Две жабе (друга басна)

Две жабе
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Две жабе обитаваху наблизо у комшилуку, једна при путу у плиткој, а друга подаље у дугој бари. Ова често совјетоваше ону другу да се премести к њојзи, представљајући јој да је безбедније за жабе у дубљој бари живити и даље од пута куд сваки не пролази. Ова јој одговори да она и сама зна дa јe то тако, али залуду, кад се је тако привикла на томе месту да га нипошто променити не може. То јоште говорећи, кад ето ти кола прођу тyдa, погазе је и сатру.

Наравоученије

Ми смо људи подобни птицама, које се све у једнаким мрежама хватају и опет неће да се чувају. Од истих погрешака од којих су не само наши стари страдали, но и ми богзна колико смо| пути чрез њих злопатили, и опет нећемо да их се чувамо. Прасету одрежи реп и уши у лубеница; нек оно сутра само место нађе куд ће се провући, опет ћеш га ти онде наћи. Но птичице и прасе без разума су, није им се чудити; али ми, с разумом будући, право би било да смо паметнији. Н о н а у к а ј е з ла м у к а , и млого гора него ко мисли! Чему смо привикли и што смо из детињства научили, то и тако хоћемо да буде и да остане, ако ће свет пропасти, и ми с њим. Video meliora proboque, deteriora sequor: Видим што је боље и припознајем, а за горим идем”, — вели бедна Медеја. Такову ужасну силу има над човеком наука и обичаји. Ми се чудимо другима што неће да се освесте, а они са своје стране не могу да се довољно начуде нами, а себи неће нико да се чуди. Како се гди састанемо, другима кукуље кројимо, и свакоме ману находимо и парчета којекаква пришивамо, и што њему није ни на ум пало, то смо ми кадри измислити, а сами смо себи чисти и непорочни колик' да смо данас од мајке рођени.

А да кад смо таки, зашто се ово говори? За милу дечицу и за непорочну и безлобну јуност! Сваки родитељ природно жели и настоји да његова мила чада и вреднија и боља и паметнија од њега буду. Њима то не може завидити, ибо свето јестество то не да. Ми, већ стари, сами себе не можемо тако ласно побољшати како можемо нашу децу. Ова, која јошт нису сасвим навикла ни злу ни добру, у најспособнијем су времену кад на зло, на лукавство, на неправду и на сваку будалаштину могу омрзнути, а свакоме добру привикнути. Ако се из детињства не отрују с зли обичаји, него ако се упоје и напуне с благонаравијем, с љубовију к поштењу, к истини и к свакој благородној добродјетељи, благо њима! Таки ће за всегда остати, и пород ће још бољи по себи оставити! А благо ће пред богом и оним родитељем бити који се о томе постарају и потруде да њихови унуци и унука унуци бољи, паметнији, сљедователно и бла|гополучнији постану и буду. Ибо истинито и право благополучије из просвештенија ума и добродјетељи рађа се и происходи. Ево како мудрује сврх тога најпросвештенији у Европи народ (нек ми се дозволи њиховим језиком казати): „Не that communicates truth with succes must bе numbered among the first benefactors of mankind: Они који сприопштава истину с успехом мора бити причисљен међу прве благодјетеље человеческог рода.” Блажен народ гди се ово мисли и верује! Обичавајмо, дакле, јуност на добро; од тога све зависи.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.