Драгачевски епитафи: несреће

Драгачевски епитафи: несреће су сведочанства преписана са старих надгробних споменика у селима Драгачева.

Споменик Савки (†1841) страдалој од грома (Марковица – Орлова)

1841.

Поражена громом от неба

САВКА

кћи Ане

супруга Иована Анџије

из Чачка

поживи... лета

маиа 14.

Споменик младићу Јовану Спасојевићу (†1848) (Дучаловићи – Главоч)

Овде почива раб божији

ЈОВАН СПАСОЈЕВИЋ

ж. села Дучаловића

поживе 17. г.

и откачи му се пушка сама из руку

те погибе 27. августа 1848. Г.

Споменик младићу Милану (†1856) (Луке – Лазовићи)

Оваи билег показује

упокоеног Раба Божиег

МИЛАНА

сина Пауновог

кои у најлепшем цвету

у 17. Год. живота свог

погинуо од пушке неотично

19 Март 1856. Год.

Споменик дечаку Јеремији Микаиловићу (†1869) (Дучаловићи – Садљике)

Приђите ближе

и реците Бог да прости

раба Божиег

ЕРЕМИЈУ

Сина Алексе П. Микаиловића

из Дуч[аловића]

коие у 11-ои [години]

неотично погинуо од Пушке

14 декем 1869 Г

Споменик младићу Милораду Бошковићу (†1875) (Осоница – Селиште)

МИЛОРАД БОШКОВИЋ

О путниче не зажали труда свог

што ћеш стати и читати овај спомен

и реци бог да прости душу пр.

МИЛОРАД

син Петронија Бошковића

из Осонице

који је у 17 Год. Младости свое

погинуо од букве чувајући козе

12. Марта 1875 : Г:

Оваи знак подигоше

Браћа Радоица и Милија

Споменик младићу Драгићу Лукићу (†1884) (Лиса – Милићевићи)

У трећем гробу

са десне стране

ДРАГИЋ ЛУКИЋ

из Брезовица

од 19 Год. погинуо од дрвета

15. јула 1884. Год.

Споменик сиромаху Гаврилу Гавриловићу (†1892) (Гуча – изнад школе)

Овде почива раб Божи

ГАВРИЛО ГАВРИЛОВИЋ

највећи сиромах села Гуче

кои поживи часно и поштено 43. Г.

а погибе несрећним случајем

као радник паде са торња цркве гучке

и на место погибе 12 јуна 1892 год.

То што је Гаврило бијо врло поштен

коиби пре умро од глади а не би туђе узео

Овај споменик подигоше му више грађана из места

и са стране својим добровољним прилозима

а са трудом Филипа С. Мијатовића

свештеника гучког.

Ово нека служи за углед осталим сиромасима

те нека се и они на Гаврилово поштење угледају

те даби и они кад их господ Бог на истину позове

заслужили да им се овакав видљив знак подигне

Писа Филип Домановић из села Лисица

Споменик Миладину Пандуровићу (†1893) (Лиса – Шулубуре)

Ова страна споменика показује

МИЛАДИНА ПАНДУРЕВИЋА

житеља села Лисе

који у 37 год. Живота

у Гостима код свог кума

несретним случајем доби тешку рану

од које после двомесечног боловања

у крагујевачкој болници

умре месеца маја 1893 год.

и тамо сарањен

Бог да му душу прости

Споменушега синови

именовани Милун, Радомир и Тривун

Споменик ђаку Светолику Станчићу (†1896) (Дучаловићи – Садљике)

О мој свете

мој пребели цвете,

брзо ти ме беше огрејало сунце

а идући школи на науку

смрт немила покосиме

Вечна кућо за кога се спремаш

тужни гробе стани не зароби

ђака I разред

СВЕТОЛИК

син Вилипа Станчића

из Дучаловића

поживи 9. Г. А

престависе у вечност

16 маја 1896 Г.

Овај спомен подиже му

ђед Ристивоје Станболић

из Дучаловића

и отац Вилип

Споменик Петру Божићу (†1896) (Пилатовићи)

Приђи ближе Мили Брате

те прочитај овај ванредно жалосни Спомен

Ах жалосно говорими он

кога ова црна земља крије

тога данас међу живима није

Овде почива раб божи

ПЕТАР БОЖИЋ

из Пилатовића

који чесно и богато поживље 30. Год

А на жалост своју и тугу Вамилије

погибе новембра 1896. Год.

у селу Прилипцу у сватовима

а код куће свог сестрића

увече огледајући своје коње

ударига једна кобила у слепо око ногама

од чега је после два дана испустио

своју племениту хришћанску душу

Овај Споменик Подигошему

ожалошћена супруга Тина

и 4 сина Милан Милош Раденко и Илија

Споменик младићу Милану Стојковићу (†1899) (Осоница – Мечке)

МИЛАН СТОЈКОВИЋ

из Осонице

живио 23 Год.

а погину од горе у планини

14 децембра 1899 Г.

Овај споменик подиже брат Милисав

Споменик Вукадину Мијаиловићу (†1902) (Горња Краварица – Баралићи)

Приђи ближе Ој Србине Брате

никад нисам ја жалио на те

па ти види кога ова мрачна земља затворила

и од Сунца на вијек заклонила

Дичног Срба

ВУКАДИНА МИЈАИЛОВИЋА

из Гор. Краварице,

Бившег војника сталног кадра

које чесно и поштено поживео 25 година;

Вукадина позвао је његов старац Тома Радичевић

кад је женио сина, Радоја, у сватове.

Вукадин са женом оде свом шураку, у сватове.

Оду за девојку, тамо кад су извели девојку,

опале из пушака и Вукадин погине

7 Нов: 1902 Г. у С. Лисицама

Овајму надгробни спомен подигоше

отац Млађен и брат Велимир Мијаиловић

у 1903. Г.

Споменик испрошеној девојци Челестини (†1904) (Граб – Рајичићи)

Овде Почивају Смртни Остатци

испрошене девојке

ЧЕЛЕСТИНЕ

кћи Ранка Стеванчевића,

из Граба,

која поживи 19. година,

а престави се 19 октомбра.1904. Год.

Она је Сама Себе смрт Створила:

поводом паклени подводиља

и крволокиња из своје околине;

али Милостиви творац

судиће Свакоме по Правди

Споменик овај подиже јој

свак Стојан Васовић

Споменик Крстини Цибуревић (†1908) (Церова – Горње гробље)

Овде почива, дична младос,

упокоена

КРСТИНА

Драгомира Цибуревића из Церове,

која часно поживе 25 Г,

а као Жена, у другом стању,

са своим се бременом раста,

и [роди] живо чедо, ко леп цвет,

а она премину, 10. марта 1908. Год

Бог да јој душу прости у вечном дому

Овај спомен подиже јој

муж Драгомир и свекар Глиша

Цибуревићи са својим породицама

Усечега Љубомир трипковић чикириз

Споменик младићу Радосаву Лазовићу (†1908) (Луке – Лазовићи)

РАДОСАВ ЛАЗОВИЋ

рођ. 26 марта 1884

а умре 27 септембра 1908 год.

Најлепши цветак овога света

што Мајку срета

пакошћу злобних људи

прерано у овом гробу прецвета.

твоја дела бисерна су зрна

што их срце тугом гаси,

зато ти брате каменом гроб краси

Ожалошћени брат Љубомир

Споменик младићу Богдану Старчевићу (†1909) (Доња Краварица – Старчевићи)

Овде вене дична младос

а наша тешка жалос

упокоени БОГДАН

син Петра и Савке Старчевић

из Д. Краварице

кои је неотично погинуо

од букве на свом раду

несрећног Часа жалосног дана

26-ог јануара. 1909 год

у 16 љета

Споменик младићу Рајку Пртењаку (†1911) (Бели Камен – Бујошевићи)

Ој камене вечити спомене

ти моје Тело скриваш

Више мога Гроба

у Век Веки биваш

те казујеш Место Где је Сарањен

РАЈКО ПРТЕЊАК

из Б. Камена

он поживи 23 г

а својом намером

предаде богу племениту душу

1 маја 1911 Год.

И Бог да га прости

Овај Спомен Подигоше

Уцвељ. Син,

родитељи Отац Цветко

и Мајка Рисимија

и Брат Вилип

свом брату за вечиту успомену

Споменик младићу Милоју Анђелићу (†1914) (Гуча – Анђелићи)

Овде сахрањен увенут цвет

момак од 19 Год. своје младости

МИЛОЈЕ

син Перке и Благоја Анђелића,

рођен 12. јануара 1895.Год.

умро 14.јануара 1914.год.

у пожешкој болници

идући свом оћуру на кондер,

спадне и са падом с воза много се рани

и оде у болницу у Пожегу и ту је умро

Тело његово пренето је

у ово гробље села Гуче

Остави жалосну мајку и сестру

и оћура за навек ожалошћене

И Бог да му душу прости

Споменик Стоји Новитовић (†1915) (Трешњевица)

СТОЈА

супруга Вукадина Новитовића,

бив. трговца из Трешњевице,

15 априла 1915 године

подлеже смрти у 56 год. своје старости

немогав одолети превеликом болу

за своја два погинула сина

који поред ње почивају...

Споменик младићу Драгољубу Танасковићу (†1915) (Живица – Танасковићи (ван гробља))

ДРАГОЉУБ ТАНАСКОВИЋ

син Милића и Ружице из Живице

поживе 21 Год.

а погибе несретним случајем

у Чачку 1915.Год.

Покоси ме смртна коса

не пожали што сам роса.

Кратко живек на овоме свету

а погибок у најлепшем свету.

Збогом мили и отац и мајко

и светли уцвељени роде

у гробницу моје тело оде.

Сунце јарко, моји црни дани

тужно време младог ме сарани.

За памћење мог имена

ево ладнога спомена.

Ко све жали име моје

нек прочита речи ове.

Збогом отац мајко чиле

збогом моје сестре миле,

збогом стрина брате мили

ја вам одок вратити се нећу

а ви мени запалите свећу

Бог да га прости

Спомен подижу

отац Милић и мајка Ружица

Споменик Драгомиру Павловићу (†1918) (Пилатовићи)

Тек што рујна зора сину

мене мила жеља мину

и ја почек радити

и очевину крабрити

покосиме смртна коса

не пожали што сам роса.

Дични младић упокоени

ДРАГОМИР

једини син. Василије

и поч. Миленка Павловића

из овог села Пилатовића

који часно и поштено :

Своје младости.

поживи. 16. г. као младић.

Са својим друговима оде Морави:

играјући се са гранатом.

баце у ватру. која пукне

и погибе на сам дан Божића

25 дец. 1918 г.

Бог да му душу прости.

Овај спомен подигоше му

зет Тривун сестрић Десимир,

и сестра Ангелина Микановић

и мајка Василија

Споменик девојци Тијани Суруџић (†1920) страдалој од грома (Горачићи – Суруџићи)

Ој немила смрти моја

одма ли ми дође

нигде стаде нис одмори

већ ме младу ти умори

ТИЈАНУ

кћер Веља и Руже Суруџића

из Горачића.

Која у најлепшем цвету

младости своје од 14 год.

Погибе од Времна облака.

18. јуна 1920. Год.

на плаштењу

Бог дајој душу прости.

Спомен сподигоше

њени Родитељи и браћа

Споменик четворогодишњем Милосаву Цветићу (†1925) (Церова – Доње гробље)

Црна земља вечни двори

моју младос на век крију

МИЛОСАВ

сина Зарије и Даринке Цветић

из Церове поживи 4 год

а пострада од Водоплава

код своје куће 24. јуна 1925.Г.

Овај споменик подигоше

отац зарија и мајка Даринка

Споменик Миливоју Станишићу (†1931) страдалом од грома (Властељице – Станишићи)

Пред овим спомеником

вечна је кућа пок

МИЛИВОЈА СТАНИШИЋА

из Властељица,

поживи 30 г.

а на дан 6. јула 1931.г.

од елементарне непогоде

погибе од грома.

А по смрти остала му

два сирочета која оца

ни сазнали нису

Овај спомен подигоше

отац Влајко брат Петар и жена Трњина

Кад о слави свећу запалите

и прву чашу подигнете

тад и мене спомените

и Богу се заме помолите.

Чувајте ми деце двоје

оче брате као своје

кажите им да ми мисли пате

и Трњина мати њина

нека живи она с њима

нека нашу децу гледа

нек им гладним дадне леба

ја ћу на њи гледати са неба

Споменик Милутину Миливојевићу (†1934) (Пшаник – Титма)

Овде је сарањено тело

МИЛУТИН

син Петронија и Босиљке Миливојевића

из Пшаника.

Часно поживи 29 год.

а као добар и велики радник

вадећи камен погинуо

18 јануара од стене

а 19 умро 1934 Г.

у чачанској болници

Бог даму душу прости

Овај споменик подиже

отац Петроније и син Милинко

и браћа Вељко, Јеврем, Воислав и Марко

Споменик Наталији Пајовић (†1945) (Каона – Пајовићи)

НАТАЛИЈА ПАЈОВИЋ

Ја поживех 38 лета

посече ме пушка проклета

те ме скиде са овога света

са истока сину зрак

мене младу покри мрак

прекрила ме црна земља

да ме више нигде нема

Као домаћица пож. 38 год.

а погибе неотички код своје куће

24. XI 1945.Г.

Спомен јој подиже муж Танасије

и син Јовиша

Са ове друге стране ладног камена

да поменем неколико имена

оца стричева браће и дедова

који су помрли и изгинули

пре и за време I светског рата:

Пајовић Радосав, Милисав, Марко,

Јанко, Никола, Станимир, Мирко, Маринко,

Јелена, Стеванија и Јелисавета

Бог да им душу прости свима

А спомен им подиже

Танасије и Јовиша

Извор

• Никола Ника Стојић, Драгачевски епитафи: записи са надгробника и крајпуташа, 2. допуњено издање, Међуопштински историјски архив, Чачак 2011.