Европа и српско питање 5

←<< 4. глава

ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић

6. глава >>→

V. ЕВРОПСКИ ДОГАЂАЈИ И БАЛКАНСКИ ИСТОК 1856-1875.

Европске силе и Србија између Париског когреса и талијанског уједињења.

Због својих талијанских планова против Аустрије приближавао се Наполеон III одмах од Париског конгреса Русији и ширио је свој утицај у хабзбуршким као и у суседним земљама Аустрије да би се, по потреби, могао њим послужити против Аустрије. Кнез Данило се сасвим ориентисао према Француској, док је у Србији кнез Александар остао аустрофил. Зато су Француска и Русија помогле сада опозицију Савета против кнеза. Лишена привилегисаног положаја у Турској и у кнежевинама, Русија је сада концентрисала пажњу на то да утврди и прошири свој утицај на народне редове код Јужних Словена помоћу вере и словенских осећаја. Она је проширила своју акцију и на Босну и Херцеговину. Аустрија је већ 1850 обновила генерални конзулат у Босни и поставила генералног конзула Атанасковића у Сарајеву, (6 фебр. 1857), а доцније још по неким местима вицеконзуле. Француска је од почетка 1853 имала у Сарајеву вицеконзула Вита. После париског конгреса послала је Енглеска Џорџа Черчила у фебруару, а Русија Александра Теодоровића Хиљфердинга у јуну 1857 као конзуле у Сарајево.

Француска влада је упутила своје претставнике у Турској и у васалним кнежевинама да раде споразумно с конзулима Русије која исповеда веру већине хришћана у Турској. Аустриска влада није одмах схватила промењену политику Француске према Русији па се жалила на држање француског генералног конзула у Београду Дезесара што потпомаже поново постављеног руског генералног конзула да обнови руски утицај у Србији који је до недавна француска влада с великим напорима побијала.

Ауетрофилство кнеза Александра и његова новог претставника Алексе Јанковића довело је дотле да су Дезесар и енглески генерални конзул Фонбланк а и руски генерални конзул прекинули личне везе с кнезом. Борба кнеза са саветом од 1855 довела је за две године до уставобранитељске Тенкиве завере, која је откривена и завереници осуђени на смрт па помиловани на вечито заточење. Француска и Русија схватиле су цео случај као победу аустрофилског кнеза над русофилским саветом. Тим је ово унутрашње питање Србије добило међународни значај те се развијало под утицајем међународних фактора. Француска, Русија и саветска опозиција с Гарашанином и другим политичарима испословаше код Порте да извиди спор по специјалном комесару Етем-паши (крајем марта 1858). Етем-пашина мисија завршила се помиловањем заточеника и привидним измирењем између кнеза и великашке опозиције 1858 године.

И после тога борба је настављена. Саветска опозиција, помогнута народним расположењем, Француском и Русијом, умела је да сломије отпор кнеза, кога је у том помагала Порта и Аустрија, те је сазвао Народну скупштину. Аустрија је, због несигурног положаја у Италији, хтела избећи свако опасно ангажовање на Балкану, па је повукла Радосављевића који се сувише експонирао и заменила га графом Ђорђијем, а послала је у посебној мисији Ђорђа Стратимировића да је извести о приликама у Београду. Стратимировић је у извештају врло тачно предвидео да Аустрија стоји пред ратом с Француском и Сардинијом и да су ови догађаји у Србији само део француских припрема „за драму која се има инсценирати на Рајни и на Поу“.

Француска и Русија интервенисале су да Портин комесар Кабули-ефендија не спречи слободан израз Свето-андрејске скупштине од 11/23 децембра 1858. Она је збацила кнеза Александра Карађорђевића и прогласила Милоша кнезом.

Кад је аустриска влада показала намеру да својом војском окупира београдску тврђаву тобоже да би заштитила Портина права против револуционарних и панславистичких тежња вођа Светоандрејске скупштине, наишла је на најодлучнији отпор западних сила и Русије против те намераване повреде начела париског уговора по којем није могла ниједна сила интервенирати самовласно без претходног одобрења свих сила потписница париског уговора. На том се и разбила та аустриска намера.

Аустрија је више волела да види на власти старог Милоша него Гарашанина који је био франкофил а измирио се и с Русијом те је претстављао антиаустриску активистичку националну политику Србије. У исто време када је Наполеонова политика славила победу у румунским кнежевинама избором кнеза Кузе у обе кнежевине, добила је сатисфакцију и у Србији падом аустрофилског кнеза Александра, и то све уочи скорог рата против Аустрије у Италији. Милош доби берат о потврди избора и признање од великих сила.

Талијанско уједињење и српско питање.

Ратом од 1859 и процесом талијанског уједињења скренута је главна пажња Аустрије и Француске на Италију, а Балкан и источно питање били су од интереса само толико колико су могли имати утицаја на ток и свршетак тих главних догађаја. Тај рат је желела да употреби мађарска емиграција да побуни Угарску. Генерал Клапка склопио је у ту сврху и конвенцију с румунским кнезом Кузом, па је на истој основи повео преговоре и с кнезом Михаилом.

Тим путем је кнез Михаило сазнао да је Наполеон III склон да помогне мађарску ствар, па је пошао у Париз не би ли заинтересовао цара да овом приликом покрене и источно питање. Он се састао с Наполеоном управо пред његов одлазак војсци у Италију.

Цар је одлучно одбио Михаилове планове. Он је држао да је опасно заплетати талијанско питање с источним. У талијанском питању ограничен је рат само на подручје аустриске куће. За проширење рата и на Мађарску, која не припада ни Немачком Савезу, не би се могло наћи довољно разлога, којим би се оправдала та европска интервенција, За тај случај требало би да пре Кошут осигура неутралност Енглеске, која се одлучно изјаснила за локализацију рата. Кад би се рат комплицирао с источним питањем, Енглеска не би сигурно остала неутрална. Али, независност Угарске је у интересу Србије, — наставио је Наполеон III, — па он зато позива Михаила да даде мађарским родољубима прилике и помоћи у Србији за њихове припреме.

Кнез Михаило састао се иза тога у Лондону с Кошутом и уговорио план за ту мађарску акцију из Србије с резервом да то одобри Наполеон III. Кошутов повереник Лудвиг био је већ и почео с припремним радом у Београду, кад закључење прелиминарног мира у Вилафранки сав рад обустави. Кад је наследио кнеза Милоша на престолу, кнез Михаило је наставио пријатељске везе с Мађарима и радио је на споразуму између Мађара и Срба у Угарској.

Аустриска дипломатија је била нарочито подозрива на амбициозне планове кнеза Данила па је пред талијански рат и за време његова трајања удвостручила пажњу према Црној Гори. У Црној Гори је као и у Србији настало комешање и везивале су се велике наде на пораз Аустрије, с којим се са сигурношћу рачунало. Прилике на граници Црне Горе и Херцеговине нису се средиле ни после цариградске конференције амбасадора. Та област је увучена у планове талијанских и мађарских револуционара против Аустрије, шта више и после завршеног талијанског рата. Чак су се шириле и фантастичне вести да ће се искрцати једна талијанско-француска војска под воћством Гарибалдија.

Пошто се талијански и српски покрет оснивао на револуционарном начелу народног самоопредељења, које је Француска узела за основицу своје спољашње политике, то су разумљиве везе и између оба покрета, којих се веза Аустрија толико бојала.

Данилову ратоборну политику која је довела до граховске победе, наставио је после његова убиства (12 августа 1860) његов синовац и наследник кнез Никола. Он је такођер тражио признање независности Црне Горе, излаз на море и исправку границе.

Аустрија је била солидарна с Турском јер је била уверена да постоји веза између припремане акције мађарских и талијанских револуционара преко Црнне Горе, Србије или Румуније и херцеговачко-црногорског покрета који је поново оживео од 1860 године.

Европске силе и црногорско-херцеговачко разграничење.

Европске силе послале су једну комисију у источну Херцеговину да у споразуму с Омер-пашом нађе основицу за примирење устаника. Јавно мнење у Аустрији и ван ње нападало је аустриску владу због њеног туркофилског држања. Она је покушавала да пријатељским речима задобије устанике, али је стварно настојавала олакшати Порти да угуши бунтовни покрет, особито у Херцеговини. Француска је узалуд покушавала да склони Аустрију на интервенцију повољну за Црногорце, као што је била Лајнингенова мисија. Она је предлагала и Порти да повери кнезу Николи управу у три погранична бунтовна среза, али и то без успеха. С таквом политиком, морале су остати узалудне жеље Аустрије да Куза, Милош и Никола обрате своје погледе Аустрији, место што су се бацили у наручја Тисоа и Екара, кад су се ослободили од руског протектората.

Покушај европске комисије, у лето 1861, да оствари неки споразум између Омер-паше, кнеза Николе и вођа херцеговачких устаника Луке Вукаловића пропао је и Омер-паша се одлучио на војну акцију против Црне Горе, а комисија се разишла.

Француска и Русија су помагале горе споменуте захтеве кнеза Николе, а Аустрија, помогнута Енглеском и Прусијом, потицала је Омер-пашу на војну акцију. Она је порушила на турској територији у Суторини Вукаловићева утврђења и изазвала опште протесте словенске штампе, руске владе и француске владе. Француска штампа, сва заузета за талијанску ствар, износила је чак сугестије о аустриској интервенцији у Херцеговини и о компензацији за Млетке. Гарибалди је упутио проглас народима на Истоку позивајући их да се сложе и ослободе. Сукоб на Балкану могао је заплести и Аустрију и тако олакшати Талијанима да јој отргну млетачку област.

Кад је Омер-паша (од априла 1862) притеснио Црну Гору, продирући с војском према Цетињу, кнез Никола се узалуд обраћао Аустрији за помоћ у храни и за интервенцију. Тек на интервенцију пријатељских сила обустављене су војне операције и склопљен је неповољан мир за Црну Гору, али с границама како их је повукла европска комисија 1860. Русија и Француска су одлучно помогле Црну Гору и наставиле су дипломатску борбу против тешких обавеза мира. Цар Наполеон је изразио своје незадовољство због одушевљења барона Прокеша, аустриског претставника у Цариграду, за једну владу, протухришћанску и немогућу усред европске цивилизације. Још дуго су Француска и Русија, против Енглеске, водиле дипломатску акцију да се исправе неки тешки услови мира, као право Порте да подиже стражарнице уз црногорску територију особито на путу за Никшић. Кнез Никола је личном посетом у Бечу 1865 и, приликом пролаза из Петрограда, 1869 тражио помоћ Аустрије за своје захтеве према Турској. Аустрија се није хтела замерити Турској, али је помагала мирно решење питања. Тако су Аустрија и Француска помогле да се повољно реши питање стражарница на граници 1866, кад се кнез Никола коректно држао у пруско-талијанском рату против Аустрије. Кад је 1869 избио бокешки устанак против Аустрије, поводом пописа становништва због увођења редовне војне дужности, појавили су се у јавности гласови о аустриској војној интервенцији против суседне Црне Горе. Опет су Француска и Русија устале против сваке такве помисли те је француска влада изјавила да је она признала независност Црне Горе и да не може допустити да Порта има право да овласти аустро-угарску владу да пређе границе те кнежевине. Све што је Француска концедирала било је да би у нужди аустриске трупе могле прећи преко црногорске територије под извесним тешко остварљивим условима. Само такве фиктивне концесије чинила је Француска Аустрији у погледу Црне Горе и то у време кад се трудила да је задобије за савез против Прусије.

Велике силе и тежње Милоша и Михаила.

Кнезови Данило и Никола устрајно су тежили да добију признање независности Црне Горе, проширење граница и излазак на море, а кнезови Милош и Михаило да остваре унутрашњу независност Србије од сваког турског утицаја, па најзад Михаило и да припоји Босну и Херцеговину. Да би остварио тај циљ, Михаило је припремао солидарну акцију балканских хришћана и њом је вршио притисак на Порту да му чини уступке.

Кнез Милош је послао у пролеће 1860 једну депутацију у Цариград да тражи да Порта призна право наследства његовој династији, независност унутрашње управе и да уклони Турке из области изван тврђава. Та акција није била дипломатски приправљена код пријатељских сила па није у том облику наишла на њихову подршку те ју је Порта одбила. Због тога су настали затегнути односи између Порте и Милоша и српска јавност је почела апеловати на расположење хришћана у Турској. Тим је унесен елемент који је у спољашњој политици Милошева наследника Михаила заузео важно место.

Кад је после Милошеве смрти, 14/26 септембра 1860, ступио Михаило на престо, послао је члана државног савета Јована Мариновића гарантним дворовима па је од њих преко њега добио савет да не мења формално устав него да специалним законима конституише земљу.

У том смислу Михаило је на Преображенској скупштини од 1861 донео нове законе о савету и народној скупштини, којима је у пракси укинуо турски устав од 1838, и нови закон о народној војсци. Даље је упутио акцију да уклони турске гарнизоне из градова и да тим доврши унутрашњу независност. Кнез Михаило је тада поставио као сталног агента у Цариграду Јована Ристића да изради код Порте пристанак на српске захтеве.

Аустрија се заузимала за одржање статус-квоа и за директан споразум између Турске и Србије, а Француска и Русија помагале су Михаилове тежње. Министар спољних послова Тувнел је пред претставницима сила у Паризу оправдавао и подупирао српске захтеве. Због повољнијег држања Прусије према Србији Тувнел је чак пруском посланику говорио да је пропаст Турске неизбежна ствар и остављао је на посланика утисак као да се брине да се за тај случај спреми на Балканском Полуострву група самосталних држава. Пред аустриским амбасадором Рихардом Метернихом Тувнел је још конкретније предвиђао да ће се развити Румунија и Србија као слободне државе. Надао се да ће Србија ујединити Босну, Херцеговину, Црну Гору и Бугарску и да ће тежити да уједини и српско-словенско становништво Аустрије. Тувнел је саветовао Аустрији да се не противи тој тежњи у интересу свог будућег повећања и осигурања поседа на Јадранском Мору. Епир и Тесалија давале су се тим планом Грчкој, а султану је остављана само Румелија с Цариградом (1861). То је била примена начела народности. Француска и Русија су се ставиле на страну Србије, а Енглеска и Аустрија на страну Турске. Осокољена тим, Порта је на захтеве и припреме Михаилове одговорила кретањем чета. Из тога расположења дошло је до сукоба Срба и Турака у Београду и до бомбардовања Београда од стране турског гарнизона у тврђави (у јуну 1862). То је изазвало опасност рата. Кнез Михаило је тражио од сила заштитница да се уклоне турски гарнизони из градова. Енглеска је предлагала да Аустрија војском поседне Београд па да европски комесари извиде ствар. По неким знацима могло се закључивати да овај енглески предлог и турско бомбардовање нису били без везе с Аустријом.

Да би се избегло тој евентуалности окупације, Француска предложи да се то питање реши на једној конференцији сила. Кад је примљен тај предлог, хтеле су Енглеска и Аустрија дати конференцији смисао да решава против Србије, а Француска и Русија да конференција узме београдске догађаје у оцену.

На конференцији у Канлиџи, летниковцу великог везира Фуад-паше, јула до септембра 1862, радиле су Француска и Русија одлучно да Турска повуче гарнизоне из Србије и да у Србији узме исти положај који има у румунским кнежевинама и у Египту. Енглеска је упорно бранила турско становиште, а Аустрија је ишла тако далеко да је изјавила да би напустила конференцију ако би се Србима предали градови на рекама. Њен претставник је наглашавао да сваки добитак Срба подјарује Србе у Аустрији. Булвер је признавао у поверљивим разговорима да се овде и не врши посао турски него аустриски. После своје катастрофе у Италији, Аустрија је постала свесна опасности која јој прети од националног буђења и снажења Југословена. Будући да су националне тежње Срба биле фактор с којим је и даље Русија рачунала у својим аспирацијама на Блиском Истоку, то су због тога оне наилазиле на одлучан отпор Енглеске и на удружену енглеско-аустриску акцију против њих.

За Србе је било од великог значаја што су њихове тежње биле координиране с активним аспирацијама на Балкану једне велике силе као што је била Русија, али је трагика тог односа била та што је та сила својим тежњама ударала на несавладљив дипломатски и војни отпор јачег блока сила. Француска се, до слома 1871, залагала за Србе, али њен интерес на Балкану није био на првом нити најважнијем месту и био је подређен њеним другим важнијим интересима, па француска помоћ и талијанске симпатије нису могле превагнути отпор Енглеске и Аустрије и незаинтересованост Прусије. Та ситуација обележава цео период од Париског до Берлинског конгреса. У таквој ситуацији Порта је остала непопустљива и канличка конференција се завршила с незнатним концесијама за Србе.

Извршујући други претходни посао из свог великог плана: организацију и наоружање војске, кнез Михаило је, приликом набавке оружја из Русије преко Румуније, морао да савлада дипломатски отпор Порте и њених пријатеља и савладао га је с руском и француском помоћу.

Кад је 1866 избио рат Аустрије са Прусијом и Италијом, Бизмарк је узео у свој рачун и подизање револуције, ако би се продужио отпор Аустрије и ако би Француска навалила на Прусију. Мађарски револуционар Тир и Бизмарков изасланик Пфул приправљали су у Београду земљиште да Србија омогући акцију Мађара и аустриских Југословена против Аустрије. Кнез Михаило и Гарашанин нису се хтели излагати аустриској освети без сигурних гарантија. Међутим, пре завршетка преговора рат је завршен. Прилике ни код јужних Словена ни код Мађара нису биле зреле за такву акцију. Код Мађара је, шта више, превладала Деакова политика споразума с Аустријом. Она је довела до нагодбе 1867 којом су Мађари везали своју судбину с Аустријом и с њеном политиком на Истоку. После тога Прусија се држала пасивно према српским тежњама, а и млада краљевина Италија није могла водити неку активнију политику на Балкану. Овај период српско-пруских односа осветлили су у новије време поближе два немачка историчара: Вендел и Рајсвиц.

Пошто је Париски конгрес одузео Русији право посебне протекције хришћана, а у неослобођеним јужно-европским земљама све више јачао национални осећај, оснажен и спољашњом политиком Наполеона III по начелу народности, то је и Русија узела да се у својој спољној политици у областима Јужних Словена служи националним осећајем и словенским симпатијама. Аустрија се показала као велика сметња њеним амбицијама на Балкану. За време кримског рата појавила се код неких руских генерала мисао да пут у Цариград води или с Бечом или преко Беча. После пораза Аустрије у рату с Прусијом 1866 чиниле су Аустрија и Турска на француског посланика у Бечу, доцнијег министра спољних послова војводу од Грамона утисак двеју трошних зграда, прислоњених једна уз другу, од којих се не може једна потрести а да и друга не осети потрес.

Русија је сад схватила ситуацију тако да се против аустриско-турске солидарности послужи словенском солидарношћу, па је панславистичком пропагандом обухватила не само словенске земље у Турској него и у Аустрији. Етнографски конгрес и изложба у Москви 1867 дали су згодну прилику за посету угледних словенских вођа из Аустро-Угарске и са Балкана и за словенофилску пропаганду. Тим је српско питање како у односу према Турској тако и према Аустрији популаризовано у Русији.

Кнез Михаило је у својој спољној политици узео у рачун како појачану панславистичку акцију Русије тако и тежњу поражене Аустрије за миром на Балкану. Уз то још хтео се користити јачим утицајем Мађара после увођења дуализма од 1867 и њиховим отпором против аустро-угарске експанзије на Балкану којом би се појачавао југословенски елемент у хабзбуршкој монархији.

У духу савременог националног начела, по угледу на Италију и Немачку, у складу с руском словенском политиком, поставио је и кнез Михаило програм за решење балканског дела источног питања по начелу народности.

Михаилов план је ишао за стварањем слободних народних држава, евентуално њихове конфедерације, по начелу народног самоодређења, акцијом самих балканских народа без мешања страних сила. Као минимум предвиђао је да из те целе акције добије бар Босну и Херцеговину.

Наполеон III, у смислу свог балканског програма по начелу народности, настојао је сугерирати Аустрији мисао да помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако привуче на своју страну и одвоји од Русије.

Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову васалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку и изјављујући да би у таквом случају волела више да те земље уступи Аустрији.

Кнез Михаило је одлучио да свој балкански престиж, признање Аустрије за његово лојално држање у аустро-пруском рату 1866, дипломатску помоћ Француске и Русије и неприлике Турске због устанка на Криту употреби да реши последњи претходни посао унутрашње спреме Србије за велико национално дело: евакуацију градова. Пошто је за Порту то било више питање достојанства и угледа него стварне користи, кнез Михаило је директно преко свог дипломатског заступника (капућехаје) у Цариграду Јована Ристића (од 1861) обећао да ће за ту жртву дати довољну компензацију тим што ће доћи лично у Цариград да се као васал поклони сизерену и из његових руку прими градове.

Француски министар спољних послова Мутје склонио је Аустрију да пристане на уступање градова Србији и хтео је приказати као да је иницијатива дошла с аустриске стране. Француска је хтела да у исто време задовољи Русију, а да се не замери ни Порти. Порту је уверавала да ће за ту жртву добити компензације у том што ће утврдити добре односе са Србијом.

Помажући српске аспирације, Француска се приближавала руском становишту које је било још радикалније и агресивније. Сем тога, министри Наполеона III настојали су да у свима захтевима, корисним за хришћанске народе у Турској, истуре напред Аустрију и ангажују је, па да је изведу из њеног непријатељског држања према хришћанима или да је натерају да га отворено покаже.

Енглеска је, реално схватајући интересе Турске, саветовала Порти да учини концесије и била је мишљења да дунавске кнежевине и Србија треба да буду више савезници него поданици Турске и да им се аутономија прошири што више.

Порта тако мораде попустити тим пре што је озбиљни устанак на Криту (1866—1869) могао у вези с акцијом Србије да изазове покрет ширег обима, а уступање градова могло је смирити привремено амбиције Србије. Сем тога, поклонство у Цариграду пресумптивног вођа општег устанка хришћана умањило би револуционарна очекивања и поуздања. Кнез Михаило дође у Цариград и доби од султана ферман о предаји градова (априла 1867). Тако је уклоњена та унутрашња запрека за спољну акцију Србије.

Међутим, међународна ситуација између 1866 и 1870 није била повољна за ослободилачку акцију на Балкану. Аустрија, Француска и Италија преговарале су о савезу против Прусије па су желеле да Балкан мирује. Енглеска је била одлучан заштитник Турске против руских аспирација. Тако је Русија била осамљена на Истоку па је желела најпре да уклони одредбе париског уговора које су јој забрањивале оружање на Црном Мору. Ни спрема балканских држава за рат није била довршена. За Србију су то потврђивали извештаји руских војних стручњака и француског пуковника Мондена. Граф Стакелберг је саветовао да се одгоди акција до каквог европског заплета (18 децембра 1867). У таквим приликама, мисија принца Жерома Наполеона, која се у Србији очекивала с великим надама, није могла имати другу задаћу сем умиривање на Балкану, у смислу тадашње опште француске политике. Завршетак критског устанка без успеха потврђује такођер да међународна ситуација за балканску акцију није била повољна. Тако ју је и кнез Михаило одгодио.

Кнез Михаило је покушао да уклони аустриску запреку за непосредни ужи циљ своје балканске политике: за добијање Босне и Херцеговине. С друге стране, угарски министар претседник Андраши хтео је Србију отргнути од Русије, везати је за хабзбуршку монархију и завадити Србе и Хрвате. То је он намеравао постићи тим што би пристао да Србија добије Босну до Врбаса, а да западни део од те реке заузме Аустро-Угарска. У том смислу радио је аустро-угарски генерални конзул Бењамин Калај који је постављен у Београду кратко време пред Михаилову погибију.

Догађаји после Михаилове смрти показали су колико је било искрености у овим понудама с мађарске стране.

Југословенска пропаганда пред Европом за источно питање.

Упоредо са службеном акцијом српског Пијемонта ишла је акција српских патриота на политичком и књижевном пољу. Слично као у Италији пред уједињење, тако је шездесетих година прошлога века била обузета српска јавност једном мисли о националном ослобођењу и уједињењу. Успеси комбиноване талијанске државне и патриотске акције служили су као пример патриотским круговима у свима српским крајевима. Као што је пред уједињење Мацинијев савез „Млада Италија“ ујединио све талијанске патриоте у расцепканим талијанским земљама у један покрет за уједињењем Италије у једну слободну либералну народну државу, тако је требало да савез „Уједињене Омладине Српске“, основан 1866 у Новом Саду, уједини Србе из свих крајева у једно националистичко друштво са задатком да буди патриотску свест и самопоуздање у народу, да народ сам узме у своје руке ствар свог ослобођења. Један од оснивача Омладине, Владимир Јовановић био је отпре у вези с Мацинијем и прихватио је његов програм: да се Талијани и Југословени ослободе заједничком сарадњом. Задаћа Србије била је да помогне да се побуне Југословени и Мађари у хабзбубршкој држави, а требало је да Италија, поред ратовања с Аустријом, војнички помогне Србију против Турске.

Године 1866 радили су Јовановић и Светозар Милетић, вођ народне странке у Војводини, одлучно за то да Србија зарати против Аустрије у савезу с Италијом и Прусијом. Кад кнез Михаило није искористио ту прилику, основали су либерали Омладину, која је радила на том да се сам народ оспособи за акцију ослобођења. Либерали су спајали унутрашњу и спољашњу слободу и тражили су да Србија као Пијемонт предњачи у либералном уређењу, у уставности. Због воћства либерала у Омладини дошло је до њезина сукоба с режимом кнеза Михаила. Најзад је укинута у Угарској због својих националних, а у Србији због демократских тежња (1871).

У српским националним политичким круговима, не само у Србији и Турској, него и у Војводини, као и међу Хрватима, био је јак интерес за источно питање и утврђено је било тачно схватање да судбина нашег народа зависи од његова решења у савременом духу. Срби у турским покрајинама, особито у Босни и Херцеговини, узимали су активног учешћа у револуционарном спремању за његово решавање у српском смислу. Босански фрањевци педесетих година 19 века, особито Шуњић, Недић и страдалник Јукић развијали су живу новинску пропаганду против турских насиља у Босни.

Новине у свима југословенским земљама и многи југословенски јавни радници ширили су код куће и на страни интерес за тешке прилике Југословена под туђом влашћу и за њихове тежње за ослобођењем. Југословени су успевали особито да објављују чланке утом смислу у раширеним аугзбуршким Општим Новинама (Алгемајне Цајтунг). У том су се одликовали нарочито својим угледом, везама и активношћу Вук Караџић, Др. Михаило Полит-Десанчић и Др. Имбро Ткалац-Игњатијевић. Ткалац је објавио на немачком језику велику студију: Српски народ у свом значају за источно питање и за европску цивилизацију, а издавао је једно време у Бечу и лист на немачком језику Ост унд Вест за обавештавање стране јавности о приликама на словенском Југу. Аустрија га је прогонила због његова националног рада па је морао сасвим емигрирати из хабзбуршких земаља.

Аустрија је прогонила овакве идеологе и политичаре јер је у њиховим идејама видела опасност за своје интересе и за сам свој опстанак. Они су, наиме, већи  ном везали решење нашег националног питања с вековним међународним источним питањем и имали су уверење да политика Аустрије стоји у нераздвојној вези с решавањем тог питања, да је судбина те национално мешовите државе везана (за судбину Турске и да је једна као и друга одлучно противна примени националног начела. Особито доследно заступао је те идеје Полит кроз цели свој дуги живот и плодни јавни рад, од чланака о том у „Српском Дневнику“ од 1857, од расправе на немачком језику „Источно питање и његово органско решење“ 1862 па преко својих многобројних чланака и беседа. Полит није хтео решење југословенског питања ни у каквом компромису с хабзбуршком монархијом па је саветован и Мађаре, али узалуд, да се не вежу слепо с аустриском политиком него да измире своју народну политику с оправданим тежњама суседних народа по начелу народности. У сличном духу се бавио источним питањем и Политов политички друг, вођ војвођанских Срба Светозар Милетић у последње две деценије свог јавног рада. И он је објавио о том цео низ чланака које су доцније његови пријатељи превели и штампали и на немачком језику. Он је предлагао решење по начелу народности: стварањем једне балканске конфедерације између српско-бугарске федеративне заједнице с једне и Грка и Румуна с друге стране. Погледи војвођанских полити-чара изражени су и у Бечкеречком програму од 1869. У њему је узет став против политике одржавања Турске, против мешања страних сила, а за помагање ослободилачке акције хришћанских народа.

Србијански либерали водили су много рачуна о том да се инострана јавност придобије за српско гледиште у источном питању. Један од њихових првака, Владимир Јовановић радио је после бомбардовања Београда у Лондону договорно с изасланицима кнеза Михаила: кнегињом Јулијом и Филипом Христићем, а исто тако 1870 у Паризу по жељи намесништва. Он је објављивао и политичке расправе на српском 1863, француском 1870 и енглеском језику 1909, којима је желео уверити Европу да би Балкански Савез с Цариградом и Солуном као слободним пристаништима и са царинским савезом одговарао интересима Европе и општем напретку цивилизације, да би европски интереси на Истоку и саобраћај на великим линијама левантске трговине најбоље били обезбеђени неутрализацијом балканских држава и образовањем Балканског Савеза.

Велики хрватски историчар и сарадник Штросмајеров Фрањо Рачки заступао је у низу чланака у „Позору“ од 1862 мисао да се источно питање не може ни решити ни ућуткати никаквим обновама у турском царству, већ и за то не, јер реформе позајмљене из хришћанских држава не могу ухватити корена у држави с муслиманским начелима, која су сасвим противна хришћанским начелима. Зато је предлагао да европске силе примене начело немешања и нека пусте саме балканске народе да оснују народне државе, а за ту задаћу имају ти народи довољно душевне и материјалне снаге само ако је се прихвате солидарно.

То је био рецепт који је Наполеон III тако успешно употребио за довршење талијанског уједињавања, штитећи тим начелом немешања леђа Пијемонту од аустриског поновног нападаја приликом уједињавања јужне и средње Италије. Тај исти начин употребиће Антанта 1912 да осигура Балканском Савезу успехе ослободилачког рата.

Рачки је изражавао солидарност Хрвата с борбом Срба пишући да као Хрват не раздваја корист хрватског народа од користи српског народа због уверења „да што је једном корисно, другом не може бити на штету“. И он је очекивао да ће се с решењем источног питања решити југословенско питање, да би решење источног питања по начелу народности донело не само слободу и уједињење балканских Југословена него да би олакшало и ослобођење Југословена испод хабзбуршке власти и њихово уједињење с балканским Југословенима.

Рачки је тачно изразио размимоилажење европских народа и Османлија у основним погледима на грађанске односе што је онемогућавало миран живот хришћана под османлиском влашћу.

Док је тако већина наших политичара и јавних радника очекивала решење југословенског питања по природном праву народности у вези с источним питањем, Еуген Кватерник и Анте Старчевић су, са задоцнелим идејама искривљеног легитимитета и историског права, без обзира на односе снага и тенденције светске политике, тражили то решење у смислу хрватског историског права. Требало је да помоћу историског права Хрвати уједине под хрватским именом све Хрвате и Србе, противно вољи Аустрије, Мађара па и самих Срба. Још 1892 веровао је Старчевић да би се, уз искрену вољу сила, могло источно питање решити помоћу извршења рефорама у Турској. Тек ако би се Турска показала преслаба, требало ју је жртвовати и на њезино мсто поставити народе који су за живот: Бугаре и Хорвате.

Изукрштеност интереса сила на Балкану 1866—1871.

За велику европску политику између 1866 и 1870 била је од пресудног значаја чињеница да је Аустрија била дефинитивно потиснута из Италије и Немачке, да се Прусија спремала да уједини Немачку и да је остварење немачког уједињења Француска сматрала опасним за своје животне интересе. Питање уједињења Немачке постало је централно питање. У Аустрији је нови министар спољних послова Бајст водио политику реванша према Прусији. Француска, Аустрија и Италија водиле су у највећој тајности преговоре за склапање савеза против Прусије. Зато су те силе желеле мир на Истоку па су сваком приликом утицале на Порту да попуштањем избегава заплете и да не даје прилике Русији за агресивнију акцију.

Француска и Аустрија помогле су код Порте да призна наследство малолетном кнезу Милану и противиле су се руској сугестији да се кандидује црногорски кнез Никола. Намесништво (1868—1872) продужило је политику одлагања балканске акције против Турске.

Француска је покушала да се споразуме с Русијом о Балкану тако да Грчка добије Крит, Епир и Тесалију, Србија да се ослободи турских гарнизона, да се Турској осигура мир и финансиска помоћ, а да се зато Русија држи симпатично према француским интересима на западу. Русија није хтела да помаже француске интересе на западу против пријатељске силе Прусије а да ту помоћ да као накнаду за то што ће се Турска потпуно претворити у националне државе, при чему не би Русији запао ниједан део плена. Руски програм је одавна претпостављао у источном питању катастрофалан распад Турске уз активно учествовање Русије при чему би и Русија добила део. Зато се при сваком питању сукобљавало начело самоопредељења народа и начело империјализма. Француска није имала никаквих територијалних аспирација на Балкану, али је због трговинских и финансиских интереса тражила савременије економске реформе у Турској. Будући да је предвиђала да ће се Турска распасти, то је сматрала да јој је интерес да помаже развијање малих националних држава а да спречава ширење Аустрије и Русије које су јој могле бити супарнице у области Средоземног Мора. Кад је Аустрија истиснута из Италије и Немачке, почела је активније да резервира балканске области Турске као сферу за своју евентуалну будућу експанзију.

Тако се француска политика на Балкану после 1866 слагала једним делом с Аустријом, а једним делом с Русијом. Француска је примала од руског програма замењивање Турске народним државама, али не и уједно с тим и руску експанзију. Од аустриског програма је примала противност руској експанзији и поправљање стања хришћана али не зато да би се продужавао живот Турске док јој Аустрија буде могла у згодним тренуцима откидати једну провинцију за другом него да би се хришћани снажили и умиривали и постепено се ослобођавали без руске и аустриске експанзије, а и без катастрофе за Турску у тадашњем моменту кад Француска не би могла водити одлучну реч због тешког проблема Немачке. Енглеска политика је одлучно штитила Турску против Русије и руских штићеника, па се тако једним делом слагала с француском и аустриском политиком.

Тако је српска акција на Балкану могла рачунати на активну помоћ Русије, али још усамљене и оптерећене последицама кримског пораза. Француска је давала само дипломатску помоћ за добитке дипломатским путем, а није била спремна ни за какву војну интервенцију због Балкана.

Кад је Француска објавила свој програм за реформе у Турској нотом од 22 фебруара 1867, Русија је одговорила још радикалнијим меморандумом, указујући на неспособност Турске да се реформира због непомирљивог антагонизма између државног уређења основаног на Курану и начела хришћанске цивилизације. Русија је зато тражила гарантију европских сила за реформе. Кад је, у исто време, Наполеон III у престоној беседи рекао да Русија не одваја на Истоку своју политику од француске, одговорио је одмах руски канцелар да Русија не може примити потчињене улоге коју јој Француска јавно даје у питањима која се у првом реду тичу руских народних интереса.

Француски план за решење источног питања на Балкану узимао је Србију као стожер око кога је требало да се окупе сви балкански словенски народи, дакле и Бугари. То се види не само индиректно из споменутих наговештених планова њених дипломата из 1861 него и из једног формалног предлога који је она ставила у Петрограду 1867. Аустриски посланик из Петрограда граф Ревертера известио је своју владу о новим предлозима француског кабинета руском, по којима је требало да се од Србије учини као неко језгро за словенске народе отоманског царства. Тим поводом изложио је аустриски министар спољњих послова Бајст отворено француском посланику у Бечу Грамону да се питање Словена Турске који су суседни Аустрији мора решити у смислу аустриских интереса. Аустрија не може никако допустити проширење моћи и независности Србије која би тако постала привлачан центар не само за друге словенске народе Турске него и за Јужне Словене аустриског царства, за Србе и Хрвате. Ми не желимо да порушимо оно што постоји и ми радо штитимо аутономију Србије у њеним садашњим географским границама, али Босна и Херцеговина треба да остану изван тих комбинација,. Аустрија не може подносити да Србија буде позвана да сачињава чвор једне компактне групе словенских народности на вратима царства. Једна једина комбинација даје Аустрији све гарантије које жели, а то је присаједињење Босне и Херцеговине Аустрији у случају распадања турског царства. Те провинције треба да буду или турске или аустриске.

Види се да је Аустрија већ имала јасан програм за своју експанзију на Балкану, куда јој је једино било могуће да се шири, и означен пут којим ће остварити тај део програма у згодној прилици, што је ускоро успела на Берлинском конгресу. Пут којим је мислила то постићи био је: добијање мандата од једне европске конференције сила. Сазив такве конференције предлагала је она Француској 1 јануара 1867. И Аустрија је на основу овога свога програма, као и Француска на основу свог споменутог програма, покушавала задобити Русију за сарадњу и за савез против Прусије, природно с истим неуспехом као и Француска. Али, овај империјалистички програм Аустрије остављао је и Русији интересну сферу за експанзију и с тим могућност сарадње на Балкану, која ће се показати доцније у њиховим уговорима. Тај поверљиви тадашњи аустриски покушај није успео највише због прераног објављивања индискрецијом, вероватно с француске стране, која га је тим осујетила.

Русија је одбијала и француски и аустриски програм и надала се да ће остварити свој опширнији балкански програм ослањајући се на пријатељство Прусије. То је утицало на Аустрију и Француску да наставе своје приближавање против Прусије, па да. се споразумеју и о Балкану на основу негативних страна свог програма: одржавања статус квоа и уклањања узрока немира с помоћу преко потребних попуштања и рефорама. У том раду Француска је застрашавала Аустрију спремљеном руском и српском акцијом на Балкану и у Босни. Ипак, најзад, нити је Француска успела да постигне формалан савез с Аустријом против Прусије нити Аустрија споразум с Француском за своје аспирације у Босни.

Андрашијев мамац да изолира Србију обећањем Босне.

Србија везана за Русију и за Јужне Словене у хабзбуршкој монархији показала се као јака сметња и аустриској и мађарској политици у више прилика од 1848. Угарски министар претседник Андраши и генерални конзул Калај у Београду подузели су да делимичним задовољавањем српских аспирација у Босни прекину те везе и вежу Србију за Аустро-Угарску. Андраши је уверавао кнеза Михаила приликом састанка на кнежеву имању Иванци, да је Наполеон III на састанку с Францом Јосифом у Салцбургу, у августу 1867, нудио Аустрији Босну и Херцеговину и да му је понуда одбијена, јер, по Андрашију, аустроугарски државни брод не може поднети више терета. То је Андраши поново говорио и Јовану Ристићу почетком 1868. Он је изјављивао и Гарашанину у септембру 1867 да би анексија Босне и Херцеговине Монархији била штетна за Мађаре јер би умножила словенски елеменат.

По Андрашијеву биографу Вертхајмеру Андрашијев план је био да употреби Босну и Херцеговину као јабуку раздора између Срба и Хрвата, да помогне Србију да добије источни део и тим да је отуђи од Русије. Наполеон III је и после састанка у Салцбургу саветовао аустриском посланику у Паризу Рихарду Метерниху да Аустрија помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако одвоји од Русије.

Међутим јавно, у црвеној књизи, којом је заједничка влада Аустро-Угарске Монархије предложила 21 новембра 1868 Делегацијама дипломатску кореспонденцију из те године, изјављивала се против сваке повреде интегритета Турске, нарочито у областима у суседству Монархије, и обећавала је помоћ за све концесије које би ишле за тим да сузбију покушаје очајничке самопомоћи и улију поверење у интенције Порте.

У том смислу интервенисале су Аустрија, Француска и Енглеска у Београду и Букурешту против сваког агресивног оружања и против помагања револуционарне агитације у Турској.

Бисмарк је желео да се аустриске амбиције одврате од Немачке на Исток и с помоћу Мађара настојао је да ослаби Бајстову франкофилску политику. Зато је Француска морала привидно да и сама потиче те аустриске аспирације на Босну и Херцеговину, да је не би код Аустрије надлицитирала Прусија.

Ипак је, у тајним преговорима од 1868—1870 између Француске, Аустрије и Италије о савезу који би био управљен против Прусије, за Балкан предвиђена консервативна политика: да се одржава власт султанова докле се може, да се штите интереси хришћанских народа и прогрес западне цивилизације.

Слом Француске дезавуисао је Бајстову прускофобску политику, склонио њега на посланички положај у Лондон, а на кормило спољне политике довео Андрашија. Четири године доцније, 1874, Бајст је покушавао да прикаже Андрашију, сасвим у духу тадашње промењене ориентације, да у ондашњим преговорима с Француском он није имао агресивних намера према Немачкој него да је сматрао да су интереси Монархије упућени према Истоку, где се сви народи Монархије могу борити без устезања. Због непријатељског држања панславистичке Русије предвиђао је он могућност рата Аустрије и Француске против Русије, у којем би Русији помогла Прусија. Али, Наполеон III је остао у заблуди да може оделити Русију од Прусије.

У исто време, док су Андраши и Калај нудили кнезу Михаилу и, после његова убиства, Намесништву источну половину Босне и Херцеговине, настојала је Аустро-Угарска да у народу у Хрватској и у Босни створи повољно расположење за своје анексионистичке планове. Бечка влада покушала је да за такву пропаганду придобије хрватску народну странку, али није успела. Тај план дошао је до руку српској влади и она га је поверљиво саопштила руској и енглеској влади и Порти (у другој половини септембра 1870).

Приликом одлучивања о учествовању Монархије у француском рату против Прусије, у крунском савету од 18 јула 1870, Авдраши је давао велику важност неутралности Србије у евентуалном рату Аустрије с Русијом. Из тих брига морао је потећи аустро-угарски предлог преко Калаја Намесништву да Монархија и Србија склопе уговор (под јесен 1870). Аустро-Угарска би се обавезала на немешање у случају рата између Србије и Турске, о којем би Србија морала унапред обавестити Монархију. У случају рата Аустро-Угарске с неком силом Србија би задржала пријатељску неутралност. Као накнаду за то Аустро-Угарска би се обавезала да ће Србији после рата израдити припојење Босне и Херцеговине и Старе Србије под сизреном влашћу Порте.

Ова анексија имаће да се изведе, ако буде потребно, и самим ратом. Кад Србија проведе ту анексију, заузеће Аустро-Угарска за се део Босне до Врбаса и Неретве. Ако би за време рата настали немири у том подручју, поселе би Аустро-Угарска и Србија споразумно свака свој део који је за њу предвиђен.

Ако би у случају ове интервенције Порта напала Србију, Аустро-Угарска би признала независност Срби-је и радила би код других сила да то исто учине.

Од свега тога таквог уговора имали би практичну корист само Аустро-Угарска у обавези Србије да буде неутрална у случају рата Монархије с Русијом. Сем тога, Србија би се компромитовала код Русије и везала би се безусловно за Аустро-Угарску. Тако би престао и њен неповољан утицај на Србе у Угарској. За накнаду је добивала Србија једно обећање за које се наскоро видело, колико је малу вредност имало.

Поводом расписа кнеза Горчакова од 19 октобра 1870, којим се Русија самовласно ослобођавала од обавеза париског уговора о разоружању на Црном Мору, бојала се Аустро-Угарска да ће се узнемирити балканске земље и почети веровати да је престало стање створено уговорима. Зато је послао Бајст својим претставницима у Београду и Букурешту ноту од 23 новембра 1870, у којој се наглашавало да Аустро-Угарска неће допустити да се потресају основе које су постављене уговорима од 1856 и 1858 па да ће заложити сву своју снагу за њихово одржање.

Хабзбуршка монархија је, дакле, консеквентно била противна реалном појачању и повећању Србије. Француско друго царство, међутим, хтело је илузијама на проблематичне користи да склони хабзбуршку монархију да допусти стварно појачање и повећање Србије.

Преориентација европске политике на Балкану

Француски пораз у немачком рату потиснуо је за дуже времена значај француске протекције народности у Европи и на Балкану. Аустро-Угарска је напустила Бајстову политику реванша и прихватила је Андрашијеву ориентацију према Истоку. Русија је ослобођена јаког француског притиска против њеног империјализма па је наставила још активније своју агресивну политику на Истоку.

Још није потпуно осветљена руска револуционарна пропаганда на Балкану из овог времена. Та панславистичка пропаганда захватила је Словене у Турској, па и у Аустрији, а протектори и органи били су јој чланови царске династије, високе дипломатске и политичке личности Русије, посланици и конзули у Турској и у суседним земљама. Панславистички комитети, особито бечки комитет с послаником Новиковим на челу, развили су врло активну пропагандистичку акцију у српским земљама.

Руска политика на Балкану одвратила се после смрти кнеза Михаила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободњачке струје и јачати се демократизам. Руски аутократски режим почео је преносити тежиште своје српске политике на Црну Гору у којој је кнез Никола одржавао сличан режим патријархалног апсолутизма, а тежиште балканске политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку. Бугари су успели да добију ферман за самосталну цркву у Турској, свој егзархат 1870. Русија је пристала на те бугарске тежње, надајући се да се њима користи против Турске, а Порта је, међутим, мислила да ће се с помоћу Бугара сузбити утицај грчке и српске државе и разбити се југословенска и хришћанска солидарност. Егзархат је захватио и многе српске епархије. С егзархатом су Бугари добили јаке позиције за своје врло широке националне претензије у Турској и оделили су своју акцију од српске.

Русија је успела да су је силе потписнице париског уговора ослободиле од неутрализације Црног Мора 1871, па је онда наставила своју балканску акцију. Ослоњена на Немачку, она је настојавала да се споразуме с Аустријом и тим да обезбеди своју акцију на Балкану. На берлинском састанку тројице царева: Виљема I, Александра II и Франца Јосифа I 1872 припремише министри Бисмарк, Горчаков и Андраши троцарски савез који је идуће године писмено утврђен, а као циљ му је истакнуто: одржање и заједничка одбрана мира.