Жан де Лафонтен: Храст и трска
Не прецењуј себе
Било је тихо и прекрасно вече
Кад храст трсци рече:
»Јадна трско моја, худе ли си среће!
Тебе клетва бије!
Јер неправде веће
Судбина још ником учинила није:
Створила те слабом. И врабац сам
За те је терет, ја то знам.
Најмањи ветрић што благо пирне
И реку дирне,
Савије твоју поноситу главу
У кржљаву траву;
Док моје чело, планини слично,
Високо, смело и непомично,
Не само да сунцу зауставља зрак,
Но када плане
Обесни оркан, тврдоглав и јак,
Без страха оно пркосити стане.
Ти дршћеш и трептиш кô тић полетарац,
Теби све је олуј, мени поветарац.
Још увек се деси
Да ничеш тамо где ветрина бије,
Где ничег нема да те слабу скрије —
Несрећна где си.
Зато, мислим да то нису празни збори
Кад речеш да судба неправду ти створи.«
»Милосрђе ваше«, дрвце ће му рећи,
»Из љубави чисте могло је потећи:
Но нашто брига та?
Ја ветрова се мање но ви плашим,
Јер савијам се, не ломим се ја.
Велите, гранама вашим
Да пркосите бури кад се стече.
Али крај чекати треба!«
Тек она то што рече,
Дојури с хуком вихор с видика црног неба,
Најстрашнији син ког икад север шаље
У крајеве ове.
Храст стоји чврсто. Трска и даље
Савија леђа да бури гове...
Све бешњи постаје олуј, помамно удваја силе,
И из корена диже оног чија је глава
Небеса парала плава,
И чије су снажне жиле
Дубину земљину риле.
(1913) (Превео М. Б.)
