Žan de Lafonten: Hrast i trska
Ne precenjuj sebe
Bilo je tiho i prekrasno veče
Kad hrast trsci reče:
»Jadna trsko moja, hude li si sreće!
Tebe kletva bije!
Jer nepravde veće
Sudbina još nikom učinila nije:
Stvorila te slabom. I vrabac sam
Za te je teret, ja to znam.
Najmanji vetrić što blago pirne
I reku dirne,
Savije tvoju ponositu glavu
U kržljavu travu;
Dok moje čelo, planini slično,
Visoko, smelo i nepomično,
Ne samo da suncu zaustavlja zrak,
No kada plane
Obesni orkan, tvrdoglav i jak,
Bez straha ono prkositi stane.
Ti dršćeš i treptiš kô tić poletarac,
Tebi sve je oluj, meni povetarac.
Još uvek se desi
Da ničeš tamo gde vetrina bije,
Gde ničeg nema da te slabu skrije —
Nesrećna gde si.
Zato, mislim da to nisu prazni zbori
Kad rečeš da sudba nepravdu ti stvori.«
»Milosrđe vaše«, drvce će mu reći,
»Iz ljubavi čiste moglo je poteći:
No našto briga ta?
Ja vetrova se manje no vi plašim,
Jer savijam se, ne lomim se ja.
Velite, granama vašim
Da prkosite buri kad se steče.
Ali kraj čekati treba!«
Tek ona to što reče,
Dojuri s hukom vihor s vidika crnog neba,
Najstrašniji sin kog ikad sever šalje
U krajeve ove.
Hrast stoji čvrsto. Trska i dalje
Savija leđa da buri gove...
Sve bešnji postaje oluj, pomamno udvaja sile,
I iz korena diže onog čija je glava
Nebesa parala plava,
I čije su snažne žile
Dubinu zemljinu rile.
(1913) (Preveo M. B.)