Задужбина/6
| ←IV | Задужбина Писац: Милорад Поповић Шапчанин V |
V
Манастир Раваница довршена. Око манастирске цркве велики зидови, читав град с великим кулама на угловима. Зидови нису малтерисани ни кречени, него се види грађа од које су сазидани: два до три тавана камена, па онда таван од цигаља. Куле су на висини шире и држе се на каменитим подупирачима; имају мазгале за обрану стрелама, ако би манастир напао ко. Куле су покривене оловом, кровови завршују се на шиљак, и на сваком врху сјаји се позлаћени крст.
Манастирска капија води кроз велики градски зид; засвођена је каменом. Крила од великих врата окована су дебелим гвозденим плочама, по којима се виде читави редови крупних главица од великих клинаца, којима су уковане.
Капија је отворена.
Стигао је цар са својом пратњом; с царицом, кћерима, зетовима, Југ Богданом, Југовићима, Хомољцем Живком и многом другом великом и малом властелом и њиховим госпођама. У пратњи је и пустињик.
Цар, кад се приближио капији, застао је са својом пратњом. Ту су га дочекали на капији патријарх Јеврем са још два светитеља, с манастирским игуманом кир Арсенијем и са иноцима.
С десне стране пред њима стао неимар Раде, с неимарима; сви у белим сукненим доламама, гологлави Раде држи на јастучићу кључе од цркве и манастирскога града.
Патријарх и светитељи имају од злата коване шиљасте круне, окићене бисером и сликама четворице еванђелиста. На тим су крунама крстови од драга камена. Патријарх је огрнут белом, а светитељи љубичастом мантијом, које су на прсима извезене светитељским ликовима. А од тих четвороугластих икона полазе две три једна од друге одвојене широке пруге, које представљају као поточиће, којима се слива реч божја што тече из уста светитеља, као проповедника. Светитељи држе у рукама патарице.
Кад се цар приближио, умукнуше звона и фанфаре и клепала. Патријарх му приђе и благосиља га.
ПАТРИЈАРХ:
У име онога, што на небу седи, —
У име господње благословен греди!
(Благосиљајући царицу).
Госпођо царице, то велим и вама,
Преблагословена да си међ’ женама.
(Благосиљајући кћери и синове цареве).
Да је благословен плод утробе твоје!
Деца и зетови, све царево што је!
(Цару).
Ко молитвом чистом ка небу узлеће,
Сила га господња оставити неће.
Покољења људска истаје и старе,
Ал’ вера и црква вечно живе, царе.
Приђи, праведниче, са страхом и миром,
Црква те погледа, отворена широм;
Тамо ћемо Богу наша срца дати
И песму захвалну сложно запевати.
(Благосиља цео збор).
ЦАР ЛАЗАР:
Хвала Богу, радост што доживех ову;
Хвала, светитељу, на твом благослову,
Теби вредни Раде, теби старче — тасте,
Свима, свима што ми угодити знасте,
И вама зидари, децо моја мила, —
У Бога вам желим среће изобила!
Као данас што је ваш владалац сретан,
Такав жели свима живот, дуголетан.
Хвала свима који трудбеници бисте,
И Богу и цару много угодисте.
РАДЕ (Прилази цару. На јастучићу од црвене кадифе подноси кључеве од манастирског града и манастирске цркве, и пева):
На цркви се Раваници
Златни крсти сјаје —
Задужбина твоја царе,
Готова је.
Бога молећ’ да ти Господ
Срећна века даде,
Манастирске кључе пружа
Слуга Раде.
САРАОРИ (певају сви):
Бога молећ’ да ти Господ
Срећна века даде.
Манастирске кључе пружа
Слуга Раде.
РАДЕ (пева сам):
И Ресава и Кучево
И Хомољски висе,
И пространо Браничево,
Весели се!
Сви се Срби амо стец’те,
Хвалу цару дајте!
Силном Богу молите се
И певајте!
САРАОРИ (сви певају):
Стецимо се Раваници
Хвалу цару дајмо!
Силном Богу молимо се
И певајмо!
ПЕВА ЦЕО ЗБОР:
Бог да живи господина цара,
Све његове и миле и драге;
Моћ му дао да победи враге!
Да му круна новим сјајем сине,
Да се под њом Срби уједине!
ЦАР ЛАЗАР (Узима кључе од Рада па се обрне игуману, кир Арсенију):
Задужбину ја поклањам цркви.
Ал’, с благословом светог патријарха,
Предајем је теби, кир Арсене:
Ти ћеш бити глава иноцима.
Ти господин у цркви и граду,
Ти судија и самоуправник.
Ни светитељ, ни наш кефалија,
Ни властела, ни моји дворници,
Манастиру никад да не суде,
Осим главом господина цара
Над Србијом који господује.
Прими кључе, драги кир Арсене!
Мол’ се Богу с твојим иноцима
За дом царски, за господу српску,
За наш српски народ васколики,
За народе, за цело Хришћанство.
КИР АРСЕНИЈЕ:
С благословом светог патријарха
Примам, царе, кључе манастирске.
Твој аманет вршиће се верно,
К’о да примих из божије руке.
(Ударе звона и фанфаре. Игуман пева)
Тебе Бога хвалим,
Тебе исповедујем,
Тебе безлетнаго оца,
Васа земља величајет!
(Иноци и сви остали певају с њим):
Тебе херувими и серафими,
Тебе небеса и васа сили
Непрестаними гласи
Вазивајут:
Свет, свет, свет јеси Господи,
Боже отац наших!
Докле ово певају, ходе свечаним ходом кроз пространу капију. Кад ступише у порту, опазише сјајно осветљену Раваницу, са њезиних пет кубета, на којима бљеште златни крстови. Прозори округли од резана камена. Уз градске зидове и куле нанизане калуђерске ћелије као птичија гнезда, велика трапезарија, болница и двор за пребивање царево.
Сви, задивљени, гледају лепоту цареве задужбине. Озго сунце просипа праве зраке на тај земаљски сјај, па не да гледати у крстове, у сјајне кровове и камените углачане зидове. Из цркве чује се певање инока, који чекају цара, а цар са свима стоји у граду и не миче се. Гледа у своју задужбину шапћући молитву; царица и њезине кћери и све госпође држе високо утвари, што их својим рукама сашише и принеше светој богоматери. Патријарх и светитељи дигли у вис златне крстове, а кир Арсен кључеве, а златар Драго подигао и пружа цркви свете сасуде што их је сам са својом децом исковао.
Господа поскидаше калпаке и не скидају ока с цркве. А Југ загрлио царева сина Стевана, па пун побожности пружио прст на цркву и показује му.
И пустињик, давнашњи отпадник и гонитељ вере, стоји у редовима царевим и гледа дуго у цркву, у побожнога цара, у све богомољце; слуша песму из цркве, усише у се измирне кад из великих кандионица, гледа весело небо како је зрацима обгрлило цркву, чује и умилна звона што се разлегаху свечаном планинском тишином, загреја се новим давно неосећаним жаром у окорелом срцу, залете се цркви и паде на праг црквени. Гледа унутра ону лепоту иконостаса: кроз отворене царске двери виде и свету часну трапезу. Скрушен у дубини душе, с које се густи облаци неверице разлажаху, подигну лице и руке горе к небу и узвикну покајничким гласом:
Боже, терет греха с мојих плећа сними!
Заблуделог слугу милостиво прими!...
Пред очима мојим лик Господов сија —
Куда цео народ, онамо ћу и ја!
После тога сви свечано уђоше у цркву и отпоче прва света литургија у задужбини цара Лазара, у Раваници. Црквена песма разлегала се и сједињавала с песмом веселих птичица које облетаху око нових кубета и певаху славу оцу свију нас, Творцу Васионе...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|