Историја Русије (А. Јелачић) 9

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА IX.
Доба Ивана IV Грозног.

Због малолетности Иванове земљом је управљала његова мајка Јелена, која је владала заједно са бољарима, на челу са њеним љубимцем кнезом Обољенским. Намесништво велике кнегиње трајало је свега пет година, јер је она 1538. умрла, вероватно од отрова. Иза тога настаје деветогодишња чисто бољарска управа, која није водила много рачуна ни о великом кнезу, ни о његовом васпитању (са много горчине помињао је касније Иван своје детињство), ни о земљи. То је било доба бољарске самовоље и борби силних великашких фамилија (Бјељских и Шујских), које је прекинуло, извршено по налогу тринаестогодишњег Ивана, убиство његова намесника кнеза Андрије Шујског (1543.). Свирепе борбе, које су се водиле у околини Ивановој и пред његовим очима, заувек су удариле нарочит печат на његову личност и душу.

Год. 1547. Иван се прогласи пунолетним, а уз то још царем и самодршцем. То је титула, коју су само понекад употребљавали његов отац и дед. Он се оженио Анастасијом, девојком ретких врлина, из одличне великашке породице Захаријиних-Кошкиних, из које је и каснији оснивач нове руске династије, Михајло Романов. Ипак и после овог проглашења, Иван је остао далеко од послова, више предан својим уживањима и задовољавајући своју опаку ћуд, док су на управи били, уместо старих великаша, његови нови љубимци. Велики пожар и побуна у Москви довели су до извесног преокрета у душевном расположењу Ивановом и он се некако уозбиљио. Негде у то време образовала се, под недовољно расветљеним околностима, нова влада Иванова т.зв. »Избрана Рада«, са којом је у слози цар радио током следећих, најлепших, година своје владавине. У то време издат је такозвани »Царски Судебник« или Законик; сазван је црквени сабор, на коме је донето више одлука сврстаних у сто глава (»Стоглавг.«, 1551.); реорганизована је војна служба, те је преуређена војска однела сјајну победу под Казаном, освојивши овај важни град на Волги и срушивши велики ханат казански, који је ушао у састав Московског Царства (1552.).

Судски законик или »Царски судебник« издао је цар Иван »са својом браћом« и са својим бољарима, а »узевши благослов« од црквених власти. Изради Судебника претходила је заповест царева бољарима и другим вишим и нижим званичницима и суцима да се »измире у одређеном року са свима хришћанима«. Има вести да је ово »измирење« неправедних судаца са народом, као и рад на Законику, био у вези са неком врстом земаљског сабора. Било како му драго, али Царски судебник, раздељен у сто чланака, много је савршенији и потпунији од Судебника из год. 1497. Поред подробних правила судског поступка и закона о судским таксама, са низом строгих прописа против неправедних и подмитљивих судаца, Царски судебник садржи и многе одредбе материјалног права, тако на пример о праву баштиника да откупе имање својих предака; даље подробније одредбе, које регулишу односе сељака и земљепоседника.

Питање о праву манастира да буду власници добара, које је толико узрујало руску цркву и друштво за Ивана III, опет је стављено на дневни ред за време рефорама Ивана IV. Изгледа да је странка »Њестјажатеља« настојала да се сазове велики црквени сабор, на ком је, као једно од главних питања, узето у претрес питање о црквеним и манастирским имањима. На сабору цар је ставио на решавање 69 питања, већим делом црквених, али је било ту и питања чисто световних, тако је н. пр. предложио сабору да извиди, да ли нема у Судебнику нечег што је у опреци са Светим Писмом и црквеним законима. На сабору су већали: митрополит Макарије, који је пре тога уредио огромну збирку житија руских светаца и спровео канонизацију многих, и то из разних покрајина, и са њим девет владика и сва сила игумана, свештеника и световњака. Питање о црквеним имањима сабор је решио у духу »Јосифљана«. Остала многобројна црквена, морална и литургиска питања сабор је решио у веома конзервативном духу чисто руског националног православља. Резултати саборске радње сачувани су у »Стоглаву«, који постоји у три редакције и више спискова. »Стоглав« представља све досада темељ верских и црквених схватања специјалне струје руске цркве, која је никла друге половине XVII столећа под именом »Цркве старог обреда«, а коју садашња наша црква сматра шизмом (»Расколъ«). За историчаре то је један од најбогатијих извора за познавање руске прошлости XVI столећа и уопште културе и назора московске Русије.

У саставу »Избране Раде« налазио се будући највећи противник и историчар цара Ивана, кнез Андрија Курпски, царски духовник прота Силвестар и интимни царски пријатељ Алексеј Адашев. Аристократска по своме саставу, влада Иванова, благодарећи учешћу у њој ових људи средњег сталежа, није имала карактер уско сталешки. Међутим, слога између цара и владе није била дугог века; већ године 1553. дошло је до првог озбиљног сукоба између Ивана и његове околине. Иван је тешко оболео, те су се бојали за његов живот. Видећи то, он је тражио од својих саветника да се закуну на верност његову сину, малишану Димитрију; већина се томе успротивила, говорећи да неће служити ујацима и рођацима малог престолонаследника. На крају крајева ипак су пристали да положе тражену заклетву; Иван је оздравио, али је постао неповерљив према својим саветницима. Последњи важни чин изведен под овом владом беше освојење астраханског ханата. Русија је тако изашла на Касписко Језеро, освојивши цео басен Волге. Изгледа, да је већина владе настојала да се удари и на трећи ханат, кримски, док је Иван хтео да упути московску политику у правцу Запада, у циљу освојења Балтичког Мора и путева у Европу. Иван је нашао људе, који су га у том и помогли; упао је у Ливонију и отпочео је такозвани Ливонски Рат, који је трајао четврт века и претворио се у трагедију владара и земље. Иван је све више показивао неповерење према својим доскорашњим саветницима; кад му је умрла царица Анастасија, Иван луд од бола, окривљује своју владу за ту смрт. Пали су у немилост Силвестар и Адашев и друга лица из владе и из царске околине. Настала је читава паника међу дворјанима, па су неки великаши и војсковође побегли из московске државе, а међу њима и кнез Андрија Курпски, ступајући, према старом феудалном праву, у службу литванско-пољског краља, иако је овај био у рату с царем. Они су сматрали овакво понашање као своје право, док их је Иван огласио као издајнике; Иван је стога почео да узима таоце и да тражи јемство у огромним свотама новца од рођака и пријатеља оних великаша, који су му били сумњиви. Најзад је дошло до потпуног раскида између цара и бољарства. У том сукобу се огледала дубока политичка и друштвена болест московског царства. Једног дана, крајем год. 1564., цар је изненада напустио Москву. Тражили су га свугде, али га нису могли наћи. Завладао је страх по Москви и целој земљи; прости пук се бунио против бољара, као главних криваца за царев одлазак, због кога су очекивали велике беде. Кроз извесно време цар се јавио у Александровој »слободи«, т.ј. паланци, чији су становници били некад ослобођени од пореза. Ово место се налази неколико стотина километара источно од Москве. Људи су одмах ступили с царем у везу, па су, након преговора, склопили уговор нарочите врсте: цар је добио право да одвоји за себе известан део државе, људи, земаља, кућа (у Москви и у другим градовима) и прихода, као свој посебни »двор« или »Опричњину«. Остало се све проглашавало »Земштином«, сачувало је стару организацију, у коју цар у начелу не треба да се меша. Касније је »Земштина« добила чак и нарочитог номинелног »цара«, покрштеног татарског кнеза или »царевића« Симеуна Бекбулатовића, (док се цар Иван понекад звао »кнез Ивањец Московски«). Чисто полицајна улога »Опричњине« била је: да се брине за заштиту царске сигурности; с том мисијом она је увела страшан терор. Иначе, смисао »Опричњине« био је у томе, да се разбије целина старих области, да се многобројне, нарочито кнежевске породице феудалног племства удаље са својих прадедовских гнезда и да се изврши исељавање становништва врло многих округа, непоузданих за царску власт. Када је неко место, односно крај, прелазио у »Опричњину«, велики део становништва, нарочито утицајне породице биле су пресељаване на нова места, док су њихове старе баштине додељиване поузданим људима нарочито пак »опричњицима«. И ова мера насилних сеоба становништва, и читав систем правих терористичких акција, прогона, паљевина, одузимања иметка и смртних казни, често изведених на најгрознији начин са нарочито удешеним мучењем жртава — све је то било у суштини нека врста социјално-политичке револуције, коју је цар Иван извео уз сарадњу средњег и нижег племства против старог моћног кнежевско-бољарског сталежа, коме су пре тога припадали најкрупнији комплекси земљишта, велике масе зависних (у феудалном смислу)« људи, т.ј. сељака и наоружаног нижег племства, гомиле робова и сви најважнији положаји у престоници, у војсци и покрајинама. Оваква је политика природно нанела велику штету народном господарству, па и сељацима; овим последњим нарочито још зато што је, ништећи и делећи између масе мањих власника велике кнежевске и бољарске латифундије, рушила целину великих сеоских општина, одузимала сељацима самоуправу и доводила их у зависност од многобројних малих господара и господарчића, много окрутнијих од велике господе.

Поред кнежевско-бољарског сталежа и његових историских средишта и гнезда, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности — покрајине некадашњег »Господина Великог Новгорода.« Год. 1570. цар је отишао у земље новгородске — да казни своје »издајнике;« више места било је опустошено и опљачкано од стране цареве хорде. Али су најгрознији покољ и пљачка изведени у самом Новгороду. Легенда вели, да је само случајност спасла другу бившу градску републику Псков од кобне судбине Новгорода. Прича се, да је пред цара изашао један »јуродиви,« т. ј. света будала, са парченцем сировог меса, које је цару понудио. »Шта си полудео?« рече цар, »зар се сме јести месо у пост?!« »А зашто не,« одговори »јуродиви,« »када ево ти, Иване, једеш људско месо.« Цар је онда одустао од покоља у Пскову.

Међутим је Ливонски Рат трајао са променљивом срећом; године 1566. цар је сазвао сабор земаљски да се посаветује о том, да ли треба наставити овај рат. На сабору се већина изјаснила за то, да се рат настави. Тешкоће овога рата биле су тим веће, што су Татари из такозваног »Дивљег Поља« т. ј. из јужних степа све јаче наваљивали. Јужне границе државе биле су чуване сталном великом војском, распоређеном по гарнизонима у специјално саграђеним утврђењима дуж граница. Масе племства и сељака биле су тамо принудно насељене и живеле су под веома тешким околностима усред сталних опасности. За откуп заробљеника од Татара постојао је нарочити порез, али је ипак много народа гинуло или је било продавано по источњачким трговима, где су снажни руски радници и лепе жене били веома цењени. Изванредно скупо стали су Русију татарско суседство и непрекидна борба са њима. Године 1571. хан је дошао пред саму Москву и спалио је престоничка предграђа; том је приликом изгорео и »опричњи двор«, московско средиште »Опричњине.« Следеће године била је »Опричњина« формално укинута, те су многа имања враћена пређашњим господарима, али је ипак главни социјално-политички резултат »Опричњине« остао, као што је у ствари задржана и сама установа под именом »Двора.« Формално укидање »Опричњине« ваљда је било везано са кандидатуром Грозног на пољски престо, упражњен смрћу последњег Јагелона, али је цар Иван пропао на избору иако је имао утицајних присташа. За пољског краља беше изабран принц Хенрик Валоа. Али није дуго тај папаризлија остао на обалама Висле; због смрти брата му Карла IX постао је француски краљ, те је кришом отпутовао за Париз. На новим изборима говорило се опет о московској кандидатури; мислило се више на сина Иванова Тодора, него на њега сама. Можда би Тодор и био изабран, али му кандидатуру осујети сам цар. На његову несрећу, Пољаци онда изаберу сибињског војводу, Стефана Баторија, старијег човека, одличног војсковођу и организатора, који је победнички завршио рат са Москвом због Ливоније. Москва је изгубила не само Ливонију него и низ чисто руских (белоруских) градова.

Последње године Ивана Грозног биле су ужасне: немајући унутрашњег мира ни политичког ни личног, мучен страхом и грижом савести, нарочито после убиства, у наступу гњева, старијег сина Ивана, физички и морално болестан и преуморан, Грозни Цар је доживео још и потпуни слом своје спољашње политике. У мрачним тренуцима он се тешио литерарно-политичком полемиком (са Курпским), верском са лутеранским и католичким свештеницима (нарочито са папским изаслаником, исусовцем Посевином,. који је дошао да измири Ивана и Баторија и да покуша да увуче Москву у крило западне цркве) и различним аскетским вежбама, којима се бавио наизменце и упоредо са лудим гозбама, развратом и крвавим оргијама. Полемика Ивана IV са кнезом Курпским, с којим је изменио неколико политичких писама, пуних жучи и мржње, спада у ред најзначајнијих производа руске политичке књижевности и најважнијих извора руске историје. Иван Грозни излаже у веома одређеном облику формулисану теорију апсолутне владавине. »Како се може неко назвати самодржац,« пита Грозни »ако не ради сам?« Он тврди да има неограничено »право хтети своје чинити,« и према томе »слободан је бити милостив према своме робљу или га казнити.« За Ивана IV цео народ, са кнежевима и бољарима, то је његово робље. Курпски налази, да је ова опака доктрина потекла од »јосифљанске лукаве чете,« разумевајући под »четом« црквено-политичку странку. Он би хтео да Русија буде аристократска ограничена монархија, у којој би цар »био као глава и волео би мудре саветнике као своје удове.« Поред сталног бољарског савета, цар мора да понекад саслуша и мишљење Земаљског Сабора, састављеног од представника свију сталежа. Ове идеје Курпског спроведене су и кроз његову »Историју Ивана Грозног,« један историско-политички памфлет веома богате садржине али несумњиво у многоме пристрасан. Политичке идеје Грозног Цара нашле су одјека, или су можда биле изазване списом неког Иванке Пересвјетова »Прича о Петру влашком војводи.« Идеологија Пересвјетова није само монархистичка, него и племићска. Напротив, аристократске идеје Курпског биле су заступане у још једном значајном политичком памфлету, »Беседа преподобних Срђа и Ђермана, валамских чудотвораца,« која напада цареве за њихове »јосифљанске« тенденције и због занемаривања бољарског савета, те прориче велике беде Московској Царевини.

Кратко време пред смрт Иван IV дочекао је једну врло пријатну вест: да су козаци — ови руски »конквистадори« — за рачун велике руске колонизаторске породице Строгонова, а под вођством свога »атамана« Јермака, освојили западну Сибирију, отворивши за руску колонизацију и експлоатацију огромне просторе преко Урала.

Док су Руси улазили у Азију, придружујући се са своје стране оном великом освајачком походу европских народа, који су у XV и XVI столећу пронашли и почели да освајају велика ваневропска земљишта, Енглези су радили на проучавању, »проналажењу« и привредном освајању саме Русије. Од год. 1553., када су прве енглеске лађе са капетаном Ченслором сасвим случајно ушле у северну Двину, па до краја владавине Ивана Грозног, везе између Москве и Енглеске — дипломатске и економске — постале су веома живе. Енглезима је било много стало до освајања руског тржишта, као и транзитног трговачког пута преко Русије за Средњи Исток. Иван је, са своје стране, тражио у Енглеској, између осталог, и жену за себе, као и евентуално уточиште; он је чак покушао да испроси саму краљицу Јелисавету, а интересовао се и за њене рођаке. Ливонским Ратом, везама са Енглеском, са папском столицом и другим европским силама, позивањем странаца, који су, већином пустолови, почели да све чешће долазе у Москву у својству војника, трговаца, техничара и лекара, Москва је све више улазила у европски свет; а интересовање за њу у Европи почело је да бива све веће и све живље.

Споменуто тражење уточишта у Енглеској врло је карактеристично за Ивана Грозног: он је био у сталном страху за свој живот, пошто се завадио са масом својих поданика. А они су ипак у главном остали мирни. Мислило се једно време, да је Иван отрован; али он је био толико истрошен и болестан да је много вероватнија његова природна смрт. Умро је за време једне шаховске партије 18. марта 1584. године.