Историја Русије (А. Јелачић) 11

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА XI.
Западна и југозападна Русија од XIV-XVII столећа

Док Галиција под Казимиром Великим постаје саставни део Пољске, Волинија, Подолија, кијевски крај, Подљашје и Црна Русија остају као земље, због којих се сукобљавају Пољска и Литванска. Говорило се, да је југозападна Русија била потпуно опустошена татарском инвазијом, да је остала готово празна и да је тек за време литавско-руске државе поново насељена новим становништвом са Карпата. Али то је схватање напуштено. Несумњиво је, да је било много миграција становништва, да се један део његов заиста, и то у већем размаку времена, одселио на североисток и да је нешто карпатских људи дошло у басен Дњепра. Али свакако земља није била толико празна колико се то раније сматрало. Па и сам Кијев, који је страшно од Татара настрадао, доста се брзо и знатно опоравио и постао је опет важно трговачко средиште. Али и Кијев, и други градови, и кнежевине, као и цела југозападна Русија, изгубили су свој пређашњи значај.

Од значаја је владавина у литавско-руској држави кнеза Јагајла (1382.). Он је био позван од пољских великаша да буде муж њихове краљице Јадвиге, 1386. Јагајло је прешао из православља у католичанство, венчао се са Јадвигом и постао пољски краљ. Тако је дошло до прве уније литавске државе са Пољском. Истина је, да је Литва, за време од 1390. до 1501. године, имала неколико великих кнезова и у току више десетина година била готово одвојена од Пољске, као што је и у XVI веку, све до Љубљинске Уније сачувала своју државну самосталност. Природно је ипак, да се, после тих веза са Пољском, шири католичанство, и многи пољски обичаји и закони. Као што су раније угледне литавске породице постајале руске, тако су сада многе важне руске породице, исто као и литавске, прелазиле Пољацима.

Због граничних малих кнежевина, а нарочито због Смољенска (који је од 1395. године саставни део литавско-руске државе) избијале су често борбе између литавско-руске и московске државе. Заједница са Пољском много је олакшала положај литавско-руске државе према Немцима. Од 1466. опаки и опасни Немачки Ред је постао пољски вазал.

У унутрашњим односима литавско-руске државе опажа се већ у XIV столећу јако развијање феудализма. Сељачки сталеж, који је у старим литавским кнежевинама, као донекле и у руским, био слободан, потпада под кметовску зависност и потпуно губи своју слободу у корист властеле. Градски живот не развија се јако, али градови ипак уживају самоуправу, највише по статутима позајмљеним из Немачке.

Црквени живот литавско-руске државе је доста бујан. Води се борба између Источне и Западне Цркве, а средином XV века учињени су покушаји стварања уније, после Флорентинског Сабора и прогона из Москве митрополита унијата Исидора. Реформација у Европи имала је одјека и у литавско-руској држави, нарочито у њеном литавском делу, а за сузбијање реформације јављају се многобројни Исусовци.

Године 1569. на земаљском сабору Пољске и велике кнежевине Литавске у Љубљину закључена је Унија. После смрти последњег Јагелонца Сигисмунда Августа обе државе треба да бирају заједничког краља. Обе државе имају заједнички закон о поданству са преимућствима у корист католика, заједничку дипломатију, уједињени горњи дом, такозвани Сенат или Раду, уједињену војску, заједнички новац и најзад заједнички земаљски сабор за решавање важнијих послова, који се тичу обеју држава. Ливонија, која је онда водила рат са Москвом, објављена је као својина обеју земаља, док су Подолија, Волинија и кијевски крај непосредно потчињени Пољској. Иако је литавско-руска држава сачувала своје аутономно законодавство, такозвани Литавски статут, ипак је већ онда било јасно, да ће Пољаци постати господари и да ће савезна држава бити у ствари Пољска. Зато су се литавски посланици читавих девет месеци одупирали акту Уније.

Одмах иза Љубљинске Уније отпочео је политички и књижевни рад и за припремање црквене уније. Између других средстава употребљени су и прогони православних да се натерају на прелаз у католичанство. У ово доба, и током прве половине XVII столећа, велики број руских породица напустио је руску народност и претопио се у Пољаке. Борбу за православље предузимале су неке великашке породице, а од великаша нарочито кнез Константин Острошки, који се прославио као велики мецена и оснивач руске штампарије, и политички емигрант из Москве, кнез Андрија Курпски, који је добио од пољског краља ковељску кнежевину. Јак покрет црквених братстава по градовима, на пример у Кијеву, Лавову, Вилни и другим местима, такође је озбиљно подржавао православну цркву. Али се у том крила и нека опасност, јер је већина владика зазирала од овог мешања мирјана у црквене послове. Зато се неке владике договоре и на челу са луцким епископом Кирилом Терлецким закључе године 1595. унију са папском столицом. Признавши папско првенство и догмате католичке цркве, унијати су сачували црквено-словенски језик у служби божјој, причешће у два вида и право да се свештеници жене. Године 1596. састао се велики црквени православни сабор у Бресту. Одмах је дошло до раскида између чланова сабора, који су остали верни православљу, и оних, који су, на челу са епископатом, примили унију. Створена су два сабора, који нису нашли никаквих додирних тачака, него су се узајамно обасули грдњама и завршили своје деловање узајамним проклетством. Међутим, краљ и влада признали су унију и православна црква је постала незаконита. Развила се веома обилата литерарна полемика, а било је и више физичких сукоба између присталица двеју цркава. Нарочито је знаменита била побуна грађанства града Полоцка које је убило и измрцварило полоцког унијатског владику Јосафата Кунцевића. Папа је на то прогласио Јосафата свецем, а пољска влада је сурово казнила полоцке грађане. Највећи успех постигла је унија у Галицији и у Белорусији.

Године 1620. дошло је до обнове кијевске православне митрополије под митрополитом Петром Могилом, који је основао високу теолошку школу, обновио епархије и установио многобројне парохије. Овај препород православља у западним и јужним руским земљама објашњавао се акцијом козака. Већ у XV веку у јужним пределима литавско-руске државе, које су стално пустошили Татари нарочито пак дуж Дњепра, јављају се дружине козака. Током XVI, века козаштво се развија у једну веома разгранату и јаку социјално-политичку установу. Порекло њено, као и саме речи козак, није потпуно расветљено. У главном, држимо, да су козаци слободни људи, мешовитог сталешког, а донекле и националног порекла, који су напустили уређене пределе државе, подвргли се ризику сталне борбе са Татарима и Турцима, јављајући се у дуплој улози пљачкаша и заштитника народа и домовине. Од краја XVI столећа козаци долазе у сукоб са Пољском. Слободно козаштво веома је примамљиво за масе сељака-кметова, т. ј. за зависне од спахија, и зато представља голему опасност за Пољску и њено социјално уређење, које почива на кметовској зависности сељака. За време краља Стефана Баторија, нарочито године 1559., пољска влада предузела је мере за ограничавање права козачке војске и самог броја козака, који је требао да буде регулисан нарочитим регистром (само се онај признавао као козак, који је унет у списак); у Баторијево време већ одавно је постајало знаменито козачко средиште — такозвана Запорошка Сич, утврђени логор на острву Хортици на доњем Дњепру. У тај се логор слободних витезова (лицара) примао сваки човек, који је изјављивао да је хришћанин и који је владао оружјем. Жене су биле искључене из тог друштва; оно је себи слободно бирало вође, такозване атамане. Покушај Баторија да укине козачке слободе изазвало је буне козачких припадника. Буне су те биле крваво угушене. Али су козаци били у више махова веома потребни Пољској, и с тога им је она, према потребама, морала давати широке повластице, нарочито онда, кад су козаци под знаменитим хетманом Петром Конашевићем-Сагајдачним, ишли против цара Михајла и то под саму Москву. Сагајдачни је организовао аутономно козаштво. Он је живо радио и на том, да се обнови кијевска православна митрополија, јер су се козаци већ из почетка уније изјаснили против ње. Године 1621. Сагајдачни је помагао Пољаке у њиховој победи над Турцима код Хоћима, где је и погинуо.

Одмах иза тога настаје борба пољске владе против козачких слобода. Уз то се продужују и прогонства православних и социјално угњетавање украјинске сељачке масе. Пољацима је пошло нeколико пута за руком да потуку козаке у отвореној борби или да наместе своје људе за хетмане. Ове су борбе трајале са прекидима од 1625—1638. године. При крају овог доба почело је исељавање побеђених козака у московске пределе, где се створила такозвана Слободска Украјина. 1638. козачко право је сасвим укинуто. Они немају више права да себи бирају хетмана и пуковнике. Број козака је сведен на 1200, а и ти су имали да буду под заповедништвом владиног комесара. Од 1638.—1648. настаје доба страшног притиска у Украјини: нових пореза и дажбина установљено је онда око 40. Због тога масе украјинског света и даље беже у московске пределе, а у Украјини се развија врло јака московска тенденција.