Две јетрве у омрази

* * *


Две јетрве у омрази

Две јетрве ситан везак везле,
До подне су ситан везак везле,
А од подне заметнуле кавгу,
Старија је млађој беседила:
„Кујо, кучко, млађа јетрвиде’. 5
„Ти си, кучко, рода сиромашна,
„Ти си мога љубезнога љуба.
„Кад је тебе походио баба
„Шта је теби у поклон донео?
„Доно ти је зелеиу јабуку, 10
„И то није од двора понео,
„Нуз пут била, нуз пут узабрао.
„Кад је тебе походила мајка
„Шта је теби у поклон донела?
„Донела ти зелену јабуку, 15
„И то није од двора понела
„Нуз пут била, нуз пут узабрала.
„Кад су тебе браћа походила
„Шта су теби у поклон донели?
„Донели ти зелену јабуку, 20
„И то нису од двора понели
„Нуз пут била, нуз пут узабрали.
„Кад је мене походио баба,
„Доно ми је дванаест ђердана
„Шест од злата а шест од дуката. 25
„Кад је мене походила мајка,
„Донела ми дванаест кошуља,
„И донела дван’ест бурунџука.
„Кад су мене браћа походила
„Донели ми дван’ест перјаницаа." 30
То слушала млађа јетрвица;
Кад је она саслушала речи,
И узима дивит и хартију,
Она пише ситну књигу малу,
Па је шиље деверу на војску: 35
„Ој девере, краљу господару,
„Твоја љуба мога друга љуби“.
Поручује краљу господару:
„О Аишо неверна ми љубо,
„Пред кућом ти јавор дрво суво, 40
„За, кућом ти Мера вода ладна;
„Ил ти с’ воља о дрво обесит’
„Нл ти ј’ воља у воду скочити?”
Кад Аиша саслушала речи,
Она оде горе на чардаке, 45
Свилу свлачи, кадиву облачи,
И облачи танану кошуљу,
Убрађује дван’ест бурунџука,
На врат веже дванаест ђердана,
И задева дван’ест перјаница, 50
Она иде да у Меру скаче;
За њом иде чедо мушка глава:
„Стани мајко, дад ми сисе малко."
Мати стаде па му сисе даде:
„Рано моја, чедо, мушка глава! 55
„Слушај, рано твоју милу стрину,
„Да те стрина не омрази баби,
„К’о што ј’ твоју омразила мајку."
Очи веже па у Меру скаче.
У Аише браћа милостивна, 60
Сву су Меру воду примерили,
Док су нашли сестрицу Аишу.
Буздовани раку ископали,
Са наџаци сандук отесали
Саранили сестрицу Аишу. 65
Чело главе ружу усадили,
Чело ногу бунар ископали,
Око ње су клупе укопали.
Ко је млађан нек се ружом кити,
Ко је жедан нек с’ воде напије, 70
Ко ј’ уморан нека се одмара.


Напомене

  • Песма број 6.
  • Из збирке Марка Суботића, учитеља.


Извор

„Јавор", година 1878, број 40, стр. 1245-1246.