Заплакало...

Заплакало...  (1864)  Писац: Милан Ђорђевић

Заплакало лишће бледо
На дрвету мог живота;
Угинуће дрво трошно
Без икаква роду плода.
Није тица запевала
У густоме зеленилу
Роду своме племенитом
Песму милу.
Само шумор судбу куне,
Бесан вијор, олујине,
Што ће гране да покр’а,
Што ће дрво да угине.
И тај шумор сузу носи,
И тај шумор само тужи,
А тужећи век казује:
Претешко је мојој души.

*

Кад угине дрво трошно,
Кад попада лишће доле,
Летећ’ шумор гробу своме
Казаће вам моје боле.

Извор

1864. Даница. Лист за забаву и књижевност. Година пета, број 2. стр. 24.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ђорђевић, умро 1884, пре 140 година.