Европа и српско питање 6
| ←<< 5. глава | ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић |
7. глава >>→ |
Велике силе и српска борба за ослобођење.
уредиСлично талијанском неуспелом покушају 1848—1849 да се по начелу Italia farà да се ослободи и уједини својом народном снагом, подузели су Јужни Словени за се такву акцију 1875—1878. Већ покрет Омладине Српске био је по угледу на талијански Мацинијев покрет у сличним идејама. Док се по методима и тактици српске националистичке идеологије очекивало ослобођење и уједињење хришћанских народа османлиске царевине од комбиноване народне и државне дипломатске акције, стављао је оснивач српског социјализма Светозар Марковић у свом делу Србија на Истоку (1872), прилично депласирано у мацинијевском а прерано у социјалистичком смислу, српском народу као задаћу на Истоку: подизање револуције која би се завршила уништењем свих држава које су тада сметале да се балкански народи сједине као слободни људи и равноправни радници у савез општина, жупанија или држава. Он је, дакле, хтео балканску федерацију, као и неки национални идеолози, али револуционарним демократским покретом оздо, каошто је Мацини хтео талијанску, само је Марковић том циљу давао јачи социјални садржај.
Словенски ослободилачки покрет 1875 дошао је, заиста буном из народа, али су га прихватиле српске кнежевине, па затим Русија. У Турској је била такођер настала међу интелигенцијом струја „Млада Турска“ која је тежила за модернизовањем Турске, али ти младотурци су били шовинистичке националисте. Султан Абдул Азис (1861—1876) увео је многе реформе, особито после посете париске изложбе 1867. Али, после смрти реформних вођа Фуад-паше и Али-паше и после пада француског утицаја превлада у Турској старотурска реакција против модернизовања Турске и против продирања западне културе и западног капитала.
Репресивне мере Порте против словенске пропаганде, аграрни и порески терети, насиља и лична несигурност изазвали су врење међу балканским хришћанима, особито у Босни и Херцеговини. Устанак у Херцеговини, а потом и у Босни, отворио је тешку трогодишњу источну кризу 1875—1878. Устаници су тражили гарантије против грађанских и аграрних насиља и против њихова понављања и то гарантије у облику аутономије.
Порта обећа ирадом од 2 октобра 1875 реформу пореза и управе и издаде наредбе против злоупотреба, на које су се жалили устаници европским конзулима. Затим порта издаде 12 децембра 1875 ферман о реформама за целу царевину.
Устаници вису веровали већ често пута обећаваним реформама, тражили су гарантије и нису престајали с борбама. У Босанској Крајини појавио се принц Петар Карађорђевић и борио се зими 1875—1876 под именом Петар Мркоњић. Јавно мнење у Црној Гори и Србији било је ратоборно. Либерали у Србији и Светозар Милетић у Војводини, који је најпре сумњао да је Аустрија дала иницијативу за буну, одлучили су се за ратоборну политику. Милетић је кроз „Заставу“ кликнуо: Брату брат, а Турчину рат! Кнез Никола и министар спољних послова Србије Јован Ристић хтели су помоћу тог устаничког покрета да од Порте добију територијалне уступке. Ристић је настојавао да дипломатским путем добије Босну каошто је пре добио градове. Порта није попуштала, а Србија и Црна Гора нису могле напустити воћство покрета. Устанак и ратоборно расположење су бујали па Ристић није могао остварити свој план да уђе у рат тек с Русијом.
Троцарски савез развио је живу дипломатску акцију. Конзули сила посредовали су безуспешно међу устаницима и турским властима. Нато Андраши предложи реформни план 30 децембра 1875. Сигнатарне силе париског мира прихватише га и предложише Порти, а она, углавном, прихвати. Опет су реформе остављене у унутрашњој компетенцији Порте.
Херцеговачки вођи изјавише да траже стварну, гарантирану независност и изразише наде у Русију, Србију и Црну Гору. Панслависти у Русији, у чијем духу је радио и руски амбасадор у Цариграду Игњатијев, развили су и у Русији и на Балкану живу пропаганду за рат. Словенство је дошло у свој период самосталне акције.
Међутим изби и у Бугарској априлски устанак 1876. Зверства којима одговорише Турци на тај устанак изазваше огорчење у целој Европи. Вођ енглеске либералне опозиције Гледстон употреби те „бугарске ужасе“ као јако оружје за агитацију против туркофидског торијевског кабинета Дизраелија (лорда Биконсфилда). Али, страх од руске експанзије према енглеским медитеранским везама упућивао је енглеску политику против Русије те је, крајем 1876, по речима аустриског претставника у Лондону, и Енглеска, земља с најјачим нервним системом, најзад постала нервозна.
У Турској је превладала странка националног отпора против страног мешања и против концесија хришћанима. Абдул Азис је збачен и подигнут на кратко време Мурат V. Пошто Срби нису могли да приме никакво предложено палијативно решење свог питања у Турској које су без компромиса ставили пред Европу, заратиле су Србија и Црна Гора на Турску (18/30 јуна 1876 године).
Врло занимљива је била дипломатска игра Енглеске којом је бацила јабуку раздора међу силе троцарског савеза, специјално међу Аустро-Угарску и Русију, јер није трпела да један тако моћан блок сила стоји иза експанзионистичких тежња Русије на Блиском И-стоку. Горчаков је одмах од почетка босанско-херцеговачког устанка изнео и, целу прву годину до почетка рата Србије и Црне Горе против Турске, заступао идеју да се настала криза реши давањем аутономије Босни и Херцеговини. Андраши је развио одмах свестрану новинску, пропагандну и дипломатску контраакцију против сваке идеје о аутономији тих покрајина, јер би такво решење онемогућило његов план. Тај план састојао се у том да се палијативним реформним мерама ствар што више развлачи док се покаже да Порта не може својом снагом умирити нити реформирати те покрајине, те да се покаже потреба да то учини једна хришћанска европска сила, а то је могла да буде само Аустро-Угарска. За то време Андраши је настојавао да убеди европску дипломатију и јавност да због верских и социјалних супротности становништва није могућан миран развитак Босне и Херцеговине ни у аутономној управи нити у заједничкој управи са Србијом и Црном Гором.
Лорд Дерби се показивао склон идеји о аутономији Босне и Херцеговине и тим је подржавао кнеза Горчакова да устраје на том путу који га је удаљавао од Аустро-Угарске и потресао троцарски савез. Дерби је, и то у доба замаха Гледстоново либералне хуманитарности у Енглеској, рскао да ће рат пустити крв Србији и Црној Гори и ублажити неизгладиву супротност између српског и турског становишта. А устаници, ако победе, оствариће своје жеље. Ако Турци победе и услед тога појачају тлачење, натераће тим велике силе да од султана испослују и за те провинције органички статут по примеру Крита. У исто време Дерби је претстављао Андрашију да је тешко побијати популарну идеју о ослобођењу хришћана од турског јарма и тим му је пружао мамац да би могао с помоћу Енглеске добити европски мандат за окупацију тих земаља. У одлучном моменту Дерби је одбио Горчаковљеву идеју о аутономији Босне и Херцеговине и тим је натерао Русију да учини тешке концесије Аустро-Угарској у погледу Босне и Херцеговине, што ће јаз између та два члана троцарског савеза више продупсти него затрпати.
Непосредно иза тога склопише на састанку цара Александра II и Франца Јосифа I у Рајхштату у Чешкој, 8 јула 1876, Горчаков и Андраши тајни споразум. За случај турске победе уговорено је да се одржи статус-кво за Србију и Црну Гору и Црној Гори да се призна независност. За случај турског пораза Аустро-Угарска је изјављивала да не може допустити да Србија заузме анклав између Далмације, Хрватске и Славоније него се Србији допушта проширење територије са стране Дрине у Босни, у Новом Пазару, у Старој Србији и у правцу Лима. Црна Гора би добила суседни део Херцеговине и територију према Лиму, те би том реком била подељена између Србије и Црне Горе територија која их је растављала. Остатак Босне и Херцеговине анектирала би Аустро-Угарска. Русија би вратила границе отпре 1856 и проширила би се у азиској Турској. Бугарска, Румелија и Албанија могле би постати аутономне државе. Тесалију и Крит би анектирала Грчка, а Цариград с околином постао би слободан град.
Тако је мала црна тачка у Херцеговини, како ју је назвао Бисмарк, порасла у велик облак и помутила ведро небо европске дипломатије. Бисмарк је гледао на источну кризу са тачке гледишта уколико она може утицати на односе Немачке према Русији и Аустро-Угарској, иначе је изјављивао да све не вреди здравих костију једног померанског гренадира. Он је настојавао да веже и Русију и Аустро-Угарску за Немачку и да тако Немачкој осигура залеђе за случај француског реванша. Он је радо гледао аустро-угарску експанзију према Балкану, јер је тим Аустро-Угарска била све више упућена на Немачку.
Пошто је Аустро-Угарска осигурала себи врло повољан положај у рајхштатском уговору, постала је непопустљива према жељи Руса који су хтели да за будући рат против Турске обухвате у своју операциону базу и Србију и Црну Гору које су већ биле у рату с Турском. Чак, она није хтела да прихвати руски предлог да у исто време поседне Босну и Херцеговину кад Русија окупира Бугарску. Аустрија је тачно рачунала да ће моћи без рата дипломатским путем добити Босну и Херцеговину кад Русија окупира Бугарску, а да се насилном окупацијом не придружује рату Русије против Турске, са свима његовим неизвесним заплетима. Рачунала је да ће је у тој дипломатској отимачини помоћи Немачка и Енглеска, а да јој неће моћи сметати Русија, везана рајхштатским уговором, нити интернационално ослабљена Француска ни сама Италија. Најзад је Русија, кад је наумила да зарати, морала да прими онолико колико јој је хтела Аустро-Угарска уступити у пештанској војној конвенцији од 15 јануара 1877. Том конвенцијом осигурала је Русија неутралност Аустрије у будућем рату против Турске, а Аустрија себи право да изабере моменат и начин војне окупације Босне и Херцеговине, што се није требало схватити ни као солидарност с руском окупацијом Бугарске ни као непријатељство томе. Искључене су руска војна акција у Босни, Херцеговини, Србији и Црној Гори и делу Херцеговине који дели ове две кнежевине, а аустро-угарска у Румунији, Србији, Бугарској и Црној Гори.
Убрзо је ова војна конвенција употпуњена политичком конвенцијом. Њом су ограничене евентуалне анексије: аустро-угарска на Босну и Херцеговину без подручја међу Србијом и Црном Гором, о којем су обе силе резервирале споразум за момент кад се буде одлучивало о том подручју. У случају распада Турске искључено је образовање једне велике компактне словенске државе. За накнаду могле су Бугарска, Албанија и остатак Румелије бити уређени у независне државе. Тесалију, Епир и Крит могла је анектирати Грчка, а Цариград је могао постати слободан град.
Међутим су настале извесне промене повољне за Турску. Болесни Мурат V био је збачен а на престо је подигнут Абдул Хамид II (31 авг. 1876 — 27 априла 1909). Срби су под врховном командом руског генерала Черњајева победили на Шуматовцу, али су најзад били поражени на Ђунису. Нато је Русија ултиматумом натерала Порту на примирје. Црна Гора је однела победе на Фундини и Вучјем Долу.
Кад је цариградска претконференција амбасадора, 12—20 децембра 1876, предложила да се изврше реформе у Босни и Херцеговини и Бугарској под контролом европске страже од шест хиљада људи, избегао је Мидхат-паша да прихвати тај план тако што је свечано прогласио устав 23 децембра 1876 за целу државу.
Устав није створио код хришћана и европских сила никакве илузије, а муслимани су били против њега. Први парламент назван је Меџлис Евет-ефендија (Веће Аминаша). Творац устава Мидхат-паша прогнан је из земље пре састанка парламента. Парламент ]е радио само годину дана па је суспендован.
И поред устава предложила је конференција амбасадора Порти програм рефорама, али га је Порта одбила. Посредовањем конференције продужено је 1 јануара 1877 примирје Србији и Црној Гори на два месеца, а 1 марта 1877 склопила је Србија мир с Турском на основу статус-квоа. С Црном Гором је продужено примирје до 12 априла а најзад су одбијени њени услови за мир и Црна Гора је наставила рат, подржана убрзо и уласком Русије у рат.
Руско-турски рат.
уредиРуска политика колебала се дуго између ратоборности цариградског амбасадора Игњатијева и славенофила с једне и дипломатских настојања канцелара Горчакова с друге стране. Лондонска конференција сила препоручи Порти да склопи мир и с Црном Гором, да демобилише и да уведе реформе под контролом сила. Порта је обећала реформе али је одбила мешање страних сила. Русија изјави да сматра то одбијање као индиректну објаву рата и посла војску у Молдавију и Јерменску (24 априла 1877), проглашавајући тај чин као средство да се изврше закључци сила. Енглеска одмах изјави да је та акција у противности с уговорима од 1856 и 1871 и да ће остати неутрална само дотле док не дођу у опасност енглески интереси: суески канал и посед Цариграда. Нато Русија изјави да неће у то дирати. Француска, Италија и Аустро-Угарска изјавиле су неутралност без ограде.
Румунски кнез Карол прогласи се самосталним и објави Турској рат. Тако су у рату против Турске биле Црна Гора, Русија и Румунија, а од децембра 1877 поново и Србија. Руси освојише северну Бугарску, али су тек после петомесечне тешке опсаде могли да натерају на предају Плевну коју је утврдио и бранио Осман-паша, „Лав од Плевне“ (10 дец. 1877). Руси су већ пре позвали и Србе да поново зарате и они су се спремали на то да прекину мир од 1 марта 1877 па су то и учинили 13 децембра 1877. Српска војска освоји Пирот и Ниш и продре до Врања, а црногорска војска је заузела Никшић, Бар и Улцињ.
Кад су Руси ушли у Једрене и допрли до Чаталџе, заузела је Енглеска одлучан став својом флотом код Дарданела, те се Русија пожури и склопи примирје у Једрену 31 јануара 1878, којим је обухватила и Румунију, Србију и Црну Гору. Необавештена о том, Грчка отпоче непријатељства, али их убрзо прекиде. Енглеска која је пре бранила Турску против словенске и против грче експанзије, поче сада да брани и грчке интересе против словенских, сматрајући словенске као део руске експанзије на Балкану.
Русија је мислила да ће моћи искористити своју пуну победу и против интереса Енглеске, само ако остави нетакнуте Мореузе, и противно обавези коју је узела према Аустрији. Она склопи у том смислу мир с Турском у Сан-Стефану, местанцу удаљеном два сата хода од Цариграда, 3 марта 1878.
Још пре склапања мира обавестила је српска влада преко свог редовног заступника пуковника Ђ. Катарџије па и по ванредном посланику Лешјанину руску врховну команду о својим захтевима. Она је тражила за Србију: Видин и Стару Србију или Косовски вилајет до ушћа Струме са Солуном и приморјем и до Лом-Паланке и Дрима. У каквом несразмеру су стајали ови захтеви с руским намерама види се из тога што је кнез Милан једва спасао крвљу ослобођени Ниш поручивши у руски главни стан да „српска војска неће оставити Ниш па све да је руска војска и нападне“.
Сан-стефанским миром добивала је Црна Гора независност и територијално1 проширење с градовима: Никшићем, Гацком, Спужем, Подгорицом, Жабљаком и Баром. Србији је такођер призната независност и незнатно је проширена, углавном према Новом Пазару и Митровици, али без тих градова, затим са северном половином нишког санџака који је освојила. Лавовски део је додељен васалној великој Бугарској у руској интересној сфери: Бугарска северно и Источна Румелија јужно од Балкана до пред врата Једрена, већи део Македоније с луком Кавалом до пред врата Солуна и до Охридског језера и део Старе Србије и чак српске ратне тековине: Пирот и Врање. У овој области ишла је територија сан-стефанске Бугарске западном границом каза: врањске, кумановске, тетовске и охридске на ушће Вардара, Струме и Месте. Стварањем Велике Бугарске мислила је Русија да је до близу Цариграда уклонила све запреке да може једном доцније у згоднијем часу подузети поход на Цариград. Русија је, између осталог, поново добила део румунске Бесарабије који је изгубила 1856, а Румунија је добила Добруџу и независност. Босна и Херцеговина требало је да добију аутономију у смислу предлога цариградске амбасадорске конференције, модифицирану у споразуму с Аустро-Угарском. Прекинута је територијална веза престонице са преосталим јој западним областима. Гарантована јој је, додуше, та веза преко васалне бугарске територије, али у случају поновног рата с Русијом могла је да Турска буде ограничена само на источно-трачку област око Цариграда и тако остављена на милост и немилост Русије.
На српске протесте због оваквог прикраћивања у корист Велике Бугарске одговорио је помоћник руског министра спољашњих послова српском заступнику у Петрограду Протићу да у првом реду стоје руски интереси па иза њих а често и успоредо с њима бугарски, а најпосле српски интереси. Русија је желела да добије за Бугарску Пирот, па чак и Ниш и Врање, а да Срби добију крајеве у Новом Пазару, које би још морали да освајају од Турака.
Сан-стефански уговор изазвао је протесте Енглеске, Аустро-Угарске, Румуније, Србије и Грчке. Енглеска и Аустрија нису допуштале Русији да, противно интересима других сила и примљеним тајним обавезама решава на своју руку источно питање. Енглеска није допуштала да се Турска тако осакати да Цариград и Мореузи буду првом приликом плен руског освајача. Лорд Дерби је изјављивао да ниједна промена обавеза од 1856 и 1871 неће вредети без пристанка сила које су учествовале у тим уговорима.
Ни Аустрија није могла мирно примити сан-стефански уговор јер је био у противности с руским обавезама из будимпештанских конвенција.
Наивно је било мишљење руске дипломатије да ће при онаквој заосталости своје убојне снаге моћи исцрпсти све користи од својих споразума и обавеза према другим силама а да ће моћи изиграти те силе и не дати им уговорене компензације нити се обазирати на њихове интересе и међународне уговоре. Андраши је одлучно ставио аустриску алтернативу: сукоб или конференција.
Бисмарк је подвлачио да Немачка нема директних интереса на Истоку и да хоће само да игра улогу поштена посредника. Али, показало се да је он, ипак, одлучио да помогне свим силама Аустрију, коју ће већ идуће године добити као савезницу. Русија је морала пристати на сазив конгреса па је по њеној жељи Бисмарк 4 марта предложио састанак конгреса у Берлину.
Најзад се тако нашао излаз из кризе да се сазове конгрес сила у Берлин, на ком ће се ревидирати сан-стефански мир.
Пре него је отпочела други рат, Србија је дознала од Русије, а и директно од Аустрије да не сме подузимати операције преко Дрине и Лима, јер је то сфера аустриских интереса. Тако је Србија морала упутити и своје војне операције и територијалне аспирације на југ према Старој Србији, где се сукобила с руским тежњама које су ишле за тим да што више прошире границе Бугарске. Србија је морала тражити дипломатску помоћ за своје проширење, које је, по својој војној и дипломатској ситуацији, могла проводити само према југу. Та ситуација ју је упућивала на Аустрију. То је било од пресудног значаја за нову ориентацију Србије у спољној ситуацији.
Сан-стефански мир је био једна доказ више за препотенцију а с тим и за неспособност старовремске словенофилске дипломатије. Поред добрих резултата ослободилачког дела Бугарске, мир је створио два велика далекосежна зла на словенском југу: развио је код Бугара неосноване претенсије, које су остале извор крвавих разрачунавања са Србима и Грцима, и одгурнуо је династију Обреновића у аустрофилске воде.
Берлински конгрес и српско питање
уредиВећ пре састанка конгреса у Берлину споразумела се Русија с Енглеском о основним линијама ревизије сан-стефанског уговора. Енглеска је, такођер, склопила тајни споразум с Портом, у коме се обавезала да ће штитити турске поседе у Азији, а за накнаду је добила острво Кипар.
Дипломатска ситуација на Конгресу била је таква да се главна борба имала водити између Енглеске и Аустрије с једне и Русије с друге стране. Пређашњим споразумима већ је била створена одлука о главним позицијама, а борба се имала водити о примени и о појединостима обавеза. По будипештанским конвенцијама Русија је била признала Аустро-Угарској право на Босну и Херцеговину, а донекле и на Новопазарски Санџак. У споменутом споразуму с Русијом Енглеска је допуштала да западна граница Бугарске допре до Новог Пазара, али је удаљавала Русију и Бугарску од Мореуза и од Егејског Мора. Србију је остављала судбини која јој дође од аустриске сфере.
Србији је могла помоћи само Аустро-Угарска која није пристала на Велику Бугарску ни онда кад јој је Русија понудила преко Игњатијева да анектира Босну и Херцеговину и да Србију веже царинским савезом у своју сферу. Аустро-Угарска није хтела да никакав свој добитак доводи у интересну повезаност са дипломатски потиснутом Русијом.
Кнез Милан је послао преко Беча у Берлин министра спољних послова Јована Ристића да приликом конгреса ради за српске интересе. Ристић је у Бечу предао кнежево писмо графу Андрашију. Тим писмом и усменим саопштењима Ристићевим изражавана је пријатељска ориентација Србије према суседној монархији и тражена је дипломатска помоћ да Србија добије гарантирану независност и територијално повећање. Андраши је пристао на независност и повећање Србије у области источно од Новог Пазара и Митровице, али без стране гарантије која би Аустрији била незгодна на њеним границама. У замену граф Андраши је тражио да Србија склопи с Аустро-Угарском трговински уговор, не тражећи ни царински савез ни војну конвенцију, затим обавезу да ће Србија изградити железничку пругу Београд—Ниш с везама на Пирот и Врање. Ристић је у том смислу потписао с графом Андрашијем у Берлину конвенцију од 8 јула (26 јуна) 1878. На основу тог споразума Андраши је помогао Србији у свему што је добила преко граница сан-стефанског мира, особито Пирот који је Русија тражила за Бугарску и Врање које је Турска за се захтевала. О питању царинског савеза речено је у конвенцији да ће се проучити па да ће се закључити ако се нађе да је то корисно по стране које уговарају.
На Бисмарков позив састао се конгрес у Берлину и свршио је своје послове за месец дана 13 јуна до 13 јула 1878.
На Берлинском конгресу под Бисмарковим претседништвом биле су заступљене велике силе и Турска. Русија је била противна да румунски пуномоћник учествује на конгресу. Доследно нису могли учествовати ни српски. Румунски и грчки претставник саслушани су само о њиховим специјалним жељама. Енглеска је чак предлагала да се Грчка прими као члан конгреса само да би били што јаче заступљени грчки интереси против словенских. Србијин изасланик Ристић и црногорски делегати Божо Петровић претседник сената, и Станко Радонић, бивши министар спољних послова, могли су радити само изван конгреса код претставника појединих сила. Није довео до успеха Ристићев захтев да га конгрес саслуша о српским жељама него је само предао о том мемоар.
Русија је била бугарофилска, Енглеска гркофилска, Немачка је помагала Аустрију да се шири на Балкану. Аустрија је тежила за Босном и Херцеговином и била је против ширења Србије у њеној интересној сфери као и против образовања једне велике словенске државе на Балкану, јер би ана привлачила немирне Словене Аустро-Угарске. Француска је због последица несрећног рата од 1870—1871 избегавала у овој целој кризи сваки заплет и свако јаче ангажовање, јер није могла иступати с јачим ауторитетом, али је пријатељски помагала Србију где је год могла. Италија се показивала добро расположена према Србији, али се уопште држала прилично повучено и без снажнијег утицаја. За време конгреса упућивао је други руски претставник граф Шувалов Ристића да се споразуме с Аустро-Угарском и да ништа не предузима противно њеној вољи. Он и Жомини тешили су Ристића да ће то стање остати привремено и да ће се Русија морати разрачунати с Аустро-Угарском најдаље за 15 година. Та обећања, после учињених руских обавеза према Аустро-Угарској, вредела су исто толико колико ће вредети и при крају тог предвиђеног рока, дванаест година доцније, приликом посете краља Александра Обреновић у Русији (1890), уверавања која је давао цар Александар III Ристићу и Пашићу: да Русија неће никада дозволити анексију Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Тада на Берлинском конгресу Ристић се жалио Шувалову, Жоминију и генералу Бобрикову: Призор је жалостан за нас да видимо Русију у борби с Аустријом против нас. На конгресу је сужена територија Бугарске и подељена је на два дела: на трибутарну кнежевину Бугарску и на аутономну провинцију Источну Румелију. На Криту је требало да Порта изврши органички правилник, а Грчкој да исправи границе у Тесалији и Епиру.
За Босну и Херцеговину је, по енглеском предлогу, закључено да их окупира и њима управља Аустро-Угарска, да се не би „поново појавила превласт словенске ;расе која је мало склона да буде праведна према другима“, а у Новопазарском Санџаку да држи гарнизоне. Црној Гори је призната независност. Бар с обалом припојен је Црној Гори, а Шпич Далмацији. Улцињ је остављен Турској. Црногорска обала је неутрализована и Аустро-Угарској је остављено вршење поморске и санитарне полиције. Црна Гора је даље добила Плав, Гусиње, Колашин, Никшић и Подгорицу. Кнежевини Србији призната је независност и територија јој је проширена с пиротским, нишким, врањским и топличким округом.
Румунији је призната независност и дата јој је Добруџа, а Русији је враћен део Бесарабије између Прута и Килије, који јој је био отргнут париским миром 1856. Забрањено је подизање тврђава и пловидба ратних бродова на Дунаву од Ђердапа до ушћа. Отстрањење запрека пловидби код Ђердапа поверено је Аустро-Угарској с правом да диже таксе за покриће трошкова око тога. Задржана је Европска Дунавска Комисија.
У завршном говору истакнуо је Бисмарк да је конгрес стекао великих заслуга за Европу и да ће историја одати правду у сваком случају његовим намерама и делу, а пуномоћници ће бити свесни да су дали и осигурали Европи велику благодат тако тешко угроженог мира. При повратку одушевљено дочекан у Лондону, лорд Биконсфилд је рекао чувене речи: Доносимо мир с чашћу.
Берлински конгрес је у крајњој линији регистровао резултате руско-енглеског двобоја на Блиском Истоку, двобоја који се није завршио потпуном победом или поразом једне стране. Русија је поново кажњена за несавремену повреду националног начела. Највиши међународни значај Берлинског конгреса лежи у том што је Европа, поново и дефинитивно, сузбила Русију да не решава вековно источно питање као неко специјално своје питање, без обзира на интересе других сила. С тим у вези ускраћена је Македонија Бугарској као руском експоненту. Дефинитивно је ударена основица за засебно државно развијање Бугарске, а руском политиком дат је повод за њено супарништво са Србијом. Русији је и овај, последњи пут, доказано да не може по својој вољи империјалистички делити Балкан. Тим је индиректно потиснута Русија на решавање балканских питања по националном начелу, а то је било у корист Срба.
Берлински конгрес повредио је такођер национално начело, поверивши Аустро-Угарској окупацију Босне и Херцеговине. Сем тога, одржао је један анахронизам у Европи тим што је спасао Турску од расула вративши јој континуитет територије и што је помогао да се на Балкану поново почне ширити други анахронизам: хабзбуршка власт и преко ње империјалистички германски Drang nach Osten. Та два анахронизма морала су кад-тад угрозити мир Европе, којим су се тако поносили Бисмарк и Биконсфилд. Мисао о аустриском продирању према Солуну за протутежу руском заузимању Цариграда изрекао је један аустриски дипломата већ 1850, у једном меморандуму, а проширио ју је један аустриски министар једним говором. Због тога што је донео ова решења противна духу времена и што је спречио савремене српске жеље за националним ослобођењем и уједињењем Берлински конгрес је оставио квасац за будуће ратове, премда је за дуже време донео мир међу европским великим силама. У свом истовременом делу Брунсвик је приметио да је берлински уговор „производ трансакције између страха Енглеза од напретка Словена и страха свих других од рата који је претио“.
Али, национално начело је оснажено тим што је призната независност Србије, Црне Горе и Румуније. Србији је остало да се у два правца бори за победу националног начела против две велике државе. Тај положај јој је одредио улогу вођа у ослободилачкој акцији јужних Словена и у решавању балканског дела источног питања и хабзбуршког питања по начелу народности. Берлински конгрес ускратио јој је Босну и Херцеговину, али јој је спасао Македонију и Стару Србију и оставио могућност Србији да постане југословенски Пиемонт. Берлински уговор осигурао јој је ратне тековине које јој је одузимао сан-стефански уговор. Мала српска лађа откачила се силом прилика од тешког и неспретног руског брода и сналазила се доста вешто на узбурканом мору европске дипломатије.
Како је Русија морала повући поуке и довести у склад своју балканску политику с политиком западних сила, тако је и Енглеска с временом морала увидети да јој је овај Бикосфилдов „частан мир“, у духу Палмерстонове и Канингове политике, донео место руског германско продирање према Истоку. Тако су те обе силе осетиле потребу да се удруже против немачког империјализма како на Истоку тако и иначе у свету.