Zadužbina/6
| ←IV | Zadužbina Pisac: Milorad Popović Šapčanin V |
V
Manastir Ravanica dovršena. Oko manastirske crkve veliki zidovi, čitav grad s velikim kulama na uglovima. Zidovi nisu malterisani ni krečeni, nego se vidi građa od koje su sazidani: dva do tri tavana kamena, pa onda tavan od cigalja. Kule su na visini šire i drže se na kamenitim podupiračima; imaju mazgale za obranu strelama, ako bi manastir napao ko. Kule su pokrivene olovom, krovovi završuju se na šiljak, i na svakom vrhu sjaji se pozlaćeni krst.
Manastirska kapija vodi kroz veliki gradski zid; zasvođena je kamenom. Krila od velikih vrata okovana su debelim gvozdenim pločama, po kojima se vide čitavi redovi krupnih glavica od velikih klinaca, kojima su ukovane.
Kapija je otvorena.
Stigao je car sa svojom pratnjom; s caricom, kćerima, zetovima, Jug Bogdanom, Jugovićima, Homoljcem Živkom i mnogom drugom velikom i malom vlastelom i njihovim gospođama. U pratnji je i pustinjik.
Car, kad se približio kapiji, zastao je sa svojom pratnjom. Tu su ga dočekali na kapiji patrijarh Jevrem sa još dva svetitelja, s manastirskim igumanom kir Arsenijem i sa inocima.
S desne strane pred njima stao neimar Rade, s neimarima; svi u belim suknenim dolamama, gologlavi Rade drži na jastučiću ključe od crkve i manastirskoga grada.
Patrijarh i svetitelji imaju od zlata kovane šiljaste krune, okićene biserom i slikama četvorice evanđelista. Na tim su krunama krstovi od draga kamena. Patrijarh je ogrnut belom, a svetitelji ljubičastom mantijom, koje su na prsima izvezene svetiteljskim likovima. A od tih četvorouglastih ikona polaze dve tri jedna od druge odvojene široke pruge, koje predstavljaju kao potočiće, kojima se sliva reč božja što teče iz usta svetitelja, kao propovednika. Svetitelji drže u rukama patarice.
Kad se car približio, umuknuše zvona i fanfare i klepala. Patrijarh mu priđe i blagosilja ga.
PATRIJARH:
U ime onoga, što na nebu sedi, —
U ime gospodnje blagosloven gredi!
(Blagosiljajući caricu).
Gospođo carice, to velim i vama,
Preblagoslovena da si međ’ ženama.
(Blagosiljajući kćeri i sinove careve).
Da je blagosloven plod utrobe tvoje!
Deca i zetovi, sve carevo što je!
(Caru).
Ko molitvom čistom ka nebu uzleće,
Sila ga gospodnja ostaviti neće.
Pokoljenja ljudska istaje i stare,
Al’ vera i crkva večno žive, care.
Priđi, pravedniče, sa strahom i mirom,
Crkva te pogleda, otvorena širom;
Tamo ćemo Bogu naša srca dati
I pesmu zahvalnu složno zapevati.
(Blagosilja ceo zbor).
CAR LAZAR:
Hvala Bogu, radost što doživeh ovu;
Hvala, svetitelju, na tvom blagoslovu,
Tebi vredni Rade, tebi starče — taste,
Svima, svima što mi ugoditi znaste,
I vama zidari, deco moja mila, —
U Boga vam želim sreće izobila!
Kao danas što je vaš vladalac sretan,
Takav želi svima život, dugoletan.
Hvala svima koji trudbenici biste,
I Bogu i caru mnogo ugodiste.
RADE (Prilazi caru. Na jastučiću od crvene kadife podnosi ključeve od manastirskog grada i manastirske crkve, i peva):
Na crkvi se Ravanici
Zlatni krsti sjaje —
Zadužbina tvoja care,
Gotova je.
Boga moleć’ da ti Gospod
Srećna veka dade,
Manastirske ključe pruža
Sluga Rade.
SARAORI (pevaju svi):
Boga moleć’ da ti Gospod
Srećna veka dade.
Manastirske ključe pruža
Sluga Rade.
RADE (peva sam):
I Resava i Kučevo
I Homoljski vise,
I prostrano Braničevo,
Veseli se!
Svi se Srbi amo stec’te,
Hvalu caru dajte!
Silnom Bogu molite se
I pevajte!
SARAORI (svi pevaju):
Stecimo se Ravanici
Hvalu caru dajmo!
Silnom Bogu molimo se
I pevajmo!
PEVA CEO ZBOR:
Bog da živi gospodina cara,
Sve njegove i mile i drage;
Moć mu dao da pobedi vrage!
Da mu kruna novim sjajem sine,
Da se pod njom Srbi ujedine!
CAR LAZAR (Uzima ključe od Rada pa se obrne igumanu, kir Arseniju):
Zadužbinu ja poklanjam crkvi.
Al’, s blagoslovom svetog patrijarha,
Predajem je tebi, kir Arsene:
Ti ćeš biti glava inocima.
Ti gospodin u crkvi i gradu,
Ti sudija i samoupravnik.
Ni svetitelj, ni naš kefalija,
Ni vlastela, ni moji dvornici,
Manastiru nikad da ne sude,
Osim glavom gospodina cara
Nad Srbijom koji gospoduje.
Primi ključe, dragi kir Arsene!
Mol’ se Bogu s tvojim inocima
Za dom carski, za gospodu srpsku,
Za naš srpski narod vaskoliki,
Za narode, za celo Hrišćanstvo.
KIR ARSENIJE:
S blagoslovom svetog patrijarha
Primam, care, ključe manastirske.
Tvoj amanet vršiće se verno,
K’o da primih iz božije ruke.
(Udare zvona i fanfare. Iguman peva)
Tebe Boga hvalim,
Tebe ispovedujem,
Tebe bezletnago oca,
Vasa zemlja veličajet!
(Inoci i svi ostali pevaju s njim):
Tebe heruvimi i serafimi,
Tebe nebesa i vasa sili
Neprestanimi glasi
Vazivajut:
Svet, svet, svet jesi Gospodi,
Bože otac naših!
Dokle ovo pevaju, hode svečanim hodom kroz prostranu kapiju. Kad stupiše u portu, opaziše sjajno osvetljenu Ravanicu, sa njezinih pet kubeta, na kojima blješte zlatni krstovi. Prozori okrugli od rezana kamena. Uz gradske zidove i kule nanizane kaluđerske ćelije kao ptičija gnezda, velika trapezarija, bolnica i dvor za prebivanje carevo.
Svi, zadivljeni, gledaju lepotu careve zadužbine. Ozgo sunce prosipa prave zrake na taj zemaljski sjaj, pa ne da gledati u krstove, u sjajne krovove i kamenite uglačane zidove. Iz crkve čuje se pevanje inoka, koji čekaju cara, a car sa svima stoji u gradu i ne miče se. Gleda u svoju zadužbinu šapćući molitvu; carica i njezine kćeri i sve gospođe drže visoko utvari, što ih svojim rukama sašiše i prineše svetoj bogomateri. Patrijarh i svetitelji digli u vis zlatne krstove, a kir Arsen ključeve, a zlatar Drago podigao i pruža crkvi svete sasude što ih je sam sa svojom decom iskovao.
Gospoda poskidaše kalpake i ne skidaju oka s crkve. A Jug zagrlio careva sina Stevana, pa pun pobožnosti pružio prst na crkvu i pokazuje mu.
I pustinjik, davnašnji otpadnik i gonitelj vere, stoji u redovima carevim i gleda dugo u crkvu, u pobožnoga cara, u sve bogomoljce; sluša pesmu iz crkve, usiše u se izmirne kad iz velikih kandionica, gleda veselo nebo kako je zracima obgrlilo crkvu, čuje i umilna zvona što se razlegahu svečanom planinskom tišinom, zagreja se novim davno neosećanim žarom u okorelom srcu, zalete se crkvi i pade na prag crkveni. Gleda unutra onu lepotu ikonostasa: kroz otvorene carske dveri vide i svetu časnu trapezu. Skrušen u dubini duše, s koje se gusti oblaci neverice razlažahu, podignu lice i ruke gore k nebu i uzviknu pokajničkim glasom:
Bože, teret greha s mojih pleća snimi!
Zabludelog slugu milostivo primi!...
Pred očima mojim lik Gospodov sija —
Kuda ceo narod, onamo ću i ja!
Posle toga svi svečano uđoše u crkvu i otpoče prva sveta liturgija u zadužbini cara Lazara, u Ravanici. Crkvena pesma razlegala se i sjedinjavala s pesmom veselih ptičica koje obletahu oko novih kubeta i pevahu slavu ocu sviju nas, Tvorcu Vasione...
|