Змија младожења
Бога моли млађана дјевојка:
„Дај ми, Боже, у срећи јунака,
Ал’ недај ми од срца порода”!
Што молила Бога домолила,
Бог јој даде у срећи јунака, 5
Ал’ не даде од срца порода.
Ал’ не паса ни пуно земана,
Бога моли лијепа дјевојка:
„Дај ми Боже од срца порода
Да би ништа, Боже Свемогући, 10
Да би ништа, змију шаровиту”!
Бог се тадај на њу смиловаше,
Па јој даде од срца порода,
Даде њојзи змију шаровиту,
Док се роди у стјене одлети. 15
Ал’ не прође ни пуно земана,
Годиница и петнаест дана,
Запали се Јањина планина.
Љуто цвили јадна саморана:
„Мили Боже, на свему ти хвала, 20
Ондје имам од срца порода,
Чедо моје изгорити оће”.
Ал’ из горе нешто проговара:
„Не старај се, мила моја мајко,
Ондје има листак дјетелине, 25
Ја ти нигда изгорити нећу,
Нег’ чујеш ме, мила моја мајко,
Кад запјева тица прољетница,
И закука црна кукавица,
И осване Светитељу Ђурђу, 30
Доћи ћу ти моја стара мајко,
Сакупи ми три крштена кума,
Три крштена, а и три вјенчана,
И сакупи девет свештеника,
И шесдесет ђеце ученика, 35
Крсти мене и жени ме мајко,
Проси ћерцу паше силенога,
Ако ми је, мајко, дати неће,
Створићу се змија аждајкиња,
Доћи ћу му граду под бедеме, 40
Ујешћу му сина јединога”.
Кад то чула аждајина мајка,
Она иде паши под шаторе,
Па говори паши господину:
„На милости, паша господине, 45
Родила сам змију шаровиту,
Проси твоју ћерцу за љубовцу,
Ако му је обећати нећеш,
Доћи ће ти граду под бедеме,
Ујест’ ће ти сина јединога”! 50
Осјети се паша господине
Да ј’ родила змаја немилога,
Обећа се и дава му ћерцу.
Када мајка свате сакупила,
Звиждом звижди змија шаровита, 55
Звиждом звижди, а за коња пита.
Бог јој даде коња од небеса,
Зауздата, пак и оседлата.
Кад дођоше дјевојачком двору,
Под свом свитом коње поваташе, 60
Ал’ под змијом нико не ухвати.
Кад то виђе змија шаровита,
Моли змија најстаријег кума:
„Богом теби, мој најстари куме,
Ухвати де пода мном коњица”. 65
Под њим куме коња ухватио.
Одја коња змија шаровита,
Пак се змија у дворе увија.
Ал’ говори танана дјевојка:
„Ај, дјевере, мој златни прстене, 70
Удајем се, жалосна ми мајка,
Удајем се, не знам ђувегије”.
Ђевер снаши туте одговара:
„Ово ти је млађан ђувегија,
По имену змија шаровита”. 75
Кад то виђе лијепа дјевојка,
Бјежи јадна у бијеле дворе,
Деветерим затвара се вратим’,
И десетом бравом дубровачком.
Иде паша да отвори ћерцу, 80
Ал’ никако отворит’ не може.
Сва господа редом отварала,
А најпосље змија шаровита,
Покуша се, отвори дјевојку,
Пак се вије змија шаровита, 85
Ту се вије около дјевојке.
Ал’ запишта лијепа дјевојка:
„Богом теби, мој најстари куме,
Заклињем те Богом великијем,
Не дај мене змији шаровитој”! 90
Кад су дошли двору бијеломе,
И када су били вечерали,
Оде свако у своју ложницу.
Кад ујутру данак освануо,
Дан свануо и сунце грануло, 95
Ал’ говори аждајина мајка:
„Мили Боже, на свему ти хвала,
Што нам нема наши младенаца”?
Она иде у бијелу кулу,
Кадли сједи млађан ђувегија, 100
И чешља га лијепа дјевојка.
Руса коса до свилена паса,
Покрај њега од змије кошуља.
Кад то видла остарила мајка,
Она краде од змије кошуљу, 105
На живу је ватру наложила,
Па се фали најстаријем куму:
„Богом теби, мој најстари куме,
Јуче сине, змија шаровита,
Данас сине, млађан ђувегија”. 110
Пође куме да обиђе кума,
Ал’ кад дође у бијелу кулу,
Мртва нађе младог ђувегију,
Над њим плаче лијепа дјевојка:
„Ајме, мајци до суђена данка, 115
Што умори јединога синка”!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
