Istorija Rusije (A. Jelačić) 9

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA IX.
Doba Ivana IV Groznog.

Zbog maloletnosti Ivanove zemljom je upravljala njegova majka Jelena, koja je vladala zajedno sa boljarima, na čelu sa njenim ljubimcem knezom Oboljenskim. Namesništvo velike kneginje trajalo je svega pet godina, jer je ona 1538. umrla, verovatno od otrova. Iza toga nastaje devetogodišnja čisto boljarska uprava, koja nije vodila mnogo računa ni o velikom knezu, ni o njegovom vaspitanju (sa mnogo gorčine pominjao je kasnije Ivan svoje detinjstvo), ni o zemlji. To je bilo doba boljarske samovolje i borbi silnih velikaških familija (Bjeljskih i Šujskih), koje je prekinulo, izvršeno po nalogu trinaestogodišnjeg Ivana, ubistvo njegova namesnika kneza Andrije Šujskog (1543.). Svirepe borbe, koje su se vodile u okolini Ivanovoj i pred njegovim očima, zauvek su udarile naročit pečat na njegovu ličnost i dušu.

God. 1547. Ivan se proglasi punoletnim, a uz to još carem i samodršcem. To je titula, koju su samo ponekad upotrebljavali njegov otac i ded. On se oženio Anastasijom, devojkom retkih vrlina, iz odlične velikaške porodice Zaharijinih-Koškinih, iz koje je i kasniji osnivač nove ruske dinastije, Mihajlo Romanov. Ipak i posle ovog proglašenja, Ivan je ostao daleko od poslova, više predan svojim uživanjima i zadovoljavajući svoju opaku ćud, dok su na upravi bili, umesto starih velikaša, njegovi novi ljubimci. Veliki požar i pobuna u Moskvi doveli su do izvesnog preokreta u duševnom raspoloženju Ivanovom i on se nekako uozbiljio. Negde u to vreme obrazovala se, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, nova vlada Ivanova t.zv. »Izbrana Rada«, sa kojom je u slozi car radio tokom sledećih, najlepših, godina svoje vladavine. U to vreme izdat je takozvani »Carski Sudebnik« ili Zakonik; sazvan je crkveni sabor, na kome je doneto više odluka svrstanih u sto glava (»Stoglavg.«, 1551.); reorganizovana je vojna služba, te je preuređena vojska odnela sjajnu pobedu pod Kazanom, osvojivši ovaj važni grad na Volgi i srušivši veliki hanat kazanski, koji je ušao u sastav Moskovskog Carstva (1552.).

Sudski zakonik ili »Carski sudebnik« izdao je car Ivan »sa svojom braćom« i sa svojim boljarima, a »uzevši blagoslov« od crkvenih vlasti. Izradi Sudebnika prethodila je zapovest careva boljarima i drugim višim i nižim zvaničnicima i sucima da se »izmire u određenom roku sa svima hrišćanima«. Ima vesti da je ovo »izmirenje« nepravednih sudaca sa narodom, kao i rad na Zakoniku, bio u vezi sa nekom vrstom zemaljskog sabora. Bilo kako mu drago, ali Carski sudebnik, razdeljen u sto članaka, mnogo je savršeniji i potpuniji od Sudebnika iz god. 1497. Pored podrobnih pravila sudskog postupka i zakona o sudskim taksama, sa nizom strogih propisa protiv nepravednih i podmitljivih sudaca, Carski sudebnik sadrži i mnoge odredbe materijalnog prava, tako na primer o pravu baštinika da otkupe imanje svojih predaka; dalje podrobnije odredbe, koje regulišu odnose seljaka i zemljeposednika.

Pitanje o pravu manastira da budu vlasnici dobara, koje je toliko uzrujalo rusku crkvu i društvo za Ivana III, opet je stavljeno na dnevni red za vreme reforama Ivana IV. Izgleda da je stranka »Njestjažatelja« nastojala da se sazove veliki crkveni sabor, na kom je, kao jedno od glavnih pitanja, uzeto u pretres pitanje o crkvenim i manastirskim imanjima. Na saboru car je stavio na rešavanje 69 pitanja, većim delom crkvenih, ali je bilo tu i pitanja čisto svetovnih, tako je n. pr. predložio saboru da izvidi, da li nema u Sudebniku nečeg što je u opreci sa Svetim Pismom i crkvenim zakonima. Na saboru su većali: mitropolit Makarije, koji je pre toga uredio ogromnu zbirku žitija ruskih svetaca i sproveo kanonizaciju mnogih, i to iz raznih pokrajina, i sa njim devet vladika i sva sila igumana, sveštenika i svetovnjaka. Pitanje o crkvenim imanjima sabor je rešio u duhu »Josifljana«. Ostala mnogobrojna crkvena, moralna i liturgiska pitanja sabor je rešio u veoma konzervativnom duhu čisto ruskog nacionalnog pravoslavlja. Rezultati saborske radnje sačuvani su u »Stoglavu«, koji postoji u tri redakcije i više spiskova. »Stoglav« predstavlja sve dosada temelj verskih i crkvenih shvatanja specijalne struje ruske crkve, koja je nikla druge polovine XVII stoleća pod imenom »Crkve starog obreda«, a koju sadašnja naša crkva smatra šizmom (»Расколъ«). Za istoričare to je jedan od najbogatijih izvora za poznavanje ruske prošlosti XVI stoleća i uopšte kulture i nazora moskovske Rusije.

U sastavu »Izbrane Rade« nalazio se budući najveći protivnik i istoričar cara Ivana, knez Andrija Kurpski, carski duhovnik prota Silvestar i intimni carski prijatelj Aleksej Adašev. Aristokratska po svome sastavu, vlada Ivanova, blagodareći učešću u njoj ovih ljudi srednjeg staleža, nije imala karakter usko staleški. Međutim, sloga između cara i vlade nije bila dugog veka; već godine 1553. došlo je do prvog ozbiljnog sukoba između Ivana i njegove okoline. Ivan je teško oboleo, te su se bojali za njegov život. Videći to, on je tražio od svojih savetnika da se zakunu na vernost njegovu sinu, mališanu Dimitriju; većina se tome usprotivila, govoreći da neće služiti ujacima i rođacima malog prestolonaslednika. Na kraju krajeva ipak su pristali da polože traženu zakletvu; Ivan je ozdravio, ali je postao nepoverljiv prema svojim savetnicima. Poslednji važni čin izveden pod ovom vladom beše osvojenje astrahanskog hanata. Rusija je tako izašla na Kaspisko Jezero, osvojivši ceo basen Volge. Izgleda, da je većina vlade nastojala da se udari i na treći hanat, krimski, dok je Ivan hteo da uputi moskovsku politiku u pravcu Zapada, u cilju osvojenja Baltičkog Mora i puteva u Evropu. Ivan je našao ljude, koji su ga u tom i pomogli; upao je u Livoniju i otpočeo je takozvani Livonski Rat, koji je trajao četvrt veka i pretvorio se u tragediju vladara i zemlje. Ivan je sve više pokazivao nepoverenje prema svojim doskorašnjim savetnicima; kad mu je umrla carica Anastasija, Ivan lud od bola, okrivljuje svoju vladu za tu smrt. Pali su u nemilost Silvestar i Adašev i druga lica iz vlade i iz carske okoline. Nastala je čitava panika među dvorjanima, pa su neki velikaši i vojskovođe pobegli iz moskovske države, a među njima i knez Andrija Kurpski, stupajući, prema starom feudalnom pravu, u službu litvansko-poljskog kralja, iako je ovaj bio u ratu s carem. Oni su smatrali ovakvo ponašanje kao svoje pravo, dok ih je Ivan oglasio kao izdajnike; Ivan je stoga počeo da uzima taoce i da traži jemstvo u ogromnim svotama novca od rođaka i prijatelja onih velikaša, koji su mu bili sumnjivi. Najzad je došlo do potpunog raskida između cara i boljarstva. U tom sukobu se ogledala duboka politička i društvena bolest moskovskog carstva. Jednog dana, krajem god. 1564., car je iznenada napustio Moskvu. Tražili su ga svugde, ali ga nisu mogli naći. Zavladao je strah po Moskvi i celoj zemlji; prosti puk se bunio protiv boljara, kao glavnih krivaca za carev odlazak, zbog koga su očekivali velike bede. Kroz izvesno vreme car se javio u Aleksandrovoj »slobodi«, t.j. palanci, čiji su stanovnici bili nekad oslobođeni od poreza. Ovo mesto se nalazi nekoliko stotina kilometara istočno od Moskve. Ljudi su odmah stupili s carem u vezu, pa su, nakon pregovora, sklopili ugovor naročite vrste: car je dobio pravo da odvoji za sebe izvestan deo države, ljudi, zemalja, kuća (u Moskvi i u drugim gradovima) i prihoda, kao svoj posebni »dvor« ili »Opričnjinu«. Ostalo se sve proglašavalo »Zemštinom«, sačuvalo je staru organizaciju, u koju car u načelu ne treba da se meša. Kasnije je »Zemština« dobila čak i naročitog nominelnog »cara«, pokrštenog tatarskog kneza ili »carevića« Simeuna Bekbulatovića, (dok se car Ivan ponekad zvao »knez Ivanjec Moskovski«). Čisto policajna uloga »Opričnjine« bila je: da se brine za zaštitu carske sigurnosti; s tom misijom ona je uvela strašan teror. Inače, smisao »Opričnjine« bio je u tome, da se razbije celina starih oblasti, da se mnogobrojne, naročito kneževske porodice feudalnog plemstva udalje sa svojih pradedovskih gnezda i da se izvrši iseljavanje stanovništva vrlo mnogih okruga, nepouzdanih za carsku vlast. Kada je neko mesto, odnosno kraj, prelazio u »Opričnjinu«, veliki deo stanovništva, naročito uticajne porodice bile su preseljavane na nova mesta, dok su njihove stare baštine dodeljivane pouzdanim ljudima naročito pak »opričnjicima«. I ova mera nasilnih seoba stanovništva, i čitav sistem pravih terorističkih akcija, progona, paljevina, oduzimanja imetka i smrtnih kazni, često izvedenih na najgrozniji način sa naročito udešenim mučenjem žrtava — sve je to bilo u suštini neka vrsta socijalno-političke revolucije, koju je car Ivan izveo uz saradnju srednjeg i nižeg plemstva protiv starog moćnog kneževsko-boljarskog staleža, kome su pre toga pripadali najkrupniji kompleksi zemljišta, velike mase zavisnih (u feudalnom smislu)« ljudi, t.j. seljaka i naoružanog nižeg plemstva, gomile robova i svi najvažniji položaji u prestonici, u vojsci i pokrajinama. Ovakva je politika prirodno nanela veliku štetu narodnom gospodarstvu, pa i seljacima; ovim poslednjim naročito još zato što je, ništeći i deleći između mase manjih vlasnika velike kneževske i boljarske latifundije, rušila celinu velikih seoskih opština, oduzimala seljacima samoupravu i dovodila ih u zavisnost od mnogobrojnih malih gospodara i gospodarčića, mnogo okrutnijih od velike gospode.

Pored kneževsko-boljarskog staleža i njegovih istoriskih središta i gnezda, nastradale su i oblasti stare gradske slobode i državne nezavisnosti — pokrajine nekadašnjeg »Gospodina Velikog Novgoroda.« God. 1570. car je otišao u zemlje novgorodske — da kazni svoje »izdajnike;« više mesta bilo je opustošeno i opljačkano od strane careve horde. Ali su najgrozniji pokolj i pljačka izvedeni u samom Novgorodu. Legenda veli, da je samo slučajnost spasla drugu bivšu gradsku republiku Pskov od kobne sudbine Novgoroda. Priča se, da je pred cara izašao jedan »jurodivi,« t. j. sveta budala, sa parčencem sirovog mesa, koje je caru ponudio. »Šta si poludeo?« reče car, »zar se sme jesti meso u post?!« »A zašto ne,« odgovori »jurodivi,« »kada evo ti, Ivane, jedeš ljudsko meso.« Car je onda odustao od pokolja u Pskovu.

Međutim je Livonski Rat trajao sa promenljivom srećom; godine 1566. car je sazvao sabor zemaljski da se posavetuje o tom, da li treba nastaviti ovaj rat. Na saboru se većina izjasnila za to, da se rat nastavi. Teškoće ovoga rata bile su tim veće, što su Tatari iz takozvanog »Divljeg Polja« t. j. iz južnih stepa sve jače navaljivali. Južne granice države bile su čuvane stalnom velikom vojskom, raspoređenom po garnizonima u specijalno sagrađenim utvrđenjima duž granica. Mase plemstva i seljaka bile su tamo prinudno naseljene i živele su pod veoma teškim okolnostima usred stalnih opasnosti. Za otkup zarobljenika od Tatara postojao je naročiti porez, ali je ipak mnogo naroda ginulo ili je bilo prodavano po istočnjačkim trgovima, gde su snažni ruski radnici i lepe žene bili veoma cenjeni. Izvanredno skupo stali su Rusiju tatarsko susedstvo i neprekidna borba sa njima. Godine 1571. han je došao pred samu Moskvu i spalio je prestonička predgrađa; tom je prilikom izgoreo i »opričnji dvor«, moskovsko središte »Opričnjine.« Sledeće godine bila je »Opričnjina« formalno ukinuta, te su mnoga imanja vraćena pređašnjim gospodarima, ali je ipak glavni socijalno-politički rezultat »Opričnjine« ostao, kao što je u stvari zadržana i sama ustanova pod imenom »Dvora.« Formalno ukidanje »Opričnjine« valjda je bilo vezano sa kandidaturom Groznog na poljski presto, upražnjen smrću poslednjeg Jagelona, ali je car Ivan propao na izboru iako je imao uticajnih pristaša. Za poljskog kralja beše izabran princ Henrik Valoa. Ali nije dugo taj paparizlija ostao na obalama Visle; zbog smrti brata mu Karla IX postao je francuski kralj, te je krišom otputovao za Pariz. Na novim izborima govorilo se opet o moskovskoj kandidaturi; mislilo se više na sina Ivanova Todora, nego na njega sama. Možda bi Todor i bio izabran, ali mu kandidaturu osujeti sam car. Na njegovu nesreću, Poljaci onda izaberu sibinjskog vojvodu, Stefana Batorija, starijeg čoveka, odličnog vojskovođu i organizatora, koji je pobednički završio rat sa Moskvom zbog Livonije. Moskva je izgubila ne samo Livoniju nego i niz čisto ruskih (beloruskih) gradova.

Poslednje godine Ivana Groznog bile su užasne: nemajući unutrašnjeg mira ni političkog ni ličnog, mučen strahom i grižom savesti, naročito posle ubistva, u nastupu gnjeva, starijeg sina Ivana, fizički i moralno bolestan i preumoran, Grozni Car je doživeo još i potpuni slom svoje spoljašnje politike. U mračnim trenucima on se tešio literarno-političkom polemikom (sa Kurpskim), verskom sa luteranskim i katoličkim sveštenicima (naročito sa papskim izaslanikom, isusovcem Posevinom,. koji je došao da izmiri Ivana i Batorija i da pokuša da uvuče Moskvu u krilo zapadne crkve) i različnim asketskim vežbama, kojima se bavio naizmence i uporedo sa ludim gozbama, razvratom i krvavim orgijama. Polemika Ivana IV sa knezom Kurpskim, s kojim je izmenio nekoliko političkih pisama, punih žuči i mržnje, spada u red najznačajnijih proizvoda ruske političke književnosti i najvažnijih izvora ruske istorije. Ivan Grozni izlaže u veoma određenom obliku formulisanu teoriju apsolutne vladavine. »Kako se može neko nazvati samodržac,« pita Grozni »ako ne radi sam?« On tvrdi da ima neograničeno »pravo hteti svoje činiti,« i prema tome »slobodan je biti milostiv prema svome roblju ili ga kazniti.« Za Ivana IV ceo narod, sa kneževima i boljarima, to je njegovo roblje. Kurpski nalazi, da je ova opaka doktrina potekla od »josifljanske lukave čete,« razumevajući pod »četom« crkveno-političku stranku. On bi hteo da Rusija bude aristokratska ograničena monarhija, u kojoj bi car »bio kao glava i voleo bi mudre savetnike kao svoje udove.« Pored stalnog boljarskog saveta, car mora da ponekad sasluša i mišljenje Zemaljskog Sabora, sastavljenog od predstavnika sviju staleža. Ove ideje Kurpskog sprovedene su i kroz njegovu »Istoriju Ivana Groznog,« jedan istorisko-politički pamflet veoma bogate sadržine ali nesumnjivo u mnogome pristrasan. Političke ideje Groznog Cara našle su odjeka, ili su možda bile izazvane spisom nekog Ivanke Peresvjetova »Priča o Petru vlaškom vojvodi.« Ideologija Peresvjetova nije samo monarhistička, nego i plemićska. Naprotiv, aristokratske ideje Kurpskog bile su zastupane u još jednom značajnom političkom pamfletu, »Beseda prepodobnih Srđa i Đermana, valamskih čudotvoraca,« koja napada careve za njihove »josifljanske« tendencije i zbog zanemarivanja boljarskog saveta, te proriče velike bede Moskovskoj Carevini.

Kratko vreme pred smrt Ivan IV dočekao je jednu vrlo prijatnu vest: da su kozaci — ovi ruski »konkvistadori« — za račun velike ruske kolonizatorske porodice Strogonova, a pod vođstvom svoga »atamana« Jermaka, osvojili zapadnu Sibiriju, otvorivši za rusku kolonizaciju i eksploataciju ogromne prostore preko Urala.

Dok su Rusi ulazili u Aziju, pridružujući se sa svoje strane onom velikom osvajačkom pohodu evropskih naroda, koji su u XV i XVI stoleću pronašli i počeli da osvajaju velika vanevropska zemljišta, Englezi su radili na proučavanju, »pronalaženju« i privrednom osvajanju same Rusije. Od god. 1553., kada su prve engleske lađe sa kapetanom Čenslorom sasvim slučajno ušle u severnu Dvinu, pa do kraja vladavine Ivana Groznog, veze između Moskve i Engleske — diplomatske i ekonomske — postale su veoma žive. Englezima je bilo mnogo stalo do osvajanja ruskog tržišta, kao i tranzitnog trgovačkog puta preko Rusije za Srednji Istok. Ivan je, sa svoje strane, tražio u Engleskoj, između ostalog, i ženu za sebe, kao i eventualno utočište; on je čak pokušao da isprosi samu kraljicu Jelisavetu, a interesovao se i za njene rođake. Livonskim Ratom, vezama sa Engleskom, sa papskom stolicom i drugim evropskim silama, pozivanjem stranaca, koji su, većinom pustolovi, počeli da sve češće dolaze u Moskvu u svojstvu vojnika, trgovaca, tehničara i lekara, Moskva je sve više ulazila u evropski svet; a interesovanje za nju u Evropi počelo je da biva sve veće i sve življe.

Spomenuto traženje utočišta u Engleskoj vrlo je karakteristično za Ivana Groznog: on je bio u stalnom strahu za svoj život, pošto se zavadio sa masom svojih podanika. A oni su ipak u glavnom ostali mirni. Mislilo se jedno vreme, da je Ivan otrovan; ali on je bio toliko istrošen i bolestan da je mnogo verovatnija njegova prirodna smrt. Umro je za vreme jedne šahovske partije 18. marta 1584. godine.