◄   Glava peta Glava sedma   ►


Glava šesta


U njoj čitatelj, posle uzaludnog i beskorisnog čitanja dojakašnjih pet glava, naposletku dolazi i natrpava na samu stvar, zbog koje je ova pripovetka i postala, a to je: da se u njoj jedva jedared nađoše zajedno Mane kujundžija i Zone Zamfirovo.

Zona je znala da je lepa, i da je čak lepotica. Znala je to po ogledalu, u koje se, kao svaka mlada devojka, rado i često ogledala, i po pogledima kojima je sretaju i ispraćaju, a i po pesmama u kojima se ime njeno spominje ili koje se radi nje, kao aluzija na nju, pevaju. I Zona je bila, što je sasvim i prirodno, ponosita stoga. Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom. Bilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabri koga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci. Onako, kao i za sve velike i srećne osvajače što priča istorija da za njih nema više nikakve draži ono što im je, tako reći, već pred nogama, nego da ih draži i budi u njima novu osvajačku glad samo ono što je još nepobeđeno i neosvojeno, što ohola čela prkosi, — tako i za lepu Zonu nije imalo draži ono što je već pobedila i zaludila, nego je interesovalo i dražilo ono što ravnodušno kraj nje prolazi, što je ne gleda i ne osvrće se za njom. I već zbog samoga toga nije nikakvo čudo što je i Mane kujundžija — čapkun-Mane nazvani — morao ući u ovu pripovetku, ako nikako drukčije a ono makar kao epizoda. A što je Mane naposletku izišao čak i kao glavni junak, to je bila — pored već poznate karakterne crte Zonine — prirodna i logična posledica još i karaktera njegovog, i ašiklijske, tako da kažem, taktike njegove, — kao što će se već sve to lepo, jasno i očigledno docnije iz pažljivog čitanja uvideti.

Mane je Zonu znao još kao derište, kao „čupe“ ili „čupence“, — kako bi oni tamo rekli za šiparicu, a i ona je njega poznavala još iz tih rânih svojih godina. Kao derište bila je suva, džigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice za koje ne zna čovek kako da kaže — da li je lepo ili ružno, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da će se iz tog čupeta vremenom razviti prva lepotica.

Do dućana Mana kujundžije — onog prvog u prvoj glavi opisanog dućana, u koji je majstor—Mane onako vešto, saltomortalski, uskakao — bio je dućan alvadžije Ameta. Tu bi svako jutro, kad je išla u školu, zastala Zona i kupovala bi za groš ćetene alve i za marjaš vruć simit, u koji bi metala alvu. Tada bi obično Mane ispružio šiju iz onog svog malog dućančeta, kao guska iz guščarnika kroz letve, i oslovljavao bi je rečima, kao što se obično deca oslovljavaju; a zatim bi je redovno zapitao za njenu stariju sestru, Kostadinku, prvu lepoticu u gradu, koja je bila pristigla na udaju. Pitao bi je:

— Zone, mori, što ti raboti datke Kostadinke?

— Ništo! — odgovara ljutito Zona i steže onu alvu simitom.

— Kako ništo?! Teke, istin’, što gu treba da si raboti, kad si je čorbadžijska krv!...

— A što je pa teb’ ti za njuma? Ti-ti-ti-ti, što si gu njoj, ta da si, ete-te, pi-pi-pi-tuješ za njuma?!... — zamuckuje Zona, a već gotova da se zaplače od muke.

— Eh, detence!... Mnogo mi, ete, milo za njuma... A za njuma li, Zone, kupuješ tu alvicu?...

— Jok! — obrecuje se Zona.

— E, što gu treba alva kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...

A Zona samo prći usta i ne odgovara ništa; stoji kao sveća, sa sastavljenim nogama, i ne može odmah da se krene.

— Pa pozdravi se na dadu Kostadinku. Ako li da gu poneseš malko peškeš od men’?... Amet! Dede seci za dva groša od ketenu alvicu...

A Zona se kreće ljuta, ništa mu ne veli, nego ide školi. A kad je Manča vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produži put.

Kad je svršila školu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadržali je kod kuće. A i nije svršila ni svu osnovnu školu, nego samo tri i tek počela četvrti razred kad je čorbadži-Zamfiru došlo nešto u pamet da je izvadi iz škole. Hadži Zamfir nije dao da se dalje školuje. Kad bi mu spomenuli „više škole“, i da bi dobro bilo da je — kad mu je već bog dao svega dosta — pošlje u Beograd, hadži Zamfir bi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi čibuk, i to bi bio znak da je ljut tada, i kratko bi se na njih obrecnuo. I niko posle za živu glavu ne bi smeo produžiti s njim razgovor o toj temi...

— Što, što? Što, bre? — zapitao bi tada čorbadži-Zamfir digavši svoje guste obrve čak pod fes. — Ešeksene! Kude se je žensko, adžamija, em devojčence, ete, davalo na nauke?!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... Što? Što, bre?... Da si nauči nemacku jaziju, austrijski bukvar, pa da praća knjige, demek pisma, na adžamije iz beli svet, na oficire, indžilire i pisare?! Toj li iskate?!... Ba!... U moj vek... sal toj da bidne — neće!...

Tako je govorio hadži Zamfir.

A imao je i pravo! Nije on to onako napamet govorio... Kao iskusan i pametan čovek držao je da svaki čovek treba da se poučava tuđom nesrećom. Jer tih dana baš uhvaćena je jedna čorbadžijska ćerčica, koja je pre dve godine svršila školu, kako je, na listu od Pisanke br. 5, nekom pisaru, u čijoj je konduit—listi stojalo da je rasejan i neupotrebljiv za koncepat, napisala pismo koje je glasilo: „Što mi pisuješ za volenje, i ja si iskam i ’oću si da se, ete, volemo; ama da se volemo za udavanje i venčavanje, a za drugo jok, zašto će tatko da me utepa“.

Odmah posle toga izvadio je čorbadži-Zamfir svoju Zonu iz škole.

Ali, iako je hadži Zamfir imao stroge i, tako reći, nesuvremene poglede na školu i pismenost u odnosu na naš ženski svet, ipak, baš u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strašno ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na ćošak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku avliju ili neki poširi ćorsokak, gde se momci i devojke ljuljaju bele nedelje na „nišaljkama“, i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a društvo im peva: „Čije pero na nišaljku, gajtane moj!“
Zona još nije igrala u oru niti se ljuljala na nišaljci, — ona je samo gledala. Tek se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najčešće se uzmu za ruku ona i Genče Krivokapsko. pa otrče veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obično i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, — jedno da bolje vide, a drugo da izgledaju veće. Drže se za ruku i jedu kokice iz keceljica svojih; stoje i smešeći se gledaju kako momci i devojke igraju. Glede, i sve vide, i ništa im se ne može oteti pogledu i ostati neopaženo, iako ih one iz kola bagatelišu i smatraju ih za adžamije i da ništa ne znaju. Varaju se jako! „Dobar petao se izmalena uči kukurikati“, pa tako i one; sve one vide i znaju: ko koga poglêda, ko koga gurne, ko se o koga očeše, ko se do koga najradije hvata, i sve te i takve stvari.

Tu je još Zona čula za Manču da je najlepši momak i videla da se sve otimaju da do njega igraju. A Manča je bio već na glasu kao momak i igrač. I mala Zona je još tada primetila da najviše mahalskih devojaka gledaju i uzdišu za Mančom, pa je i ona počela pomalo gledati i krišom uzdisati za njim. Valjda po onom opštem zakonu po kome ženski svet, onako isto kao i ovce ili guske što potrče sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona. potrči, a i ne znaju ni kud trče ni zašto trče, — po tom istom zakonu valjda su i Manču sve devojke gledale i sve se zaljubile u njega, a za njima, po tom istom zakonu, pošla i mala Zona!...

I mala Zona nije znala šta je to; nije ni slutila šta je to što se s njom zbiva, ali je i ona pošla za gomilom, za starijima njenoga pôla. I ona je najviše u Manču gledala, pratila ga očima unaokrug kolom. I što se on u igranju više i bliže primiče k njoj, sve manje i ređe vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju šaku, a srce joj silno bije u grudima i strah je neki uhvati od Mana, ali ga ipak gleda. A kad Mane dođe prema njoj, a u nju uđe još veći strah, i ona ne zna šta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa joj šapće i veli: „Geno, mori, ja se neću udam!...“ (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati. I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši ili će da zaplače... I dokle god oro traje, ili još bolje, dokle god Mane ne pođe kući, i ona stoji tu, držeći Genu za ruku, a kada Mane pođe, odlaze i one kući.

Promenila se Zona; postade dete drukčije. Nije više onako bezbrižna, ne ide sokakom pa da je se ništa ne tiče, ne skakuće više s noge na nogu; a kad ulazi na kapiju, ona uvek, pre no što uđe, okrene i levo i desno u sokak i gleda...
Pa i ukućani primetiše na derištetu neku promenu. Uostalom, i ukućani je ne smatraju već više za dete; to se vidi i po tome što sad mnogo štošta i ne govore pred njom, nego kad hoće tako nešto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je pošlju po nešto gde će se morati zadržati poduže, a stvar im ta, naravno, i ne treba. I oni primetiše da je Zona rasejana i zamišljena. Ništa ne upamti što joj kažu.

Ako je Zamfir pošlje po čibuk i duvankesu, ona mu donese naočare i tefter dužnika!... Svaki čas je pred ogledalom, i onim velikim i onim drugim, manjima, iako ima u džepu ono svoje malo ogledalo; svaki čas plete kurjučić i neprestano menja one pantljičice na kraju kurjučića; do podne izmenja ih nekoliko — i zelenu, i plavu, i žutu, i crvenu, a posle podne tako isto... Prekodan se svaki čas tek izgubi, nema je. Povlači se u samoću, onu tako milu samoću mladim stvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu samoću oko koje vri život i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju jer znaju da ih niko ne zna gde su. Tu se tako povuče i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a ne zna šta misli, samo oseća. Oseća da joj je nešto milo i tužno nešto; oseća da pati, a ne zna još od čega pati. A prijatna joj ta samoća, koja je zaklanja od pogleda ukućana, koji su joj pogledi od neko doba užasno dosadni postali. I ona navaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ćiler, u koju se ulazi na vrata koja su između dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se često i najradije sklanja. Tu je obuzme neka slatka tuga i seta, i ona se tu odaje tihoj tuzi, misli o sebi, i tu se oseća kao najnesrećnije devojče na ovom svetu, ali zašto baš najneresćnija — ona još ne zna!... U toj se sobici najradije bavi; tu se češlja i presvlači po nekoliko puta preko dana, ili izvadi svoje džepno ogledalce (koje je na poklopcu jedne sedefli-kutije, koja joj služi još i kao neka mala „šparkasa“), pa se dugo ogleda u njemu i prći svoje rumene usnice i mali nosić. Ili obuče majkin venčani fustan od teške persijske svile, — koji već više ni sama Tašana ne nosi, jer je izišao iz mode — potrpa na sebe sve njene adiđare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po sobi... jednako namešta tu sobicu po svojoj volji i sedi u njoj kad god ugrabi priliku da se iskrade od očiju ukućana... Tu bi najvolela i da noćiva, ali joj majka nikako ne da to. A Zona se rastuži obično tada i govori o smrti.

— Kad umrem, nane, ubavo da me sa’raniš... Na grob da mi turiš šeboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadiš! — A majka plače, udare joj suze na oči, pa je juri papučom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plač, pa veli: — Ama, ja ću ti umrem, nane!...

Prođoše tri i nešto više godina. I kao sve što je podložno promeni, izmenila se i ona. Lice joj dođe punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, koje time dobi lepše crte i izraz; kurjučići izrastoše u duge kurjuke, a džigljasto čupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oči što ostaše one iste — krupne i tamne, s dubokim kao bez dna pogledom...

Kao derište nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to što je čorbadžijska ćerka. Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaže. Rodbina Zamfirova je velika. Puno nekih tetaka, strina i ujni, i one ne samo da primetiše kako im je njihova Zona lepa, nego primetiše čak i to kako je čupe Zone zaljubljeno, pa pronađoše čak i u koga se zagledala.

— Leleee!— uzviknu tetka Taska kad joj rekoše kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona još jednako redovno donosila, kad god bi im došla, badema i rokčića, smatrajući je još za dete. — Leleee! Što se napraji odi naš varoš i odi devojčiki u sadašnji zeman! Tugooo! Nema više devojčiki!... Beše!... Beše!... Sag tatko i majka — ništo! Sag si čupenceta begendisuju momci, pa ni pituju: begendisuje li tatko i majka zeta?... Crna Tašano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... — viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač i Tašana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile na okupu...

I odmah navališe na Zonu sve složno, i ne ostaviše je nikako na miru dok joj ga, kako im se učinilo, ne izbiše iz glave. Što se ona više i lepše razvijala, sve su je silnije napadali i ubedljivije savetovali: kako treba da pazi na sebe i kako treba da joj je uvek na umu čija je i koja je ona. I ređahu joj sve redom momke s naznačenjem koji su neprilike, a koji bi mogli biti prilika za nju. Kod Mane kujundžije se, naravno, najduže zadržaše. Na njega i drvlje i kamenje!...

— Ako si ne begendišeš u naš varoš, ete, nikoga, što ti, demek, niko neje sproti teb’, — lasno za toj!... — govorila bi joj i, tako reći, ponavljala svaki dan nadugačko i naširoko jedno isto tetka Taska, najrečitija u celoj rodbini. — Ete ima u Leskovac em kakvi trgovci, u Vranje em kakve čorbadžije, pa će se, što zbore selski, za zlato lasno nađe kujundžija. A onaj čapkun zar je prilika, on, krijumčarski sin, sproti teb’ i siroti drugi Zamfirovi zetovi?... Sestre ti se poudavaše sve za ljude trgovci, a ti što iskaš?!... Pomisli se na koga si kerka! jedan si je čorbadži-Zamfir u grad; more, do Solun i Filibe nema ga jošte potakav! A ti — ih što si brljiva! Mlado, ludo, adžamija, — ti iskaš da staneš esnafska žena!... Ti da ga zab’raviš!... On si je čovek siroma... fukara! Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije? „Ima si dućan!“ Eh, mnogo danas muka pa za dućan!... A pituješ li: što si ima u dućan?... Kako onaj Nasradin-’odža što ujutru sadeše luk, a uveče ga čupaše i metaše pod dušek: „Što je moje, zboreše si, nek’ si je kod mene!...“ Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod mišku si donosi, uveče pa pod mišku odnosi!... Ima si, more, i magare! Tol’ko mu bogatstvo!... On će si uzne sproti seb’ neku siroticu izmećarku što ć e da si sedi u pazarni dan, u subotu, u dućan, te da si zbira pazar i da pazi da si selske neveste ne ukradnu niku minđušu iz dućan... i da se kara sas selske mečke one! A prilega li na čorbadži-Zamfirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci na ćepenak, kude svet prolazi, — i da se kara sas selske zveri?!... Pa ti se, mori, u pare ne razbiraš; ne znavaš što je poviše: dva groša eli milanče!? Eh, adžamija što je — pa ludo!... Ti mirišeš na jorganski pamuk, — zar ti će pa da si za ćepenak, esnafska žena ti li će da si?! Da se zoveš, ete, majstor-Maninica!... I ona luda i brljiva bećar-Doka da ti se pada tetka!...

„Tija voda breg roni; kao kamen dube“, veli stara, iskustvom osveštana reč... I tako se i ovde zbilo. Silni saveti i opomene učiniše naposletku svoje. I Zona kao da podleže. Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podiže pomisao da je ona čorbadžijska kći i prva lepotica. To beše dosta da je često, — kao i sve koje tako drže mnogo na sebe i ne lepotu svoju — iako lepa, izgledala vrlo glupa! Promeni se, kao i sve što se u svetu vremenom menja...

I sada se izmeniše prilike i uloge. Sad je Manča gledao onako kao nekada ona njega, a Zona njega malo bolje nego on nju nekada. Ali je i Manča bio i ponosit i imao neki svoj način i taktiku, tako da je nazovem. Kad je na nju neprestano mislio, prirodno je da je želeo i da je vidi, a još prirodnije da ju je čak izdaleka opazilo oštro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oči. Ali, iako ju je uvek video, nije je uvek i pogledao. Kad prođe pored nje, jedared je pogleda, a pet puta prođe mimo nje kao da je i nema na svetu; jedared je pogleda i zagleda se u nju, a opet drugom nekom prilikom prođe preko nje tako ravnodušnim i umornim pogledom kao da je to neki nahereni direk od opštinskog fenjera, a ne vitka i lepa Zona hadži Zamfirova!... A nju je to silno ljutilo, ponos joj vređalo. Jer, dok je svaki drugi zablenuto, iznenađeno i s nekom tihom čežnjom poglêda, — na Manči se to nikad nije moglo primetiti. A čeznuo je za njom, te kako čeznuo, — samo je bio jogunica i nije nikako dao da se to i opazi! — Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, — koliko puta skoči sa sedišta i ostavi rad i dućan na momku i šegrtu i rekne im samo: „Sag ću sam tuj!“ pa poleti drugim prečim ulicama, s drugoga kraja, samo da se sretne s njom, da je vidi! A kad se sretnu, a on se učini kao da je i ne vidi, pa hita kraj nje kao da mu je bogzna kakav posao za vratom!...

Ili opet tako radi u dućanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio se u posao, misliš i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i polako:

Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš.
Gde se premenjuvaš, lele, Zone, u tvoja gradina;
gde se premenjuvaš, Zone, u svilena riza,
u svilena riza, lele, Zone, u čiček-anterija!
Oj, hoj-hoj, lele, Zone, u čiček-anterija...

Pa tek skoči, ne znaš ni zašto ni krošto. Ostavi dućan na kalfi, a on se žuri kući kao da mu gori. Malo posle izleti iz kuće u drugim, opet svečanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim čohanim gugutkine boje, ali isto tako bogato išaranim gajtanom. Palo mu nešto tako odjedared na pamet da se presvuče; i on se nagizdio kao da je prvi dan Uskrsa, i nagizdan tako udari sokacima, pa, naravno, i Zoninim sokakom. Prolazi i zvižduće, žuri se kao da je pogodio da izradi polelej od srebra, pa sad hita u dućan i traži kraći put i preči sokak! A međutim i ne ode u dućan, nego udari opet kroz neke druge sokake; a nakrivio fes, pa ga kićanka sve bije i kucka po plećima, pa se lomi čapkunski. Ali jednako ide kud god ga noge nose, i tek kad natrapa na Pašin Čair, i kad jedini obitnici pašačairski, preplašeni od narušitelja ove njihove tišine, žapci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnu u vodu, — tek tada trza se Mane i gleda oko sebe kao da se pita: otkud on čak tu?! — i vraća se natrag!...

Tako, eto, počesto radi Mane. Ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi, — to ni za živu glavu neće, jer onda ne bi on bio „čapkun-Mane“!

Samo se jedared desilo da je prošao kraj Zone, pa ga neki đavo natentao — i on se okrenuo za njom. Pogledi im se sukobiše jer se i ona okrenula za njim, ali je Mani ipak vrlo krivo bilo što se prevario i okrenuo. No ipak je brzo popravio tu svoju pogrešku, doskočio je i tome: oslovio je sirotu Kalinu, jedno komšijsko devojče, a na Zonu i ne pogleda više. I kako je ova bila koketna, pouzdana i ponosita sa svoje lepote, bilo joj je užasno krivo! Ujede se za usnu jer joj se učini da će Mane još moći lako pomisliti da se ona za njim okrenula i njega da je gledala!...


ZONA ZAMFIROVA - Sremac, Stevan