Evropa i srpsko pitanje 4

←<< 3. glava

EVROPA I SRPSKO PITANjE Pisac: Vasilj Popović

5. glava >>→

IV. POTISKIVANjE RUSKOG I PROŠIRENjE EVROPSKOG PROTEKTORATA NA BLISKOM ISTOKU.

Pokušaji spasavanja Turske reformama i evropskim protektoratom.

Propast reformne akcije Selima III uskorila je oslobođavanje naroda i zemalja od turske vlasti, a neuspesi u borbi protiv unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja ukazivali su Turcima na očevidnu potrebu da provedu unutrašnje reforme, ako hoće da spasu državu. I posle zamene janjičarske vojske modernijom (1862) Turska nije mogla sprečiti da Srbija i Egipat izgrade svoju autonomiju, a Grčka samostalnost, i da joj Rusija otme neke krajeve u Aziji.

Protiv reforama i uređenja regularne vojske pobunili su se bosanski muslimanski velikaši 1831 i izabrali su za vođa pokreta Husein-kapetana iz Gradačca (Gradaščevića, „Zmaja od Bosne“) i stupili su u vezu i sa pobunjenim Mustafa-pašom Bušatlijom iz Skadra: Škodra-pašom.

Uprkos Portine pobede nad Husein-kapetanom stanje u Bosni ostalo je, uglavnom, kao pre. Tek 1850—1851 savladao je Omer-paša (poturica Mihailo Latas) otpor bosanskih feudalaca u krvi.

Provedena je centralizacija uprave i reforma vojske, ali su ostale i dalje nesređene i teške agrarne prilike i još su i pogoršane.

Nije uspeo ni Portin pokušaj da sredi prilike u celoj državi jednom opštom kartom sloboda: hatišerifom od Gilhane od 1839.

Kao Bosna i Albanija pokazivao je i Egipat partikularistične težnje. Rusija je podupirala sultana protiv njegova buntovnog egipatskog namesnika Mehmed-Alije i dobila je od sultana izuzetan uticaj na Moreuze unkjar-iskeleskim ugovorom od 1833. Ostale evropske velike sile uspele su da ograniče Mehmed-Aliju na vasalni položaj u Egiptu i da uklone ruski, a protegnu evropski protektorat nad Moreuzima Londonskim ugovorom od 1841.

Evropske sile izvlačile su istočno pitanje iz isključivo ruske u evropsku sferu kompentencije. Taj proces će se nastaviti i u idućem periodu. Evropa je, u slučaju Egipta, počela takođe da odlučuje o vasalnim kneževinama protektoratom svih velikih sila. Događaji na Balkanu razvijaće se u idućem periodu u znaku borbe evropskih sila protiv isključivog ruskog protektorata nad istočnim hrišćanima Turske i nad njihovim vasalnim kneževinama. U tom smislu kretaće se interes evropskih sila i za srpsko pitanje, pošto je utvrđena autonomija Srbije pomoću Rusije.

Pasivnost Austrije na Istoku.

Prusija nije imala nikakva znatnijeg uticaja na Istoku, jedno što i njena međunarodna situacija nije bila jaka, a drugo što ona nije imala naročitog aktivnog interesa na Istoku. Pošto je i Meternih vodio austrisku politiku na Istoku s ciljem da se po mogućnosti ništa ne menja, Rusija je izgubila svaki interes za Svetu alijansu, kad su joj propali svi na-pori da skloni Austriju da pomogne njenu aktivnu politiku na Istoku. Zato je Rusija sklopila trilateralni savez sa zapadnim pomorskim silama i s osloncem na nj uspela je da ratom i diplomatskim i vojnim pritiskom pomogne da se obrazuje grčka država, da se izgradi autonomija Srbije i da, najzad, samostalnom akcijom iskoristi protektorsku ulogu nad Turskom da ustanovi svoju kontrolu nad Moreuzima. Ovaj poslednji uspeh ju je odvojio od zapadnih pomorskih sila.

Za vreme te zapadne orientacije ruske spoljne politike Austrija je morala stajati po strani nemoćna. Politički i duhovno neizgrađena austriska država proširila se sticajem prilika na Bečkom kongresu preko svoje kohezivne snage, pa je svaki jači spoljašnji potres mogao rasklimati zajednicu slepljenih delova. Unutrašnji sistem koji su usvojili Franc I i Meternih nije mogao pojačati tu koheziju. Zato je Meternih nastojao da zaštiti austrisku Srednju Evropu i od liberalnih potresa sa Zapada i od imperijalističkih udaraca s Istoka, da spreči ratove velikih sila koji bi pokazali slabost Austrije i menjali političke i teritorijalne odnose samo na njenu štetu. Ako su promene bile neizbežne, Meternih je primao od dva zla manje, i to ono koje bi vodilo što bržem primirenju. Tako je primao načelno i rusku suprematiju u Carigradu i ruski protektorat nad Vlaškom, Moldavijom i Srbijom, samo da to ne izaziva dalje pokrete i promene. Opstanak i održanje otomanskog prestola, ma kako da je uviđao njegovu anomaliju za evropske kulturne interese, smatrao je zajedničkim dobrom za Evropu, premda je više formalna nego stvarna, nastala bi u prostranim oblastima ili anarhija ili strano zavojevanje, a u oba slučaja bio bi ugrožen svetski mir. Ali, ako bi raspad Turske bio neizbežan, Meternih je onda bio protivan obrazovanju velikih država mesto nje, kako arapske Mehmed-Alijine, tako i velike grčke države s prestonicom u Carigradu. U tom slučaju on bi najviše voleo da se obrazuje mnogo nemoćnih državica prema istoriskim granicama zemalja, a ne prema nacionalnom načelu, dakle jednu Italiju u novom izdanju.

Osećajući teško pad međunarodnog prestiža Austrije kad se Rusija združila sa zapadnim silama, Meternih je jedva dočekao priliku da obnovi stari savez reakcionarnih sila. Ta prilika mu se pružila kad se Rusija razišla sa zapadnim silama zbog unkjar-iskeleskog protektorskog ugovora s Turskom. On je uspeo da obnovi savez tri kopnene sile: Austrije, Prusije i Rusije, na sastanku cara Franca s Fidrihom Viljemom III u Teplicama i s Nikolom I u Mnihovu Hradištu (Minhengrecu) u Češkoj (1833). Tom prilikom sklopile su Austrija i Rusija sporazum kojim su se obavezale da će poštovati nezavisnost i integritet Turske pod vlašću dinastije koja je vladala. Tim su se izjasnile protiv ambicija egipatskog namesnika Mehmed-Alije. U sporovima koji bi nastali iz unkjar-iskeleskog ugovora, Rusija se obavezala da primi posredovanje Austrije. Car Nikola se odricao svake ambicije za turskom teritorijom. Ali, ako bi došlo do podele Turske, obavezala su se oba cara da će se sporazumeti o zaštiti svojih interesa i interesa evropskih sila i evropske ravnoteže.

Meternihovi pogledi o Srbiji.

Na balkanske zemlje je Meternih gledao kao na figure u šahovskoj igri velikih sila i u borbi evropskih ideologija. Kad je najzad uređeno pitanje autonomije Srbije i naslednog kneževskog dostojanstva, došao je Meternih u mogućnost da obrati Srbiji veću pažnju, a da pri tom održi brižljivo svoj opšti stav da se ne zamera Porti. Taj interes za Srbiju pojačao mu se kad je proglašen Sretenjski ustav od 1835. Ma kako da je bila Srbija neznatna, Meternih nije rado gledao ni u njoj kršenje apsolutističkog načela. Nema potvrde da se Meternih bojao Srbije kao mogućeg stožera za jugoslovenske zemlje u Austriji, kako bi se moglo zaključiti iz generalisanja Miloševih istoričara Kuniberta i Mih. Gavrilovića, kao i onih istoričara koji uopštavanjem prenose docnije austriske tendencije u ovaj period. Ali, bilo je državničkih krugova u Austriji koji su u oslobođavanju balkanskih Slovena predviđali opasnost i za slovenske zemlje Austrije.

Meternih nije bio dobar poznavalac Istoka kao ni mnogi evropski veliki državnici na pr. Bismark i Palmerston, a nije shvatao ni značaj i snagu modernog načela narodnosti. Zato kod ovog državnika s aristokratskim ponosom na premoć kulturne države nigde i ne sretamo taj strah da bi Južni Sloveni turske carevine, koji su tada još bili u bednim opštim i kulturnim prilikama, mogli postati opasni za jugoslovenske zemlje stare uvažene austriske države. Koliko su u tom bili ispred njega savremenici mu srpski vođi i nepismeni Miloš i dalekovidni Garašanin, jer su instinktom i tačnim ocenjivanjem prilika i duha vremena predviđali neminovnost istoriskog razvitka, Prilikom revolucionarnih promena na kneževskom položaju od Miloša do kneza Aleksandra Meternih se bojao da evropski revolucionari ne stvore na unutrašnjoj uznemirenosti u Srbiji jedno revolucionarno ognjište više.

Meternih je pomagao održavanje harmonije u srpsko-turskim odnosima, unutrašnjeg mira, razvijanja trgovine i saobraćaja na kopnu i Dunavu. Miloševa politika odgovarala je tom duhu. Odbacivanjem Sretenjskog ustava, koji je naročito osudila Rusija i Porta, i posetom u Carigradu Miloš je vidno potvrdio takve smernice politike, pa mu je Meternih ispunio želju i izdejstvovao mu je visoko austrisko odlikovanje gvozdenom krunom prvog reda (1835).

Meternih je takođe odlučio da otvori konzulat u Beogradu. O tom se sporazumeo internuncije Štirmer s reis-efendijom za vreme Miloševa boravka u Carigradu. Miloš nije mogao to da odbije, jer se Štirmer zauzimao za njegovo toliko željeno odlikovanje. Kad su, posle kneževa puta u Carigrad, i Francuska i Engleska preduzele korake da osnuju konzulate, poslao je Meternih svog konzula Antonija Mihanovića u Beograd (septembra 1836).

Pored unapređivanja velikih trgovačkih interesa Austrije, trebalo je da konzul utiče da se ne šire demokratske ideje Zapada. Tako mu je naređeno da odvraća Miloša da za srpske zakone ne kopira Napoleonov zakonik, da ne bi preko njega prodro revolucionarni duh zapada i francuski uticaj u balkanske zemlje. Miloš se, tako, i odluči da pozove prečanske Srbe pravnike Vasilija Lazarevića i Jovana Hadžića da izrađuju zakone.

Borba između engleskog i ruskog uticaja u Srbiji.

I posle ukidanja sretenjskog ustava nastavili su velikaši borbu protiv Miloševa despotizma, Rusija je već od hatišerifa od 1830 stalno radila na planu da Miloševu vlast ograniči jednim jakim Savetom. Ona je pomogla velikaše i Miloševa brata Jevrema, S njima je stupio u intimnu saradnju i austriski konzul Mihanović, koji se zaljubio u Jevremovu mezimicu Anku i hteo se njom oženiti. Taj njegov stav onemogućio ga je brzo kod Miloša i primorao je Meterniha da ga zameni potpukovnikom Filipovićem (febr. 1838).

Međutim, interes zapadnih sila protegnuo se i na balkanske vasalne kneževine. Engleska je također osnovala u Srbiji konzulat s čisto političkim ciljem. Krajem 1837 postavila je za taj novi konzulat konzula Hodžesa, i to kao konzula kod zakonitog kneza Srbije, a ne kod turskih vlasti, kaošto je to Hodžes Milošu naglašavao, ukazujući na naimenovanje austriskog konzula kod tih vlasti. Hodžes je dobio političku misiju da pazi na širenje ruskog političkog uticaja u Srbiji i u susednim zemljama, protiv koga je lord Palmerston vodio akciju na celom Istoku. Kad se Rusija zauzela za velikaše, Hodžes je, prirodno, morao da uzme stranu Miloševu. Tako je pretstavnik liberalne Engleske došao u položaj da podupire Miloševe apsolutističke težnje koje je htela suzbiti apsolutistička Rusija s pomoću liberalnijih ustanova. Hodžes je pomagao Milošev otpor protiv ustanovljavanja Saveta, ali mu je savetovao da po svojoj inicijativi proglasi zakon o ličnoj i imovnoj bezbednosti i o ukidanju kuluka.

Dolaskom Hodžesa Srbija je izašla iz uskog kruga ruskih, turskih i austriskih odnosa, u kojima se kretala od drugog ustanka, i uvučena je u vrtlog politike velikih sila na Istoku i došla je u dodir sa idejama Zapada i zapadne orientacije, sa idejama zapadnog liberalizma i nacionalizma.

Držanje naslednika Mihanovićeva Filipovića odgovaralo je potpuno Meternihovim intencijama da se nigde na Balkanu ne stavlja na put Rusiji. Tako se Meternih držao indiferentno i prema akciji specijalnih ruskih izaslanika u Srbiji Rikmana 1835 i Dolgorukova 1837, dok je Hodžesov rad budno pratio. Tada je i Rusija imenovala konzula Vaščenka (1838). Meternih je priznavao ruski uticaj u Srbiji koji su joj davali ugovori s Portom i nije se odazivao engleskim pozivima da sarađuje na suzbijanju tog uticaja, kaošto je odbijao i sve druge engleske pokušaje da ga odvoje od Rusije. Ali, ne može se ni po opštem držanju ni po ikakvim specijalnim činjenicama potvrditi naslućivanje Hodžesa i Miloša, koje, kako se čini, deli i Gavrilović, da se Meternihovo držanje može objasniti nekim hipotetičkim sporazumom s Rusijom o deobi Turske, u kojem slučaju bi Bosna i Hercegovina pripale Austriji. Meternihovo poglede o tom videli smo napred i oni se nisu menjali. Miloš je često izražavao pred Hodžesom svoje nepoverenje prema Meternihu i strah od Austrije.

Iako je priznavao ruski uticaj u Srbiji, Meternih je uvek najradije video ako se Porta mogla direktno sporazumeti sa Srbima. Tako je simpatično gledao i na predlog engleskog carigradskog ambasadora Ponsonbija, da Porta Srbiji da ustav u sporazumu sa srpskim izaslanicima i da tako suzbije ruski uticaj. Ali, on se, zbog opšte situacije, stalno odupirao pokušajima Engleske da ga odvoji od Rusije.

Tako je Engleska nastavila sama, bez Austrije, borbu u Beogradu i u Carigradu protiv ruskog uticaja u Srbiji. U ustavu od 1838 pobedio je u Srbiji ruski uticaj u ustanovi Saveta sa doživotnim članovima. Reakcionarni Meternih bio je zadovoljan što je ustavom ograničen apsolutizam štićenika liberalne Engleske Miloša, jer se njegovim zloupotrebama mogla izazvati buna i rusko mešanje u unutrašnje stvari Srbije. Zbog svog glavnog cilja na Istoku: mira, on je otstupio i od svojih protuliberalnih načela. Ovaj kratkotrajni pokušaj engleskog uticanja na politiku Srbije završio se neuspehom: osnivanjem ustavobraniteljskog režima i odlaskom Miloševim iz Srbije, pa i povlačenjem Hodžesovim. Tako je propao taj pokušaj orientacije Srbije prema Zapadu.

Borba ustavobraniteljskog režima protiv ruskog uticaja.

Rusija je nastojavala da preko unutrašnjeg uređenja u tri dunavske vasalne kneževine osigura u njima svoj politički uticaj. Ona je uspela protiv Engleske da Porta ustanovi u Srbiji Savet sa doživotnim članovima i da, usled toga, knez Miloš, koji se bio oslonio na Englesku, izgubi moć i povuče se iz Srbije (1839). Zbog sukoba sa ustavobraniteljima uklonio se iz Srbije i njegov drugi naslednik knez Mihailo (1842). Ustavobranitelji su iskoristili t. zv. turski ustav od 1838 da se, pomoću oslonca na Portu, odupru i ruskom uticaju. Ovi su potisnuli kneza Mihaila koji se aktivnijom nacionalnom politikom u buni susednih hrišćana 1841 zamerio Porti i izabrali su kneza Aleksandra Karađorđevića.

Ove promene bile su u vezi s velikim borbama koje su se vodile na Porti oko stranih uticaja u Turskoj. Reakcionarna stranka ustala je protiv tih uticaja, srušila je Rešid-pašu (u martu 1841) i zaustavila njegovo reformno delo, otpočeto hati-šerifam od Gilhane. Novi veliki vezir Izet-paša poveo je odlučniju spoljašnju politiku, imajući preterano dobro uverenje o unutrašnjoj snazi otomanskog carstva. Ali, ostavši diplomatski usamljena, Porta je morala da, po zahtevu Rusije koja se oslanjala na bojarski sabor, smeni u Vlaškoj kneza Aleksandra Giku, a imenuje ruskog kandidata Đorđa Bibeska za kneza. Portin komesar Šekib-efendija bio je u pitanju istrage protiv Gike ograničen na bednu ulogu.

Porta se htela Rusiji odužiti u Srbiji. Šekib-efendija je upućen u Srbiju. Tu su on i komandant beogradske tvrđave Kjamil-paša pomogli srpske velikaše da patisnu mladog kneza Mihaila Obrenovića i da izaberu Aleksandra Karađorđevića. Porta je bez sporazuma s Rusijom priznala taj izbor. Rusija je prihvatila tu priliku da i u Srbiji umanji ugled Porte te je, pozivajući se na svoje pravo zaštite nad Srbijom izjavila da ne može priznati imenovanje kneza Aleksandra, jer je njim povređeno slobodno pravo izbora, moje je Srbima garantovao berat sultana Mahmuda II. Ruski konzul Vaščenko prekinu zvanične veze s ustavobraniteljima, a ruska vlada je energičnom intervencijom naterala Portu da pristane da se izbor obnovi i da se prognaju iz Srbije vođi prevrata: Vučić i Petronijević. Rusija je tim samo formalno sačuvala svoj prestiž i pravo protektorata nad Srbijom. Ona je, posle gubitka unkjar-iskeleskog protektorata nad Turskom, ljubomorno čuvala svoj protektorat nad dunavskim kneževinama.

Austrija i poljska emigracija prema promenama od 1842—1843.

Najzainteresovanija za dinastične promene u Srbiji, posle protektorske sile, pokazala se susedna Austrija. Stari Meternih se sve više bojao svakih promena. Osuđivao je Portu što je povredila privilegije Srbije i protektorska prava Rusije pa tim sankcionisala revoluciju i dala povoda za rusku intervenciju. On je pokazao strogu nezainteresovanost Austrije da je na neko vreme povukao iz Beograda i konzula Atanaskovića, naslednika Filipovićeva od kraja 1839. Ali, iz osnova je odbijao ruske sugestije da Austrija i Rusija vojnički enterveniraju u Srbiji i da Austrija propusti kroz Ugarsku jednu rusku diviziju kojom je ruski vanredni izaslanik general Liven, prolazeći kroz Austriju i Srbiju u Carigrad, pretio Vučiću i Petronijeviću. Meternih se bojao da bi se vojna intervencija Austrije i Rusije mogla shvatiti kao njihova namera da podele Tursku. Posledica toga bilo bi priključenje Engleske i Francuske Turskoj, a takav razdor među silama išao bi na ruku opštoj revolucionarnoj akciji u Evropi.

Ove promene u Srbiji objašnjavao je Meternih kao jednu od glavnih poluga u računima poljske emigracije. Poljski slavizam, oslanjajući se na ustavobranitelje kao protivnike ruskog uticaja, hteo je stvoriti od Srbije glavni oslonac za svoju akciju protiv ruskog panslavizma, a tu akciju je trebalo da omoguće ustavobranitelji u Srbiji pod maskom vernog podanstva Porti. Iz tog središta narodnosti uticalo bi se na balkanske Slovene i na Poljake u Galiciji i ruskoj Poljskoj. Tu akciju vodio je poljski odbor u Parizu, kod koga su bili akreditavani srpski pretstavnici, kaošto su bili poljski pretstavnici u Beogradu, Carigradu, Bugarskoj i Rumeliji. Ta poljska akcija je u tim zemljama suzbijala uticaj a širila francuski. Meternihu je polonizam bio istovetan s revolucijom, a u službi francuske političke prevlasti. Poljski revolucionarni klubovi u Parizu rešavali su čak o tom da stave ucenu na Meternihovu glavu.

Državnik aristokratskih pogleda, Meternih je potcenjivao male, nekulturne balkanske narode, nije imao aspiracija za njihovim nekulturnim zemljama, a nije se bojao ni nacionalne uloge Srbije nego se samo bojao da balkansko područje ne postane ognjište opšteg evropskog revolucionarnog pokreta koji je pretio socijalnom poretku i opstanku svih starih država. Osnovice te Meternihove politike na Bliskom Istoku potanje sam osvetlio u posebnom delu o tom pitanju.

Ta njegova pasivna politika imala je dobrih strana za susedne balkanske državice. Ona nije dovodila u opasnost njihovu egzistenciju i njihovo mirno konsolidovanje i napredovanje. I za slučaj raspada Turske Meternihov plan nije bio opasan za balkanske narode, jer je predviđao autonomiju zemalja.

Glavni cilj mu je bio nepokretnost i mir. Ako bi se i dogodile promene, trebalo ih je, ma kojim mirnim načinom, što pre završiti i izbeći zaplete i opasnost za mir. Želeo je održavanje Turske. Smatrao ju je bolesnikom koji se može dugo održati u životu, samo ako se čuva svih potresa, ako izbegava svako uznemiravanje i kretanje, pa i strane lekare i radikalne lekove, ako i dalje čuva muslimanske osnovice svog opstanka i ako se ne oda suviše naprednim, osobito liberalnim reformama. U tom smislu je on činio Turskoj usluge kad god je mogao, ali bez materijalnog angažovanja Austrije.

Načertanije i zapadna orientacija Srbije.

U duhu nove, zapadnoevropske orientacije bio je program srpske spoljne politike ustavobraniteljskog režima formulisan u Načertaniju Ilije Garašanina 1844. Uticaj poljske emigracije pod voćstvom kneza Adama Čartorinskog iz Pariza na orientisanje politike Garašanina i drugih ustavobranitelja prema zapadnim silama osvetljen je u istoriskim radovima Nila Popova, Marsela Handelsmana i Dragoslava Stranjakovića. Milenko Vukićević je prvi objavio Načertanije, a Stranjaković je utvrdio da ga je Garašanin sastavio prema planu koji je sastavio diplomatski agent Čartoriskog Franja Zah. Po tom programu rešavanje srpskog pitanja trebalo je tražiti u sasvim novom odnosu prema Evropi, trebalo ga je osloboditi od potpune zavisnosti od Rusije i Austrije koje bi pri raspadu Turskog Carstva podelili među sobom i srpske zemlje. Srpsko pitanje je trebalo rešavati u suprotnosti s tim dvema velikim silama a u vezi sa zapadnim silama pomoću snažne akcije balkanskih naroda koji bi nanovo sazidali carstvo i pomoću solidarnosti s Jugoslovenima i drugim Slovenima Austrije. Zapadni uticaj se osetio i u spomenutom programu s kraja prve vlade kneza Miloša koji je želeo održavanje slabe Turske i postepeno povećavanje Srbije na njen račun. U Načertaniju je izražena ta misao ovako: Ako Srbija želi iz sadašnjeg potčinjenog stanja izvući se i cela, prava država postati, mora se truditi da malo po malo političesku moć Turske uničtožavajući, sebi je prisvoji... Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom i dobrom temelju starog carstva srpskog opet veliku novu srpsku državu sagraditi i podignuti mogla.

Odnos tog budućeg srpskog carstva prema Evropi obeležen je ovako: Nova srpsko država na jugu podavala bi Evropi sve garancije da će ona biti vrsna i krjepka država i koja će se moći među Austrijom i Rusijom održati.

U tom duhu počelo se ubrzano sprovoditi evropeiziranje državnog uređenja Srbije i to je nastavljeno neprekidno, kako je svestrano osvetlio u svojim delima istoričar tog unutrašnjeg preobražaja Srbije od vremena ustavobraniteljskog režima do pada dinastije Obrenovića Slobodan Jovanović.

Borba zapadnih sila protiv ruskog protektorata nad hrišćanima na Bliskom Istoku. Krimski rat. Bosna i Crna Gora.

Odnos velikih sila prema Srbiji od utvrđenja ustavobraniteljskog režima do Pariskog kongresa bio je određen njihovim stavom koji su zauzeli prema problemu ruskog protektorata nad hrišćanima na Istoku. Rusija je sve više pojačavala svoju akciju da proširi i formalno utvrdi protektorat nad pravoslavnom crkvom i nad pravoslavnim hrišćanima u Turskoj i da tim putem razvije protektorat nad Turskom koji je izgubila prestankom unkjar-iskeleskog ugovora.

Rusija je smatrala liberalne pokrete kao sredstvo zapadnih sila i poljske emigracije da suzbiju ruski uticaj i nadomeste ga svojim. Pomaganje reakcije bio je glavni element njene i unutrašnje i spoljašnje politike za vreme Nikole I. Zato je ona pomogla Austriju da uguši mađarsku nacionalnu revoluciju 1849. Srpsko pitanje u Ugarskoj, postavljeno oružanom borbom protiv mađarske vlasti 1848—1849, nije izneseno na međunarodni teren izvan okvira habzburške monarhije. Srbija je pomagala tu borbu Srba u Vojvodini protiv Mađara, ali je pokret završen restauracijom habzburške vlasti pomoću Rusije. Međunarodna situacija nije davala Srbiji nikakve mogućnosti da postavlja srpsko pitanje na otomanskoj teritoriji.

Car Nikola je ustrajno nastojavao zadobiti sile ili ih zaplesti protiv Turske da bi se tim poslužio za svoju nameravanu agresivnu akciju. Zbog mađarskih i poljskih izbeglica posle revolucije od 1848—1849 povukao je on i Austriju u diplomatski sukob s Portom i izazvao demonstraciju engleske flote u Dardanelima protiv sebe. Ali, Porta je, zahvaljujući svojoj i austriskoj miroljubivosti, mirno rešila to pitanje.

Naskoro je crnogorsko pitanje izazvalo teže zaplete. U susednim zemljama Bosni i Hercegovini seljaci su teško podnosili nove agrarne terete koje im je 1848 nametnuo Tahir-paša u sporazumu s agama i begovima, tim što je za beglučenje ili kuluk kmetova gospodarima, koje je ukinuo reformni režim u Turskoj, povećao kmetovska davanja od roda sa zemlje od dotadašnjih manjih delova za trećinu. Hrišćani su polagali nade u Omer-pašu koji je slomio moć bosanskih protivnika reforme. Ali, Omer-paša naredi da hrišćani predadu oružje. Jugoistočna Hercegovina, Zupci i Grahovo, ne htedoše predati oružje. Grahovo se čak pripoji Crnoj Gori, u kojoj je, posle smrti poslednjeg vladike-vladara Petra II došao na presto, s blagoslovom Rusije, prvi knez Danilo 1851. Porta posla Omer-pašu na pobunjene krajeve i na Crnu Goru. On dovede u vrlo tešku situaciju Crnu Goru.

U tom teškom položaju spase Crnu Goru intervencija Austrije, koja nije htela dopustiti da je Rusija pretekne i pojača svoj prestiž niti da se vrše promene na njenim granicama i tu da bere uspehe njen renegat Omer-paša (Latas), koji je pokazivao neprijateljske osećaje prema svojoj bivšoj domovini i u svojoj vojsci okupljao emigrante revolucionare iz 1848—1849 godine. Austrija posla grofa Lajningena s ultimatumom u Carigrad da traži obustavu neprijateljstva i status-kvo. Porta zadovolji te zahteve Austrije (1853).

Car Nikola I mislio je da je sazrela situacija za njegovu odlučnu akciju da natera sultana da prizna njegov protektorat nad istočnim hrišćanima u Turskoj i izazvao je rat s Turskom. Računao je na zahvalnost Austrije za pomoć koju joj je ukazao protiv Mađara. Uzaludan je ostao pokušaj cara Nikole da Englesku skloni na sporazum za slučaj smrti „bolesnika na Bosforu“. Međutim, iz toga rata razvio se krimski rat, u kome su na strani Turske protiv Rusije ratovale Francuska, Engleska i Sardinija. Tako je Rusija ostala diplomatski i vojnički potpuno usamljena. Ispunila se reč austriskog ministra Švarcenberga da će Austrija zadiviti svet svojom nezahvalnošću.

U krimskom ratu, kao ni u prošlom, Rusija nije povukla Srbiju u ratovanje, jer bi srpsko učešće bilo i suviše mala naknada za veliki napor koji bi Rusija morala učiniti da tako daleko proširi borbeni front. Ni okupaciju susednih joj zemalja Vlaške i Moldavije nije mogla održati nego ih je zbog austriske intervencije morala evakuisati. U Srbiji je odmah zavladala velika uzrujanost, a i Austrija je posumnjala u ruske namere te ju je ruska vlada umirila poslavši u Srbiju savetnika svoga bečkog poslanstva Fontona da saopšti da Rusija neće mešati Srbiju u svoj spor.

Austrija je vršila diplomatska ispitivanja da li bi mogla u toj nevolji Turske dobiti pristanak sila da okupira Bosnu i Hercegovinu. Rusija joj je to nudila kao sredstvo kojim bi naterala Portu na popušta nje Rusiji. Austrija je odbila to vezanje za Rusiju, a Napoleon III nije hteo ni da čuje o tom grabežu Austrije bez ikakve njene žrtve. Austrija je koncentrisala trupe na granici Srbije objašnjavajući da će je okupirati ako revolucionarni pokret htedne srušiti zakoniti red stvari u Srbiji tj. ako bi Srbi zbacili tom prilikom tursku vrhovnu vlast. Proglašavala je pitanjem svoje vlastite sigurnosti da ne dopusti da se revolucionarne sile održe ,na njenim granicama. Intervenirala bi također ako bi ruske trupe zagrozile da uđu u Srbiju.

Engleska, Francuska i Turska odlučno su ustale protiv svake pomisli na austrisku okupaciju Bosne i Hercegovine i Srbije.

Francuska je neprestano preporučivala i knezu Aleksandru da se drži stroge neutralnosti i porti da mu omogući takvu politiku.

Porta je pristala na neutralnost Srbije u tom ratu na Istoku, a i srpska vlada je izjavila da je spremna oružjem odbiti svaku vojsku, bila to ruska ili turska, koja bi pokušala da uđe u Srbiju. Francuska vlada je odobrila takav postupak Srbije.

Prekidom odnosa Portinih s Rusijom pojavila se misao da je pala i osnovica za privilegije hrišćana i kneževina Vlaške, Moldavije i Srbije, pošto su ratom prekinuti ugovori s Rusijom u kojima su te privilegije bile zajamčene. Da bi umirila hrišćane, Porta je, po savetu lorda Retklifa, potvrdila sve povlastice hrišćana. Ona je, također po savetu zapadnih sila, potvrdila posebnim fermanom privilegije Srbije.

Protiv koncentracije austriskih trupa na granici, Srbija je, pod uticajem francuskog generalnog konzula Segira, Garašanina i Marinovića, intervenisala oštrim memorandumom od 5/17 aprila 1854 kod Porte i žurno je izvršivala plan odbrane koji joj je izradio francuski oficir Monden koji joj je stajao na raspoloženju.

Francuska je tek 1848 obratila veću pažnju Balkanu, a tada je počela da utiče na Balkanu i nova inteligencija školovana na zapadu i nadahnuta simpatijama za Francusku. Oštrinu memoranduma pripisivala je Austrija intrigama Garašanina i frankofila koji su njim hteli da kompromituju kneza kod Austrije, da ga liše jednog oslonca i onda lakše obore.

Segir je zvanično pozivao srpsku vladu da prestane s oružanjem, ali je, po tajnom nalogu, saopštavao austriskom generalnom konzulu Radosavljeviću da je Francuska protivna austriskoj okupaciji Srbije.

Francuski uticaj u Srbiji je naročito pretstavljao Garašanin. On je preko poljske emigracije došao u lični dodir s Lujem Napoleonom, dok je Luj Napoleon bio pretsednik Druge francuske republike. Posle sastanka s njim, Garašanin je postao ministar spoljašnjih poslova Srbije (krajem leta 1852), ali je naskoro bio smenjen na zahtev Rusije, pored svega otpora srpske vlade (u aprilu 1853). Napoleon III imao je više krivudave puteve u istočnoj politici nego Rusija pa je, zbog toga, često izazivao nepoverenje kod srpske vlade, od koga nije slobodan ni docniji diplomata istoričar spoljašnjih odnošaja Srbije u ovom periodu Ristić koji, pišući o Garašaninovu radu, objašnjava da se Garašanin docnije približio Rusiji ili zbog toga što joj je tada osetio moć „ili sa toga što se morao uveriti da kolebljivost francuske politike ne daje pouzdana oslonca“. Za vreme dok je bio član vlade, Garašanin je od 1848 razvio na široko zasnovanu propagandu i obaveštajnu službu u okolnim jugoslovenskim zemljama.

Posle 1848—1849 knez Aleksandar se oslanjao na Austriju. Generalni konzul Radosavljević bio je u svakodnevnom dodiru s dvorom i uticao je neprikriveno na sav knežev rad i na unutrašnje prilike u Srbiji. Austrija je pomagala kneza Aleksandra, a Francuska opoziciju Saveta.

Uznemirenost zbog austriske koncentracije vojske na južnoj granici stišala se kad se ruska vojska povukla iz rumunskih kneževina te su austriske trupe skrenute na tu stranu da okupiraju te kneževine u sporazumu s Portom. Inače su svi pokušaji Francuske i Engleske da uvuku Austriju u rat protiv Rusije ostali bezuspešni. Ipak im je Austrija učinila veliku uslugu ovim potiskivanjem Rusa iz rumunskih kneževina i pritiskom na Rusiju da najzad primi spomenute uslove zapadnih sila za mir.

Posle gubitka krimskog rata, morao je naslednik Nikole I car Aleksandar II na Pariskom kongresu 1856 primiti uslove zapadnih sila. Zaštita prava hrišćana triju vasalnih dunavskih kneževina prešla je s Rusije na sve signatarne sile Kongresa. Kongres je uništio svaki privilegisani položaj Rusije na Bliskom Istoku i formalno je izjednačio sve sile u odnosima tog dela sveta. Turska je primljena kao ravnopravan član u koncert evropskih sila i garantovana joj je nezavisnost i integritet. Da bi oduzela razlog silama da se mešaju u unutrašnje prilike Turske, Porta je proglasila hatihumajumom od 1856 osnovna načela ravnopravnosti podanika i prema tom i ukidanje harača na hrišćanske muškarce i zabranu da muslimani nazivaju hrišćane rajom. Proglašena je sloboda vere i imanja i obećane su reforme na svima poljima državnog i društvenog života. Svi građani su izjednačeni u vojnoj obavezi, ali je i dalje u praksi nemuslimanima zamenjivana vojna služba otkupom, koji je bio veći od ukinutog harača.

Da ne bi Rusija stvarno, bez formalnih ugovora, kao dotada vršila protektorat nad Crnom Gorom, kao što ga je vršila nad dunavskim kneževinama, tražio je austriski delegat na kongresu graf Buol formalnu izjavu o tom od ruskih punomoćnika. Ovi su izjavili da njihova vlada ne održava s Crnom Gorom nikakve odnose osem takve koji nastaju iz simpatija Crnogoraca za Rusiju i Rusije za njih. Punomoćnici Austrije, i Velike Britanije i Turske izjavili su da smatraju tu izjavu kao garantiju da Rusija „s tom provincijom“ ne održava odnose ekskluzivnog političkog karaktera.

Turski punomoćnik Ali-paša je dodao da Porta smatra Crnu Goru kao sastavni deo turskog carstva, ali da ne namerava menjati tadašnje stanje.

Evropa prema pitanju nezavisnosti Crne Gore.

Izjava turskog punomoćnika Ali-paše na Pariskom kongresu da Porta smatra Crnu Goru kao sastavni deo turskog carstva, dala je povoda knezu Danilu da uputi memorandum silama kojim je protestovao protiv te izjave i dokazivao da je Crna Gora samostalna. Tražio je formalno priznanje nezavisnosti, proširenje i fiksiranje granica i luku Bar, da bi Crna Gora dobila pristup na more.

Francuska i Engleska poduzele su u Carigradu korake kojima se priključila i Austrija, da se definitivno urede odnosi Turske prema Crnoj Gori da bi prestali stalni pogranični sukobi. Austrija je, pri tom, htela da Crna Gora prizna sultanovu sizrenost, a da dobije neke teritorijalne koncesije. Zapadne sile su se kolebale, ali je Rusija odlučno ustala protiv tog plana. Francuska je, posle Pariskog kongresa a pred talijanski rat, težila za prijateljstvom Rusije i za uticajem u susedstvu Austrije. Knez Danilo je pokušao da dobije oslonac kod Napoleona III čiji se prestiž u Evropi digao iznad drugih. On je lično otišao u Pariz i dobio mnoge izraze francuske naklonosti, ali i miroljubive savete, da se direktno sporazume s Portom o pitanju sizrenosti, jer se Napoleon III nije hteo više direktno zapletati na Istoku. Ministar Valevski priznao je Crnoj Gori pravo na posed Grahova, smatrajući da je ono stvarno bilo u crnogorskim rukama, kad je Ali-paša izjavio da Porta nema nameru da menja status-kvo. Austrija je vršila na nj pritisak da prizna sultanovu sizrenost. Zbog spora o Grahovu nije se moglo rešiti ni pitanje razgraničenja koje je izazivalo česte sukobe. Francuska se sve više zauzimala za težnje svog novog štićenika, braneći ga i prema Turskoj i prema Austriji. U tom duhu radio je francuski konzul u Skadru Ekar kao i knežev sekretar Delari. Da bi Crna Gora mogla priznati sultanovu sizrenost, tražila je Francuska kao naknadu pripojenje Crnoj Gori susednih plodnih krajeva i jednog morskog pristaništa. Austrija je odlučno (odbila da na taj način dobiju i Rusija i Francuska jedan oslonac na jadranskoj obali.

Turska je odlučila da oružanom silom reši pogranične sporove, a tako ju je savetovala i Austrija te je tim Austrija uzela moralnog učešća u turskom pohodu na Grahovo pa dosledno i u porazu koji je pretrpela ta politika na Grahovu 1858. I u vreme grahovskog pohoda i posle crnogorske pobede u tom boju, Francuska se odlučno zauzela za Crnu Goru i diplomatski i u štampi, a naglasila je svoj stav udruživši u Jadranskom Moru svoja dva ratna broda s jednim ruskim. Austrija je podupirala Portu ali nije mogla sprečiti da Porta, po ultimatumu Francuske i Rusije, primi francusko-engleski predlog da evropska komisija provede razgraničenje. Crnogorsko pitanje je uređeno na carigradskoj konferenciji ambasadora. Crnoj Gori je priznat posed Grahova. Ali, Francuska i Rusija nisu mogle da ostvare Danilovu želju da mu Turska ustupi jednu luku jer su otpor Turske pomagale Engleska i Austrija. Sem toga, lakše je bilo priznati Danilu posed Grahova koje je stvarno imao u vlasti i održao ga jednom vojnom pobedom nego mu pribaviti posed jednog pristaništa koje Turska ne bi bez borbe ustupila. Isto tako, nije se moglo rešiti vi pitanje o priznanju nezavisnosti Crne Gore. Sav ostatak spomenutog Danilova programa ostao je i dalje kao cilj spoljašnje politike Crne Gore da se ostvari tek na Berlinskom kongresu.