Женидба краља будимскога
(Кате Мурат)
На обједу Скендеровић Иво
с л’јепом Маром, драгом сестром својом;
њему сестра рујно служи вино.
Иву б’јеле поиграле руке,
купа вина на сопру паднула. 5
Мили Боже, чуда великога!
Нит’ се разби, нит’ се проли вино!
Иву своја говори сестрица:
»Бор т’ убио, брате, добро моје!
Бор т’ убио, што си учинио! 10
Што си купе из руке пуштио?
Што ти н’јесу црне очи пале
сад преда те сопре на свијетле,
нег’ си купу из руке пуштио?
Нит’ се разби нит’ се проли вино: 15
велика се догодити хоће
у нашему двору бијелому.
Овако се прије догодило
кад је краљу б’јела од Будима,
кад је краљу Скендерији дош’о 20
просит’ мене, ваше сестре драге,
а ја краља узет’ ћела н’јесам;
краљу се је на ме расрдио,
он је своју војску сакупио,
с војском дође Скендерији рамној, 25
он пороби рамну Скендерију.
Б’јеле наше поробио дворе,
два је наша брата погубио,
и тебе би био и трећега,
ма с’ се скрио жуту у наранчу. 30
Тебе не би наранча сакрила,
него б’јело цв’јеће од наранче;
ма те не би ни цв’јеће сакрило,
него мркла нојца брез мјесеца;
тебе не би ни нојца сакрила, 35
ма си им’о добра пријатеља
а у војсци краља будимскога,
који те је, брате, сакривао.«
Иво сестри својој говорио:
»С тебе, Маре, драга сестро моја, 40
с тебе, Маре, — да од Бога нађеш!
Што ти н’јеси узет’ краља ћела?«
Још су они у ријечи били,
младу Иву б’јела књига паде
из Будима, бијелога града, 45
од св’јетлога краља будимскога;
овако му у тој књизи пише:
»Слуго моја Скендерови' Иво!
Мо’ш ли знати ол’ се спомињати
кад сам твоју сестрицу просио? 50
Слуго моја, дали н’јесте ми је.
Ђевојка је мени забавила,
ја се на вас јесам расрдио,
два сам твоја брата погубио,
и тебе би био и трећега, 55
тебе, Иво, права моја слуго;
дај ми Мару, драгу сестру твоју.
Ако ми је дати неће будеш,
кунем ти се и вјеру ти давам,
хоћу моју војску сакупити, 60
до’ћу с војском Скендерији рамној,
Скендерију рамну поробићу
све до двора твога бијелога,
б’јеле ћу ти поробити дворе,
ухитићу драге сестре твоје, 65
тебе, Иво, ухитити жива,
водићу те у тамнице моје;
л’јепе Маре, драге сестре твоје,
ја се нећу оженити за њу,
него ћу је водит’ за робињу, 70
за робињу од двора најмлађу,
на тамницу да походи тебе,
теби брату и храну доноси,
нека срце њој и теби пуца!«
А кад Иву б’јела књига паде, 75
књигу лега Скендеровић Иво,
књигу лега, колур промјенива,
књигу грозн’јем сузами пол’јева.
Гледала га Маре, сестра своја,
ђевојка је брату говорила: 80
»Што је, брате, Бога за милога?
Откле књига, да је бор убије?
Што је легаш, колур промјениваш?
Бор убио књиге и крајине,
руке десне китила која је, 85
да би рука под сабљом остала!
А крајина, књига из које је,
она жив’јем огњем изгорјела!«
Иво сестри својој говорио:
»Не кун’, сестро, књигу ни крајину, 90
ни десницу китила која је;
него куни миле твоје мајке
која те је породила л’јепе.
Боље да си, драга сестро моја,
боље да си тво’ијем очим’ сл’јепа, 95
сестро моја, нег’ толико л’јепа:
с теб’ сам брата оба пожелио!«
Па јој књигу на скуто[1] бацио.
Прими млада листак књиге мале,
по књизи је очим’ погледала. 100
Кад виђела што је накићено,
низ лишце је сузе оборила,
Ивану је брату говорила:
»О Иване брате, добро моје!
Немој клети миле мајке наше 105
а што ме је породила л’јепе:
боље л’јепе, него јадне сл’јепе.
Ја кад би се драга сестра твоја,
ја кад би се за краља удала,
свеђ би моју браћу спомињала 110
што ми хи је краљу погубио.
Да не жалим тебе једихнога,
узет’ хоћу краља будимскога.
Пиши краљу листак књиге мале:
кад је прије ђевојку просио, 115
да сам луда и нејака била,
знала н’јесам што је мушка глава,
па сам луда краљу забавила.
Сад да купи кићене сватове
и да иде по ме ’сватовима, 120
св’јетал краљу кад је њему драго.«
А кад Иво своју сестру чује,
сестру б’јел’јем рукам’ загрлио,
а меден’јем устим’ целивао.
Благосивља своју сестру драгу 125
веле више него своју мајку.
Па ми стане б’јелу књигу пише
и шаље је Будиму б’јелому,
а на руке краља будимскога,
у књизи му овако китио: 130
»Св’јетал краљу, драги господару!
Кад си моју сестрицу просио,
била ’е млада, луда и нејака,
није знала што је мушка глава,
па је луда теби забавила. 135
А сад, краљу, драги господару,
сестра те је моја поздравила,
у поздраву теби поручила
да ти купиш кићене сватове
и да идеш ’сватим’ по ђевојку, 140
св’јетал краљу, кад је теби драго.«
А кад краљу б’јела књига паде,
кад видио што је накићено,
то је краљу врло мило било:
од весеља у књигу целива, 145
од милости у њедра је баца.
Па ми стане и купи сватове,
иде краљу ’сватим’ по ђевојку.
Здраво краљу у ђевојке дође.
Л’јепо га је Иво причекао 150
и даде му своју сестру драгу.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
