Историја Русије (А. Јелачић) 19
| ←< 18. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Алексеј Јелачић |
20. глава→ |
ГЛАВА XIX.
Доба цара Александра I.
Новог владара Александра I. и жену му царицу Јелисавету престоница је дочекала са неописаном радости. Већ првих месеци Александар се латио реформаторског посла. Биле су уклоњене најомраженије личности и мере срушеног режима. Дозвољено је слободно путовање Руса у иностранство, као и долазак странаца у Русију; дозвољен је увоз страних књига и скинут је секвестар са приватних штампарија. Забрањено је штампање огласа у службеним новинама о продаји сељака јавним путем, као и продавање појединих чланова сељачких породица, одвојено од целе фамилије. Дозвољено је даље, и другим слободним становницима царевине, а не само племићима, да буду власници непокретних имања ван градова. За израду нових закона и преглед старих именована је нарочита комисија, у коју је ушао чак и знаменити револуционарни писац Радишчев. Године 1802. преуређена је централна управа земље тим, што су укинути последњи трагови колегија Петра Великог и што је уређено десет министарстава. Међу њима је било и Министарство Просвете; просвета је први пут тада постала посебна грана врховне управе. Решено је, да се отворе нови универзитети, и то у Петрограду, Кијеву, Харкову, Казану и Вилни. Године 1804. издат је први закон о универзитетима и општи план народне просвете.
Министри и министарства стављени су под, до душе само номинални, надзор Сената, коме је враћен „пређашњи сјај“ и дато право да ставља примедбе на неупутне указе и законе. Иницијативом једног од великаша и велепоседника, грофа Сергија Румјанцова издат је године 1803. закон о слободним земљорадницима, према коме је створена законска могућност, да сељаци добијају слободу непосредним споразумом са спахијама. Све ове мере, којима се не може порицати добра сврха, ипак су носиле више декоративно обележје: последњи закон остао је готово без последица; сељаци су и даље продавани без земље и на лицитацији, као и одвојено од својих породица. Када се Сенат усудио да стави примедбу на један указ, цар је наредио да се тај указ ипак изврши, а Сенату је препоручио да се мане тих примедаба. Тако се Сенат није никад више тим правом послужио све до прве револуције год. 1905., а између прве и друге револуције само је једанпут ставио примедбу на један царски указ. У либералној комисији за састављање новог закона Радишчев је једаред добио тако суров укор за своје слободоумље, да се одмах иза тога отровао, очекујући ново прогонство у Сибир. Ипак су се чули одушевљени либерални говори у друштву, осећао се свежи дах у књижевности, нарочито у публистици, у којој се веома истакао са својим Весником Европе талентовани писац Карамзин. С друге стране, у конзервативним круговима, нарочито у Москви, нападали су „јакобинске тежње“ младога цара и његових „младих пријатеља“. Ови такозвани „млади пријатељи“: кнез Адам Чарториски, пољски великаш и руски државни подсекретар, а после министар спољњих послова, граф Павле Строганов, кнез Кочубеј и Новосиљцев чинили су такозвани „тајни одбор“ уз цара, који је радио на великом плану преуређења „ружне грађевине“ руске царевине. У припремним радовима учествовао је и будући љубимац и први доглавник Александров, Сперански. Од целога тога рада, поред споменутих, више мање безначајних мера, које нису дубоко засецале у руски државни живот, остало је сила разног материјала писаног на француском језику, гомиле папира које нису имале никаква утицаја на ток државних послова и објављене су тек у наше дане. „Млади пријатељи“ били су интимни цареви саветници и у пословима спољње политике; нарочито је у том погледу био јак утицај кнеза Адама, који се надао помоћу Александровом обновити пољску краљевину у њеним историским границама, евентуално у само личној унији са Русијом.
У главним својим линијама политика Александрова првих година била је англофилска; „измирење Русије са Енглеском“ био је непосредан резултат смрти цара Павла. Рат са овом државом, која је одавно постала за Русију најбогатија пијаца за извоз гвожђа, жита, дрва, сумпора, лана и конопље, највише је узрујао јавно мнење против покојног цара. После његове смрти требало је пошто-пото учинити рату крај. Природно је, да су мир и пријатељство са Енглеском довели прво до затегнутих односа, а онда и до раскида са великим такмацем Енглеске у то време, са Француском, која је под Наполеоном задавала Александру и његовој околини великих брига. После неколико дипломатских сукоба, добивши обилату новчану помоћ од Енглеза и склопивши савез са Аустријом, цар се залетео у рат са Наполеоном. Уз пут учинио је покушај да обнови Пољску, поседнувши руским трупама пруске делове Пољске. Али је пруска војска благовремено дојурила на руску границу, тако да се Александар I морао задовољити само изјавама симпатије и оданости пољског племства, које се у октобру 1805. скупило у замку Чарториских у Пулавима, где је Александар провео неколико недеља пред поход против Наполеона. Руска војска је закаснила на бојиште у јужној Немачкој, где је главни део аустриске војске био заробљен у тврђави Улму. Аустриски цар би принуђен да напусти Беч и да се склони у Моравску, у Оломуц, где се састао са Александром. Међутим је руска војска морала да се из Чешке повуче у Моравску, водећи под Кутузовим доста успеле борбе са Французима. Крајем новембра руска војска, са остацима аустриске, заузела је положаје у моравској равници на истоку од Брна, где се сместила врховна команда Наполеонова. Аустриски генерални штаб, који је био потпуно сигуран у свом познавању терена и околности и дубоко убеђен у несумњиву победу, израдио је план битке, основан на сасвим кривој претпоставци: да се Наполеон спрема на повлачење и да га треба у том повлачењу разбити и спречити. У јутро 2. децембра 1805. цео план показао се као погрешан и неостварљив, те су руске и аустриске трупе, и поред бројне надмоћности, нашавши се изненада пред Французима у офанзиви, за кратко време биле страшно тучене и натеране у бегство. Неколико пукова беше заробљено у целини, као и већи део артиљерије и коморе. Александар никад није заборавио ту несрећну битку, из које се једва спасао. Наполеон, који је на дан после битке ноћио у замку Кауница, у варошици Аустерлиц (Славков), назвао је ту битку аустерличком. Она је имала великих последица, јер је разбила прву коалицију против Наполеона, у којој је Русија учествовала. По миру у Братислави, закљученом 26. децембра 1805., Аустрија је изгубила Далмацију и Боку, а аустриски цар се одмах иза тога одрекао звања римско-немачког цара, тако да је ова царевина тим актом и правно престала да постоји. Русија није закључила формалан мир са Француском, али неко време није ни ратовала, него је чак подржавала једну врсту полузваничних дипломатских односа са Француском.
Међутим, током године 1806., опет на подстицај Енглеске, закључена је друга коалиција против Наполеона, у којој су учествовале Русија и Пруска. О обнови Пољске под таквим околностима није могло бити речи и зато је пољски патриота кнез Адам дао оставку на положај руског министра спољњих послова, а заменио га је безначајни барон Будберг. Александар је био сам свој министар спољњих послова. За Наполеона је пољско питање било веома леп мамац и у његовој војсци налазила се посебна пољска легија. И овог пута руска је војска закаснила на бојиште, тако да је Наполеон успео да, крај Јене и Ауерштета, сасвим уништи пруску војску. У исто време он је успео натерати Порту да објави Русији рат. Руска војска, лоше снабдевена, тешко је страдала у зиму године 1806—1807., по блату и снеговима Источне Пруске и Пољске,. иако се лепо држала у сукобима са Наполеоном (Пултуск, Прајсиш-Ејлау). Наполеон је овом приликом прогласио обнову Пољске. После низа безначајних чарки и компликованог маневрисања, обе војске су се одлучно сукобиле крај Фридланда на једном врло уском земљишту. Руска војска претрпела је тешке губитке и била је натерана на повлачење у нереду (14. јуна 1807.). Кроз неколико дана дошло је до састанка цара Александра и Наполеона у Тилзиту на Њемену.
Први састанак удешен је, као нека позоришна представа, под једним шатором, на скели усред Њемена. Оба владара учинила су све да очарају и преваре један другога. У „ваздуху Тилзита“ родило се кратко пријатељство царева и царевина. По уговору о миру, Александру је пошло за руком да спасе Пруску, али јако окрњену у корист самог Наполеона, његових немачких савезника и пољске државе, делимично обновљене у облику Велике Војводине Варшавске под француским туторством и номиналном влашћу саксонског краља. Прусија је морала да плати велику отштету, а дотле да остане под француском окупацијом. Наполеон је добијао одрешене руке у западној и средњој Европи, док је Русија морала прекинути односе са Енглеском и пристати на такозвану континенталну блокаду, т. ј., поред дипломатских прекинути и трговачке везе са Енглезима и забранити увоз робе на енглеским бродовима у руске луке. На Балкану, где је у Боки и дуж јужних далматинских обала, дошло такође до сукоба између Француза и Руса и Црногораца —, Наполеон није обећао ништа стварно Александру и није га помагао у ликвидацији борбе са Турском започете због Наполеонова подбадања Порте против Русије (смењивање команданта и влашког господара, који су тобож помагали Србе). Али зато Русија није изгубила ни једног парчета свога земљишта и није платила никакве отштете.
Повратак Александров у Петроград био је доста жалостан, и било је очигледно да јавно мнење не одобрава савез са Француском и прекид са Енглеском, који је доста јако погодио руску привреду, а нарочито интересе велепоседничке аристократије, која је прешла у отворену „фронду“ против владара. Међутим је Александар упорно стајао уз Наполеона и године 1808. удешен је поновни састанак обојице царева у немачком граду Ерфурту. Као последица тих односа дошао је номинални рат са Енглеском, од кога је страдала руска привреда и сасвим озбиљан рат са Шведском, кренут утицајем Енглеза. Овај рат, у ком су се нарочито истакле сјајне особине руског војника, завршио се потпуно победом Русије и освајањем (мир у Фридрихсгаму 1809.) целе Финске до реке Торнео и северног Леденог Мора са Аланским Острвљем. Али још пре мира састао се фински сабор у граду Борго и прогласио је Александра за финског великог кнеза. Том приликом Александар је потврдио слободу и уставна права Финске. Занимљиво је да су фински сељаци водили огорчену борбу са руским одредима, док су шведско грађанство и племство били у већини за придружење Русији. Александар је дао нарочито уређење Финској, иако није сазвао њен сабор; шта више, придружио јој је и оне финске крајеве, које је Русија освојила још за време Петра I и царице Јелисавете. Али положај Финске, уз Руску Царевину био је уопште доста двосмислен: 1) он није био јасан у смислу њених правних веза са царевином, и 2) Финска је била уставна покрајина, док се Русија управљала по начелима неокрњене аутократије.
У колико је Александар могао да буде незадовољан пасивним држањем Наполеоновим у руско-турском и руско-шведском рату, у толико је и Наполеон могао да буде огорчен држањем Русије у његовом рату са Аустријом. Тај се рат водио године 1809. са променљивом срећом. Русија је такође објавила Аустрији рат, али су руске и аустриске трупе на сваки начин избегавале сукоб, и нису измениле ни једног куршума. Шта више, руски генерали и официри нису крили својих симпатија према Аустријанцима. Битка код Ваграма решила је и тај рат у корист Наполеона. По Бечком Миру Аустрија је била јако окрњена. Словеначки и велики део хрватских крајева уступљени су Француској и заједно са Далмацијом и укинутом Дубровачком Републиком састављали су Наполеонову Илирску Краљевину. Велика Војводина Варшавска повећана је на рачун Аустрије, а и Русија је добила на име накнаде за своје учешће у рату трнопољски округ у Источној Галицији.
Иза Тилзитског Мира цар Александар се опет одао реформаторском раду, али није више радио са „младим пријатељима“ „тајног одбора“, него са државником високог полета, који се звао Михајло Михајловић Сперански. Син једног сиромашног сеоског попа Сперански је почео да учи у неком манастиру, после је свршио богословију и високу теолошку школу у Петрограду. Као магистар теологије предавао је кратко време у теолошкој школи, затим је био приватан наставник код једног великаша, кнеза Куракина. За време цара Павла тај кнез је постао министар, а Сперански шеф његовог кабинета, па је ту остао и даље, све док није дошао у комисију за израду закона са звањем и правима државнога секретара. Невероватна радиност, изванредно добро дисциплиновани ум, одличан стил и умешност, да се снађе и у практичној политици, и у питањима најзамршеније теориске политике, уз то отмено понашање — све је то довело Сперанског до највећег положаја и почасти у држави. Скоро после Тилзита он постаје омиљени референт царев, прати га у Ерфурт као шеф његова цивилног кабинета, а након повратка постаје први доглавник Александров. Сперански је радио на стварању система руских закона, у првом реду грађанског законика и на плану преуређења руског државног устава. Главне линије овога плана су следеће: врховна власт остаје по закону апсолутна, али стварно се ограничава законима и системом државних установа. Непосредно под царем налази се дарев кабинет и Државни Савет, састављен од великаша које именује цар; тај Савет уједињује све гране власти. Законодавна власт деломично се препушта Државној Думи, састављеној од народних посланика. Власт извршна налази се у рукама министара, који одговарају нарочитом Управном Сенату; за заједничке послове министри се сакупљају у Комитет Министара. Сва држава раздељена је на губерније, срезове и „волости“ (неколико села); у свакој таквој јединици ради самоуправна скупштина, звана Дума. Волосну Думу бирају сви власници непокретног имања. Затим, Думе бирају своје одборе и посланике више Думе. На такав начин Државна Дума произлази из народних избора, али у четири ступња. Основна идеја је Сперанског, да нема власти без пристанка народа. Посве је јасно, да је овакав, за оно доба прилично напредан, план реформе логички водио ка укидању кметске зависности сељака. Ова либерална и донекле демократска тенденција Сперанског узрујавала је руско племство, нарочито „велику господу,“ коју је Сперански вређао и својом сјајном кариером и неким мерама, које је она сматрала као опасне. Уз то, Сперднски је био изразит франкофил у политици, иако „англоман“ у неким својим приватним обичајима и укусима. Против Сперанског водила је аристократија сталну борбу, али је он имао присташа у вишој трговачкој буржоазији и код неких бирократа, који нису били племићског порекла. Разуме се, нису га држале ове симпатије, него једино милост и поверење царево, и то само дотле, док није дошло до раскида са Наполеоном. Од целог плана Сперанског остварена је била само реформа Државног Савета, који је претворен из једног малог интимног конзултативног тела у државну великашку скупштину, у коју је цар именовао најугледније државнике, поверивши стварно руковање пословима самом Сперанском. Отварање ове нове Скупштине на нову годину 1810. било је врхунац моћи и славе Сперанског. Формула, којом су отсада почињали закони и друга важнија царска акта: „саслушавши наш Државни Савет“ изгледала је као неки почетак уставног доба у Русији.
Сперански је спровео кроз Државни Савет закон о реформи Сената и врло важне и корисне мере за санирање руских државних финансија. Биле су још спроведене неке исправке у уређењу министарстава; и то је било све, што је успео да спроведе Сепарански. Његов план је остао само на папиру и дуго времена сматран је за државну тајну.
Средиште агитације против Сперанског био је двор цареве сестре, велике кнегиње Катарине, која је својим понашањем и памећу јако подсећала на њену знамениту бабу (Катарину II). Код ње, у граду Твери, био је примљен од цара знаменити публициста и приповедач Карамзин, онда већ државни историограф који је уручио цару своју „Записку о Старој и Новој Русији“. Овај је спис, написан веома жучно и енергично, одлучно осуђивао схватања Сперанског, а садржавао је и читаву филозофију руске историје у духу конзервативног обожавања самодржавне владавине, и то са јако истакнутом симпатијом ка московској Русији и деломичном осудом рефорама Петра Великог. Карамзин се уз то јављао као апологет племства. Али тада још пад Сперанског није дозрео (март 1811.). Годину дана касније, пошто је рат са Француском био сасвим на помолу, цар Александар отпусти Сперанског, који је био одмах, по цареву налогу, ухапшен и стражарно спроведен прво у Њижњи Новгород на Волги, онда у далеки Перм, где је остао интерниран, све до године 1818.
Међународна ситуација, почев од године 1809., развијала се у правцу новог француско-руског рата. Пријатељство са Наполеоном није донело Александру очекиваних користи, а руска привреда, као што је речено, у извесним гранама озбиљно је страдала од прекида односа са Енглеском. Под утицајем погођених високих друштвених кругова цар Александар је готово укинуо „континенталну блокаду“, и издао је царинску тарифу, која је осетно штетила француске трговачке интересе. Уз то пољска политика Наполеонова, која је, и поред свију уверавања, очигледно ишла за тим да успостави Пољску Краљевину у њеним границама од године 1772., била је стално пуна незгода и опасности за руску државну политику. Исто тако су се сукобљавали интереси француске и руске политике и на Балканском Полуострву, где је Русија водила напоран и тежак рат са Турском, имајући цроменљиву срећу у том рату, који се водио са прекидима, док је Француска настављала са традиционалном политиком. Ратовало се и на Кавказу.
Године 1804., избио је Први Устанак Срба. У вези с тим поднео је митрополит карловачки Стеван Стратимировић цару Александру преко проте Самборског, дворског свештеника његове сестре велике књегиње Александре, супруге угарског палатина, један меморандум о положају српског народа, о потреби да се цар заузме за њ и о могућности стварања једне велике словенске државе. Меморандум Стратимировићев, писан тешким словено-српско-руским језиком, био је за цара Александра прерађен, али изгледа, да се цар на њ није много обазрео. Исто тако без озбиљних последица свршило се и путoвање првог српског изасланства у Петроград. По одлуци скупштине, држане у Остружници, пођоше у Петроград, почетком септембра 1804., преко Влашке, српски посланици прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић-Чардаклија и Јован Протић. У Петрограду беше српско изасланство љубазно дочекано и примљено двапут на подужи разговор од кнеза Адама Чарториског. Језгро се целе дискусије састојало у речима кнеза Адама, који је одобравао држање Аустријанаца, што „нису могли погазити уговор, исто тако, као што сада и Русија не може да поквари уговор (са Портом).“ Посланство се, не добивши стварно ништа, вратило натраг. Међутим, устанак се продужио, и Русија сама загази у рат са Турском. 11. јануара 1807., руски заповедник на балканском бојишту, генерал Михелсон, упутио је Карађорђу писмо, ступајући с њим на тај начин први пут у додир, и позвао га је на даљњу борбу са Турском и на проглашавање независности од Турске, што изискује „достојанство“ српског народа. И заиста, ускоро је дошло до прекида српских преговора са Турском. Од тога времена настаје ужа сарадња између Руса и Срба, и, као најјачи знак ове сарадње, јавља се заједничка војничка борба српских и руских одреда у околини Видина, где се одликовао Миленко Стојковић, који је био награђен руском сабљом са натписом „за јунаштво“. Исто тако је и Карађорђе добио од цара на поклон сабљу са натписом „Браниоцу Вере и Отаџбине“. Већ 17. јуна 1807. год. дошао је у Србију као руски дипломатски агент, Константин К. Родофињикин, родом Грк. Он је играо веома важну улогу у српско-руским односима, па и у унутрашњој српској политици. Карађорђе никад није имао према њему поверења, а и у владиним српским круговима, па чак и у народу, нису му много симпатисали, као Грку, нарочито због његова пријатељства са београдским митрополитом Леонтијем, типичним фанариотом. Родофињикин био је званично у Србији повереник руске врховне команде на балканском бојишту.
У тајној инструкцији речено је било Родофињикину, да руски цар „неће оставити никаква могућа средства да им помогне; само кад се у њих увери, да се они у свима својим радњама неће никако клонити од тога, већ да ће се саображавати са правцима Руске Царевине“. Постоји и уговор између Карађорђа и царевог ађутанта, маркиза Паулучиа од 27. јуна 1807. У њему је предвиђен потпун протекторат Русије над Србијом, с тим да се управник и виши војни и цивилни часници постављају указом царевим. У том уговору обећана је била обилата руска помоћ Србима у свима облицима. Али су одредбе тог уговора биле више жеље и намере него стварност.
Од 1807—1810. ратовали су на источном бојишту Срби и Руси заједно против Турака и имали неколико успеха. Од тих заједничких борби најславнија је победа на Варварину (6. септембра 1810.). Неповољни обрт међународне политике за Русију промени ситуацију на штету Срба. Руси бише принуђени да прекину ратовање на Балкану и да у Букурешту склапају мир с Турцима (16. маја 1812.). У осмој тачци уговора о миру предвиђена је за Србе општа амнестија и једна врста самоуправе, коју ће споразумно израдити Порта са устаницима. Русија је желела, да у оним по себе тешким приликама учини за Србију што може. Међутим, султан је налазио, да су то велики уступци за Србе и одбио је да ратификује ту тачку Букурешког Уговора. Султан је могао тако поступати, јер Наполеон беше на путу ка самом срцу Русије. Мало после тога, Порта је прешла преко свих обзира и уништила је српску самосталност. Карађорђе и многи други прваци, након једногодишњег интернирања по аустриским тврђавама, пређоше у Русију, где су их све срдачно примили.
Поред великих и ситних државних питања цареве Наполеона и Александра делила су и многа лична питања. Неповољно примљена и на брзу руку прекинута прошња Наполеонова, који је тражио руку Александрове сестре Ане; затим француска анексија Олденбушке Војводине, чији владари беху блиски рођаци Александрови; најпосле, руско поновно пријатељство с Енглеском, све је то давало грађе за нови сукоб. Било је само питање, ко ће кога претећи и раније прећи у офанзиву. Закључивши савез са готово целом Европом, и обећавајући Пољацима обнову њихове краљевине, Наполеон је претекао Александра, па је у јуну 1812. год. са војском од преко 600.000 људи прешао руску границу и одмах без боја заузео престоницу литванске велике кнежевине Виљну.
Руска војска била је раздељена у три главна дела: један је водио генерал Барклај Де Толи (око 120.000 људи), други кнез Багратион (око 45.000), а трећи генерал Тормасов (око 35.000). По основном плану требала је армија Барклајева да се повлачи и да Наполеона увлачи све дубље у земљу, док је Багратион имао да удари на бок и позадину француске војске. Због огромне надмоћности Наполеонове друга половина плана била је очигледно неостварљива. С тога се главни задатак руских армија свео само на то, да што пре дођу у међусобни додир. Наполеонова намера беше да спречи уједињење руских армија. Али, благодарећи издржљивости и брзини маневрисања Руса, као и храбрости руских заштитница, две су се главне руске армије састале, док се трећа држала пасивно. Она је привукла на се један Наполеонов одред, састављен већим делом од Аустријанаца, који су исто тако сада избегавали сукобе са Русима, као што су Руси на „миран начин“ ратовали с њима године 1809. Слично су поступали и Пруси, којима је Наполеон издао наредбу да заузму Ригу и да запрете Петрограду. Наишавши на први отпор, Пруси су заузели пасиван посматрачки став на западној Двини. Међутим је Наполеонова главна армија напредовала, а руска се војска постепено повлачила, али увек са борбама, Најозбиљнији бој беше крај Смољенска, старог утврђеног града, који је том приликом највећим делом изгорео. Због сталног повлачења много су осумњичили Барклаја као странца, да је тобоже у везама са Наполеоном. С тога је Александар најзад пристао, да именује врховним заповедником старог генерала Кутузова, Суворовљева ученика, који је баш тада завршио руско-турско ратовање. Више из политичких него из стратешких разлога, пред самом Москвом, крај села Бородина, решио се Кутузов да прими главну битку. Цео дан 26. августа трајала је врло упорна битка, у којој су и једна и друга страна показале велику храброст и у којој су Руси, у главном, задржали своје положаје. Али, када су увече пребројали губитке, нашло се, да је руска војска толико настрадала, да јој је безуветно било потребно нагло прибирање. С тога се повукла према Москви. У Москви је настала паника и бегство већег дела становништва, и евакуација државних надлештава и државне имовине. Све је извршено у таквој хитњи, да је непријатељу остављена огромна маса рањених Руса (око 25.000). С почетка се мислило да се Москва свакако брани, али у ноћи 1. септембра у селу Фиљама, крај Москве, на ратном савету, против мишљења већине генерала, Кутузов је наредио повлачење овим знаменитим речима: „Са губитком Москве још није изгубљена Русија; наређујем повлачење.“ 2. септембра ушао је Наполеон у Москву готово сасвим напуштену, али, и Наполеонова војска беше проређена; она је већ спала на мање од четвртине оног, што је имала на почетку рата. Није утврђено, иако се ствар више пута утврђивала, како је Москва овом приликом запаљена. Несумњиво је пожар Москве јако погоршао положај Наполеона и послужио као сигнал за велики народни покрет. Сељаци, који су се дотле колебали, листом су се дигли против освајача и ометали су њихово снабдевање. С друге стране, Наполеон је учинио огромну грешку оставивши на миру Кутузова. Понуда мира, учињена цару Александру, остала је без одговора. Кутузов је чак одбио да закључи и примирје. Без довољно хране, с проређеним трупама, у далекој и необичној средини, Наполеон се осетио у великој незгоди. С тога се у октобру одлучи на одступање. Том приликом разорена руска престоница била је коначно опљачкана, а учињен је и варварски покушај, да се Кремљ баци у ваздух. Наполеон је хтео да одступи у Украјину, али није могао туда да прокрчи пут, него је морао да скрене на стари смољенски друм и да одступа преко разорених места. Руска војска је ишла у стопу за њим, док су га страшно узнемиравали козачка коњица и нередовне сељачке чете. Уз то су прешли у нападај и они руски одреди, који су дотле били на споредним бојиштима. Критички положај Наполеонове војске постао је неиздржљив, када је наступила врло рана и сурова зима. Француска војска била је у Русији сасвим уништена, тако да су свега хиљаду гардиста га пушкама и девет топова под маршалом Нејом прешли у реду руску границу. Наполеон је још пре коначне катастрофе напустио жалосне остатке своје разбијене армаде. Страдање Француза и њихових савезника на повлачењу (међу њима и хрватских и српских граничара, које је Наполеон регрутирао у Илирској Краљевини) не дају се описати. Сви сведоци говоре чак и о случајевима људождерства. Али и руска војска је тешко страдала и претрпела големе губитке. Кутузов је сматрао да треба престати са ратовањем. И није био усамљен. Али је цар Александар наредио почетком године 1813. даљу офанзиву у којој су се руској војсци придружили и Пруси.
Наполеон је успео да на брзу руку скупи нове знатне снаге и да се са 200.000 људи појави у Немачкој. Али током 1813. године њега су напустили многи немачки владари и аустриски цар, а поред тога против њега је устао и шведски краљ — бивши његов маршал Бернадот. Верни су му остали само саски краљ и Пољаци, али од њих није било велике користи. Ипак се Наполеон добро држао и у низу сукоба са савезницима, код Будишина, код Лицена, нарочито код Дрездена тукао их је. Али тешке губитке Француза није било лако попуњавати, док су савезници добијали свеже снаге и све већу надмоћност. Судбина рата била је решена у Немачкој у октобру 1813., у околини Лајпцига. У тродневној „бици народа“, која је била највећа по броју учесника у току свију Наполеонових ратова, Наполеон је био натеран на повлачење и до краја године 1813. испразнио је Немачку. Савезници се тад почеше колебати, да ли треба наставити рат. Нарочито је аустриски цар био за мирне преговоре. Ипак, рат је продужен, понајвише због настојања цара Александра. Све до краја марта 1814. борило се са променљивом срећом; напокон се Наполеон нашао доста далеко од Париза са остацима својих снага, а Париз је капитулирао 31. марта 1814. Наполеон је онда захвалио на престолу и био је интерниран на острву Елби. Улазак цара Александра у Париз био је врхунац његове славе и моћи. Он је био као нека врста арбитра међународне ситуације. Њему највише имају да благодаре Бурбони, што су поново дошли на француски престо.
За склапање трајног мира и ликвидацију последица Наполеонових ратова, сазван је био велики конгрес у Бечу. На том конгресу показала се јака противност у интересима савезника. У пролеће 1815. Европа се готово налазила пред новим, овог пута међусавезничким, ратом. Спасло је Европу од те невоље бегство Наполеоново са острва Елбе. Његово искрцавање у Француској и одушевљени пријем у целој земљи, ујединили су савезнике. Александар се поново показао као најодлучнији противник Наполеонов. Овог пута рат је био решен без непосредног учешћа Руса, снагама Енглеза и Пруса, на Ватерлоу. На другом Бечком Конгресу (1815.), после низа интрига и дипломатских борби, утврђене су нове границе европских држава. Француска је враћена у своје границе из године 1792. Аустрија је добила Илирску Краљевину и велики део северне Италије са Млецима. Од немачких држава и државица образован је немачки савез, али без стварне средишње власти и правог народног јединства. Пољска је претрпела такозвану „четврту деобу“ укидањем Варшавске Велике Војводине и поновном поделом њених земаља између Русије, Пруске и Аустрије. Стародревни град Краков проглашен је слободном републиком. Пољској, у њеним етнографским границама, цар Александар је био обећао нарочите повластице и парламентарни устав, што је било „узето на знање“ од стране конгреса. Успех Руса олакшао је и положај Срба. Порта је морала водити рачуна о својим обавезама према победничкој Русији и одмах је, 1815., показала готовост да преговара с вођом новог устанка, Милошем Обреновићем.
На конгресу нису била решавана само међународна питања, него је одлучена у општим линијама и унутрашња политика држава потписница. Разуме се, да ове одлуке нису ушле у записнике и уговор, али су оне стварно постојале, по општем духу уговора, а и на основу једног нарочитог акта, који је већина европских владара примила, на предлог Александра I. То је био акт такозване Свете Алианце, која је тежила да поврати револуцијом поремећени легитимитет и мир у међусобним односима држава, и да очува неокрњена права престола, олтара и владајућих сгалежа. „Света Алианца“ морала је да буде, по замисли њеног иницијатора цара Александра, прожета идејама Еванђелија. У ствари, цео правац ондашње политике, такозване Рестаурације, био је не само конзервативан, него и реакционаран. У Русији, у свом прогласу на народ, на нову годину 1816., Александар I је изјављивао, шаљући народу свој царски поздрав и тврдећи да су заслуге народа у прошлом тешком рату неизмерне, да ће их Бог наградити за њихове жртве. У преводу на обичан језик ова свечана изјава значила је да ће у Русији остати неокрњен царски апсолутизам, бирократско полицајно уређење и кметска зависност сељака.
Народи су, незадовољни и разочарани, на више страна дошли у сукобе са својим владаоцима, нарочито са туђинцима. У Немачкој се развио јак покрет за уједињење. Готово одмах после свршетка Бечког Конгреса почело је извесно револуционарно струјање. Цар Александар, препуштајући својим доглавницима, на првом месту генералу Аракчејеву, фактичку управу над Русијом, бринуо се највише о чувању међународног реда. Владари и њихови министри састајали су се на нарочитим конгресима, да се договарају о заједничкој акцији за спасавање режима створеног 1815. године. Цар Александар је активно суделовао на свима тим конгресима: у Ахену (1818.), у Љубљани, где се и сада показује његова спаваћа соба (1819.), у Опави (1820.) и у Верони (1822.). Победа јужноамеричких револуционара и проглас независности латинских република преко Атланског Океана били су први озбиљни ударац новом систему.
У краљевини Пољској, након кратког „меденог месеца“ уставне слободе, настало је узајамно незадовољство и подмукле борбе, у којима се показало да цар Александар не мисли озбиљно да буде уставан владар, а утицајни пољски кругови нису показивали воље, да буду лојални према владару, а камо ли према царевини.
Што се тиче политике цара Александра у Русији, она је била, у главном, инспирисина реакционарним начелима Бечког Конгреса. Али се враћало понекад и на стару линију. Тако, на пример, око године 1820., државни секретар Новосиљцов, по налогу царевом, спремао је неки нацрт „Државне уставне повеље“ за царевину. Нешто се говорило у владиним круговима и о питању ослобођења сељака. Али једино што је било учињено, то је било ослобођење лотишких, естонских и руских сељака кметова у балтичким покрајинама, али без земље. Мера је била несрећна и довела је до пролетаризације сеоских маса, која је тамо постала страшна социјална болест.
Најкрупнија личност из околине цара Александра, у другој половини његове владавине, беше гроф Аракчејев. Аракчејев је некако умео да добије неограничено поверење цара Павла, коме је био потпуно одан, али је некако уклоњен из околине Павлове баш у најопасније време завере. Говорило се да завера не би успела, да је Аракчејев остао крај цара. Аракчејев је после наставио исто тако одану службу цару Александру и био је на веома угледним положајима још пре великог рата. Последњих година био је стварно неограничени господар Русије, пошто су његове „наредбе требале да буду примане као и царски укази.“ Главни животни посао Аракчејева беху такозване војне насеобине. Људи, који су живели у тим насељима, били су у исто време и сељаци и војници. Распоређени по својим кућама, и бавећи се сеоским газдинством, они су се у исто време стално војнички вежбали, покоравајући се не само за време тих вежбања, него и у привредним и у целокупном приватном животу, настрожијој војној дисциплини. Уредбе које је Аракчејев за ове насеобине израдио изгледале су пуне хуманих идеја: од официра се тражила стрпљивост и праведност, пазило се на то да људи буду потпуно обезбеђени, гледало се на добре односе и мир у породици, нарочито на ред и чистоћу. Али све је то била само декорација: у суштини својој живот насељеника био је прави пакао, тако да је сурова дисциплина изазивала не само стално незадовољство, него и потпуно очајање међу насељеницима, које се јављало у многобројним самоубиствима, у честим изгредима против власти, у очајним молбама упућиваним на цара, а понекад и у отвореним бунама.
Маркантна личност међу државницима Александрова доба беше кнез Александар Гољицин, бивши дугогодишњи царски повереник код Светог Синода, а онда, све до 1824. год. када су га оборили још мрачнији типови, министар просвете и црквених послова. Некадашњи слободни мислилац, готово атеист и лакомислени салонски јунак, Гољицин је, ушавши у црквене послове, постао, с временом, прави правцати верски занешењак, пун мистицизма и мрачњаштва. За време његовог министровања цензура, која је спадала у његов ресор, гонила је књижевност, а према универзитетима и слободи наставе предузете су биле нарочите мере: суспендовано је, стављено под суд, а онда отпуштено због либералних назора неколико најбољих професора петроградског универзитета. Огромну сензацију направила је ревизија, коју је спровео у Казану на Универзитету неки Магницки, некадашњи либерални сарадник Сперанскога, који се после управљао према погледима свога новог шефа. После прегледа казанског универзитета он је предложио, да се тај завод просто поруши; али пошто је ипак незгодно рушити универзитете, он је ставио у изглед низ мера за „његово оздрављење“. Тако су, на пример професори и студенти требали да буду нека врста калуђера; из библиотеке су имале бити избачене врло многе „незгодне“ књиге; професори природних наука упућивани су на Свето Писмо, а медицинарима је било забрањено сецирати лешеве, пошто је то ствар мрска пред Богом.
Кнеза Гољицина истиснуо је са његова положаја неуки мистичар, архимандрит Фотије, тип свирепога мрачњака и претеча каснијих мистичких типова, који су својим моћним окултним деловањем на руском двору толико нахудили и угледу царског престола и правилном току државних послова и самој срећи и благостању Русије. Уз Фотија јавља се и мистичка женска-грофица Орлова, кћи великог победника код Чесме. И сам цар много ужива у „благочестивим“ разговорима архимандритовим и радо слуша његове спасоносне савете. Атмосфера мистичког лудила обухватала је цара све више, а ширила се и по свима друштвеним круговима. Напрегнутост верских осећања огледа се за време Александрово и у јачању секата, као што су, на пример, духоборци чија наука представља неку врсту моралног и спиритуалиетичког хришћанства. Поред више-мање салонских мистичких вежбања господских друштава, јавља се и мрачни и свирепи покрет скопаца т. ј. кастрата, који су желели да постану прави свеци. Причало се, да је сам цар пријатељски разговарао са вођом ових лудака, Кондратијем Селивановим кога су његови поштоваоци сматрали неким сином божјим а у исто време и Петром III!
Уопште друштвени покрети у доба Александрово били су врло живи. И у књижевности јављају се разноврсне струје, веома занимљиве и са естетског и са политичког гледишта. Завршава се; живот и књижевна каријера старих писаца Хераскова, Димитријева, Державина, Карамзина, који издаје своју огромну Историју Руске Државе у 11 свезака (дванаеста свеска изишла је после смрти пишчеве). Дело је епохално, иако сада потпуно застарело, а и несавремено по својој историској и политичкој филозофији. Развија се потпуно таленат финог песника класичке уметничке школе Баћушкова; мудрог баснописца Крилова; једног од највећих уметника руског стиха, дубоког и нежног лиричара, Жуковског, који чини прелаз сентименталног правца ка романтизму. Тада се јавља геније Пушкинов, око кога се групише читава плејада малих песника. Пушкин је сматран као велик већ онда, и то као ненадмашан мајстор форме и стиха и као велики зналац руског језика. Склон романтизму он потпада под моћан уплив Бајрона, који је онда био господар душа, мисли и срдаца младе Европе. Ондашње руско друштво највише је ценило Пушкина као револуционарног песника; његове жучне и бескрајно духовите епиграме, као и много дубље „грађанске“ песме преписују многи и уче напамет. Полиција прати Пушкиново кретање и гони га, док; он лута по Јужној Русији и Кавказу, настављајући свој рад. Много је изразитија, иако песнички слабија, лирика револуционарног песника Риљејева. Уза њ даје одушке свом бујном темпераменту у; врло сочним и борбеним песмама и млади Александар Бестужев (Марљински). Дух протеста осећа се и у врло пластичном и дивним руским језиком написаном позоришном комаду Грибоједова Несрећа од памети. Западноевропска политичка и економска књижевност чита се на велико и у оригиналу и у преводима. Пушкин представља свога јунака Оњегина као читаоца енглеског економског писца Адама Смита и као „дубоког економа“. У друштвима стално се воде разговори о политици и друштвеним теоријама. Од домаћих писаца се истиче Никола Тургењев, далеки рођак будућег руског великог романописца. У његовој знаменитој књизи „Покушај једне теорије пореза“ налазимо између осталог и следеће речи: „Једна уређена држава не сме своје благостање да оснива на неправди“ и да према том угњетавање једног сталежа од других не може да буде темељ благостања једног великог народа.
Велико врење у друштву огледа се у стварању свакојаких заједница и кружока. Реакционарни писци и „љубитељи књижевства“ скупљали су се у заједницу названу Беседа љубитеља руске књижевности, док су се млађи и напреднији (у књижевном смислу) елементи окупљали у друштву званом Арзамас. Под утицајем Француске Револуције и ратова, као и услед непосредног додира са Европом, приликом ратовања и логоровања у њој руских чета, развила су се у круговима руских интелектуалаца, онда само племића и, у огромној већини, официра, тајна удружења, најпре са магловитом хуманитарном и либералном тенденцијом, а онда са одређеним превратничким циљем. Све јачи реакционарни курс цара Александра са једне стране, ас друге стране вести како се цар спремао да одвоји од Русије неке покрајине бивше краљевине Пољске и да их дода својој самоуправној Пољској, пробудили су и револуционарне и националистичке идеје Руса. Године 1820, избила је готово неочекивано побуна у Семјоновском гардиском пуку; иако је то био чисто локални покрет без идеолошке мотивације и одређеног револуционарног обележја, ипак су га веома озбиљно схватили и у круговима тајних удружења и на двору. Цар Александар је био обавештен о постојању тајних удружења и у главном је знао њихове тежње и главне личности. Било је ту лица и из виших кругова и добро познатих цару, на пример генерал Орлов, сам крилни ађутант царев. Али Александар није предузимао никаквих оштријих мера против тајних удружења, само је 1. августа 1822. изишао царски указ којим су сва тајна удружења забрањена и растурена, а од официра и чиновника тражена је писмена изјава да неће улазити у тајна друштва. Разуме се, да је овај указ имао само декоративни карактер и да се на њ мало ко обазирао. Уместо распуштеног и релативно мирног и лојалног „Савеза Опште Среће“ створила су се два нова тајна удружења: Северно и Јужно, већ потпуно револуционарног карактера. Њима се касније придружило још и „Друштво Уједињених Словена“. На челу Северног Друштва, са седиштем управе у Петрограду, налазили су се песник Риљејев, политички теоретичар, инжињерски капетан Никита Муравјов и гардиски генералштабни поручник кнез Евген Обољенсни; на челу Јужног Друштва стајао је пешадиски пуковник Павле Пестељ и потпуковник Сергије Муравјов; друштво Уједињених Словена било је основано од инжињерског поручника Борисова. Два последња друштва радила су на руском југу, поглавито у главним средиштима друге армије. Друштва су се највише бавила претресањем проблема политичке теорије и преуређења руске државе, а онда питањима практичне политике, како да се дође до остварења друштвених циљева, а нарочито шта да се ради са царском фамилијом, јер се већина апсолутно сложила у томе, да је треба свакако уклонити. Кнез Сергије Трубецкој, један од учесника, писао је већ тада, да је стање Русије такво да преврат мора неминовно доћи; за ово мишљење он је налазио разлоге у овим појавама: 1) у честим побунама сељака против спахија, које су постајале све чешће и све дуже, 2) у општим тужбама против зулума локалне администрације и најзад 3) „држао сам да ће, поред тога, образовање војних насеобина бити узроком преврата“.
У Северном Друштву главни теоретичар беше Ништа Муравјов, који је израдио уставни пројекат за Русију. С њим се слагала већина „северњака“. Русија је требала да постане федеративна монархија са царем на челу, чији би положај потпуно личио на онај председника Североамеричке Уније. Кметска зависност сељака требала је да буде укинута, али уз грађанску једнакост само су имућни сталежи добивали политичка права, у првом реду права бирања државних и покрајинских сабора. „Јужњаци“ као и „Словени“ беху много радикалнији; они су били сви махом републиканци и присташе најоштријих мера. И једни и други мислили су да пут води преко војне побуне, државног удара, именовања провизорне власти састављене од вођа завере и либералних великаша и сазива уставотворне скупштине, којој су они давали историски назив Земаљског Сабора.
Оригиналност „Уједињених Словена“ састојала се у томе, што су они тежили ка свесловенској републиканској федерацији, тражили споразум са Пољацима, а у ред. уједињених словенских народа, поред Срба и других Словена, уводили су још и Ердељце и Мађаре.
Године 1825. завереници су сматрали, да се може прећи на посао. Они су чак одредили и рок — велики војнички маневри године 1826. — када ће се извести државни удар. Влада је била о свему добро обавештена, и врло опсежан реферат о том био је достављен цару у Таганрог, где се он налазио крај болесне супруге и где је сам оболео, вероватно од трбушног тифуса. Тај реферат цар је оставио без последица, али га је нашао иза цареве смрти шеф његова штаба, Дибич, који је одмах целу ствар јавио куда је требало, а на првом месту браћи умрлог цара: великом кнезу Николи у Петрограду и пресумптивном престолонаследнику царевићу Константину у Варшаву. Тај царевић се године 1823. тајно захвалио на наслеђу престола, али његов акт у томе смислу није био објављен. Смрт цара Александра, која је дошла неочекивано, у једној забаченој паланци, дала је маха озбиљној револуционарној опасности; ова је изазвана с једне стране замршеношћу питања о наслеђу престола и за једну монархију веома неприродним стањем када нема цара, с друге стране одлучношћу завереника да учине покушај државног удара.
Између Петрограда и Варшаве водила се жива преписка, јер је велики кнез Никола прогласио царем царевића Константина, на наваљивање неких великаша, нарочито пак генерал-гувернера петроградског грофа Милорадовића. Царевић Константин, пошто се раније тајно захвалио на наслеђу престола, прогласи царем свога брата. Усред ових преговора стигле су великом кнезу Николи вести о завери. Завереници беху спремили план буне, који није био лош. Требало је одбити заклетву, заузети сенатску зграду, натерати Сенат да суспендује царску власт и да именује привремену владу, док би одређене убице уклониле великог кнеза Николу. Улогу главног „ножа“ устанка преузе на се занешењак Каховски. Диктатором је био именован кнез Сергије Трубецкој, а његовим помоћником пуковник Булатов. Али, 14. децембра Зимска Палата показала се јачом од завереника. Од целокупног престоничког гарнизона само је један пук одбио да положи заклетву цару Николи. Сенат се нашао у Зимској Палати и нису га могли ухватити. Побуњени московски пук провео је готово читав дан са неким малим деловима других пукова и гомилом цивилних људи међу којима је било много радника, стојећи на Сенатском Тргу. Пошто нису могли ни митрополит, ни велики кнез Михајло, на кога је пуцао песник Кихељбекер, ни гроф Милорадовић, кога је смртно ранио Каховски, да убеде побуњенике, да се покоре цару, цар је употребио прво коњицу, па онда артиљерију. Топови су решили судбину дана. Већ увече побуњене чете биле су разоружане и интерниране а велики број завереника, међу њима и сам „диктатор,“ похватани и доведени у Зимску Палату.
Победа владе новога цара Николе била је потпуна: побуњеници нису успели да прошире своју акцију, јер им масе нису пружиле никакву знатнију помоћ, и они су брзо пропали без озбиљне борбе. Онда је почело бескрајно истраживање, саслушавања и суочавања, моралне и физичке патње ухапшених по казаматима тврђаве Петра и Павла, морални терор при саслушавању, при ком се нарочитом вештином одликовао сам цар. Побуњеници.су изложили мноштво својих идеја у исказима и дали су критичку слику ондашњег стања Русије. Врховни Суд, који није ни видео оптужене, а у којем је улогу државног тужиоца играо нико други до некадашњи либерални министар цара Александра, гроф Сперански, осудио је заверенике на страшне казне, које је цар Никола смањио и „ублажио,“ те је петорици главних вођа заменио смртну казну черечења на четири дела неком другом смрћу „при којој се не просипа крв осуђених.“ Врховни Суд уважио је царску жељу, те ову петорицу осудио милостиво само на вешала. Тако су 13. јула 1826. ова петорица — песник Риљејев, пуковник Пестељ, па Бестужев, пуковник Сергије Муравјев, вођа јужне буне, и Каховски — умрли на вешалима, док су остали — њих 121 на броју — отишли већином на робију. Никола Тургењев, умешан у заверу, успео је да се спасе у иностранство, где је пером наставио започету борбу.