Ženidba i udadba/16
- UGLED 5.
DEVOJKA, PREĐAŠNjE
MATI: Gde si ti, devojko?
DEVOJKA: Bio mi je mladoženja.
MATI: Šta je hteo?
DEVOJKA: Ništa, došao na razgovor. Iskao je i da me poljubi.
MATI: Pak bićeš mu dopustila?
DEVOJKA: Nisam.
MATI: Tako treba. Devojka mora da se onde pokaže ravnodušna što joj je najmilije. Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti.
DEVOJKA (žalostivo): Zaboga, mamo, zar da ostanem ovako? Ta ako vam nije griota, da vam je sramota od ljudi.
MATI: Ćuti, ludo, tebi se druga sreća pojavila. Marić oće da te uzme.
DEVOJKA (radosno): Marić, mamo?
MATI: Marić, dakako. Je l’ ti je sad po volji? DEVOJKA: Ju, kako je lep i bogat!
MATI: Pak je bar i gospodin.
TETKA: Jošt kakav!
MATI: Šta misliš ti, kakva ćeš biti u varoši.
DEVOJKA: Ah, da me ljube u ruku, i da me zovu milostivom gospojom.
MATI: I ja ću pored tebe biti u česti.
DEVOJKA: Pa kad ausfarujem, bedinter otragu...
TETKA: Bre toliko blago!
DEVOJKA: Zato je on sa mnom onoliko igrao na balu.
MATI: I ja sam se čudila što toliko oko mene hodi, i traži da se sa mnom razgovara. On se zaljubio u tebe.
TETKA: Bre, kako žali kad je čuo da si se prstenovala.
DEVOJKA: Pa da pokvarimo. Volim biti milostiva gospođa, nego da se za trgovca udam.
TETKA: To i ja kažem.
DEVOJKA: Zašto ovom ne javite da nema ništa od svadbe?
MATI: Ne smem dok ti se s ocem ne razgovorim.
DEVOJKA: Ju, blago meni!
MATI: Samo se pametno vladaj. Nemoj se jako beliti jer si i tako plava.
DEVOJKA: Mamo, da mije malo turska belila.
MATI: Ja znam, ali kad nema, dobro je i ovo. Vidiš kako i meni dobro stoji.
DEVOJKA: Samo da se svrši.
TETKA: Evo, karte kažu zacelo.
MATI: Kako bi bilo da odemo kakvoj vračari?
DEVOJKA: To, mamo, to! Znate kako je iz Šenićkine kuće preletela kokoška preko sanduka pokojne Mace Ustićeve, pa je posle Ustić uzeo.
TETKA: Jeste, jeste; čudili smo se svi koji smo pratili: kokoška crna, taman kad je sanduk sproću pendžera bio, izleti napolje, pa pr preko sokaka. Ja sam odma kazala da će Ustić Pelu uzeti, pa tako je i bilo.
DEVOJKA: Pa gledajte, tetka, i za mene.
TETKA: Nemaj brige, dušo.
MATI: Hej, hej! Kad bi te Marić uzeo, onda bi bila srećna mati.
DEVOJKA: Je l istina da je Marić vrlo ljut?
TETKA: To je ništa; kad pođeš na venčanje, ako se srećno svrši, udarićemo triput sikirom o prag, pa gledaj da baš preko belege pređeš. U crkvi stani mu na nogu, a mi ćemo uvatiti tri žabe, pak ćemo oblepiti lonac i kuvati, dokle se god iz crkve ne vratite. - Ja ti kažem, ćerko, možeš ga vući za nos kako ti je volja.
MATI: Eto ti oca, ukloni se u drugu sobu dok se s njim razgovorim.
DEVOJKA (poljubi je u ruku): Slatka mamo, kako sam srećna što me Marić prisi! (Otide.)
MATI: Nisam li ja srećna mati!
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|