Женидба и удадба/16
- УГЛЕД 5.
ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ
МАТИ: Где си ти, девојко?
ДЕВОЈКА: Био ми је младожења.
МАТИ: Шта је хтео?
ДЕВОЈКА: Ништа, дошао на разговор. Искао је и да ме пољуби.
МАТИ: Пак бићеш му допустила?
ДЕВОЈКА: Нисам.
МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити.
ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи.
МАТИ: Ћути, лудо, теби се друга срећа појавила. Марић оће да те узме.
ДЕВОЈКА (радосно): Марић, мамо?
МАТИ: Марић, дакако. Је л’ ти је сад по вољи? ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат!
МАТИ: Пак је бар и господин.
ТЕТКА: Јошт какав!
МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши.
ДЕВОЈКА: Ах, да ме љубе у руку, и да ме зову милостивом госпојом.
МАТИ: И ја ћу поред тебе бити у чести.
ДЕВОЈКА: Па кад аусфарујем, бединтер отрагу...
ТЕТКА: Бре толико благо!
ДЕВОЈКА: Зато је он са мном онолико играо на балу.
МАТИ: И ја сам се чудила што толико око мене ходи, и тражи да се са мном разговара. Он се заљубио у тебе.
ТЕТКА: Бре, како жали кад је чуо да си се прстеновала.
ДЕВОЈКА: Па да покваримо. Волим бити милостива госпођа, него да се за трговца удам.
ТЕТКА: То и ја кажем.
ДЕВОЈКА: Зашто овом не јавите да нема ништа од свадбе?
МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим.
ДЕВОЈКА: Ју, благо мени!
МАТИ: Само се паметно владај. Немој се јако белити јер си и тако плава.
ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила.
МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји.
ДЕВОЈКА: Само да се сврши.
ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело.
МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари?
ДЕВОЈКА: То, мамо, то! Знате како је из Шенићкине куће прелетела кокошка преко сандука покојне Маце Устићеве, па је после Устић узео.
ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака. Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било.
ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене.
ТЕТКА: Немај бриге, душо.
МАТИ: Хеј, хеј! Кад би те Марић узео, онда би била срећна мати.
ДЕВОЈКА: Је л истина да је Марић врло љут?
ТЕТКА: То је ништа; кад пођеш на венчање, ако се срећно сврши, ударићемо трипут сикиром о праг, па гледај да баш преко белеге пређеш. У цркви стани му на ногу, а ми ћемо уватити три жабе, пак ћемо облепити лонац и кувати, докле се год из цркве не вратите. - Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља.
МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим.
ДЕВОЈКА (пољуби је у руку): Слатка мамо, како сам срећна што ме Марић приси! (Отиде.)
МАТИ: Нисам ли ја срећна мати!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|