Зона Замфирова/6
Глава шеста
У њој читатељ, после узалудног и бескорисног читања дојакашњих пет глава, напослетку долази и натрпава на саму ствар, због које је ова приповетка и постала, а то је: да се у њој једва једаред нађоше заједно Мане кујунџија и Зоне Замфирово.
Зона је знала да је лепа, и да је чак лепотица. Знала је то по огледалу, у које се, као свака млада девојка, радо и често огледала, и по погледима којима је сретају и испраћају, а и по песмама у којима се име њено спомиње или које се ради ње, као алузија на њу, певају. И Зона је била, што је сасвим и природно, поносита стога. Али је ипак волела да понекад на један такав поглед и одговори погледом. Било јој је то особито задовољство да једним таквим погледом охрабри кога, да му улије неке наде, да га залуди, а после да га одбаци. Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела пркоси, — тако и за лепу Зону није имало дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом. И већ због самога тога није никакво чудо што је и Мане кујунџија — чапкун-Мане названи — морао ући у ову приповетку, ако никако друкчије а оно макар као епизода. А што је Мане напослетку изишао чак и као главни јунак, то је била — поред већ познате карактерне црте Зонине — природна и логична последица још и карактера његовог, и ашиклијске, тако да кажем, тактике његове, — као што ће се већ све то лепо, јасно и очигледно доцније из пажљивог читања увидети.
Мане је Зону знао још као дериште, као „чупе“ или „чупенце“, — како би они тамо рекли за шипарицу, а и она је њега познавала још из тих рâних својих година. Као дериште била је сува, џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се смео кладити и тврдити да ће се из тог чупета временом развити прва лепотица.
До дућана Мана кујунџије — оног првог у првој глави описаног дућана, у који је мајстор—Мане онако вешто, салтоморталски, ускакао — био је дућан алваџије Амета. Ту би свако јутро, кад је ишла у школу, застала Зона и куповала би за грош ћетене алве и за марјаш врућ симит, у који би метала алву. Тада би обично Мане испружио шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију сестру, Костадинку, прву лепотицу у граду, која је била пристигла на удају. Питао би је:
— Зоне, мори, што ти работи датке Костадинке?
— Ништо! — одговара љутито Зона и стеже ону алву симитом.
— Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!...
— А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке.
— Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?...
— Јок! — обрецује се Зона.
— Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!...
А Зона само прћи уста и не одговара ништа; стоји као свећа, са састављеним ногама, и не може одмах да се крене.
— Па поздрави се на даду Костадинку. Ако ли да гу понесеш малко пешкеш од мен’?... Амет! Деде сеци за два гроша од кетену алвицу...
А Зона се креће љута, ништа му не вели, него иде школи. А кад је Манча викне да понесе дади алву, а она се окрене и само исплази језик на њега, па продужи пут.
Кад је свршила школу, а било јој је тада дванаест година, задржали је код куће. А и није свршила ни сву основну школу, него само три и тек почела четврти разред кад је чорбаџи-Замфиру дошло нешто у памет да је извади из школе. Хаџи Замфир није дао да се даље школује. Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста — пошље у Београд, хаџи Замфир би их тада само погледао и погледом пресекао; истресао би чибук, и то би био знак да је љут тада, и кратко би се на њих обрецнуо. И нико после за живу главу не би смео продужити с њим разговор о тој теми...
— Што, што? Што, бре? — запитао би тада чорбаџи-Замфир дигавши своје густе обрве чак под фес. — Ешексене! Куде се је женско, аџамија, ем девојченце, ете, давало на науке?!... Откуд ви па тај адет и тај памет?... Што? Што, бре?... Да си научи немацку јазију, аустријски буквар, па да праћа књиге, демек писма, на аџамије из бели свет, на официре, инџилире и писаре?! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!...
Тако је говорио хаџи Замфир.
А имао је и право! Није он то онако напамет говорио... Као искусан и паметан човек држао је да сваки човек треба да се поучава туђом несрећом. Јер тих дана баш ухваћена је једна чорбаџијска ћерчица, која је пре две године свршила школу, како је, на листу од Писанке бр. 5, неком писару, у чијој је кондуит—листи стојало да је расејан и неупотребљив за концепат, написала писмо које је гласило: „Што ми писујеш за волење, и ја си искам и ’оћу си да се, ете, волемо; ама да се волемо за удавање и венчавање, а за друго јок, зашто ће татко да ме утепа“.
Одмах после тога извадио је чорбаџи-Замфир своју Зону из школе.
Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку авлију или неки пошири ћорсокак, где се момци и девојке љуљају беле недеље на „нишаљкама“, и где се загрљени момак и девојка љуљају, а друштво им пева: „Чије перо на нишаљку, гајтане мој!“
Зона још није играла у ору нити се љуљала на нишаљци, — она је само гледала. Тек се узме за руку са којом другарицом својом, а најрадије и најчешће се узму за руку она и Генче Кривокапско. па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану. А обично и најрадије стану на какав басамак или камен, — једно да боље виде, а друго да изгледају веће. Држе се за руку и једу кокице из кецељица својих; стоје и смешећи се гледају како момци и девојке играју. Гледе, и све виде, и ништа им се не може отети погледу и остати неопажено, иако их оне из кола багателишу и сматрају их за аџамије и да ништа не знају. Варају се јако! „Добар петао се измалена учи кукурикати“, па тако и оне; све оне виде и знају: ко кога поглêда, ко кога гурне, ко се о кога очеше, ко се до кога најрадије хвата, и све те и такве ствари.
Ту је још Зона чула за Манчу да је најлепши момак и видела да се све отимају да до њега играју. А Манча је био већ на гласу као момак и играч. И мала Зона је још тада приметила да највише махалских девојака гледају и уздишу за Манчом, па је и она почела помало гледати и кришом уздисати за њим. Ваљда по оном општем закону по коме женски свет, онако исто као и овце или гуске што потрче све за једном, оном првом, онамо куд она. потрчи, а и не знају ни куд трче ни зашто трче, — по том истом закону ваљда су и Манчу све девојке гледале и све се заљубиле у њега, а за њима, по том истом закону, пошла и мала Зона!...
И мала Зона није знала шта је то; није ни слутила шта је то што се с њом збива, али је и она пошла за гомилом, за старијима њенога пôла. И она је највише у Манчу гледала, пратила га очима унаокруг колом. И што се он у игрању више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не једе их, него их стегне у своју шаку, а срце јој силно бије у грудима и страх је неки ухвати од Мана, али га ипак гледа. А кад Мане дође према њој, а у њу уђе још већи страх, и она не зна шта да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели: „Гено, мори, ја се нећу удам!...“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче... И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне кући.
Променила се Зона; постаде дете друкчије. Није више онако безбрижна, не иде сокаком па да је се ништа не тиче, не скакуће више с ноге на ногу; а кад улази на капију, она увек, пре но што уђе, окрене и лево и десно у сокак и гледа...
Па и укућани приметише на дериштету неку промену. Уосталом, и укућани је не сматрају већ више за дете; то се види и по томе што сад много штошта и не говоре пред њом, него кад хоће тако нешто да говоре и да се као старији изразе, а они је пошљу по нешто где ће се морати задржати подуже, а ствар им та, наравно, и не треба. И они приметише да је Зона расејана и замишљена. Ништа не упамти што јој кажу.
Ако је Замфир пошље по чибук и дуванкесу, она му донесе наочаре и тефтер дужника!... Сваки час је пред огледалом, и оним великим и оним другим, мањима, иако има у џепу оно своје мало огледало; сваки час плете курјучић и непрестано мења оне пантљичице на крају курјучића; до подне измења их неколико — и зелену, и плаву, и жуту, и црвену, а после подне тако исто... Прекодан се сваки час тек изгуби, нема је. Повлачи се у самоћу, ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су. Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати. А пријатна јој та самоћа, која је заклања од погледа укућана, који су јој погледи од неко доба ужасно досадни постали. И она наваљује на мајку своју и моли је да јој уступе ту малу собицу, ћилер, у коју се улази на врата која су између два долапа, па се тако једва и распознају од долапских врата... У ту собицу се често и најрадије склања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као најнесрећније девојче на овом свету, али зашто баш најнересћнија — она још не зна!... У тој се собици најрадије бави; ту се чешља и пресвлачи по неколико пута преко дана, или извади своје џепно огледалце (које је на поклопцу једне седефли-кутије, која јој служи још и као нека мала „шпаркаса“), па се дуго огледа у њему и прћи своје румене уснице и мали носић. Или обуче мајкин венчани фустан од тешке персијске свиле, — који већ више ни сама Ташана не носи, јер је изишао из моде — потрпа на себе све њене адиђаре, па се огледа на великом огледалу и хода по соби... једнако намешта ту собицу по својој вољи и седи у њој кад год уграби прилику да се искраде од очију укућана... Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка никако не да то. А Зона се растужи обично тада и говори о смрти.
— Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш... На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш! — А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!...
Прођоше три и нешто више година. И као све што је подложно промени, изменила се и она. Лице јој дође пуније и уста сада много мања, у пропорцији према лицу, које тиме доби лепше црте и израз; курјучићи израстоше у дуге курјуке, а џигљасто чупе Зоне разви се у витку девојку Зону, само очи што осташе оне исте — крупне и тамне, с дубоким као без дна погледом...
Као дериште није ценила ни много полагала на лепоту своју, а ни на то што је чорбаџијска ћерка. Али сада, као девојка, она то поче полако осећати и по томе се владати. А и да није сама осетила то, имао би ко да јој то каже. Родбина Замфирова је велика. Пуно неких тетака, стрина и ујни, и оне не само да приметише како им је њихова Зона лепа, него приметише чак и то како је чупе Зоне заљубљено, па пронађоше чак и у кога се загледала.
— Лелеее!— узвикну тетка Таска кад јој рекоше како стоји с њиховом Зоном, којој је она још једнако редовно доносила, кад год би им дошла, бадема и рокчића, сматрајући је још за дете. — Лелеее! Што се напраји оди наш варош и оди девојчики у садашњи земан! Тугооо! Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо! Саг си чупенцета бегендисују момци, па ни питују: бегендисује ли татко и мајка зета?... Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!... — викну и удари у плач, а за њом одмах удари у плач и Ташана, мајка Зонина, и све остале тетке, ујне и стрине, које се десиле на окупу...
И одмах навалише на Зону све сложно, и не оставише је никако на миру док јој га, како им се учинило, не избише из главе. Што се она више и лепше развијала, све су је силније нападали и убедљивије саветовали: како треба да пази на себе и како треба да јој је увек на уму чија је и која је она. И ређаху јој све редом момке с назначењем који су неприлике, а који би могли бити прилика за њу. Код Мане кујунџије се, наравно, најдуже задржаше. На њега и дрвље и камење!...
— Ако си не бегендишеш у наш варош, ете, никога, што ти, демек, нико неје спроти теб’, — ласно за тој!... — говорила би јој и, тако рећи, понављала сваки дан надугачко и нашироко једно исто тетка Таска, најречитија у целој родбини. — Ете има у Лесковац ем какви трговци, у Врање ем какве чорбаџије, па ће се, што зборе селски, за злато ласно нађе кујунџија. А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!... Помисли се на кога си керка! један си је чорбаџи-Замфир у град; море, до Солун и Филибе нема га јоште потакав! А ти — их што си брљива! Младо, лудо, аџамија, — ти искаш да станеш еснафска жена!... Ти да га заб’равиш!... Он си је човек сирома... фукара! Куд су његове куће, дућани; куде су му чаири, чифлаци и чивчије? „Има си дућан!“ Ех, много данас мука па за дућан!... А питујеш ли: што си има у дућан?... Како онај Насрадин-’оџа што ујутру садеше лук, а увече га чупаше и меташе под душек: „Што је моје, збореше си, нек’ си је код мене!...“ Ете, тој и Мане работи! Ујутру под мишку си доноси, увече па под мишку односи!... Има си, море, и магаре! Тол’ко му богатство!... Он ће си узне спроти себ’ неку сиротицу измећарку што ћ е да си седи у пазарни дан, у суботу, у дућан, те да си збира пазар и да пази да си селске невесте не украдну нику минђушу из дућан... и да се кара сас селске мечке оне! А прилега ли на чорбаџи-Замфирово дете да си седи у дућан, да си руча с момци и чираци на ћепенак, куде свет пролази, — и да се кара сас селске звери?!... Па ти се, мори, у паре не разбираш; не знаваш што је повише: два гроша ели миланче!? Ех, аџамија што је — па лудо!... Ти миришеш на јоргански памук, — зар ти ће па да си за ћепенак, еснафска жена ти ли ће да си?! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!... И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!...
„Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило. Силни савети и опомене учинише напослетку своје. И Зона као да подлеже. Силно јој се уврте у главу и силно је усправи и подиже помисао да је она чорбаџијска кћи и прва лепотица. То беше доста да је често, — као и све које тако држе много на себе и не лепоту своју — иако лепа, изгледала врло глупа! Промени се, као и све што се у свету временом мења...
И сада се изменише прилике и улоге. Сад је Манча гледао онако као некада она њега, а Зона њега мало боље него он њу некада. Али је и Манча био и поносит и имао неки свој начин и тактику, тако да је назовем. Кад је на њу непрестано мислио, природно је да је желео и да је види, а још природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а знао је и све хаљине њене које су боје, и издалека му падале у очи. Али, иако ју је увек видео, није је увек и погледао. Кад прође поред ње, једаред је погледа, а пет пута прође мимо ње као да је и нема на свету; једаред је погледа и загледа се у њу, а опет другом неком приликом прође преко ње тако равнодушним и уморним погледом као да је то неки нахерени дирек од општинског фењера, а не витка и лепа Зона хаџи Замфирова!... А њу је то силно љутило, понос јој вређало. Јер, док је сваки други забленуто, изненађено и с неком тихом чежњом поглêда, — на Манчи се то никад није могло приметити. А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само је био јогуница и није никако дао да се то и опази! — Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама вратити, — колико пута скочи са седишта и остави рад и дућан на момку и шегрту и рекне им само: „Саг ћу сам туј!“ па полети другим пречим улицама, с другога краја, само да се сретне с њом, да је види! А кад се сретну, а он се учини као да је и не види, па хита крај ње као да му је богзна какав посао за вратом!...
Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио се у посао, мислиш и на ручак ће заборавити при тако силном послу, па се заборави тек и запева тихо и полако:
Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш.
Где се премењуваш, леле, Зоне, у твоја градина;
где се премењуваш, Зоне, у свилена риза,
у свилена риза, леле, Зоне, у чичек-антерија!
Ој, хој-хој, леле, Зоне, у чичек-антерија...
Па тек скочи, не знаш ни зашто ни крошто. Остави дућан на калфи, а он се жури кући као да му гори. Мало после излети из куће у другим, опет свечаним хаљинама, али не оним маслинове боје, него у оним чоханим гугуткине боје, али исто тако богато ишараним гајтаном. Пало му нешто тако одједаред на памет да се пресвуче; и он се нагиздио као да је први дан Ускрса, и нагиздан тако удари сокацима, па, наравно, и Зониним сокаком. Пролази и звиждуће, жури се као да је погодио да изради полелеј од сребра, па сад хита у дућан и тражи краћи пут и пречи сокак! А међутим и не оде у дућан, него удари опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес, па га кићанка све бије и куцка по плећима, па се ломи чапкунски. Али једнако иде куд год га ноге носе, и тек кад натрапа на Пашин Чаир, и кад једини обитници пашачаирски, преплашени од нарушитеља ове њихове тишине, жапци, као по некој команди, у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мане и гледа око себе као да се пита: откуд он чак ту?! — и враћа се натраг!...
Тако, ето, почесто ради Мане. Али да призна да све то ради Зоне Замфирове ради, — то ни за живу главу неће, јер онда не би он био „чапкун-Мане“!
Само се једаред десило да је прошао крај Зоне, па га неки ђаво натентао — и он се окренуо за њом. Погледи им се сукобише јер се и она окренула за њим, али је Мани ипак врло криво било што се преварио и окренуо. Но ипак је брзо поправио ту своју погрешку, доскочио је и томе: ословио је сироту Калину, једно комшијско девојче, а на Зону и не погледа више. И како је ова била кокетна, поуздана и поносита са своје лепоте, било јој је ужасно криво! Уједе се за усну јер јој се учини да ће Мане још моћи лако помислити да се она за њим окренула и њега да је гледала!...