Звонимир/52

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР

Дворана у двору бана Петра у граду Клокочу.
Лиепосава уђе вођена од Драгојле и слуге.

ЛИЕПОСАВА:
(одтрчи к прозору и гледи и слуша)
ДРАГОЈЛА:
(к момку тише)
Тако, ту ће много боље бити.
Ондие иде прозор на мезево
А тамо је ужасно крешево.
Јошт' ће жалост бан Петар доживит',
Да га сатру под властитим градом.
Љуто га је Звонимир напао.
Шта се ради пред градом, јуначе?
СЛУГА:
Што с' радило, то се урадило.
Једни плачу а други пиевају.
ДРАГОЈЛА:
Ко побиеди?
СЛУГА:
                    Звонимир, да ко ће?
ДРАГОЈЛА:
(уплашена)
Шта у з'о час? А шта би с нашима?
СЛУГА:
Разбиегоше с' куд који погоди.
ДРАГОЈЛА:
А бан гдие је?
СЛУГА:
                    Бана ухватише.
Са града смо на битку гледали,
И видисмо, како с коња спаде,
И како га с миеста однесоше.
Је л' жив, ил' је мртав, то незнамо.
ДРАГОЈЛА:
Сигурно је мртав. Та бан Петар
Неће жив се дати ухватити. —
Сад ће душман и у град унићи?
СЛУГА:
А ко ће му моћи закратити?
ДРАГОЈЛА:
Па куд' ћемо ми сад са госпођом?
(показујући на Лиепосаву)
СЛУГА:
А куд' знамо?
ДРАГОЈЛА:
                      Сад' ћеду је наћи!
СЛУГА:
Шта ћемо им!
ДРАГОЈЛА:
                      Но, то ће бит' чудо!
Сав свиет држи, да у гробу лежи!
СЛУГА:
Ја и данас незнани, што тајише.
ДРАГОЈЛА:
Кад јој оно диете однесоше,
И с памети сиђе сиротица,
Онда отац' амо је доведе,
А прогласи, да се преставила.
Ја све држим, с тога то учини,
Да с' нечује, да је полудила!
И сад' нико на свијету незна
Да је жива млада Лиепосава,
До нас двоје.
СЛУГА:
                       Слушај! Ти улазе
У град!
ДРАГОЈЛА:
Јао куда ћу сад' с њоме?
СЛУГА:
Никуд' даље, па што Бог да.
ДРАГОЈЛА:
(показујући на Лиепосаву)
                         Гледај
Како пази! К'о да зна, шта бива!
СЛУГА:
Ја идем, а ти је неостављај.
ДРАГОЈЛА:
Сад ће боље бит' у њеној соби,
Јер прозора на двориште нема.
СЛУГА:
Право кажеш, а ти хајдмо тамо.
(одведу Лиепосаву)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.