Европа и српско питање 4

←<< 3. глава

ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић

5. глава >>→

IV. ПОТИСКИВАЊЕ РУСКОГ И ПРОШИРЕЊЕ ЕВРОПСКОГ ПРОТЕКТОРАТА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ.

Покушаји спасавања Турске реформама и европским протекторатом.

Пропаст реформне акције Селима III ускорила је ослобођавање народа и земаља од турске власти, а неуспеси у борби против унутрашњих и спољашњих непријатеља указивали су Турцима на очевидну потребу да проведу унутрашње реформе, ако хоће да спасу државу. И после замене јањичарске војске модернијом (1862) Турска није могла спречити да Србија и Египат изграде своју аутономију, а Грчка самосталност, и да јој Русија отме неке крајеве у Азији.

Против рефорама и уређења регуларне војске побунили су се босански муслимански великаши 1831 и изабрали су за вођа покрета Хусеин-капетана из Градачца (Градашчевића, „Змаја од Босне“) и ступили су у везу и са побуњеним Мустафа-пашом Бушатлијом из Скадра: Шкодра-пашом.

Упркос Портине победе над Хусеин-капетаном стање у Босни остало је, углавном, као пре. Тек 1850—1851 савладао је Омер-паша (потурица Михаило Латас) отпор босанских феудалаца у крви.

Проведена је централизација управе и реформа војске, али су остале и даље несређене и тешке аграрне прилике и још су и погоршане.

Није успео ни Портин покушај да среди прилике у целој држави једном општом картом слобода: хатишерифом од Гилхане од 1839.

Као Босна и Албанија показивао је и Египат партикуларистичне тежње. Русија је подупирала султана против његова бунтовног египатског намесника Мехмед-Алије и добила је од султана изузетан утицај на Мореузе ункјар-искелеским уговором од 1833. Остале европске велике силе успеле су да ограниче Мехмед-Алију на васални положај у Египту и да уклоне руски, а протегну европски протекторат над Мореузима Лондонским уговором од 1841.

Европске силе извлачиле су источно питање из искључиво руске у европску сферу компентенције. Тај процес ће се наставити и у идућем периоду. Европа је, у случају Египта, почела такође да одлучује о васалним кнежевинама протекторатом свих великих сила. Догађаји на Балкану развијаће се у идућем периоду у знаку борбе европских сила против искључивог руског протектората над источним хришћанима Турске и над њиховим васалним кнежевинама. У том смислу кретаће се интерес европских сила и за српско питање, пошто је утврђена аутономија Србије помоћу Русије.

Пасивност Аустрије на Истоку.

Прусија није имала никаква знатнијег утицаја на Истоку, једно што и њена међународна ситуација није била јака, а друго што она није имала нарочитог активног интереса на Истоку. Пошто је и Метерних водио аустриску политику на Истоку с циљем да се по могућности ништа не мења, Русија је изгубила сваки интерес за Свету алијансу, кад су јој пропали сви на-пори да склони Аустрију да помогне њену активну политику на Истоку. Зато је Русија склопила трилатерални савез са западним поморским силама и с ослонцем на њ успела је да ратом и дипломатским и војним притиском помогне да се образује грчка држава, да се изгради аутономија Србије и да, најзад, самосталном акцијом искористи протекторску улогу над Турском да установи своју контролу над Мореузима. Овај последњи успех ју је одвојио од западних поморских сила.

За време те западне ориентације руске спољне политике Аустрија је морала стајати по страни немоћна. Политички и духовно неизграђена аустриска држава проширила се стицајем прилика на Бечком конгресу преко своје кохезивне снаге, па је сваки јачи спољашњи потрес могао расклимати заједницу слепљених делова. Унутрашњи систем који су усвојили Франц I и Метерних није могао појачати ту кохезију. Зато је Метерних настојао да заштити аустриску Средњу Европу и од либералних потреса са Запада и од империјалистичких удараца с Истока, да спречи ратове великих сила који би показали слабост Аустрије и мењали политичке и територијалне односе само на њену штету. Ако су промене биле неизбежне, Метерних је примао од два зла мање, и то оно које би водило што бржем примирењу. Тако је примао начелно и руску супрематију у Цариграду и руски протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом, само да то не изазива даље покрете и промене. Опстанак и одржање отоманског престола, ма како да је увиђао његову аномалију за европске културне интересе, сматрао је заједничким добром за Европу, премда је више формална него стварна, настала би у пространим областима или анархија или страно завојевање, а у оба случаја био би угрожен светски мир. Али, ако би распад Турске био неизбежан, Метерних је онда био противан образовању великих држава место ње, како арапске Мехмед-Алијине, тако и велике грчке државе с престоницом у Цариграду. У том случају он би највише волео да се образује много немоћних државица према историским границама земаља, а не према националном начелу, дакле једну Италију у новом издању.

Осећајући тешко пад међународног престижа Аустрије кад се Русија здружила са западним силама, Метерних је једва дочекао прилику да обнови стари савез реакционарних сила. Та прилика му се пружила кад се Русија разишла са западним силама због ункјар-искелеског протекторског уговора с Турском. Он је успео да обнови савез три копнене силе: Аустрије, Прусије и Русије, на састанку цара Франца с Фидрихом Виљемом III у Теплицама и с Николом I у Мнихову Храдишту (Минхенгрецу) у Чешкој (1833). Том приликом склопиле су Аустрија и Русија споразум којим су се обавезале да ће поштовати независност и интегритет Турске под влашћу династије која је владала. Тим су се изјасниле против амбиција египатског намесника Мехмед-Алије. У споровима који би настали из ункјар-искелеског уговора, Русија се обавезала да прими посредовање Аустрије. Цар Никола се одрицао сваке амбиције за турском територијом. Али, ако би дошло до поделе Турске, обавезала су се оба цара да ће се споразумети о заштити својих интереса и интереса европских сила и европске равнотеже.

Метернихови погледи о Србији.

На балканске земље је Метерних гледао као на фигуре у шаховској игри великих сила и у борби европских идеологија. Кад је најзад уређено питање аутономије Србије и наследног кнежевског достојанства, дошао је Метерних у могућност да обрати Србији већу пажњу, а да при том одржи брижљиво свој општи став да се не замера Порти. Тај интерес за Србију појачао му се кад је проглашен Сретењски устав од 1835. Ма како да је била Србија незнатна, Метерних није радо гледао ни у њој кршење апсолутистичког начела. Нема потврде да се Метерних бојао Србије као могућег стожера за југословенске земље у Аустрији, како би се могло закључити из генералисања Милошевих историчара Куниберта и Мих. Гавриловића, као и оних историчара који уопштавањем преносе доцније аустриске тенденције у овај период. Али, било је државничких кругова у Аустрији који су у ослобођавању балканских Словена предвиђали опасност и за словенске земље Аустрије.

Метерних није био добар познавалац Истока као ни многи европски велики државници на пр. Бисмарк и Палмерстон, а није схватао ни значај и снагу модерног начела народности. Зато код овог државника с аристократским поносом на премоћ културне државе нигде и не сретамо тај страх да би Јужни Словени турске царевине, који су тада још били у бедним општим и културним приликама, могли постати опасни за југословенске земље старе уважене аустриске државе. Колико су у том били испред њега савременици му српски вођи и неписмени Милош и далековидни Гарашанин, јер су инстинктом и тачним оцењивањем прилика и духа времена предвиђали неминовност историског развитка, Приликом револуционарних промена на кнежевском положају од Милоша до кнеза Александра Метерних се бојао да европски револуционари не створе на унутрашњој узнемирености у Србији једно револуционарно огњиште више.

Метерних је помагао одржавање хармоније у српско-турским односима, унутрашњег мира, развијања трговине и саобраћаја на копну и Дунаву. Милошева политика одговарала је том духу. Одбацивањем Сретењског устава, који је нарочито осудила Русија и Порта, и посетом у Цариграду Милош је видно потврдио такве смернице политике, па му је Метерних испунио жељу и издејствовао му је високо аустриско одликовање гвозденом круном првог реда (1835).

Метерних је такође одлучио да отвори конзулат у Београду. О том се споразумео интернунције Штирмер с реис-ефендијом за време Милошева боравка у Цариграду. Милош није могао то да одбије, јер се Штирмер заузимао за његово толико жељено одликовање. Кад су, после кнежева пута у Цариград, и Француска и Енглеска предузеле кораке да оснују конзулате, послао је Метерних свог конзула Антонија Михановића у Београд (септембра 1836).

Поред унапређивања великих трговачких интереса Аустрије, требало је да конзул утиче да се не шире демократске идеје Запада. Тако му је наређено да одвраћа Милоша да за српске законе не копира Наполеонов законик, да не би преко њега продро револуционарни дух запада и француски утицај у балканске земље. Милош се, тако, и одлучи да позове пречанске Србе правнике Василија Лазаревића и Јована Хаџића да израђују законе.

Борба између енглеског и руског утицаја у Србији.

И после укидања сретењског устава наставили су великаши борбу против Милошева деспотизма, Русија је већ од хатишерифа од 1830 стално радила на плану да Милошеву власт ограничи једним јаким Саветом. Она је помогла великаше и Милошева брата Јеврема, С њима је ступио у интимну сарадњу и аустриски конзул Михановић, који се заљубио у Јевремову мезимицу Анку и хтео се њом оженити. Тај његов став онемогућио га је брзо код Милоша и приморао је Метерниха да га замени потпуковником Филиповићем (фебр. 1838).

Међутим, интерес западних сила протегнуо се и на балканске васалне кнежевине. Енглеска је такођер основала у Србији конзулат с чисто политичким циљем. Крајем 1837 поставила је за тај нови конзулат конзула Хоџеса, и то као конзула код законитог кнеза Србије, а не код турских власти, каошто је то Хоџес Милошу наглашавао, указујући на наименовање аустриског конзула код тих власти. Хоџес је добио политичку мисију да пази на ширење руског политичког утицаја у Србији и у суседним земљама, против кога је лорд Палмерстон водио акцију на целом Истоку. Кад се Русија заузела за великаше, Хоџес је, природно, морао да узме страну Милошеву. Тако је претставник либералне Енглеске дошао у положај да подупире Милошеве апсолутистичке тежње које је хтела сузбити апсолутистичка Русија с помоћу либералнијих установа. Хоџес је помагао Милошев отпор против установљавања Савета, али му је саветовао да по својој иницијативи прогласи закон о личној и имовној безбедности и о укидању кулука.

Доласком Хоџеса Србија је изашла из уског круга руских, турских и аустриских односа, у којима се кретала од другог устанка, и увучена је у вртлог политике великих сила на Истоку и дошла је у додир са идејама Запада и западне ориентације, са идејама западног либерализма и национализма.

Држање наследника Михановићева Филиповића одговарало је потпуно Метерниховим интенцијама да се нигде на Балкану не ставља на пут Русији. Тако се Метерних држао индиферентно и према акцији специјалних руских изасланика у Србији Рикмана 1835 и Долгорукова 1837, док је Хоџесов рад будно пратио. Тада је и Русија именовала конзула Вашченка (1838). Метерних је признавао руски утицај у Србији који су јој давали уговори с Портом и није се одазивао енглеским позивима да сарађује на сузбијању тог утицаја, каошто је одбијао и све друге енглеске покушаје да га одвоје од Русије. Али, не може се ни по општем држању ни по икаквим специјалним чињеницама потврдити наслућивање Хоџеса и Милоша, које, како се чини, дели и Гавриловић, да се Метернихово држање може објаснити неким хипотетичким споразумом с Русијом о деоби Турске, у којем случају би Босна и Херцеговина припале Аустрији. Метернихово погледе о том видели смо напред и они се нису мењали. Милош је често изражавао пред Хоџесом своје неповерење према Метерниху и страх од Аустрије.

Иако је признавао руски утицај у Србији, Метерних је увек најрадије видео ако се Порта могла директно споразумети са Србима. Тако је симпатично гледао и на предлог енглеског цариградског амбасадора Понсонбија, да Порта Србији да устав у споразуму са српским изасланицима и да тако сузбије руски утицај. Али, он се, због опште ситуације, стално одупирао покушајима Енглеске да га одвоји од Русије.

Тако је Енглеска наставила сама, без Аустрије, борбу у Београду и у Цариграду против руског утицаја у Србији. У уставу од 1838 победио је у Србији руски утицај у установи Савета са доживотним члановима. Реакционарни Метерних био је задовољан што је уставом ограничен апсолутизам штићеника либералне Енглеске Милоша, јер се његовим злоупотребама могла изазвати буна и руско мешање у унутрашње ствари Србије. Због свог главног циља на Истоку: мира, он је отступио и од својих протулибералних начела. Овај краткотрајни покушај енглеског утицања на политику Србије завршио се неуспехом: оснивањем уставобранитељског режима и одласком Милошевим из Србије, па и повлачењем Хоџесовим. Тако је пропао тај покушај ориентације Србије према Западу.

Борба уставобранитељског режима против руског утицаја.

Русија је настојавала да преко унутрашњег уређења у три дунавске васалне кнежевине осигура у њима свој политички утицај. Она је успела против Енглеске да Порта установи у Србији Савет са доживотним члановима и да, услед тога, кнез Милош, који се био ослонио на Енглеску, изгуби моћ и повуче се из Србије (1839). Због сукоба са уставобранитељима уклонио се из Србије и његов други наследник кнез Михаило (1842). Уставобранитељи су искористили т. зв. турски устав од 1838 да се, помоћу ослонца на Порту, одупру и руском утицају. Ови су потиснули кнеза Михаила који се активнијом националном политиком у буни суседних хришћана 1841 замерио Порти и изабрали су кнеза Александра Карађорђевића.

Ове промене биле су у вези с великим борбама које су се водиле на Порти око страних утицаја у Турској. Реакционарна странка устала је против тих утицаја, срушила је Решид-пашу (у марту 1841) и зауставила његово реформно дело, отпочето хати-шерифам од Гилхане. Нови велики везир Изет-паша повео је одлучнију спољашњу политику, имајући претерано добро уверење о унутрашњој снази отоманског царства. Али, оставши дипломатски усамљена, Порта је морала да, по захтеву Русије која се ослањала на бојарски сабор, смени у Влашкој кнеза Александра Гику, а именује руског кандидата Ђорђа Бибеска за кнеза. Портин комесар Шекиб-ефендија био је у питању истраге против Гике ограничен на бедну улогу.

Порта се хтела Русији одужити у Србији. Шекиб-ефендија је упућен у Србију. Ту су он и командант београдске тврђаве Кјамил-паша помогли српске великаше да патисну младог кнеза Михаила Обреновића и да изаберу Александра Карађорђевића. Порта је без споразума с Русијом признала тај избор. Русија је прихватила ту прилику да и у Србији умањи углед Порте те је, позивајући се на своје право заштите над Србијом изјавила да не може признати именовање кнеза Александра, јер је њим повређено слободно право избора, моје је Србима гарантовао берат султана Махмуда II. Руски конзул Вашченко прекину званичне везе с уставобранитељима, а руска влада је енергичном интервенцијом натерала Порту да пристане да се избор обнови и да се прогнају из Србије вођи преврата: Вучић и Петронијевић. Русија је тим само формално сачувала свој престиж и право протектората над Србијом. Она је, после губитка ункјар-искелеског протектората над Турском, љубоморно чувала свој протекторат над дунавским кнежевинама.

Аустрија и пољска емиграција према променама од 1842—1843.

Најзаинтересованија за династичне промене у Србији, после протекторске силе, показала се суседна Аустрија. Стари Метерних се све више бојао сваких промена. Осуђивао је Порту што је повредила привилегије Србије и протекторска права Русије па тим санкционисала револуцију и дала повода за руску интервенцију. Он је показао строгу незаинтересованост Аустрије да је на неко време повукао из Београда и конзула Атанасковића, наследника Филиповићева од краја 1839. Али, из основа је одбијао руске сугестије да Аустрија и Русија војнички ентервенирају у Србији и да Аустрија пропусти кроз Угарску једну руску дивизију којом је руски ванредни изасланик генерал Ливен, пролазећи кроз Аустрију и Србију у Цариград, претио Вучићу и Петронијевићу. Метерних се бојао да би се војна интервенција Аустрије и Русије могла схватити као њихова намера да поделе Турску. Последица тога било би прикључење Енглеске и Француске Турској, а такав раздор међу силама ишао би на руку општој револуционарној акцији у Европи.

Ове промене у Србији објашњавао је Метерних као једну од главних полуга у рачунима пољске емиграције. Пољски славизам, ослањајући се на уставобранитеље као противнике руског утицаја, хтео је створити од Србије главни ослонац за своју акцију против руског панславизма, а ту акцију је требало да омогуће уставобранитељи у Србији под маском верног поданства Порти. Из тог средишта народности утицало би се на балканске Словене и на Пољаке у Галицији и руској Пољској. Ту акцију водио је пољски одбор у Паризу, код кога су били акредитавани српски претставници, каошто су били пољски претставници у Београду, Цариграду, Бугарској и Румелији. Та пољска акција је у тим земљама сузбијала утицај а ширила француски. Метерниху је полонизам био истоветан с револуцијом, а у служби француске политичке превласти. Пољски револуционарни клубови у Паризу решавали су чак о том да ставе уцену на Метернихову главу.

Државник аристократских погледа, Метерних је потцењивао мале, некултурне балканске народе, није имао аспирација за њиховим некултурним земљама, а није се бојао ни националне улоге Србије него се само бојао да балканско подручје не постане огњиште општег европског револуционарног покрета који је претио социјалном поретку и опстанку свих старих држава. Основице те Метернихове политике на Блиском Истоку потање сам осветлио у посебном делу о том питању.

Та његова пасивна политика имала је добрих страна за суседне балканске државице. Она није доводила у опасност њихову егзистенцију и њихово мирно консолидовање и напредовање. И за случај распада Турске Метернихов план није био опасан за балканске народе, јер је предвиђао аутономију земаља.

Главни циљ му је био непокретност и мир. Ако би се и догодиле промене, требало их је, ма којим мирним начином, што пре завршити и избећи заплете и опасност за мир. Желео је одржавање Турске. Сматрао ју је болесником који се може дуго одржати у животу, само ако се чува свих потреса, ако избегава свако узнемиравање и кретање, па и стране лекаре и радикалне лекове, ако и даље чува муслиманске основице свог опстанка и ако се не ода сувише напредним, особито либералним реформама. У том смислу је он чинио Турској услуге кад год је могао, али без материјалног ангажовања Аустрије.

Начертаније и западна ориентација Србије.

У духу нове, западноевропске ориентације био је програм српске спољне политике уставобранитељског режима формулисан у Начертанију Илије Гарашанина 1844. Утицај пољске емиграције под воћством кнеза Адама Чарторинског из Париза на ориентисање политике Гарашанина и других уставобранитеља према западним силама осветљен је у историским радовима Нила Попова, Марсела Ханделсмана и Драгослава Страњаковића. Миленко Вукићевић је први објавио Начертаније, а Страњаковић је утврдио да га је Гарашанин саставио према плану који је саставио дипломатски агент Чарториског Фрања Зах. По том програму решавање српског питања требало је тражити у сасвим новом односу према Европи, требало га је ослободити од потпуне зависности од Русије и Аустрије које би при распаду Турског Царства поделили међу собом и српске земље. Српско питање је требало решавати у супротности с тим двема великим силама а у вези са западним силама помоћу снажне акције балканских народа који би наново сазидали царство и помоћу солидарности с Југословенима и другим Словенима Аустрије. Западни утицај се осетио и у споменутом програму с краја прве владе кнеза Милоша који је желео одржавање слабе Турске и постепено повећавање Србије на њен рачун. У Начертанију је изражена та мисао овако: Ако Србија жели из садашњег потчињеног стања извући се и цела, права држава постати, мора се трудити да мало по мало политическу моћ Турске уничтожавајући, себи је присвоји... Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом и добром темељу старог царства српског опет велику нову српску државу саградити и подигнути могла.

Однос тог будућег српског царства према Европи обележен је овако: Нова српско држава на југу подавала би Европи све гаранције да ће она бити врсна и крјепка држава и која ће се моћи међу Аустријом и Русијом одржати.

У том духу почело се убрзано спроводити европеизирање државног уређења Србије и то је настављено непрекидно, како је свестрано осветлио у својим делима историчар тог унутрашњег преображаја Србије од времена уставобранитељског режима до пада династије Обреновића Слободан Јовановић.

Борба западних сила против руског протектората над хришћанима на Блиском Истоку. Кримски рат. Босна и Црна Гора.

Однос великих сила према Србији од утврђења уставобранитељског режима до Париског конгреса био је одређен њиховим ставом који су заузели према проблему руског протектората над хришћанима на Истоку. Русија је све више појачавала своју акцију да прошири и формално утврди протекторат над православном црквом и над православним хришћанима у Турској и да тим путем развије протекторат над Турском који је изгубила престанком ункјар-искелеског уговора.

Русија је сматрала либералне покрете као средство западних сила и пољске емиграције да сузбију руски утицај и надоместе га својим. Помагање реакције био је главни елемент њене и унутрашње и спољашње политике за време Николе I. Зато је она помогла Аустрију да угуши мађарску националну револуцију 1849. Српско питање у Угарској, постављено оружаном борбом против мађарске власти 1848—1849, није изнесено на међународни терен изван оквира хабзбуршке монархије. Србија је помагала ту борбу Срба у Војводини против Мађара, али је покрет завршен рестаурацијом хабзбуршке власти помоћу Русије. Међународна ситуација није давала Србији никакве могућности да поставља српско питање на отоманској територији.

Цар Никола је устрајно настојавао задобити силе или их заплести против Турске да би се тим послужио за своју намеравану агресивну акцију. Због мађарских и пољских избеглица после револуције од 1848—1849 повукао је он и Аустрију у дипломатски сукоб с Портом и изазвао демонстрацију енглеске флоте у Дарданелима против себе. Али, Порта је, захваљујући својој и аустриској мирољубивости, мирно решила то питање.

Наскоро је црногорско питање изазвало теже заплете. У суседним земљама Босни и Херцеговини сељаци су тешко подносили нове аграрне терете које им је 1848 наметнуо Тахир-паша у споразуму с агама и беговима, тим што је за беглучење или кулук кметова господарима, које је укинуо реформни режим у Турској, повећао кметовска давања од рода са земље од дотадашњих мањих делова за трећину. Хришћани су полагали наде у Омер-пашу који је сломио моћ босанских противника реформе. Али, Омер-паша нареди да хришћани предаду оружје. Југоисточна Херцеговина, Зупци и Грахово, не хтедоше предати оружје. Грахово се чак припоји Црној Гори, у којој је, после смрти последњег владике-владара Петра II дошао на престо, с благословом Русије, први кнез Данило 1851. Порта посла Омер-пашу на побуњене крајеве и на Црну Гору. Он доведе у врло тешку ситуацију Црну Гору.

У том тешком положају спасе Црну Гору интервенција Аустрије, која није хтела допустити да је Русија претекне и појача свој престиж нити да се врше промене на њеним границама и ту да бере успехе њен ренегат Омер-паша (Латас), који је показивао непријатељске осећаје према својој бившој домовини и у својој војсци окупљао емигранте револуционаре из 1848—1849 године. Аустрија посла грофа Лајнингена с ултиматумом у Цариград да тражи обуставу непријатељства и статус-кво. Порта задовољи те захтеве Аустрије (1853).

Цар Никола I мислио је да је сазрела ситуација за његову одлучну акцију да натера султана да призна његов протекторат над источним хришћанима у Турској и изазвао је рат с Турском. Рачунао је на захвалност Аустрије за помоћ коју јој је указао против Мађара. Узалудан је остао покушај цара Николе да Енглеску склони на споразум за случај смрти „болесника на Босфору“. Међутим, из тога рата развио се кримски рат, у коме су на страни Турске против Русије ратовале Француска, Енглеска и Сардинија. Тако је Русија остала дипломатски и војнички потпуно усамљена. Испунила се реч аустриског министра Шварценберга да ће Аустрија задивити свет својом незахвалношћу.

У кримском рату, као ни у прошлом, Русија није повукла Србију у ратовање, јер би српско учешће било и сувише мала накнада за велики напор који би Русија морала учинити да тако далеко прошири борбени фронт. Ни окупацију суседних јој земаља Влашке и Молдавије није могла одржати него их је због аустриске интервенције морала евакуисати. У Србији је одмах завладала велика узрујаност, а и Аустрија је посумњала у руске намере те ју је руска влада умирила пославши у Србију саветника свога бечког посланства Фонтона да саопшти да Русија неће мешати Србију у свој спор.

Аустрија је вршила дипломатска испитивања да ли би могла у тој невољи Турске добити пристанак сила да окупира Босну и Херцеговину. Русија јој је то нудила као средство којим би натерала Порту на попушта ње Русији. Аустрија је одбила то везање за Русију, а Наполеон III није хтео ни да чује о том грабежу Аустрије без икакве њене жртве. Аустрија је концентрисала трупе на граници Србије објашњавајући да ће је окупирати ако револуционарни покрет хтедне срушити законити ред ствари у Србији тј. ако би Срби збацили том приликом турску врховну власт. Проглашавала је питањем своје властите сигурности да не допусти да се револуционарне силе одрже ,на њеним границама. Интервенирала би такођер ако би руске трупе загрозиле да уђу у Србију.

Енглеска, Француска и Турска одлучно су устале против сваке помисли на аустриску окупацију Босне и Херцеговине и Србије.

Француска је непрестано препоручивала и кнезу Александру да се држи строге неутралности и порти да му омогући такву политику.

Порта је пристала на неутралност Србије у том рату на Истоку, а и српска влада је изјавила да је спремна оружјем одбити сваку војску, била то руска или турска, која би покушала да уђе у Србију. Француска влада је одобрила такав поступак Србије.

Прекидом односа Портиних с Русијом појавила се мисао да је пала и основица за привилегије хришћана и кнежевина Влашке, Молдавије и Србије, пошто су ратом прекинути уговори с Русијом у којима су те привилегије биле зајамчене. Да би умирила хришћане, Порта је, по савету лорда Ретклифа, потврдила све повластице хришћана. Она је, такођер по савету западних сила, потврдила посебним ферманом привилегије Србије.

Против концентрације аустриских трупа на граници, Србија је, под утицајем француског генералног конзула Сегира, Гарашанина и Мариновића, интервенисала оштрим меморандумом од 5/17 априла 1854 код Порте и журно је извршивала план одбране који јој је израдио француски официр Монден који јој је стајао на расположењу.

Француска је тек 1848 обратила већу пажњу Балкану, а тада је почела да утиче на Балкану и нова интелигенција школована на западу и надахнута симпатијама за Француску. Оштрину меморандума приписивала је Аустрија интригама Гарашанина и франкофила који су њим хтели да компромитују кнеза код Аустрије, да га лише једног ослонца и онда лакше оборе.

Сегир је званично позивао српску владу да престане с оружањем, али је, по тајном налогу, саопштавао аустриском генералном конзулу Радосављевићу да је Француска противна аустриској окупацији Србије.

Француски утицај у Србији је нарочито претстављао Гарашанин. Он је преко пољске емиграције дошао у лични додир с Лујем Наполеоном, док је Луј Наполеон био претседник Друге француске републике. После састанка с њим, Гарашанин је постао министар спољашњих послова Србије (крајем лета 1852), али је наскоро био смењен на захтев Русије, поред свега отпора српске владе (у априлу 1853). Наполеон III имао је више кривудаве путеве у источној политици него Русија па је, због тога, често изазивао неповерење код српске владе, од кога није слободан ни доцнији дипломата историчар спољашњих одношаја Србије у овом периоду Ристић који, пишући о Гарашанинову раду, објашњава да се Гарашанин доцније приближио Русији или због тога што јој је тада осетио моћ „или са тога што се морао уверити да колебљивост француске политике не даје поуздана ослонца“. За време док је био члан владе, Гарашанин је од 1848 развио на широко засновану пропаганду и обавештајну службу у околним југословенским земљама.

После 1848—1849 кнез Александар се ослањао на Аустрију. Генерални конзул Радосављевић био је у свакодневном додиру с двором и утицао је неприкривено на сав кнежев рад и на унутрашње прилике у Србији. Аустрија је помагала кнеза Александра, а Француска опозицију Савета.

Узнемиреност због аустриске концентрације војске на јужној граници стишала се кад се руска војска повукла из румунских кнежевина те су аустриске трупе скренуте на ту страну да окупирају те кнежевине у споразуму с Портом. Иначе су сви покушаји Француске и Енглеске да увуку Аустрију у рат против Русије остали безуспешни. Ипак им је Аустрија учинила велику услугу овим потискивањем Руса из румунских кнежевина и притиском на Русију да најзад прими споменуте услове западних сила за мир.

После губитка кримског рата, морао је наследник Николе I цар Александар II на Париском конгресу 1856 примити услове западних сила. Заштита права хришћана трију васалних дунавских кнежевина прешла је с Русије на све сигнатарне силе Конгреса. Конгрес је уништио сваки привилегисани положај Русије на Блиском Истоку и формално је изједначио све силе у односима тог дела света. Турска је примљена као равноправан члан у концерт европских сила и гарантована јој је независност и интегритет. Да би одузела разлог силама да се мешају у унутрашње прилике Турске, Порта је прогласила хатихумајумом од 1856 основна начела равноправности поданика и према том и укидање харача на хришћанске мушкарце и забрану да муслимани називају хришћане рајом. Проглашена је слобода вере и имања и обећане су реформе на свима пољима државног и друштвеног живота. Сви грађани су изједначени у војној обавези, али је и даље у пракси немуслиманима замењивана војна служба откупом, који је био већи од укинутог харача.

Да не би Русија стварно, без формалних уговора, као дотада вршила протекторат над Црном Гором, као што га је вршила над дунавским кнежевинама, тражио је аустриски делегат на конгресу граф Буол формалну изјаву о том од руских пуномоћника. Ови су изјавили да њихова влада не одржава с Црном Гором никакве односе осем такве који настају из симпатија Црногораца за Русију и Русије за њих. Пуномоћници Аустрије, и Велике Британије и Турске изјавили су да сматрају ту изјаву као гарантију да Русија „с том провинцијом“ не одржава односе ексклузивног политичког карактера.

Турски пуномоћник Али-паша је додао да Порта сматра Црну Гору као саставни део турског царства, али да не намерава мењати тадашње стање.

Европа према питању независности Црне Горе.

Изјава турског пуномоћника Али-паше на Париском конгресу да Порта сматра Црну Гору као саставни део турског царства, дала је повода кнезу Данилу да упути меморандум силама којим је протестовао против те изјаве и доказивао да је Црна Гора самостална. Тражио је формално признање независности, проширење и фиксирање граница и луку Бар, да би Црна Гора добила приступ на море.

Француска и Енглеска подузеле су у Цариграду кораке којима се прикључила и Аустрија, да се дефинитивно уреде односи Турске према Црној Гори да би престали стални погранични сукоби. Аустрија је, при том, хтела да Црна Гора призна султанову сизреност, а да добије неке територијалне концесије. Западне силе су се колебале, али је Русија одлучно устала против тог плана. Француска је, после Париског конгреса а пред талијански рат, тежила за пријатељством Русије и за утицајем у суседству Аустрије. Кнез Данило је покушао да добије ослонац код Наполеона III чији се престиж у Европи дигао изнад других. Он је лично отишао у Париз и добио многе изразе француске наклоности, али и мирољубиве савете, да се директно споразуме с Портом о питању сизрености, јер се Наполеон III није хтео више директно заплетати на Истоку. Министар Валевски признао је Црној Гори право на посед Грахова, сматрајући да је оно стварно било у црногорским рукама, кад је Али-паша изјавио да Порта нема намеру да мења статус-кво. Аустрија је вршила на њ притисак да призна султанову сизреност. Због спора о Грахову није се могло решити ни питање разграничења које је изазивало честе сукобе. Француска се све више заузимала за тежње свог новог штићеника, бранећи га и према Турској и према Аустрији. У том духу радио је француски конзул у Скадру Екар као и кнежев секретар Делари. Да би Црна Гора могла признати султанову сизреност, тражила је Француска као накнаду припојење Црној Гори суседних плодних крајева и једног морског пристаништа. Аустрија је одлучно (одбила да на тај начин добију и Русија и Француска један ослонац на јадранској обали.

Турска је одлучила да оружаном силом реши пограничне спорове, а тако ју је саветовала и Аустрија те је тим Аустрија узела моралног учешћа у турском походу на Грахово па доследно и у поразу који је претрпела та политика на Грахову 1858. И у време граховског похода и после црногорске победе у том боју, Француска се одлучно заузела за Црну Гору и дипломатски и у штампи, а нагласила је свој став удруживши у Јадранском Мору своја два ратна брода с једним руским. Аустрија је подупирала Порту али није могла спречити да Порта, по ултиматуму Француске и Русије, прими француско-енглески предлог да европска комисија проведе разграничење. Црногорско питање је уређено на цариградској конференцији амбасадора. Црној Гори је признат посед Грахова. Али, Француска и Русија нису могле да остваре Данилову жељу да му Турска уступи једну луку јер су отпор Турске помагале Енглеска и Аустрија. Сем тога, лакше је било признати Данилу посед Грахова које је стварно имао у власти и одржао га једном војном победом него му прибавити посед једног пристаништа које Турска не би без борбе уступила. Исто тако, није се могло решити ви питање о признању независности Црне Горе. Сав остатак споменутог Данилова програма остао је и даље као циљ спољашње политике Црне Горе да се оствари тек на Берлинском конгресу.