Дневник једног добровољца/VI
| ←V | VI Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
VII→ |
Јутрос је све мирно; изађем у варош. Улице се загушиле од силнога света, све ти то некуд хита, одлази, долази, виче, пева, протестује. Ту су ти војници од свију родова оружја: пешаци, коњаници, тобџије, пијонери, болничари. А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова, оваца, коза. Ову гунгулу увеличавале су гомиле народа који се из околних места и попаљених села преко наше границе збегао у Алексинац са оно мало пртљага, што je кo могао у брзини понети, измичући испред Черкеза. Ту су жене, старци, дуги редови воловских кола, натоварених свакојаким сиротињским покућанством: корита, чабрице, сита, по који завезак брашна, поњаве, јастуци, а на врх тога пртљага седе чопорићи мале дечице, шћућурили једно уз друго своје мале главице па радознало гледе шта се то око њих све, збива, не појимајући зашто je cвe то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кoлa, пa сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су се још јуче весело играли! О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ћe наскоро прогутати све оне миле кутиће, све оне стварчице у вашем очинском дому, за које су везане све ваше детињске успомене; ви не знате каква опасност прети вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...
Гунгула и галама дизала се са свију страна: — Еј, бежи, погазиће те кола — чује се вика с једне стране.
— Полако, манита главо, видиш где ти се левча пребила.
— Коме се левча пребила? — пита и не осврћући сe загрејани возар. — Зар мени?! Кажи ти то твојој стрини. Моја се левча никад не пребија! — И онда још дода: Еј, кад ти постанеш ђенерал онда ће се моја левча пребити, јеси ли чуо? — и тера даље. За десетак корака точак излети и возар се закопрца на калдрми: — Гле, истина се пребила! Ао левчу ти материну, где ме осрамоти! Ал' док се вратим кући, сву ћу је у гвожђе оковати. Еј, војници, вежите тога тамо; то је вештац, урече ми левчу!
У томе прође поред овога шаљивчине возара неки батаљони попа, закекечио браду, натукао шајкачу па некуд хита. Возар га заустави и сасвим га озбиљно упита: — А бога ти, оче попо, да ли би помогло овој левчи да јој очиташ једну велику молитву?
— Не ругај ce вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне. Сабљу паши, мој попо, не боје се Черкези петрахиља. — Затим ме гурну лактом и рече ми поверљиво и полако:
— Не ругам се ја вери, већ њему. Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети. Кад га чујеш у цркви како изнемаже, мислио би тај ће се сутра посветити, а кад изађе у село, он се свађа и грди с људима као циганка, каишари, пањка сељаке код капетана. Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је.
— Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу заборавити и како ми је име. Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени. Ноћас идем из Јовановца. На путу нигде сламке сена. Левак ми обосио, а немам гроша у кеси да га поткујем. А тих проклетих правителствених налбанта (поткивача), нигде нема, као да су у земљу пропали.
— Ја сам чуо да су отишли да поткивају турске паше — рече неки из гомиле.
— Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем — одговори возар.
— Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле. Окренем се и угледам иза мене једнога мога познаника из Церја (село у нишком пашалуку).
— Откуд ти овде, деда Стојане?
— Изгореше не проклети Турци, бог ги убио.
— Зар упалише Церје?
— Упалише, упалише, проклетници проклети! На ноћ га упалише. Изгибе народ, изгибе, изгибе. Једни зашли, господине, те пале сeлo и секу што уфате, а други се нанизали око села као чавке, па кој навре да бега из село, они га, ете, фану (ухвате) и јала глава дол. Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се прави, а Турци зашли па кољу. У мој се дом набуташе (нагураше) петшест, ни саг не знам како. Баба ми стаде да запева и јала (полети) да закута (завије, заклони) два ми унучета, а они силдисаше проклетници и исекоше ми и бабу и унучета. Е, е, е, — старац климну главом очајно — ја си ето изнес'о стару главу, да се тепам, љути несретник, по туђ вијалет.
Кукавни деда Стојан изгледао је преко сваке мере скрушен и очајан. Да је било каквога уметника да препочне овога очајнога старца, то би била права слика великога мученика. Изгледало je као да ће овај саморани, немоћни старац скоро померити памећу, толико је било његово очајање. Одведем га у механу и једва га нагнам да се мало заложи залогајем хлеба и окрепи чашом шљивовице. — Не иска ми срце да јем — тако се једнако одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао je дуго, дуго, јецајући као мало дете. Кукавни деда Стојане мој! Ти си само један од стотине, од хиљаде оних, који данас овако исто цвиле горко уцвељени, као и ти...
Пред подне Турци обновише напад на Тешицу. Изађем на вис више Алексинца и заузмем згодно место у редуту број 4, да посматрам борбу. Одатле се лепо видело све бојно поље код Тешице. Ја ћу овде да предам утиске, како сам их редом сам добијао. Спочетка нисам могао да се разазнам у борби и тачно да ухватим куда се пружа наша, а куда турска линија. Дим, пуцњава, бојни урнебес, близина бораца и први тешки утисци — све је то сметало да ce човек оријентира у борби, нарочито ако је лајик у војничким стварима, као што сам ја. На први поглед цела борба чини утисак некога неизмерног хаоса, где се само пуца и громи, халаче и убија. Но мало помало почињеш се разазнавати, и што дуже гледаш, све јасније увиђаш да у ономе метежу има некога реда и правилности. Ја почех мало помало да разазнајем наше и турске положаје и замало па сам лепо видео целу нашу и турску бојну линију. Стрељачки ланци искривудани и повијени стајали су један спрам другога и пушкарали се врло живо. И иза нашега и иза турскога стрељачког ланца виделе су се сабијене колоне, где су прилегле земљи и заклониле се за какав шумарак или забрдак, којих је било доста по бојноме пољу. Од ових прикривених колона одвајала се овда онда по каква група војника, па или се развијала у ланац да попуни проређена места y стрељачком ланцу, или гледала да обиђе лево или десно непријатељско крило и тиме да доведе непријатеља у унакрсну ватру. Наша артиљерија имала је доминирајуће положаје и била је час турску артиљерију, час колоне, које су се као потпора склониле у какав шумарак, а час и сам турски стрељачки ланац. Турска артиљерија једнако се кретала: видиш тек једну батерију где дојури на какво место, стане, оспе концентрисану ватру на какву нашу батерију или колону, па за по часа опет напусти то место, савије у лево, у десно или напред, па опет отвори ватру на наше. Око два и по часа после подне Турци изменише свој стрељачки ланац, уведоше у борбу одморне трупе и њин се ланац одмах крете полако напред, и просипљући јаку ватру, све је помало напредовао. Да потпомогну његово кретање, Турци пустише са свога десног крила до Мораве доста јаку коњицу, за којом се кроз кукурузе провлачио доста дугачак пешачки стрељачки ланац, а за овом су марширале три повеће колоне. Од коњаника напред су ишли у расутом строју Черкези, а за њима неколико коњичких колона. Сва је коњица полако касала, а понеки од Черкеза утркивали су се напред. Намера ове коњице и пешадије, што је за њом ишла као потпора, била јe очевидно та, да обиђу наше лево крило, да га обзину и тиме принуде целу линију на повлачење. Но у томе једна наша колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу, разви један свој део у стрељачки ланац, а од другога брзо формира четне каре, те ланац пође напред и отвори пуцњаву. Черкези се брзо прибраше у гомилу и полетеше на наше; наш ланац пуцаше донекле, па онда брзо стуче и пусти преда се формиране затворене каре Черкези су били доста близу и наше их каре дочекаше сложним плотунима. Кад се мало подиже дим од ових плотуна, ја видех многе коње, где без господара јуре преко пољa, a Черкези су се повлачили, пуцајући непрестано при одступању. Сузбијену коњицу дочека развијен турски пешачки ланац, пропусти је иза себе, а сам пође напред; коњица пође поиздаље за њим. Наше се каре опет повукоше и пустише преда ce стрељачки ланац, који отвори ватру на турски стрељачки ланац и заустави га у напредовању. Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак.
Док се ово збивало на нашем десном крилу, на центруму је текла страшна борба. Турски ланац спочетка беше заустављен у своме напредовању али се наскоро опет крете. То кретање ишло је овако. Прво поче један по један Турчин да се издваја из ланца и да истрчава напред: истрчи, па прилегне земљи и одатле пуца брзо. За овим првима ево још и других, то овде притрчи један, то тамо један, док се напослетку не помакне напред цео ланац. Ту се заустави неко време и учеста паљбу, па онда опет један по један истрчава напред, И опет се помиче цео ланац. За ланцем се примицала и артиљерија, старајући се да се што ближе прикучи нашим положајима. Наши се беху прибрали око тешичких шанчева и одатле су се бранили. Тако је стајала ствар у 3 часа по подне, кад дође војник те ме одазва ђенералу у штаб. Силазећи у варош, видех где један батаљон стајаће војске пређе преко моста на Морави и одмаршира Тешици; за њим пређе и један батаљон народне војске.
Кад дођем у штаб, затекнем ђенерала Черњајева љута и забринута.
— Где сте ви? Има по сата како вас тражим!
— Био сам на вису да посматрам борбу на Тешици.
— Па види ли се што? Како стоји ствар?
— Како да вам кажем, ваше превасходство!... мени се чини да не стоји зло.
— Али не стоји ни добро, јe л' те?
— Управо овако стоји: Турци се помало помичу напред али наши не одступају; између бојних линија све је мање растојање, али наши не узмичу.
— Ако се Турци непрестано буду примицали, они ће се наскоро помешати с нашима и прећи у јуриш с бајонетима, а да ли ће наша млада војска издржати ове напоре?! — ту Черњајев климну брижно главом и поче ходати тамо амо крупним корацима. Затим настави: — А чује ли се борба с фронта од Катуна и с левог крила од св. Стефана?
— Нисам могао ништа разабрати; пуцњава је код Тешице врло јака, па се с других страна ништа не може чути. Али баш кад хтедох амо поћи, стаде да се диже дим од Катунске стране, баш на самој нашој граници; изгледа као, да је упаљена Шпартаљева механа на друму и један крај села Катуна.
— Тако! А јесте ли ви то добро видели?
— Добро, ваше превасходство.
— Дакле и ту продиру! А с левога крила немам никаквога извешћа; пуковник Малиновски ништа ми не јавља, а од подне га нападају Турци са свом жестином. Морам знати шта је тамо. Нађите ми одмах капетана Војводића.
Нађем капетана и ђенерал му нареди да узме 20 коњаника, да их размести између Алексинца и св. Стефана као пошту, сам да оде до св. Стефана да види шта се тамо ради, и да каже пук. Малиновском ђенералову поруку да му свакога сата по коњаницима шаље извешће о току борбе.
Од Тешице стиже вест да је ћупријска бригада попустила и у нереду се повлачи. Ђенерал је ђипао од муке. Брже боље дозва капетана Цветка Павловића и посла га са још два Руса и два ескадрона да заустављају и терају напред бегунце. Руским официрима генерал рече на поласку: удрите их камџијом.; кажите да ћу стрељати свакога десетога из ћупријске бригаде, ако она да повод да се изгуби битка. — Ескадрони одоше, а ђенерал је јoш дуго и дуго праскао и љутио се.
Чим уграбим слободан тренутак у штабу, опет истрчим на вис више Алексинца да видим шта се ради код Тешице. Нађох сасвим измењене положаје: Турци су се јако помакли напред, наши јако стукнули, но борба је још трајала. Пушке су гроктале као са неком злобом и пакошћу. Кад човек зажмури, и ако може само за тренут да заборави да је ово борба, пушчани пукот учини му се као лавеж хиљадама злих паса који с неописаном пакошћу лају један на другог. Било је после 6 часова у вече, кад се пушчана праска наједанпут нагло пресече. Тако прекидање паљбе увек је или врло радостан или врло жалостан знак — знак да или Турци или наши измичу. Пауза није дуго трајала, наскоро се зачу правилна плотунска пуцњава са одмереним темпом. То једна страна одступа, а друга је гони плотунском ватром. Ко одступа? — Сигурно Турци, рече један грађанин, који је стајао до мене те посматрао борбу. — Богме биће да одступају наши, тутњава се приближава с турске стране нашој — рече један војник. — Војске су се биле спустиле у кукурузна поља и зашле за брдњаке, те се није могло видети ко напредује, а ко одступа. Но наскоро све постаде јасно. Из Тешице почеше избијати у вис црна клупчад густога дима — дакле наши одступају! И док их Турци гоне плотунском ватром, Черкези већ пале села...
Наскоро престадоше и плотуни; наши су измакли из домашаја турске пушчане ватре. Још се овда онда чула по која усамљена пушка; то се поздрављају последњи упорни борци. Наскоро и то престаде; турски топови послаше још неколико метака за нашом војском, па и они умукоше и наста вечерња тишина која се чудно одзиваше у души после онолике дневне хуке и урнебеса. А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина. Бојно поље joш ce замало искрило и трептало, обасјано малаксалим зракама утонулога сунца, па се онда постепено погасише светле сунчане Варнице што су се искриле на свакој биљчици, на сваком предмету у околини, а пољем се разастро вечерњи сутон и сива замаглица. Светло сунашце! Колико су дубоких, крвавих рана на бојноме пољу осијали твоји последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом је данас тако обилно орошено бојно поље; колико јe самртних уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку, да те никад више не виде; колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме, хладне и укочене!...
Вечерило је, сутон се полако спуштао с висова Јастрепца планине на бојно пољe; ту се мешао са димом, што се поче дизати из околних села, и тиме постаде још гушћи. Дим! Виктор Иго вели о диму на једном месту отприлике овако: »Нема ништа пријатније и ништа страшније од дима. Има мирнога дима, и дима који те доводи у ужас. Његова боја, његова густина, то је — мир или рат, љубав или мржња, гостољубље или погибија, живот или смрт. Дим, што се вије међу дрвима, може да значи најдивнију ствар на свету — домаће или најужаснију — пожар. И понекад сва сpећa и сва несрећа човекова састоји се у овом несхватљивом нечем, што се повија и расипа по вољи ветра«.
Дим, што сам га ја гледао, био је кобне боје: црн са наглим мешањем црвенога одблеска. Овај одблесак спочетка се силом пробијао кроз густину дима, после je бивао cвe јачи и светлији, док напослетку није избио под небо, као грдан пламен. Пожар се прво појављивао на једном крају села, после се ширио cвe даље и даље и напослетку обузимао цело cелo. A y моравској долини села су честа; и сва та села на левој обали Мораве, од наше границе па до под сами Алексинац, буктила су сад у пламену. Пожар је био страшан; од упаљених кућа и cтaja палиле cy се и ограде и шириле пожар, све даље. Од силне jape сушило се воће и трава, па се пламен и њих дохватао и цео се предео претварао у пламено море. Стока, пси, пиладија — управо све живо бежало је с дреком из попаљених села; арлукање паса разлегало се далеко по околини. Призор је био ужасан. Што је хиљадама породица читавога века текло, подизало и привређивало, све то сад прождире страшан пожар и до сутра ће све бити гар и пепео! Ја не могох даље гледати овај ужас и удалих се од овога страшнога места, где је цео дан беснио челик и олово и где ћe целу ноћ беснити страшан пожар. Дању се тамане људи, ноћу људска тековина, дању смрт, ноћу разорење — то je страхобна слика рата. Силазећи у Алексинац чух где ce отуд диже граја и гунгула. Вест о изгубљеној битци продрла је у варош и свет се узрујао, што је сасвим појмљиво при таквој близини бојнога поља. Кад сиђох у варош, видех дуге редове рањеника где пешке, на колима и на носилима пролазе за болницу. Одох у штаб. И ту нађох метеж и узрујаност. Беше пуно виших официра. Ваљало се саветовати шта да се сутра предузме. Збиља, шта да се предузме? Hannibal ante portaѕ...
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.
|