Istorija Rusije (A. Jelačić) 19

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA XIX.
Doba cara Aleksandra I.

Novog vladara Aleksandra I. i ženu mu caricu Jelisavetu prestonica je dočekala sa neopisanom radosti. Već prvih meseci Aleksandar se latio reformatorskog posla. Bile su uklonjene najomraženije ličnosti i mere srušenog režima. Dozvoljeno je slobodno putovanje Rusa u inostranstvo, kao i dolazak stranaca u Rusiju; dozvoljen je uvoz stranih knjiga i skinut je sekvestar sa privatnih štamparija. Zabranjeno je štampanje oglasa u službenim novinama o prodaji seljaka javnim putem, kao i prodavanje pojedinih članova seljačkih porodica, odvojeno od cele familije. Dozvoljeno je dalje, i drugim slobodnim stanovnicima carevine, a ne samo plemićima, da budu vlasnici nepokretnih imanja van gradova. Za izradu novih zakona i pregled starih imenovana je naročita komisija, u koju je ušao čak i znameniti revolucionarni pisac Radiščev. Godine 1802. preuređena je centralna uprava zemlje tim, što su ukinuti poslednji tragovi kolegija Petra Velikog i što je uređeno deset ministarstava. Među njima je bilo i Ministarstvo Prosvete; prosveta je prvi put tada postala posebna grana vrhovne uprave. Rešeno je, da se otvore novi univerziteti, i to u Petrogradu, Kijevu, Harkovu, Kazanu i Vilni. Godine 1804. izdat je prvi zakon o univerzitetima i opšti plan narodne prosvete.

Ministri i ministarstva stavljeni su pod, do duše samo nominalni, nadzor Senata, kome je vraćen „pređašnji sjaj“ i dato pravo da stavlja primedbe na neuputne ukaze i zakone. Inicijativom jednog od velikaša i veleposednika, grofa Sergija Rumjancova izdat je godine 1803. zakon o slobodnim zemljoradnicima, prema kome je stvorena zakonska mogućnost, da seljaci dobijaju slobodu neposrednim sporazumom sa spahijama. Sve ove mere, kojima se ne može poricati dobra svrha, ipak su nosile više dekorativno obeležje: poslednji zakon ostao je gotovo bez posledica; seljaci su i dalje prodavani bez zemlje i na licitaciji, kao i odvojeno od svojih porodica. Kada se Senat usudio da stavi primedbu na jedan ukaz, car je naredio da se taj ukaz ipak izvrši, a Senatu je preporučio da se mane tih primedaba. Tako se Senat nije nikad više tim pravom poslužio sve do prve revolucije god. 1905., a između prve i druge revolucije samo je jedanput stavio primedbu na jedan carski ukaz. U liberalnoj komisiji za sastavljanje novog zakona Radiščev je jedared dobio tako surov ukor za svoje slobodoumlje, da se odmah iza toga otrovao, očekujući novo progonstvo u Sibir. Ipak su se čuli oduševljeni liberalni govori u društvu, osećao se sveži dah u književnosti, naročito u publistici, u kojoj se veoma istakao sa svojim Vesnikom Evrope talentovani pisac Karamzin. S druge strane, u konzervativnim krugovima, naročito u Moskvi, napadali su „jakobinske težnje“ mladoga cara i njegovih „mladih prijatelja“. Ovi takozvani „mladi prijatelji“: knez Adam Čartoriski, poljski velikaš i ruski državni podsekretar, a posle ministar spoljnjih poslova, graf Pavle Stroganov, knez Kočubej i Novosiljcev činili su takozvani „tajni odbor“ uz cara, koji je radio na velikom planu preuređenja „ružne građevine“ ruske carevine. U pripremnim radovima učestvovao je i budući ljubimac i prvi doglavnik Aleksandrov, Speranski. Od celoga toga rada, pored spomenutih, više manje beznačajnih mera, koje nisu duboko zasecale u ruski državni život, ostalo je sila raznog materijala pisanog na francuskom jeziku, gomile papira koje nisu imale nikakva uticaja na tok državnih poslova i objavljene su tek u naše dane. „Mladi prijatelji“ bili su intimni carevi savetnici i u poslovima spoljnje politike; naročito je u tom pogledu bio jak uticaj kneza Adama, koji se nadao pomoću Aleksandrovom obnoviti poljsku kraljevinu u njenim istoriskim granicama, eventualno u samo ličnoj uniji sa Rusijom.

U glavnim svojim linijama politika Aleksandrova prvih godina bila je anglofilska; „izmirenje Rusije sa Engleskom“ bio je neposredan rezultat smrti cara Pavla. Rat sa ovom državom, koja je odavno postala za Rusiju najbogatija pijaca za izvoz gvožđa, žita, drva, sumpora, lana i konoplje, najviše je uzrujao javno mnenje protiv pokojnog cara. Posle njegove smrti trebalo je pošto-poto učiniti ratu kraj. Prirodno je, da su mir i prijateljstvo sa Engleskom doveli prvo do zategnutih odnosa, a onda i do raskida sa velikim takmacem Engleske u to vreme, sa Francuskom, koja je pod Napoleonom zadavala Aleksandru i njegovoj okolini velikih briga. Posle nekoliko diplomatskih sukoba, dobivši obilatu novčanu pomoć od Engleza i sklopivši savez sa Austrijom, car se zaleteo u rat sa Napoleonom. Uz put učinio je pokušaj da obnovi Poljsku, posednuvši ruskim trupama pruske delove Poljske. Ali je pruska vojska blagovremeno dojurila na rusku granicu, tako da se Aleksandar I morao zadovoljiti samo izjavama simpatije i odanosti poljskog plemstva, koje se u oktobru 1805. skupilo u zamku Čartoriskih u Pulavima, gde je Aleksandar proveo nekoliko nedelja pred pohod protiv Napoleona. Ruska vojska je zakasnila na bojište u južnoj Nemačkoj, gde je glavni deo austriske vojske bio zarobljen u tvrđavi Ulmu. Austriski car bi prinuđen da napusti Beč i da se skloni u Moravsku, u Olomuc, gde se sastao sa Aleksandrom. Međutim je ruska vojska morala da se iz Češke povuče u Moravsku, vodeći pod Kutuzovim dosta uspele borbe sa Francuzima. Krajem novembra ruska vojska, sa ostacima austriske, zauzela je položaje u moravskoj ravnici na istoku od Brna, gde se smestila vrhovna komanda Napoleonova. Austriski generalni štab, koji je bio potpuno siguran u svom poznavanju terena i okolnosti i duboko ubeđen u nesumnjivu pobedu, izradio je plan bitke, osnovan na sasvim krivoj pretpostavci: da se Napoleon sprema na povlačenje i da ga treba u tom povlačenju razbiti i sprečiti. U jutro 2. decembra 1805. ceo plan pokazao se kao pogrešan i neostvarljiv, te su ruske i austriske trupe, i pored brojne nadmoćnosti, našavši se iznenada pred Francuzima u ofanzivi, za kratko vreme bile strašno tučene i naterane u begstvo. Nekoliko pukova beše zarobljeno u celini, kao i veći deo artiljerije i komore. Aleksandar nikad nije zaboravio tu nesrećnu bitku, iz koje se jedva spasao. Napoleon, koji je na dan posle bitke noćio u zamku Kaunica, u varošici Austerlic (Slavkov), nazvao je tu bitku austerličkom. Ona je imala velikih posledica, jer je razbila prvu koaliciju protiv Napoleona, u kojoj je Rusija učestvovala. Po miru u Bratislavi, zaključenom 26. decembra 1805., Austrija je izgubila Dalmaciju i Boku, a austriski car se odmah iza toga odrekao zvanja rimsko-nemačkog cara, tako da je ova carevina tim aktom i pravno prestala da postoji. Rusija nije zaključila formalan mir sa Francuskom, ali neko vreme nije ni ratovala, nego je čak podržavala jednu vrstu poluzvaničnih diplomatskih odnosa sa Francuskom.

Međutim, tokom godine 1806., opet na podsticaj Engleske, zaključena je druga koalicija protiv Napoleona, u kojoj su učestvovale Rusija i Pruska. O obnovi Poljske pod takvim okolnostima nije moglo biti reči i zato je poljski patriota knez Adam dao ostavku na položaj ruskog ministra spoljnjih poslova, a zamenio ga je beznačajni baron Budberg. Aleksandar je bio sam svoj ministar spoljnjih poslova. Za Napoleona je poljsko pitanje bilo veoma lep mamac i u njegovoj vojsci nalazila se posebna poljska legija. I ovog puta ruska je vojska zakasnila na bojište, tako da je Napoleon uspeo da, kraj Jene i Aueršteta, sasvim uništi prusku vojsku. U isto vreme on je uspeo naterati Portu da objavi Rusiji rat. Ruska vojska, loše snabdevena, teško je stradala u zimu godine 1806—1807., po blatu i snegovima Istočne Pruske i Poljske,. iako se lepo držala u sukobima sa Napoleonom (Pultusk, Prajsiš-Ejlau). Napoleon je ovom prilikom proglasio obnovu Poljske. Posle niza beznačajnih čarki i komplikovanog manevrisanja, obe vojske su se odlučno sukobile kraj Fridlanda na jednom vrlo uskom zemljištu. Ruska vojska pretrpela je teške gubitke i bila je naterana na povlačenje u neredu (14. juna 1807.). Kroz nekoliko dana došlo je do sastanka cara Aleksandra i Napoleona u Tilzitu na Njemenu.

Prvi sastanak udešen je, kao neka pozorišna predstava, pod jednim šatorom, na skeli usred Njemena. Oba vladara učinila su sve da očaraju i prevare jedan drugoga. U „vazduhu Tilzita“ rodilo se kratko prijateljstvo careva i carevina. Po ugovoru o miru, Aleksandru je pošlo za rukom da spase Prusku, ali jako okrnjenu u korist samog Napoleona, njegovih nemačkih saveznika i poljske države, delimično obnovljene u obliku Velike Vojvodine Varšavske pod francuskim tutorstvom i nominalnom vlašću saksonskog kralja. Prusija je morala da plati veliku otštetu, a dotle da ostane pod francuskom okupacijom. Napoleon je dobijao odrešene ruke u zapadnoj i srednjoj Evropi, dok je Rusija morala prekinuti odnose sa Engleskom i pristati na takozvanu kontinentalnu blokadu, t. j., pored diplomatskih prekinuti i trgovačke veze sa Englezima i zabraniti uvoz robe na engleskim brodovima u ruske luke. Na Balkanu, gde je u Boki i duž južnih dalmatinskih obala, došlo takođe do sukoba između Francuza i Rusa i Crnogoraca —, Napoleon nije obećao ništa stvarno Aleksandru i nije ga pomagao u likvidaciji borbe sa Turskom započete zbog Napoleonova podbadanja Porte protiv Rusije (smenjivanje komandanta i vlaškog gospodara, koji su tobož pomagali Srbe). Ali zato Rusija nije izgubila ni jednog parčeta svoga zemljišta i nije platila nikakve otštete.

Povratak Aleksandrov u Petrograd bio je dosta žalostan, i bilo je očigledno da javno mnenje ne odobrava savez sa Francuskom i prekid sa Engleskom, koji je dosta jako pogodio rusku privredu, a naročito interese veleposedničke aristokratije, koja je prešla u otvorenu „frondu“ protiv vladara. Međutim je Aleksandar uporno stajao uz Napoleona i godine 1808. udešen je ponovni sastanak obojice careva u nemačkom gradu Erfurtu. Kao posledica tih odnosa došao je nominalni rat sa Engleskom, od koga je stradala ruska privreda i sasvim ozbiljan rat sa Švedskom, krenut uticajem Engleza. Ovaj rat, u kom su se naročito istakle sjajne osobine ruskog vojnika, završio se potpuno pobedom Rusije i osvajanjem (mir u Fridrihsgamu 1809.) cele Finske do reke Torneo i severnog Ledenog Mora sa Alanskim Ostrvljem. Ali još pre mira sastao se finski sabor u gradu Borgo i proglasio je Aleksandra za finskog velikog kneza. Tom prilikom Aleksandar je potvrdio slobodu i ustavna prava Finske. Zanimljivo je da su finski seljaci vodili ogorčenu borbu sa ruskim odredima, dok su švedsko građanstvo i plemstvo bili u većini za pridruženje Rusiji. Aleksandar je dao naročito uređenje Finskoj, iako nije sazvao njen sabor; šta više, pridružio joj je i one finske krajeve, koje je Rusija osvojila još za vreme Petra I i carice Jelisavete. Ali položaj Finske, uz Rusku Carevinu bio je uopšte dosta dvosmislen: 1) on nije bio jasan u smislu njenih pravnih veza sa carevinom, i 2) Finska je bila ustavna pokrajina, dok se Rusija upravljala po načelima neokrnjene autokratije.

U koliko je Aleksandar mogao da bude nezadovoljan pasivnim držanjem Napoleonovim u rusko-turskom i rusko-švedskom ratu, u toliko je i Napoleon mogao da bude ogorčen držanjem Rusije u njegovom ratu sa Austrijom. Taj se rat vodio godine 1809. sa promenljivom srećom. Rusija je takođe objavila Austriji rat, ali su ruske i austriske trupe na svaki način izbegavale sukob, i nisu izmenile ni jednog kuršuma. Šta više, ruski generali i oficiri nisu krili svojih simpatija prema Austrijancima. Bitka kod Vagrama rešila je i taj rat u korist Napoleona. Po Bečkom Miru Austrija je bila jako okrnjena. Slovenački i veliki deo hrvatskih krajeva ustupljeni su Francuskoj i zajedno sa Dalmacijom i ukinutom Dubrovačkom Republikom sastavljali su Napoleonovu Ilirsku Kraljevinu. Velika Vojvodina Varšavska povećana je na račun Austrije, a i Rusija je dobila na ime naknade za svoje učešće u ratu trnopoljski okrug u Istočnoj Galiciji.

Iza Tilzitskog Mira car Aleksandar se opet odao reformatorskom radu, ali nije više radio sa „mladim prijateljima“ „tajnog odbora“, nego sa državnikom visokog poleta, koji se zvao Mihajlo Mihajlović Speranski. Sin jednog siromašnog seoskog popa Speranski je počeo da uči u nekom manastiru, posle je svršio bogosloviju i visoku teološku školu u Petrogradu. Kao magistar teologije predavao je kratko vreme u teološkoj školi, zatim je bio privatan nastavnik kod jednog velikaša, kneza Kurakina. Za vreme cara Pavla taj knez je postao ministar, a Speranski šef njegovog kabineta, pa je tu ostao i dalje, sve dok nije došao u komisiju za izradu zakona sa zvanjem i pravima državnoga sekretara. Neverovatna radinost, izvanredno dobro disciplinovani um, odličan stil i umešnost, da se snađe i u praktičnoj politici, i u pitanjima najzamršenije teoriske politike, uz to otmeno ponašanje — sve je to dovelo Speranskog do najvećeg položaja i počasti u državi. Skoro posle Tilzita on postaje omiljeni referent carev, prati ga u Erfurt kao šef njegova civilnog kabineta, a nakon povratka postaje prvi doglavnik Aleksandrov. Speranski je radio na stvaranju sistema ruskih zakona, u prvom redu građanskog zakonika i na planu preuređenja ruskog državnog ustava. Glavne linije ovoga plana su sledeće: vrhovna vlast ostaje po zakonu apsolutna, ali stvarno se ograničava zakonima i sistemom državnih ustanova. Neposredno pod carem nalazi se darev kabinet i Državni Savet, sastavljen od velikaša koje imenuje car; taj Savet ujedinjuje sve grane vlasti. Zakonodavna vlast delomično se prepušta Državnoj Dumi, sastavljenoj od narodnih poslanika. Vlast izvršna nalazi se u rukama ministara, koji odgovaraju naročitom Upravnom Senatu; za zajedničke poslove ministri se sakupljaju u Komitet Ministara. Sva država razdeljena je na gubernije, srezove i „volosti“ (nekoliko sela); u svakoj takvoj jedinici radi samoupravna skupština, zvana Duma. Volosnu Dumu biraju svi vlasnici nepokretnog imanja. Zatim, Dume biraju svoje odbore i poslanike više Dume. Na takav način Državna Duma proizlazi iz narodnih izbora, ali u četiri stupnja. Osnovna ideja je Speranskog, da nema vlasti bez pristanka naroda. Posve je jasno, da je ovakav, za ono doba prilično napredan, plan reforme logički vodio ka ukidanju kmetske zavisnosti seljaka. Ova liberalna i donekle demokratska tendencija Speranskog uzrujavala je rusko plemstvo, naročito „veliku gospodu,“ koju je Speranski vređao i svojom sjajnom karierom i nekim merama, koje je ona smatrala kao opasne. Uz to, Sperdnski je bio izrazit frankofil u politici, iako „angloman“ u nekim svojim privatnim običajima i ukusima. Protiv Speranskog vodila je aristokratija stalnu borbu, ali je on imao pristaša u višoj trgovačkoj buržoaziji i kod nekih birokrata, koji nisu bili plemićskog porekla. Razume se, nisu ga držale ove simpatije, nego jedino milost i poverenje carevo, i to samo dotle, dok nije došlo do raskida sa Napoleonom. Od celog plana Speranskog ostvarena je bila samo reforma Državnog Saveta, koji je pretvoren iz jednog malog intimnog konzultativnog tela u državnu velikašku skupštinu, u koju je car imenovao najuglednije državnike, poverivši stvarno rukovanje poslovima samom Speranskom. Otvaranje ove nove Skupštine na novu godinu 1810. bilo je vrhunac moći i slave Speranskog. Formula, kojom su otsada počinjali zakoni i druga važnija carska akta: „saslušavši naš Državni Savet“ izgledala je kao neki početak ustavnog doba u Rusiji.

Speranski je sproveo kroz Državni Savet zakon o reformi Senata i vrlo važne i korisne mere za saniranje ruskih državnih finansija. Bile su još sprovedene neke ispravke u uređenju ministarstava; i to je bilo sve, što je uspeo da sprovede Separanski. Njegov plan je ostao samo na papiru i dugo vremena smatran je za državnu tajnu.

Središte agitacije protiv Speranskog bio je dvor careve sestre, velike kneginje Katarine, koja je svojim ponašanjem i pameću jako podsećala na njenu znamenitu babu (Katarinu II). Kod nje, u gradu Tveri, bio je primljen od cara znameniti publicista i pripovedač Karamzin, onda već državni istoriograf koji je uručio caru svoju „Zapisku o Staroj i Novoj Rusiji“. Ovaj je spis, napisan veoma žučno i energično, odlučno osuđivao shvatanja Speranskog, a sadržavao je i čitavu filozofiju ruske istorije u duhu konzervativnog obožavanja samodržavne vladavine, i to sa jako istaknutom simpatijom ka moskovskoj Rusiji i delomičnom osudom reforama Petra Velikog. Karamzin se uz to javljao kao apologet plemstva. Ali tada još pad Speranskog nije dozreo (mart 1811.). Godinu dana kasnije, pošto je rat sa Francuskom bio sasvim na pomolu, car Aleksandar otpusti Speranskog, koji je bio odmah, po carevu nalogu, uhapšen i stražarno sproveden prvo u Njižnji Novgorod na Volgi, onda u daleki Perm, gde je ostao interniran, sve do godine 1818.

Međunarodna situacija, počev od godine 1809., razvijala se u pravcu novog francusko-ruskog rata. Prijateljstvo sa Napoleonom nije donelo Aleksandru očekivanih koristi, a ruska privreda, kao što je rečeno, u izvesnim granama ozbiljno je stradala od prekida odnosa sa Engleskom. Pod uticajem pogođenih visokih društvenih krugova car Aleksandar je gotovo ukinuo „kontinentalnu blokadu“, i izdao je carinsku tarifu, koja je osetno štetila francuske trgovačke interese. Uz to poljska politika Napoleonova, koja je, i pored sviju uveravanja, očigledno išla za tim da uspostavi Poljsku Kraljevinu u njenim granicama od godine 1772., bila je stalno puna nezgoda i opasnosti za rusku državnu politiku. Isto tako su se sukobljavali interesi francuske i ruske politike i na Balkanskom Poluostrvu, gde je Rusija vodila naporan i težak rat sa Turskom, imajući cromenljivu sreću u tom ratu, koji se vodio sa prekidima, dok je Francuska nastavljala sa tradicionalnom politikom. Ratovalo se i na Kavkazu.

Godine 1804., izbio je Prvi Ustanak Srba. U vezi s tim podneo je mitropolit karlovački Stevan Stratimirović caru Aleksandru preko prote Samborskog, dvorskog sveštenika njegove sestre velike knjeginje Aleksandre, supruge ugarskog palatina, jedan memorandum o položaju srpskog naroda, o potrebi da se car zauzme za nj i o mogućnosti stvaranja jedne velike slovenske države. Memorandum Stratimirovićev, pisan teškim sloveno-srpsko-ruskim jezikom, bio je za cara Aleksandra prerađen, ali izgleda, da se car na nj nije mnogo obazreo. Isto tako bez ozbiljnih posledica svršilo se i putovanje prvog srpskog izaslanstva u Petrograd. Po odluci skupštine, držane u Ostružnici, pođoše u Petrograd, početkom septembra 1804., preko Vlaške, srpski poslanici prota Matija Nenadović, Petar Novaković-Čardaklija i Jovan Protić. U Petrogradu beše srpsko izaslanstvo ljubazno dočekano i primljeno dvaput na poduži razgovor od kneza Adama Čartoriskog. Jezgro se cele diskusije sastojalo u rečima kneza Adama, koji je odobravao držanje Austrijanaca, što „nisu mogli pogaziti ugovor, isto tako, kao što sada i Rusija ne može da pokvari ugovor (sa Portom).“ Poslanstvo se, ne dobivši stvarno ništa, vratilo natrag. Međutim, ustanak se produžio, i Rusija sama zagazi u rat sa Turskom. 11. januara 1807., ruski zapovednik na balkanskom bojištu, general Mihelson, uputio je Karađorđu pismo, stupajući s njim na taj način prvi put u dodir, i pozvao ga je na daljnju borbu sa Turskom i na proglašavanje nezavisnosti od Turske, što iziskuje „dostojanstvo“ srpskog naroda. I zaista, uskoro je došlo do prekida srpskih pregovora sa Turskom. Od toga vremena nastaje uža saradnja između Rusa i Srba, i, kao najjači znak ove saradnje, javlja se zajednička vojnička borba srpskih i ruskih odreda u okolini Vidina, gde se odlikovao Milenko Stojković, koji je bio nagrađen ruskom sabljom sa natpisom „za junaštvo“. Isto tako je i Karađorđe dobio od cara na poklon sablju sa natpisom „Braniocu Vere i Otadžbine“. Već 17. juna 1807. god. došao je u Srbiju kao ruski diplomatski agent, Konstantin K. Rodofinjikin, rodom Grk. On je igrao veoma važnu ulogu u srpsko-ruskim odnosima, pa i u unutrašnjoj srpskoj politici. Karađorđe nikad nije imao prema njemu poverenja, a i u vladinim srpskim krugovima, pa čak i u narodu, nisu mu mnogo simpatisali, kao Grku, naročito zbog njegova prijateljstva sa beogradskim mitropolitom Leontijem, tipičnim fanariotom. Rodofinjikin bio je zvanično u Srbiji poverenik ruske vrhovne komande na balkanskom bojištu.

U tajnoj instrukciji rečeno je bilo Rodofinjikinu, da ruski car „neće ostaviti nikakva moguća sredstva da im pomogne; samo kad se u njih uveri, da se oni u svima svojim radnjama neće nikako kloniti od toga, već da će se saobražavati sa pravcima Ruske Carevine“. Postoji i ugovor između Karađorđa i carevog ađutanta, markiza Paulučia od 27. juna 1807. U njemu je predviđen potpun protektorat Rusije nad Srbijom, s tim da se upravnik i viši vojni i civilni časnici postavljaju ukazom carevim. U tom ugovoru obećana je bila obilata ruska pomoć Srbima u svima oblicima. Ali su odredbe tog ugovora bile više želje i namere nego stvarnost.

Od 1807—1810. ratovali su na istočnom bojištu Srbi i Rusi zajedno protiv Turaka i imali nekoliko uspeha. Od tih zajedničkih borbi najslavnija je pobeda na Varvarinu (6. septembra 1810.). Nepovoljni obrt međunarodne politike za Rusiju promeni situaciju na štetu Srba. Rusi biše prinuđeni da prekinu ratovanje na Balkanu i da u Bukureštu sklapaju mir s Turcima (16. maja 1812.). U osmoj tačci ugovora o miru predviđena je za Srbe opšta amnestija i jedna vrsta samouprave, koju će sporazumno izraditi Porta sa ustanicima. Rusija je želela, da u onim po sebe teškim prilikama učini za Srbiju što može. Međutim, sultan je nalazio, da su to veliki ustupci za Srbe i odbio je da ratifikuje tu tačku Bukureškog Ugovora. Sultan je mogao tako postupati, jer Napoleon beše na putu ka samom srcu Rusije. Malo posle toga, Porta je prešla preko svih obzira i uništila je srpsku samostalnost. Karađorđe i mnogi drugi prvaci, nakon jednogodišnjeg interniranja po austriskim tvrđavama, pređoše u Rusiju, gde su ih sve srdačno primili.

Pored velikih i sitnih državnih pitanja careve Napoleona i Aleksandra delila su i mnoga lična pitanja. Nepovoljno primljena i na brzu ruku prekinuta prošnja Napoleonova, koji je tražio ruku Aleksandrove sestre Ane; zatim francuska aneksija Oldenbuške Vojvodine, čiji vladari behu bliski rođaci Aleksandrovi; najposle, rusko ponovno prijateljstvo s Engleskom, sve je to davalo građe za novi sukob. Bilo je samo pitanje, ko će koga preteći i ranije preći u ofanzivu. Zaključivši savez sa gotovo celom Evropom, i obećavajući Poljacima obnovu njihove kraljevine, Napoleon je pretekao Aleksandra, pa je u junu 1812. god. sa vojskom od preko 600.000 ljudi prešao rusku granicu i odmah bez boja zauzeo prestonicu litvanske velike kneževine Viljnu.

Ruska vojska bila je razdeljena u tri glavna dela: jedan je vodio general Barklaj De Toli (oko 120.000 ljudi), drugi knez Bagration (oko 45.000), a treći general Tormasov (oko 35.000). Po osnovnom planu trebala je armija Barklajeva da se povlači i da Napoleona uvlači sve dublje u zemlju, dok je Bagration imao da udari na bok i pozadinu francuske vojske. Zbog ogromne nadmoćnosti Napoleonove druga polovina plana bila je očigledno neostvarljiva. S toga se glavni zadatak ruskih armija sveo samo na to, da što pre dođu u međusobni dodir. Napoleonova namera beše da spreči ujedinjenje ruskih armija. Ali, blagodareći izdržljivosti i brzini manevrisanja Rusa, kao i hrabrosti ruskih zaštitnica, dve su se glavne ruske armije sastale, dok se treća držala pasivno. Ona je privukla na se jedan Napoleonov odred, sastavljen većim delom od Austrijanaca, koji su isto tako sada izbegavali sukobe sa Rusima, kao što su Rusi na „miran način“ ratovali s njima godine 1809. Slično su postupali i Prusi, kojima je Napoleon izdao naredbu da zauzmu Rigu i da zaprete Petrogradu. Naišavši na prvi otpor, Prusi su zauzeli pasivan posmatrački stav na zapadnoj Dvini. Međutim je Napoleonova glavna armija napredovala, a ruska se vojska postepeno povlačila, ali uvek sa borbama, Najozbiljniji boj beše kraj Smoljenska, starog utvrđenog grada, koji je tom prilikom najvećim delom izgoreo. Zbog stalnog povlačenja mnogo su osumnjičili Barklaja kao stranca, da je tobože u vezama sa Napoleonom. S toga je Aleksandar najzad pristao, da imenuje vrhovnim zapovednikom starog generala Kutuzova, Suvorovljeva učenika, koji je baš tada završio rusko-tursko ratovanje. Više iz političkih nego iz strateških razloga, pred samom Moskvom, kraj sela Borodina, rešio se Kutuzov da primi glavnu bitku. Ceo dan 26. avgusta trajala je vrlo uporna bitka, u kojoj su i jedna i druga strana pokazale veliku hrabrost i u kojoj su Rusi, u glavnom, zadržali svoje položaje. Ali, kada su uveče prebrojali gubitke, našlo se, da je ruska vojska toliko nastradala, da joj je bezuvetno bilo potrebno naglo pribiranje. S toga se povukla prema Moskvi. U Moskvi je nastala panika i begstvo većeg dela stanovništva, i evakuacija državnih nadleštava i državne imovine. Sve je izvršeno u takvoj hitnji, da je neprijatelju ostavljena ogromna masa ranjenih Rusa (oko 25.000). S početka se mislilo da se Moskva svakako brani, ali u noći 1. septembra u selu Filjama, kraj Moskve, na ratnom savetu, protiv mišljenja većine generala, Kutuzov je naredio povlačenje ovim znamenitim rečima: „Sa gubitkom Moskve još nije izgubljena Rusija; naređujem povlačenje.“ 2. septembra ušao je Napoleon u Moskvu gotovo sasvim napuštenu, ali, i Napoleonova vojska beše proređena; ona je već spala na manje od četvrtine onog, što je imala na početku rata. Nije utvrđeno, iako se stvar više puta utvrđivala, kako je Moskva ovom prilikom zapaljena. Nesumnjivo je požar Moskve jako pogoršao položaj Napoleona i poslužio kao signal za veliki narodni pokret. Seljaci, koji su se dotle kolebali, listom su se digli protiv osvajača i ometali su njihovo snabdevanje. S druge strane, Napoleon je učinio ogromnu grešku ostavivši na miru Kutuzova. Ponuda mira, učinjena caru Aleksandru, ostala je bez odgovora. Kutuzov je čak odbio da zaključi i primirje. Bez dovoljno hrane, s proređenim trupama, u dalekoj i neobičnoj sredini, Napoleon se osetio u velikoj nezgodi. S toga se u oktobru odluči na odstupanje. Tom prilikom razorena ruska prestonica bila je konačno opljačkana, a učinjen je i varvarski pokušaj, da se Kremlj baci u vazduh. Napoleon je hteo da odstupi u Ukrajinu, ali nije mogao tuda da prokrči put, nego je morao da skrene na stari smoljenski drum i da odstupa preko razorenih mesta. Ruska vojska je išla u stopu za njim, dok su ga strašno uznemiravali kozačka konjica i neredovne seljačke čete. Uz to su prešli u napadaj i oni ruski odredi, koji su dotle bili na sporednim bojištima. Kritički položaj Napoleonove vojske postao je neizdržljiv, kada je nastupila vrlo rana i surova zima. Francuska vojska bila je u Rusiji sasvim uništena, tako da su svega hiljadu gardista ga puškama i devet topova pod maršalom Nejom prešli u redu rusku granicu. Napoleon je još pre konačne katastrofe napustio žalosne ostatke svoje razbijene armade. Stradanje Francuza i njihovih saveznika na povlačenju (među njima i hrvatskih i srpskih graničara, koje je Napoleon regrutirao u Ilirskoj Kraljevini) ne daju se opisati. Svi svedoci govore čak i o slučajevima ljudožderstva. Ali i ruska vojska je teško stradala i pretrpela goleme gubitke. Kutuzov je smatrao da treba prestati sa ratovanjem. I nije bio usamljen. Ali je car Aleksandar naredio početkom godine 1813. dalju ofanzivu u kojoj su se ruskoj vojsci pridružili i Prusi.

Napoleon je uspeo da na brzu ruku skupi nove znatne snage i da se sa 200.000 ljudi pojavi u Nemačkoj. Ali tokom 1813. godine njega su napustili mnogi nemački vladari i austriski car, a pored toga protiv njega je ustao i švedski kralj — bivši njegov maršal Bernadot. Verni su mu ostali samo saski kralj i Poljaci, ali od njih nije bilo velike koristi. Ipak se Napoleon dobro držao i u nizu sukoba sa saveznicima, kod Budišina, kod Licena, naročito kod Drezdena tukao ih je. Ali teške gubitke Francuza nije bilo lako popunjavati, dok su saveznici dobijali sveže snage i sve veću nadmoćnost. Sudbina rata bila je rešena u Nemačkoj u oktobru 1813., u okolini Lajpciga. U trodnevnoj „bici naroda“, koja je bila najveća po broju učesnika u toku sviju Napoleonovih ratova, Napoleon je bio nateran na povlačenje i do kraja godine 1813. ispraznio je Nemačku. Saveznici se tad počeše kolebati, da li treba nastaviti rat. Naročito je austriski car bio za mirne pregovore. Ipak, rat je produžen, ponajviše zbog nastojanja cara Aleksandra. Sve do kraja marta 1814. borilo se sa promenljivom srećom; napokon se Napoleon našao dosta daleko od Pariza sa ostacima svojih snaga, a Pariz je kapitulirao 31. marta 1814. Napoleon je onda zahvalio na prestolu i bio je interniran na ostrvu Elbi. Ulazak cara Aleksandra u Pariz bio je vrhunac njegove slave i moći. On je bio kao neka vrsta arbitra međunarodne situacije. Njemu najviše imaju da blagodare Burboni, što su ponovo došli na francuski presto.

Za sklapanje trajnog mira i likvidaciju posledica Napoleonovih ratova, sazvan je bio veliki kongres u Beču. Na tom kongresu pokazala se jaka protivnost u interesima saveznika. U proleće 1815. Evropa se gotovo nalazila pred novim, ovog puta međusavezničkim, ratom. Spaslo je Evropu od te nevolje begstvo Napoleonovo sa ostrva Elbe. Njegovo iskrcavanje u Francuskoj i oduševljeni prijem u celoj zemlji, ujedinili su saveznike. Aleksandar se ponovo pokazao kao najodlučniji protivnik Napoleonov. Ovog puta rat je bio rešen bez neposrednog učešća Rusa, snagama Engleza i Prusa, na Vaterlou. Na drugom Bečkom Kongresu (1815.), posle niza intriga i diplomatskih borbi, utvrđene su nove granice evropskih država. Francuska je vraćena u svoje granice iz godine 1792. Austrija je dobila Ilirsku Kraljevinu i veliki deo severne Italije sa Mlecima. Od nemačkih država i državica obrazovan je nemački savez, ali bez stvarne središnje vlasti i pravog narodnog jedinstva. Poljska je pretrpela takozvanu „četvrtu deobu“ ukidanjem Varšavske Velike Vojvodine i ponovnom podelom njenih zemalja između Rusije, Pruske i Austrije. Starodrevni grad Krakov proglašen je slobodnom republikom. Poljskoj, u njenim etnografskim granicama, car Aleksandar je bio obećao naročite povlastice i parlamentarni ustav, što je bilo „uzeto na znanje“ od strane kongresa. Uspeh Rusa olakšao je i položaj Srba. Porta je morala voditi računa o svojim obavezama prema pobedničkoj Rusiji i odmah je, 1815., pokazala gotovost da pregovara s vođom novog ustanka, Milošem Obrenovićem.

Na kongresu nisu bila rešavana samo međunarodna pitanja, nego je odlučena u opštim linijama i unutrašnja politika država potpisnica. Razume se, da ove odluke nisu ušle u zapisnike i ugovor, ali su one stvarno postojale, po opštem duhu ugovora, a i na osnovu jednog naročitog akta, koji je većina evropskih vladara primila, na predlog Aleksandra I. To je bio akt takozvane Svete Aliance, koja je težila da povrati revolucijom poremećeni legitimitet i mir u međusobnim odnosima država, i da očuva neokrnjena prava prestola, oltara i vladajućih sgaleža. „Sveta Alianca“ morala je da bude, po zamisli njenog inicijatora cara Aleksandra, prožeta idejama Evanđelija. U stvari, ceo pravac ondašnje politike, takozvane Restauracije, bio je ne samo konzervativan, nego i reakcionaran. U Rusiji, u svom proglasu na narod, na novu godinu 1816., Aleksandar I je izjavljivao, šaljući narodu svoj carski pozdrav i tvrdeći da su zasluge naroda u prošlom teškom ratu neizmerne, da će ih Bog nagraditi za njihove žrtve. U prevodu na običan jezik ova svečana izjava značila je da će u Rusiji ostati neokrnjen carski apsolutizam, birokratsko policajno uređenje i kmetska zavisnost seljaka.

Narodi su, nezadovoljni i razočarani, na više strana došli u sukobe sa svojim vladaocima, naročito sa tuđincima. U Nemačkoj se razvio jak pokret za ujedinjenje. Gotovo odmah posle svršetka Bečkog Kongresa počelo je izvesno revolucionarno strujanje. Car Aleksandar, prepuštajući svojim doglavnicima, na prvom mestu generalu Arakčejevu, faktičku upravu nad Rusijom, brinuo se najviše o čuvanju međunarodnog reda. Vladari i njihovi ministri sastajali su se na naročitim kongresima, da se dogovaraju o zajedničkoj akciji za spasavanje režima stvorenog 1815. godine. Car Aleksandar je aktivno sudelovao na svima tim kongresima: u Ahenu (1818.), u Ljubljani, gde se i sada pokazuje njegova spavaća soba (1819.), u Opavi (1820.) i u Veroni (1822.). Pobeda južnoameričkih revolucionara i proglas nezavisnosti latinskih republika preko Atlanskog Okeana bili su prvi ozbiljni udarac novom sistemu.

U kraljevini Poljskoj, nakon kratkog „medenog meseca“ ustavne slobode, nastalo je uzajamno nezadovoljstvo i podmukle borbe, u kojima se pokazalo da car Aleksandar ne misli ozbiljno da bude ustavan vladar, a uticajni poljski krugovi nisu pokazivali volje, da budu lojalni prema vladaru, a kamo li prema carevini.

Što se tiče politike cara Aleksandra u Rusiji, ona je bila, u glavnom, inspirisina reakcionarnim načelima Bečkog Kongresa. Ali se vraćalo ponekad i na staru liniju. Tako, na primer, oko godine 1820., državni sekretar Novosiljcov, po nalogu carevom, spremao je neki nacrt „Državne ustavne povelje“ za carevinu. Nešto se govorilo u vladinim krugovima i o pitanju oslobođenja seljaka. Ali jedino što je bilo učinjeno, to je bilo oslobođenje lotiških, estonskih i ruskih seljaka kmetova u baltičkim pokrajinama, ali bez zemlje. Mera je bila nesrećna i dovela je do proletarizacije seoskih masa, koja je tamo postala strašna socijalna bolest.

Najkrupnija ličnost iz okoline cara Aleksandra, u drugoj polovini njegove vladavine, beše grof Arakčejev. Arakčejev je nekako umeo da dobije neograničeno poverenje cara Pavla, kome je bio potpuno odan, ali je nekako uklonjen iz okoline Pavlove baš u najopasnije vreme zavere. Govorilo se da zavera ne bi uspela, da je Arakčejev ostao kraj cara. Arakčejev je posle nastavio isto tako odanu službu caru Aleksandru i bio je na veoma uglednim položajima još pre velikog rata. Poslednjih godina bio je stvarno neograničeni gospodar Rusije, pošto su njegove „naredbe trebale da budu primane kao i carski ukazi.“ Glavni životni posao Arakčejeva behu takozvane vojne naseobine. Ljudi, koji su živeli u tim naseljima, bili su u isto vreme i seljaci i vojnici. Raspoređeni po svojim kućama, i baveći se seoskim gazdinstvom, oni su se u isto vreme stalno vojnički vežbali, pokoravajući se ne samo za vreme tih vežbanja, nego i u privrednim i u celokupnom privatnom životu, nastrožijoj vojnoj disciplini. Uredbe koje je Arakčejev za ove naseobine izradio izgledale su pune humanih ideja: od oficira se tražila strpljivost i pravednost, pazilo se na to da ljudi budu potpuno obezbeđeni, gledalo se na dobre odnose i mir u porodici, naročito na red i čistoću. Ali sve je to bila samo dekoracija: u suštini svojoj život naseljenika bio je pravi pakao, tako da je surova disciplina izazivala ne samo stalno nezadovoljstvo, nego i potpuno očajanje među naseljenicima, koje se javljalo u mnogobrojnim samoubistvima, u čestim izgredima protiv vlasti, u očajnim molbama upućivanim na cara, a ponekad i u otvorenim bunama.

Markantna ličnost među državnicima Aleksandrova doba beše knez Aleksandar Goljicin, bivši dugogodišnji carski poverenik kod Svetog Sinoda, a onda, sve do 1824. god. kada su ga oborili još mračniji tipovi, ministar prosvete i crkvenih poslova. Nekadašnji slobodni mislilac, gotovo ateist i lakomisleni salonski junak, Goljicin je, ušavši u crkvene poslove, postao, s vremenom, pravi pravcati verski zanešenjak, pun misticizma i mračnjaštva. Za vreme njegovog ministrovanja cenzura, koja je spadala u njegov resor, gonila je književnost, a prema univerzitetima i slobodi nastave preduzete su bile naročite mere: suspendovano je, stavljeno pod sud, a onda otpušteno zbog liberalnih nazora nekoliko najboljih profesora petrogradskog univerziteta. Ogromnu senzaciju napravila je revizija, koju je sproveo u Kazanu na Univerzitetu neki Magnicki, nekadašnji liberalni saradnik Speranskoga, koji se posle upravljao prema pogledima svoga novog šefa. Posle pregleda kazanskog univerziteta on je predložio, da se taj zavod prosto poruši; ali pošto je ipak nezgodno rušiti univerzitete, on je stavio u izgled niz mera za „njegovo ozdravljenje“. Tako su, na primer profesori i studenti trebali da budu neka vrsta kaluđera; iz biblioteke su imale biti izbačene vrlo mnoge „nezgodne“ knjige; profesori prirodnih nauka upućivani su na Sveto Pismo, a medicinarima je bilo zabranjeno secirati leševe, pošto je to stvar mrska pred Bogom.

Kneza Goljicina istisnuo je sa njegova položaja neuki mističar, arhimandrit Fotije, tip svirepoga mračnjaka i preteča kasnijih mističkih tipova, koji su svojim moćnim okultnim delovanjem na ruskom dvoru toliko nahudili i ugledu carskog prestola i pravilnom toku državnih poslova i samoj sreći i blagostanju Rusije. Uz Fotija javlja se i mistička ženska-grofica Orlova, kći velikog pobednika kod Česme. I sam car mnogo uživa u „blagočestivim“ razgovorima arhimandritovim i rado sluša njegove spasonosne savete. Atmosfera mističkog ludila obuhvatala je cara sve više, a širila se i po svima društvenim krugovima. Napregnutost verskih osećanja ogleda se za vreme Aleksandrovo i u jačanju sekata, kao što su, na primer, duhoborci čija nauka predstavlja neku vrstu moralnog i spiritualietičkog hrišćanstva. Pored više-manje salonskih mističkih vežbanja gospodskih društava, javlja se i mračni i svirepi pokret skopaca t. j. kastrata, koji su želeli da postanu pravi sveci. Pričalo se, da je sam car prijateljski razgovarao sa vođom ovih ludaka, Kondratijem Selivanovim koga su njegovi poštovaoci smatrali nekim sinom božjim a u isto vreme i Petrom III!

Uopšte društveni pokreti u doba Aleksandrovo bili su vrlo živi. I u književnosti javljaju se raznovrsne struje, veoma zanimljive i sa estetskog i sa političkog gledišta. Završava se; život i književna karijera starih pisaca Heraskova, Dimitrijeva, Deržavina, Karamzina, koji izdaje svoju ogromnu Istoriju Ruske Države u 11 svezaka (dvanaesta sveska izišla je posle smrti piščeve). Delo je epohalno, iako sada potpuno zastarelo, a i nesavremeno po svojoj istoriskoj i političkoj filozofiji. Razvija se potpuno talenat finog pesnika klasičke umetničke škole Baćuškova; mudrog basnopisca Krilova; jednog od najvećih umetnika ruskog stiha, dubokog i nežnog liričara, Žukovskog, koji čini prelaz sentimentalnog pravca ka romantizmu. Tada se javlja genije Puškinov, oko koga se grupiše čitava plejada malih pesnika. Puškin je smatran kao velik već onda, i to kao nenadmašan majstor forme i stiha i kao veliki znalac ruskog jezika. Sklon romantizmu on potpada pod moćan upliv Bajrona, koji je onda bio gospodar duša, misli i srdaca mlade Evrope. Ondašnje rusko društvo najviše je cenilo Puškina kao revolucionarnog pesnika; njegove žučne i beskrajno duhovite epigrame, kao i mnogo dublje „građanske“ pesme prepisuju mnogi i uče napamet. Policija prati Puškinovo kretanje i goni ga, dok; on luta po Južnoj Rusiji i Kavkazu, nastavljajući svoj rad. Mnogo je izrazitija, iako pesnički slabija, lirika revolucionarnog pesnika Riljejeva. Uza nj daje oduške svom bujnom temperamentu u; vrlo sočnim i borbenim pesmama i mladi Aleksandar Bestužev (Marljinski). Duh protesta oseća se i u vrlo plastičnom i divnim ruskim jezikom napisanom pozorišnom komadu Gribojedova Nesreća od pameti. Zapadnoevropska politička i ekonomska književnost čita se na veliko i u originalu i u prevodima. Puškin predstavlja svoga junaka Onjegina kao čitaoca engleskog ekonomskog pisca Adama Smita i kao „dubokog ekonoma“. U društvima stalno se vode razgovori o politici i društvenim teorijama. Od domaćih pisaca se ističe Nikola Turgenjev, daleki rođak budućeg ruskog velikog romanopisca. U njegovoj znamenitoj knjizi „Pokušaj jedne teorije poreza“ nalazimo između ostalog i sledeće reči: „Jedna uređena država ne sme svoje blagostanje da osniva na nepravdi“ i da prema tom ugnjetavanje jednog staleža od drugih ne može da bude temelj blagostanja jednog velikog naroda.

Veliko vrenje u društvu ogleda se u stvaranju svakojakih zajednica i kružoka. Reakcionarni pisci i „ljubitelji književstva“ skupljali su se u zajednicu nazvanu Beseda ljubitelja ruske književnosti, dok su se mlađi i napredniji (u književnom smislu) elementi okupljali u društvu zvanom Arzamas. Pod uticajem Francuske Revolucije i ratova, kao i usled neposrednog dodira sa Evropom, prilikom ratovanja i logorovanja u njoj ruskih četa, razvila su se u krugovima ruskih intelektualaca, onda samo plemića i, u ogromnoj većini, oficira, tajna udruženja, najpre sa maglovitom humanitarnom i liberalnom tendencijom, a onda sa određenim prevratničkim ciljem. Sve jači reakcionarni kurs cara Aleksandra sa jedne strane, as druge strane vesti kako se car spremao da odvoji od Rusije neke pokrajine bivše kraljevine Poljske i da ih doda svojoj samoupravnoj Poljskoj, probudili su i revolucionarne i nacionalističke ideje Rusa. Godine 1820, izbila je gotovo neočekivano pobuna u Semjonovskom gardiskom puku; iako je to bio čisto lokalni pokret bez ideološke motivacije i određenog revolucionarnog obeležja, ipak su ga veoma ozbiljno shvatili i u krugovima tajnih udruženja i na dvoru. Car Aleksandar je bio obavešten o postojanju tajnih udruženja i u glavnom je znao njihove težnje i glavne ličnosti. Bilo je tu lica i iz viših krugova i dobro poznatih caru, na primer general Orlov, sam krilni ađutant carev. Ali Aleksandar nije preduzimao nikakvih oštrijih mera protiv tajnih udruženja, samo je 1. avgusta 1822. izišao carski ukaz kojim su sva tajna udruženja zabranjena i rasturena, a od oficira i činovnika tražena je pismena izjava da neće ulaziti u tajna društva. Razume se, da je ovaj ukaz imao samo dekorativni karakter i da se na nj malo ko obazirao. Umesto raspuštenog i relativno mirnog i lojalnog „Saveza Opšte Sreće“ stvorila su se dva nova tajna udruženja: Severno i Južno, već potpuno revolucionarnog karaktera. Njima se kasnije pridružilo još i „Društvo Ujedinjenih Slovena“. Na čelu Severnog Društva, sa sedištem uprave u Petrogradu, nalazili su se pesnik Riljejev, politički teoretičar, inžinjerski kapetan Nikita Muravjov i gardiski generalštabni poručnik knez Evgen Oboljensni; na čelu Južnog Društva stajao je pešadiski pukovnik Pavle Pestelj i potpukovnik Sergije Muravjov; društvo Ujedinjenih Slovena bilo je osnovano od inžinjerskog poručnika Borisova. Dva poslednja društva radila su na ruskom jugu, poglavito u glavnim središtima druge armije. Društva su se najviše bavila pretresanjem problema političke teorije i preuređenja ruske države, a onda pitanjima praktične politike, kako da se dođe do ostvarenja društvenih ciljeva, a naročito šta da se radi sa carskom familijom, jer se većina apsolutno složila u tome, da je treba svakako ukloniti. Knez Sergije Trubeckoj, jedan od učesnika, pisao je već tada, da je stanje Rusije takvo da prevrat mora neminovno doći; za ovo mišljenje on je nalazio razloge u ovim pojavama: 1) u čestim pobunama seljaka protiv spahija, koje su postajale sve češće i sve duže, 2) u opštim tužbama protiv zuluma lokalne administracije i najzad 3) „držao sam da će, pored toga, obrazovanje vojnih naseobina biti uzrokom prevrata“.

U Severnom Društvu glavni teoretičar beše Ništa Muravjov, koji je izradio ustavni projekat za Rusiju. S njim se slagala većina „severnjaka“. Rusija je trebala da postane federativna monarhija sa carem na čelu, čiji bi položaj potpuno ličio na onaj predsednika Severoameričke Unije. Kmetska zavisnost seljaka trebala je da bude ukinuta, ali uz građansku jednakost samo su imućni staleži dobivali politička prava, u prvom redu prava biranja državnih i pokrajinskih sabora. „Južnjaci“ kao i „Sloveni“ behu mnogo radikalniji; oni su bili svi mahom republikanci i pristaše najoštrijih mera. I jedni i drugi mislili su da put vodi preko vojne pobune, državnog udara, imenovanja provizorne vlasti sastavljene od vođa zavere i liberalnih velikaša i saziva ustavotvorne skupštine, kojoj su oni davali istoriski naziv Zemaljskog Sabora.

Originalnost „Ujedinjenih Slovena“ sastojala se u tome, što su oni težili ka sveslovenskoj republikanskoj federaciji, tražili sporazum sa Poljacima, a u red. ujedinjenih slovenskih naroda, pored Srba i drugih Slovena, uvodili su još i Erdeljce i Mađare.

Godine 1825. zaverenici su smatrali, da se može preći na posao. Oni su čak odredili i rok — veliki vojnički manevri godine 1826. — kada će se izvesti državni udar. Vlada je bila o svemu dobro obaveštena, i vrlo opsežan referat o tom bio je dostavljen caru u Taganrog, gde se on nalazio kraj bolesne supruge i gde je sam oboleo, verovatno od trbušnog tifusa. Taj referat car je ostavio bez posledica, ali ga je našao iza careve smrti šef njegova štaba, Dibič, koji je odmah celu stvar javio kuda je trebalo, a na prvom mestu braći umrlog cara: velikom knezu Nikoli u Petrogradu i presumptivnom prestolonasledniku careviću Konstantinu u Varšavu. Taj carević se godine 1823. tajno zahvalio na nasleđu prestola, ali njegov akt u tome smislu nije bio objavljen. Smrt cara Aleksandra, koja je došla neočekivano, u jednoj zabačenoj palanci, dala je maha ozbiljnoj revolucionarnoj opasnosti; ova je izazvana s jedne strane zamršenošću pitanja o nasleđu prestola i za jednu monarhiju veoma neprirodnim stanjem kada nema cara, s druge strane odlučnošću zaverenika da učine pokušaj državnog udara.

Između Petrograda i Varšave vodila se živa prepiska, jer je veliki knez Nikola proglasio carem carevića Konstantina, na navaljivanje nekih velikaša, naročito pak general-guvernera petrogradskog grofa Miloradovića. Carević Konstantin, pošto se ranije tajno zahvalio na nasleđu prestola, proglasi carem svoga brata. Usred ovih pregovora stigle su velikom knezu Nikoli vesti o zaveri. Zaverenici behu spremili plan bune, koji nije bio loš. Trebalo je odbiti zakletvu, zauzeti senatsku zgradu, naterati Senat da suspenduje carsku vlast i da imenuje privremenu vladu, dok bi određene ubice uklonile velikog kneza Nikolu. Ulogu glavnog „noža“ ustanka preuze na se zanešenjak Kahovski. Diktatorom je bio imenovan knez Sergije Trubeckoj, a njegovim pomoćnikom pukovnik Bulatov. Ali, 14. decembra Zimska Palata pokazala se jačom od zaverenika. Od celokupnog prestoničkog garnizona samo je jedan puk odbio da položi zakletvu caru Nikoli. Senat se našao u Zimskoj Palati i nisu ga mogli uhvatiti. Pobunjeni moskovski puk proveo je gotovo čitav dan sa nekim malim delovima drugih pukova i gomilom civilnih ljudi među kojima je bilo mnogo radnika, stojeći na Senatskom Trgu. Pošto nisu mogli ni mitropolit, ni veliki knez Mihajlo, na koga je pucao pesnik Kiheljbeker, ni grof Miloradović, koga je smrtno ranio Kahovski, da ubede pobunjenike, da se pokore caru, car je upotrebio prvo konjicu, pa onda artiljeriju. Topovi su rešili sudbinu dana. Već uveče pobunjene čete bile su razoružane i internirane a veliki broj zaverenika, među njima i sam „diktator,“ pohvatani i dovedeni u Zimsku Palatu.

Pobeda vlade novoga cara Nikole bila je potpuna: pobunjenici nisu uspeli da prošire svoju akciju, jer im mase nisu pružile nikakvu znatniju pomoć, i oni su brzo propali bez ozbiljne borbe. Onda je počelo beskrajno istraživanje, saslušavanja i suočavanja, moralne i fizičke patnje uhapšenih po kazamatima tvrđave Petra i Pavla, moralni teror pri saslušavanju, pri kom se naročitom veštinom odlikovao sam car. Pobunjenici.su izložili mnoštvo svojih ideja u iskazima i dali su kritičku sliku ondašnjeg stanja Rusije. Vrhovni Sud, koji nije ni video optužene, a u kojem je ulogu državnog tužioca igrao niko drugi do nekadašnji liberalni ministar cara Aleksandra, grof Speranski, osudio je zaverenike na strašne kazne, koje je car Nikola smanjio i „ublažio,“ te je petorici glavnih vođa zamenio smrtnu kaznu čerečenja na četiri dela nekom drugom smrću „pri kojoj se ne prosipa krv osuđenih.“ Vrhovni Sud uvažio je carsku želju, te ovu petoricu osudio milostivo samo na vešala. Tako su 13. jula 1826. ova petorica — pesnik Riljejev, pukovnik Pestelj, pa Bestužev, pukovnik Sergije Muravjev, vođa južne bune, i Kahovski — umrli na vešalima, dok su ostali — njih 121 na broju — otišli većinom na robiju. Nikola Turgenjev, umešan u zaveru, uspeo je da se spase u inostranstvo, gde je perom nastavio započetu borbu.