Женидба Ива Сењанина али друкчије
Храни бабо главиту диевојку,
Хранио је до тридесет љела’,
Док јој биле ноге за пашмага’,
Док јој биле уши за менђуша’,
Док јој била леђа за кавада’, 5
Док јој били прсти за прстење;
Кад јој биле ноге за пашмага’,
Једне ноге четворе пашмаге;
Кад јој биле уши за менђуша’,
Једне уши четворе менђуше; 10
Кад јој била леђа за кавада’,
Једна леђа четворе каваде;
Кад јој били прсти за прстење,
Једни прсти чиетворе прстење.
Ал’ то чуо Вишњићу Селиме, 15
Пише јунак Вишњићу Селиме
У Приморје од Приморја бану:
„Ај Бога ти од Приморја бане!
„Прави мени господску вечиеру;
„Ја ћу теби на вечеру доћи, 20
„У суботу у очи недиеље;
„И довест’ ћу слотину Турака’,
„То ће бити стотина сватова’;
„Одвест’ ћу ти главиту диевојку,
„Одвест’ ћу је да ми буде љуба.“ 25
Кад је бане риечи разумио,
Књигу штије, грозне сузе лије;
Ал‘ га пита главита диевојка:
„Да мој бабо од Приморја бане!
„Одкле ти је, од кога ли града, 30
„Кога ли ти заповиеда јада?“
Ал’ јој рече од Приморја бане:
„Драга кћиери главита диевојко!
„Волио би кћиери да си слиепа,
„Већ што си ми тако одвећ лиепа; 35
„Књигу пише Вишњићу Селиме
„Да му правим господску вечеру,
„Да ће к мени на вечеру доћи
„У суботу у очи недиеље;
„И довест’ ће стотину Турака’, 40
„То ће бити стотина сватова’,
„Одвест’ ће те да га љубиш кћерко!“
Кад је она риечи разумиела,
Она иде на горње чардаке,
Она пише ситну књигу листа, 45
Па је шаље Сењанину Иву:
„Ај Иване дражи од очијух!
„Кад сам била у колиевку мала
„За те ме је бабо намиенио:
„Ето иде Вишњићу Селиме, 50
„У суботу у очи недиеље
„Водит’ ће ме да му будем љуба;
„Већ ти дођи па ме води двору.“
Кад је Иво књигу разгледао,
А диевојке ни видио није, 55
Ниш’ нестаде Сењанине Иво,
Већ дозивље свога побратима:
„Побратиме Смиљанић Илија!
„Ја сам ти се мушки оженио.
„Ал‘ диевојке ни видио ниесам; 60
„Хоћеш самном ити у сватове?“
Обећа се Смиљанић Илија.
Кад у јутру данак освануо
Сам’ ми дође Смиљанић Илија,
Па сиедоше два добра јунака 65
На два добра вранца каравранца,
Па одоше у Приморје равно.
Кад дођоше под банове дворе,
Ал’ је веће Селим доселио,
У банове дворе улазио. 70
На том дође Сењанине Иво,
Па говори Сењанине Иво:
„Побратиме Смиљанић Илија!
„Придрж’ побро коња мог’ и свога
„Док ја идем на горње чардаке 75
„Да ја видим за што ћ’ војевати.“
Ал’ Илија остати несмиеде;
Расрди се Сењанине Иво,
Баци коњу узду на ункаше,
Па он оде на горње чардаке, 80
За њим иде Смиљанић Илија.
Кад дођоше на горње чардаке,
Па дођоше у дванаест соба’,
Ал’ нађоше девет диеверова’
И нађоше девет диеверуша’ 85
И десетог диевера Омера;
Узе Иво троструку канџију,
Па он шиба девет диеверова’,
Па он шиба девет диеверуша’
И десетог диевера Омера; 90
Ал’ мед њима главита диевојка,
Па говори главита диевојка:
„О Иване огријано сунце!
„Хоћеш ли ме скоро огријати?“
Њојзи Иво с очим намигује 95
Да његово име неспомиње,
Да се Турци неби досиетили.
Ал’ ето ти Вишњићу Селима,
Па говори Вишњићу Селиме:
„Хајде куме ти дижи сватове! 100
„Да водимо главиту диевојку.“
Кад рекоше одмах потекоше,
Сви се Турци ногух дохватише,
Па пођоше двору бијеломе;
Најпредњи је Вишњићу Селиме, 105
За Селимом Сењанине Иво,
За Иваном главита диевојка,
За диевојком Смиљанић Илија,
За Илијом девет диеверова’
И јоштера девет диеверуша’ 110
И десети диевере Омере.
Кад дођоше на раскрстје пута,
Тамо сели Вишњићу Селиме,
’Вамо оде Сењанине Иво,
За Иваном главита диевојка, 115
За диевојком Смиљанић Илија.
Ал’ повика девет диеверова’
И повика девет диеверуша’:
„Ај Бога ти Сењанине Иво!
„Неводи нам главите диевојке. 120
„Ак’ осиети Вишњићу Селиме
„Твоју ће ти он осиећи главу.“
Ал’ то чуо Вишњићу Селиме,
Облетио и пред њег' изашо;
Коњи им се прсма ударише, 125
А јунаци челма о челенке,
А јунаци на сабље досташе;
Па куд сиече Вишњићу Селиме
Из Ивана црна крвца хврца;
А куд сиече Сењанине Иво 130
Из Селима огањ ватре хврца.
Ал’ повика главита диевојка:
„Ој Иване огријано сунце!
„Заш’ небиежиш у гору зелену?
„Зар невидиш окован је гвожђем?“ 135
Досиети се Сењанине Иво,
Па утече у гору зелену,
Па потрже танку коцијанку,
Па удара Вишњића Селима;
У добро га миесто ударио, 140
Међ’ обрве у чело бијело;
Чело пуче, очи изкочише.
Кад се Иво крви осиетио
Сиече Иво, ка’но ватра пали,
Сиече Иво, ка’но вода носи; 145
Од Турака’ нико неостаде,
Од Каура’ нико непогибе;
Ал’ им нема главите диевојке.
За тием мало постајало вриеме,
Ал’ ето ти главите диевојке 150
Засукала до лаката’ руке,
Крвава јој до балчака ћорда;
Па говори главита диевојка:
„Ој Иване огријано сунце!
„И ја сам ти од помоћи била: 155
„Изсиекла сам девет диеверова’
„И изсиекла девет диеверуша’
„И десетог диевера Омера;
„Богом брате Сењанине Иво!
„Јеси л' много рана’ задобио?“ 160
На то јој је Иво говорио:
„Бога теби главита диевојко!
„Нтесам много рана’ задобио;
„Колик’ има у години дана’,
„Толик’ има на Ивану рана‘. 165
Водила га двору материном,
Девет годин’ лиечила г’ од рана’.
Кад је Иво ране преболио,
Онда ј’ Иво узео диевојку.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
