Dve žabe (druga basna)
| ←Dve žabe| | Dve žabe Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Muha→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Dve žabe obitavahu nablizo u komšiluku, jedna pri putu u plitkoj, a druga podalje u dugoj bari. Ova često sovjetovaše onu drugu da se premesti k njojzi, predstavljajući joj da je bezbednije za žabe u dubljoj bari živiti i dalje od puta kud svaki ne prolazi. Ova joj odgovori da ona i sama zna da je to tako, ali zaludu, kad se je tako privikla na tome mestu da ga nipošto promeniti ne može. To jošte govoreći, kad eto ti kola prođu tyda, pogaze je i satru.
Mi smo ljudi podobni pticama, koje se sve u jednakim mrežama hvataju i opet neće da se čuvaju. Od istih pogrešaka od kojih su ne samo naši stari stradali, no i mi bogzna koliko smo| puti črez njih zlopatili, i opet nećemo da ih se čuvamo. Prasetu odreži rep i uši u lubenica; nek ono sutra samo mesto nađe kud će se provući, opet ćeš ga ti onde naći. No ptičice i prase bez razuma su, nije im se čuditi; ali mi, s razumom budući, pravo bi bilo da smo pametniji. N o n a u k a j e z la m u k a , i mlogo gora nego ko misli! Čemu smo privikli i što smo iz detinjstva naučili, to i tako hoćemo da bude i da ostane, ako će svet propasti, i mi s njim. Video meliora proboque, deteriora sequor: Vidim što je bolje i pripoznajem, a za gorim idem”, — veli bedna Medeja. Takovu užasnu silu ima nad čovekom nauka i običaji. Mi se čudimo drugima što neće da se osveste, a oni sa svoje strane ne mogu da se dovoljno načude nami, a sebi neće niko da se čudi. Kako se gdi sastanemo, drugima kukulje krojimo, i svakome manu nahodimo i parčeta kojekakva prišivamo, i što njemu nije ni na um palo, to smo mi kadri izmisliti, a sami smo sebi čisti i neporočni kolik' da smo danas od majke rođeni.
A da kad smo taki, zašto se ovo govori? Za milu dečicu i za neporočnu i bezlobnu junost! Svaki roditelj prirodno želi i nastoji da njegova mila čada i vrednija i bolja i pametnija od njega budu. Njima to ne može zaviditi, ibo sveto jestestvo to ne da. Mi, već stari, sami sebe ne možemo tako lasno poboljšati kako možemo našu decu. Ova, koja jošt nisu sasvim navikla ni zlu ni dobru, u najsposobnijem su vremenu kad na zlo, na lukavstvo, na nepravdu i na svaku budalaštinu mogu omrznuti, a svakome dobru priviknuti. Ako se iz detinjstva ne otruju s zli običaji, nego ako se upoje i napune s blagonaravijem, s ljuboviju k poštenju, k istini i k svakoj blagorodnoj dobrodjetelji, blago njima! Taki će za vsegda ostati, i porod će još bolji po sebi ostaviti! A blago će pred bogom i onim roditeljem biti koji se o tome postaraju i potrude da njihovi unuci i unuka unuci bolji, pametniji, sljedovatelno i bla|gopolučniji postanu i budu. Ibo istinito i pravo blagopolučije iz prosveštenija uma i dobrodjetelji rađa se i proishodi. Evo kako mudruje svrh toga najprosvešteniji u Evropi narod (nek mi se dozvoli njihovim jezikom kazati): „Ne that communicates truth with succes must be numbered among the first benefactors of mankind: Oni koji spriopštava istinu s uspehom mora biti pričisljen među prve blagodjetelje čelovečeskog roda.” Blažen narod gdi se ovo misli i veruje! Običavajmo, dakle, junost na dobro; od toga sve zavisi.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|