За душиним летом
| За душиним летом Писац: Стеван Луковић |
Ох, како глухи покој пуни
Тамнину ноћи мирне,
Жалосно мучи старо дрвље,
Ни ветрић да га дирне.
Грана му свод се мрачни свио
Тамничке црњи стене —
У густи мрак се празно губе
Од суза мутне зене.
На небу једва две-три звезде
Слабачко, благо зраче,
Облаци тавни док се муком
По црном своду влаче.
Благе и бледе, две их видим,
Једине у тој тами —
Анђели мира, тихо страже
Далеко, мирни, сами.
Гледам их... душа к њима тоне
Слободна, лака, жудна...
Гледам: два ока мека, блага
Анђела даљна, будна...
Извор
уреди- 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 16.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 122 године.
|