◄   XVII I II   ►

I

ДРУГИ ЧИН

Намештена соба у кући Цвијовићевој

I

СЛАВКА, ВЕЛИМИР

СЛАВКА (за једним сточићем пише писмо)
ВЕЛИМИР (улази и застане): Пардон, ја сам вас узнемирио!
СЛАВКА (скупља папире): Ах, не!
ВЕЛИМИР: Прекинуо сам вас у раду.
СЛАВКА: Вама сам писала.
ВЕЛИМИР: Мени?
СЛАВКА: Вама, да. Већ три дана не могу никако да се сретнем с вама, иако долазите тако често. А да знате како ми је потребно да чујем од вас оно што неће нико да ми каже.
ВЕЛИМИР: А то је?
СЛАВКА: Данас је трећи дан како у нашој кући влада страшно узбуђење. Вас призивају по два пута дневно: разговори се воде у четири ока, при затвореним вратима, и све то кријући од мене.
ВЕЛИМИР: Зашто ви, забога, товарите себе тим бригама?
СЛАВКА: Али како да не? Пре три дана мој је отац био тако очајан да сам се ја била озбиљно забринула. По цео дан је ишао по кући, хукао је и викао једнако: Пепика. Мама каже да је и ноћу, у сну, понављао ту реч. Шта значи то Пепика? Чије је то име? Што оно толико узбуђује мог оца?
ВЕЛИМИР (збуњено): Ја не знам.
СЛАВКА: Па ипак ви то морате знати, ви сте извесно посвећени у све то. Објасните ми, тако вам Бога. Ја ово не могу више да издржим. ВЕЛИМИР (ћути оборене главе)
СЛАВКА (размишља): Или, ако у тој ствари ви можда играте улогу која би вас ружно приказала у мојим очима, онда боље, немојте ми ништа казивати. Радије ћу остати у заблуди.
ВЕЛИМИР: Ви не желите да ја ружно изгледам у вашим очима?
СЛАВКА: Не желим!
ВЕЛИМИР: Хвала вам, али ви ме тиме уједно и присиљавате да вам кажем оно што вам иначе не бих смео рећи, јер сам вашем оцу дао часну реч да нећу никада и никоме открити ствар.
СЛАВКА: Ако вас везује часна реч, ја не желим...
ВЕЛИМИР: Везује ме, али је мени тако исто стало да сачувам драгоцену привилегију, вашу жељу да останем чист у вашим очима. Рећи ћу вам, дакле, све што ће вам објаснити оно што се дешава око вас.
СЛАВКА: Слушам.
ВЕЛИМИР: Вама је познато да сам ја близу пет година боравио на студијама у иностранству, и да ме је за то време ваш отац издржавао? СЛАВКА: Знам.
ВЕЛИМИР: Али не знате и то да сам ја тамо, у Фрајбургу, у Швајцарској, живео и похађао универзитет под именом вашега брате, снабдевен његовим документима?
СЛАВКА (изненађена): А зашто?
ВЕЛИМИР: Ваш је отац пошто- пото хтео да његов син стекне докторску диплому.
СЛАВКА (згрануто):Како...? Зар она диплома...?
ВЕЛИМИР: Она диплома гласи на вашега брата који никада није ни био у Фрајбургу.
СЛАВКА: Него где је био? ВЕЛИМИР: Он? Шетао се и проводио по Европи. Потребно је било само да маркира своје бављење у иностранству. СЛАВКА: А дотле сте ви полагали испите за њега?
ВЕЛИМИР: Да.
СЛАВКА: Боже мој! Боже мој!То је тако ружно, тако ружно! Зато се, дакле, све то крило од мене, зато се увек говорило при затвореним вратима. А ви, зашто сте ви пристали на све то?
ВЕЛИМИР (слеже раменима): Стидим се. Увиђам и сам колико сам био непромишљен, али ја сам ствар само с једне стране посматрао. Преда мном је била само неодољива жеља да студирам на страном универзитету; жеља да слушам велике научнике, жеља која је, с обзиром на моје сиромаштво, била само један неостварени сан. И кад ми се пружила прилика да тај сан остварим, ја сам је без довољно размишљања прихватио. СЛАВКА: Одиста без довољно размишљања, јер не видим нашто вам те студије, кад сте ви извесно остали без дипломе.
ВЕЛИМИР: То је најмања казна која ме је постигла. Није моја амбиција никад била то парче хартије. Диплома врло често покрива незнање; знању она није потребна.
СЛАВКА: Па ипак, затворени су вам путеви у живот.
ВЕЛИМИР: Путеви каријере можда, али ми није затворен пут у науку, научни рад.
СЛАВКА: То је лепа утеха, али не и одбрана за непромишљеност у коју сте упали.
ВЕЛИМИР: И кад би било само то, ваш прекор би ми могао бити и пријатна казна, али ја сам у непромишљености ишао и даље.
СЛАВКА: Још даље? Немојте ми говорити, не желим да чујем.
ВЕЛИМИР: Госпођице, ја се у овом тренутку осећам као да сам на исповести, а код исповести се мора ићи до краја. (пауза) Тамо, у Фрајбургу, становао сам у једној породици која је издавала студентима собе за самце. Мајка, удовица некога нижег поштанског чиновника и ћерка, студенткиња универзитета.
СЛАВКА (са извесном стрепњом): Лепа?
ВЕЛИМИР: То је, можда, у овом случају, споредна ствар. Ми смо често одлазили заједно на универзитет или се враћали отуда; често ми је правила друштво или ја њој; одлазили смо заједно у музеје, библиотеке или на излете. Она је из пуке радозналости почела да учи и наш језик и необично је успевала; после две или три године она је већ била кадра да води обичне разговоре на нашем језику, а наставила је и даље да га учи.
СЛАВКА: (са појачаном стрепњом): Значи, она се припремала за...
ВЕЛИМИР: Тако бих радо избегао да вам не кажем све до краја...
СЛАВКА: Реците, реците ми све!
ВЕЛИМИР (осећајући се у неприлици): При једноме таквом састанку са њом, у једноме тренутку одсуства разума...
СЛАВКА (са напрегнутом пажњом): Говорите, говорите даље...!
ВЕЛИМИР: Нема шта даље! Кајање ме није могло да умири, осећао сам се као тежак кривац. Ја нисам хтео ни једног тренутка да сам пред собом будем несавестан и нечастан човек и тога дана још пружио сам тој девојци руку.
СЛАВКА (поражена): Ви сте...
ВЕЛИМИР: Ми смо се венчали.
СЛАВКА (тешко тронута, не може да се ууздржи, већ покрије очи рукама и бризне у плач)
ВЕЛИМИР (изненађен и узбуђен): Али, госпођице, забога, не разумем...
СЛАВКА (тргне се, прибра, и немајући храбрости да погледа Велимиру у очи, покушава да прикрије стид): Извините, то је само грч, моментални грч, дешавало ми се и други пут. Није то ништа, наставимо разговор.
ВЕЛИМИР: То је све што сам имао да вам исповедим.
СЛАВКА(збуњено): А., дабоме...па да, то не би требало ни да вас питам...
ВЕЛИМИР: Питајте! Зашто не?
СЛАВКА (још бише збуњена): Па да, то је брак из љубави, и ви не...
ВЕЛИМИР: Она је лепа, и више него то, врло симпатична женица, и можда би нас могла везивати љубав да се нисам разочарао...
СЛАВКА: Разочарали сте се?
ВЕЛИМИР: Да. Није требало да прође много времена па да увидим да је оно, што је код мене било непромишљено, код њих било промишљено. Можда грешим ако оптужујем и њу, девојку, али њена мајка, када је сазнала да сам син богатих родитеља, са рачунском је промишљеношћу ишла на то да ми да прилике да се ја и њена ћерка зближимо. Вероватно све оно што се десило није било у њеним намерама, али је она припремала могућност да се тако деси.
СЛАВКА: Ја не знам треба ли да вас жалим, или...?
ВЕЛИМИР: Из тога брака имам и дете. СЛАВКА: То је Пепика? ВЕЛИМИР: Да, то је Пепика.
СЛАВКА: Па ипак, не разумем што је све то имало толико да узбуни мога оца?
ВЕЛИМИР: Како што? Моја жена, која се зове Клара, пише писмо да је с дететом кренула овамо.
СЛАВКА: Па?
ВЕЛИМИР: Па она, уствари, није моја жена.
СЛАВКА: Него?
ВЕЛИМИР: Она је законита жена вашег брата.
СЛАВКА: Како то, забога?
ВЕЛИМИР: Ја се нисам могао другачије венчати, но под именом које сам тамо носио.
СЛАВКА: Одиста, одиста! Сад тек разумем, сад тек разумем све!
ВЕЛИМИР: И то је оно што вашег оца баца у очајање.
СЛАВКА: Како да не, забога, он је имао сасвим друге планове са мојим братом.
ВЕЛИМИР: Можете мислити у каквом сам ја тешком положају према њему, коме сам толико обавезан.
СЛАВКА: Одиста је то очајна ситуација. Па добро, јесте ли размишљали како да се изађе из ње?
ВЕЛИМИР: То је оно око чега разбијамо главу три дана.
СЛАВКА: Боже мој, сад тек увиђам колико то мора бринути оца!
ВЕЛИМИР: Ја га одиста жалим, и готов сам све учинити што могу, готов сам примити сав терет и све непријатности на себе. Зато сам и дошао: срео сам га уз пут када је са господином Благојем ишао да консултира адвоката и рекао ми је да га сачекам.
СЛАВКА: Кад бих могла... Али шта могу ја?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.