Зоро рујна...

Зоро рујна... Писац: Исидор Ћирић

Зоро рујна, ја те љубим јако,
Љубим твоју румен разливену;
Кол’ко пута гледах тебе тако
Исто као ружу развијену!

И ја волим у мислима својим
Поредити своје прошле данке, —
Кад к’о сунце у недрима твојим,
Међ ружама прве сањах санке.

Ал’ се душа и западу креће,
Гледи оно пламенито злато,
Гледи благо на небу трептеће,
Што је тихом уживању дато.

Ено сунце за гору доспева,
И сада га душа моја прати,
У њојзи ми, сва сјајност одсева;
Једна мис’о том се славом злати:

Благо оном, ко по дивном вису
У долине тако тихе сађе.
Своја дела гледа у мирису,
Потомцима питајуће слађе!

Извор

1865. Вила, лист за забаву, књижевност и науку. Година прва, број 41, стр. 497.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Исидор Ћирић, умро 1893, пре 131 година.