[Заплака Стојан у лојзе]
Заплака Стојан у лојзе,
Заплака дори до Бога:
„Имам ли никог од рода?"
Дочу му мајка, дотрча:
„Што ти је синко, Стојане? 5
Зашто ми плачеш у лојзе?“
„Еј, мaјкe, мила премила,
Змија ми уђе у недра,
Бркни ми, мајке, извади!“
„Стојане, сине Стојане, 10
Без тебе, сине, могаћу,
Без десну руку не могу!“
Па виче Стојан да плаче,
Да плаче дори до Бога:
„Имам ли кога од рода?“ 15
Дотрча татко, дотрча
...............................................................
И отац више жали своју десну руку него сина. Тако бива и са братом, сестрама, снахама, али:
Дочу му жена, дотрча:
„Што је, Стојане, што плачеш?“
„Змија ми уђе у недра,
Бркни ми, жено, извади!“
Па бркну жена, извади —
Извади низу дуката.
Тој неје — змија отровна,
Већ то је низа дуката.
Ја си с’л кушам родиину,
Кој би ме мене жалио.
