Жеља (Јаков Шантић)

Жеља Писац: Јаков Шантић

* * *

         10.
        Жеља

Видим, како вене твоје лијепо цвијеће,
О, божанска жељо! И ту, гдје си давно
Весеље и живот разносила собом,
Сад је пуно туге, празно, нијемо, тавно.
 
Са злаћаном косом и осмијехом благим
Ти другарка бјеше младости ми ране,
Кроз живот сам с тобом сањајући лутô
У мору од нада топећ' младе дане.
 
Ах, ја блажен бијах у мирису среће
Кад с тобом у свијету свуд гледах љепоту,
И не спазив гробље нада, које расух,
– Обумро у теби, у твоју топлоту ...
 
Па гдје, гдје си, сада?! Онај шум што просу
У дубини душе, који живот даде,
Зар да буде само шум духова нијемих
Којима је све прошлост?!
   Ал' док још имаде

На уснама огња, зашто питат: гдје си?!
Вјечна као небо ти не мријеш нигда!
Чак далеко посље у могили мојој,
Кад и сама праха нестане ми туде:
 
У етеру плавом наћи ћеш ме опет,
Да ме с нова створиш, да ме опет буде.
 
Херцег-Нови

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 106-107.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.