилерије. Да не би била уништена у пристаништу, флота је рескирала очајни покушај да изађе 28 јула/10 августа и дође до Владивостока. Али на мору она се судара са врло јаком јапанском флотом, и у току борбе изгуби свога команданта, адмирала Витхефта. Неколико бродова могло се склонити у неутрална пристаништа, други, која нису била избачени из борбе, као у Севастопољу, да појачају одбрану града. Од 4/17 до 10/23 августа ђенерал Ноги покушао је да Порт-Артур освоји јуришем. После тог неуспеха који га је стајао великих губитака и уверио у немогућност да заузме ту тврђаву нападима, он се решио на локалне и прогресивне нападе.

Обустава операција код Мугдена дозволила је Јапанцима да обрате сву своју пажњу на опсаду Порт-Артура. Куропаткин увиђа да заузеће тога пристаништа значи пропаст целе руске флоте на Тихом океану, — осим неколико крстарица у Владивостоку, — и изазваће ново и мучно разочарење у Русији. Али и да се реши на офанзиву не би могао то да учини пре идуће године, односно, пошто добије помоћ из Европе, а која му долази у размацима. Јапанци су решени да то сврше раније. Од краја октобра они жестоко нападају нарочито на неколико тачака, које изгледају важне, на Високо брдо, које доминира градом и пристаништем, на утврђења број 2 и 3, и шанац бр. 3. Руси се бране очајно и сва та неједнака борба само је дуги низ херојских подвига. Тек 22 новембра/5 децембра, Јапанци заузимају Високо брдо и 15 дана доцније дохватају се утврђења број 2, где гине херојски вођа одбране, ђенерал Кондратенко; а затим пада и утврђење бр. 3. Од тада дани утврђења су избројани. 20 децембра 1904/2 јануара 1905, ђенерал Штесељ, командант места предаје се. Ипак Порт-Артур се бранио више од седам месеци. Његова предаја није задовољила само самољубље Јапанаца, који пошто су га већ једном освојили 1894, морали су, притешњени од Немачке, Француске и Енглеске, да га врате Кинезима већ она ослобађа сву Ногијеву војску, која ће моћи да пође на манџурску-руску армију. Тиме она још више обесхрабрује Русе, већ јако онеспокојене због губитка целе флоте. Они су толико деморалисани да им наставак рата изгледа без икаквог смисла.

Да би подигао морал својих трупа, а и да би спречио Ноги-еву армију да пође на север, Куропаткин организује у почетку јануара један напад коњице на Хин-Кон и железницу Порт-Артур— Лиао-јанг. Тај поход, вођен од ђенерала Мишченка, не успева да задржи Ногиа. Маршал Ојама, који је добио појачање у бригадама резерве, средином фебруара има целу Ногијеву армију на расположењу. Руска војска, која је тако исто појачана^[6], подељена је у три армије: друга на десном крилу са ђенералом Грипенбергом, трећа у центру, са ђенералом Колбаром, и прва на левом крилу са ђенералом Линевићем под врховном командом Куропаткина, који постаје генералисим на место адмирала Алексејева, позваног у Петроград. Снаге оба противника, од којих сваки има 250 до 300 хиљада бајонета, готово су једнаке. Куро-нуара 1905, ђенерал Штесељ, командант места, предаје се. Ипак центрације јапанских трупа. Друга армија, која треба да обиђе лево крило Јапанаца, има с почетка нешто успеха: око 15/28 јануара она је освојила сву околину Сандепуа. Али Куропаткин задржава своју офанзиву и враћа трупе натраг, кад чује да Јапанци концентришу своје снаге према руском центру, трећој армији. Пошто се месец дана решавао да започне поново прекинуту офанзиву, увидео је да више томе није време: Јапанци су га предухитрили, јер армија Ногиа која је дошла од Порт-Артура, предузела је покрет, обишавши обе обале реке Лиао-хо. У више махова он покушава да се одупре јапанским маневрима, али и поред херојског држања појединих јединица он не може да спречи Ногиа да развије свој напад. Он је принуђен да повуче своје десно крило не само ка западу, већ такође и ка северу, да би бранио Мугден, одакле полази на север једина железничка пруга и најбољи пут звани „Пут Мандарина”. Битка око Мугдена окреће се у прилог Јапанаца. Бојећи се да не пресеку отступницу неким његовим јединицама, Куропаткин у ноћи 25 фебруара/10 марта почиње да се повлачи ка северу. Он се повлачи борећи се и сакупља своје трупе тек северно од Тије-Линга, на положајима Си-пин-хан. Уступа врховну команду ђенералу Линевићу, кога замењује на чело прве армије.

После пораза код Мугдена, ново и тешко искушење очекује Русе, пропаст друге ескадре Тихог океана. Од почетка рата Петроград је био решио да пошаље на Крајњи Исток флоте Балтичког и Црног мора. Ипак, само Балтичка флота, под командом адмирала Рождественског, била је пошла на пут октобра 1904. Састављена од бродова врло различитих типова и брзине, приморана да вуче за собом транспорте хране и угља, та флота, од којих су поједине јединице имале да пређу 16.400 миља, прешла је тај дуги пут кроз три океана са великом спорошћу. Тек крајем априла, почетком маја 1905, кад се Порт-Артур већ предао и прва ескадра Тихог океана није више ни постојала, Рождественски концентрише све своје бродове близу обале Анама, и нема другог циља, него да покуша да дође до Владивостока. Он решава да се пробије кроз мореуз Цу-шиме. Његови бродови врло спори, претоварени угљем, недовољно оклопљени, наоружани топовима слабог домашаја, сувише су испод снаге непријатељске флоте. 14/27 и 15/28 маја, за време једне неједнаке битке, они су разбијени од јапанске артиљерије. Осим две оклопљене крстарице, и два контра-торпиљера, који успевају да побегну и да дођу до Владивостока, већина је потопљена; остали, спорији, опкољени су и заробљени.

Пропаст код Цу-шиме, решава крај непријатељстава. Руска влада, забринута због револуционарног покрета, који помажу ратни порази, решена је да закључи мир. Са своје стране, Јапан жели да заврши један тако скупи рат, и тајно тражи посредовање претседника Северних Сједињених Америчких Држава. Позване од стране претседника Рузвелта да започну преговоре о миру, зараћене стране пристају.

Портсмутски мир (1905). — Пуномоћници: Вите, барон Розен, пређашњи амбасадор у Токиу и професор Мартеис од стране Русије, барон Комура и амбасадор у Вашингтону Такахира од стране Јапана, састају се у августу, у Портсмуту (New-Hampshire) у Северним Сједињеним Америчким државама.

Захтеви Јапанаца, јако обимни, веома су понижавајући за Русе. Уступање острва Сахалина и полуострва Лиао-тунга, ева-куација целе Манџурије, уступање ратних бродова интернираних у неутралним земљама, ограничење руског наоружања на Крајњем Истоку и ратна штета од 600 милиона долара. Руски пуномоћници устају енергично противу три последња услова. Јапан, који је обновио свој савез са Енглеском, с почетка је непопустљив, али под притиском претседника Рузвелта и Енглеске, на крају, бива ипак умеренији и напушта услове који би осрамотили Русију.

Уговором у Портсмуту потписаном 23 августа/5 септембра 1905 Русија признаје протекторат Јапана над Корејом, одриче се полуострва Лиао-тунг, уступа јапанцима Порт-Артур и Далњи са свим постројењима и железницом која им припада и јужни део острва Сахалина, уступа му предности у риболову северно од Владивостока, а признаје му ради бољих односа и пре но што закључе један нови трговински уговор предности најповлашћенијег народа, и решава се најзад да евакуише Манџурију.

Ма колико да су тешки били услови за самољубље Русије, руска влада није могла више да одлаже потписивање мира, јер је револуција већ била почела.

Белешке

↑ ^{Где је, као награду за улогу коју је одиграо приликом преговора о миру са Јапаном у Портсмауту, добио 1905 грофовску титулу.}
↑ ^{Овај назив долази од почетних слова К. Д. (Ка Де) којима се означавала та странка.}
↑ ^{1896 овај изјављује Виљему Другом: „Ја се ни најмање не интересујем за Цариград. Све моје интересовање и моје очи отправљени су ка Кини”.}
↑ ^{Пета сибирска армија 10 и 17 армија и први батаљони прве армије пешадије.}
↑ ^{Она захвата сада прву, другу, трећу, четврту и пету сибирску армију, као и прву, десету и седамнаесту армију пешадије.}
↑ ^{Она је повећана са осмом и шеснаестом армијом и са пет бригада пешадије.}

[ftn1-1] {Где је, као награду за улогу коју је одиграо приликом преговора о миру са Јапаном у Портсмауту, добио 1905 грофовску титулу.}

[ftn2-2] {Овај назив долази од почетних слова К. Д. (Ка Де) којима се означавала та странка.}

[ftn3-3] {1896 овај изјављује Виљему Другом: „Ја се ни најмање не интересујем за Цариград. Све моје интересовање и моје очи отправљени су ка Кини”.}

[ftn4-4] {Пета сибирска армија 10 и 17 армија и први батаљони прве армије пешадије.}

[ftn5-5] {Она захвата сада прву, другу, трећу, четврту и пету сибирску армију, као и прву, десету и седамнаесту армију пешадије.}

[ftn6-6] {Она је повећана са осмом и шеснаестом армијом и са пет бригада пешадије.}

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]